Сребреница

[Nedostizni]

"MEHINU kameru" Haški tribunal odbio je da prikaže. Zbog brutalnosti. Ekipa "Večernjih novosti" je u pregledala privatni snimak pripadnika 505. bužimske brigade bošnjačke armije BiH, uključujući i celokupan snimak zverkog ubistva zastavnika Vojske Republike Srpske Radeta Rogića.
   Materijal, zaista, nije za prikazivanje. U studiju BK televizije juče su ostali samo novinar i snimatelj "Novosti". Čak ni Miodrag Popov, ratni reporter, koji nam je prikazao sve snimke, nije mogao kasetu da odgleda do kraja.
   Materijal počinje snimkom mudžahedina, koji puši marihuanu. Naredna scena je selo, koje se čitavo puši. Srećom, niko od civila nije ostao. Muslimanski vojnici ulaze u svaku kuću. "Sisu ti j...", govore na svakom pragu. Desetak vojnika gura se kako bi preturilo stan. Trpaju džepove svim i svačim.
   Novi kadar. Nema sela. Tridesetak vojnika peva neku ratničku pesmu. Prilično je nerazumljivo, osim "...ne bojte se četnika... i...srpska krv..."
   Pale čak i plast sena pored kojeg prolaze. Totalna destrukcija. "Ovo je oslobodilačka vojska Hamzina", čuje se glas iz gomile. I tako... iz sela u selo. Neverovatni kadrovi. Apokalipsa, i juče i danas. I zauvek...
   Iznenada kamera prilazi grupi vojnika. Napravili su krug. U sredini - zarobljenik.
   Udarac pesnicom. Kamera je i dalje na dvadesetak metara. Druga pesnica. Krupan kadar. To je Rade Rogić. Pripadnik Radničkog bataljona. Rođen je 1957. u Sanskom Mostu. Zalutao je. Ovo je njegov poslednji snimak.
   Mladi mudžahedin, bar ga tako predstavljaju, sa zelenom trakom oko čela, ispituje ga. Odlično govori srpski.
   - Je l' znaš ti mene? - pita ga.
   - Ne znam! - kaže Rogić.
   - Šta misliš odakle sam? - nastavlja, gotovo sihtući kroz zube.
   Desetak mladih vojnika stoji iznad Rogića i smeje se. Kažu da je mudžahedin. Rogić ostaje miran, koliko može. Pokušava da ih urazumi, da pronađe bar neku ljudskost pred svojim dželatima. Diže ruku, kao da hoće da kaže "šta vam je", i da se probudi u nekom drugom filmu.
   Ali, udarci ga vraćaju u stvarnost.
   - Zašto sam ja ovde? - nastavlja da ga ispituje očigledno, ipak, "domaći mudžahedin".
   Udara ga pesnicama, hvata za kosu, prosto ne zna šta bi s njim uradio od besa.
   - Pa, valjda da se boriš, jebi ga! - odgovara Rogić.
   Nov udarac.
   - Koliko imaš godina? - ubacuje se novi glas.
   - Trideset devet - mirno kaže srpski zastavnik.
   - Pa, šta radiš ovde? - pita njega "mudžahedin".
   Nastavlja se salva udaraca. Rogić diže ruku. Brani se, refleksno. - Zbog čega - govori. Čim prestanu udarci, spušta ruku.
   - Gde si bio? - nastavlja čovek sa zelenom trakom oko čela.
   - U šumi, jebi ga!
   - Pa, šta radiš u šumi? - nastavlja pitanjima i udarcima.
   - 'Ajmo, 'ajmo - viče neko iz gomile.
   Rogić još govori: - Pa, da smo se ti i ja pitali sigurno ne bismo ovde bili...
   Neko ga udara po ustima.
   - Nemoj vikat j... ga, majku ti j...! - urla.
   - Kakva ti je to navika - govori drugi, dok ga drži za kosu i jedva čeka trenutak da sve završi.
   Vuče ga za kosu prema zemlji, i udara nekoliko puta iza uveta.
   ,,Tu ga seci, tu ga seci!"
   Mudžahedin se ubacuje, naređuje Rogiću da viče "Alahu ekber"(Alah je veliki)
   - Nemoj, nemoj, nemoj... - poslednje su reči zastavnika Radeta Rogića.
   Razmrskana lobanja ostala je između dva kamena. Iako je loš snimak jasno se raspoznaju tri velika reza: jedan preko vrata, drugi preko usta i treći preko čela. Mudžahedin ga, pozirajući za kameru, hvata za kosu. Diže glavu. Da pokaže svoje delo. Čuje se smeh.
   Naredni kadar je u nekom dvorištu.
   - Ej, ubili ga, j... li mu nanu njegovu? - čuje se neki glas.
   Krupan kadar na ubicu. Drži pušku. Napućio obraze. Pogled totalnog idiota. Naglo ustaje. Trči i diže obe ruke ka nebu...
   "Alah ekber" urla...
   Okreće se ka vojnicima i nastavlja "'Ajmo, 'ajmo...".

[Nedostizni]

Evo i kakvog takvog videa ovog ubistva. Inache opshirniji video snimak je pushtan juce na Bijeljinskoj TV.

http://www.ogrish.com/archives/2005/june/ogrish-dot-com-serb_beaten_and_killed.wmv

[Northern]

На БК је данас снимак такође био... :(

[Kospicar]

Hercegovac:
Понављам, каква је то намјера уништити муслимане ако им основ генског фонда пребацујеш на њихову територију!?

Etnicki cista teritorija, sto mozes pobij, sto ne mozes protjeraj.

Sokol:
Kazes genocid?

Ja ne kazem genocid(ali vi uporno tvrdite nije),ima sud nek utvrdi pravi razlog, samo znam da ima elemenata, a da li je za proglasenje istog odlucice organi malo bolje organizovani(i obavjesteni) i od mene i tebe.

A sto stalno izbjegavas da odgovoris na neka pitanja moja i od hercegovca???

Ne znam na koja, ne odgovaram ako nema smisla, ili ako je sve ocito ili slucajno ne vidim.

Jel to tvoj odgovor na one slike koje je postavio fcrs32? Malo ih pogledaj pa onda nesto pricaj a ne da stalno seres kako ste samo vi najebali a mi nismo. I negde si pominjao realnost. Ti mi nisi bas nesto realan.

U ratu je bilo zrtava na sve strane, ali cinjenica je da je Bosnjacki narod najvise stradao(uglavnom civili, a ne vojnici). Na taj post nisam odgovarao jer je ocigledno po slikama izvrsen zlocin i sta imam tu pravdati ista kad je sve jasno, a vecina vas i nakon nekoliko slika masovnih grobnica ili onog videa i dalje negira isto. Sa druge strane ako neki majmun uradio onako nesto da li je to opravdanje da druga strana uradi istu stvar ili nesto jos gore??

Srebrenici, svima dobro poznat slucaj Fudbalski Stadion...ti isti muslimani u okolini Srebrenice pobili vise od 3.000 SRBA


Bilo je napada na srpska sela oko Srebrenice, ali eto zanima me gdje su ta tijela 3000 ljudi, jos nisam cuo za neku masovnu grobnicu gdje su srpska tijela tih ljudi iz tih sela(ne kazem da nije bilo, ali 3000 je brojka preuvelicana-ili daj dokaze da nije).

Paja:
Sto se GENOCIDA tice svako ko ubija civile zene decu je p..ka ,
zasto Rat je rat, ubijaju se Vojnici vojskovodje itd... ono mucenje onih ljudi na snimku je ocajno... ubi ga odma i cao...ali onakvo mucenje ? zbunjen lako je biti smeker sa puskom protiv nenaoruzanog coveka NIJE bitno cija je strana...

Evo to je i moje misljenje, aposlutno isto.

Iako se ne vidi direktno ubistvo, snimak je katastrofa, e sad zamisli da sad neko odgovara ma to je fotomontaza vidis da se ne vidi ubistvo, vidi se prekid kamere i slicno, kao sto sam procitao u postu hercegovca na snimak 6ljudi iz srebrenice.

[Sokol]

(ali vi uporno tvrdite nije), Etnicki cista teritorija, sto mozes pobij, sto ne mozes protjeraj. ,

moj odgovor:

E pa kako to da su u Teslicu ostali muslimani? Cak nisu hteli ni da idu?

Jos da dodamo da ih niko nije ni diro.

Drugo: Pito sam te za bombardovanje nasih gradova jer ti stalno govoris o Sarajevu?

I posto si negde spominjao gde ste spalili crkve imas tamo na onom linku kojeg je postavio fcrs.

[Kospicar]

Magazin DANI(evo sta kazu nasi mediji):
"Istine" o opkoljenom Sarajevu: Spiskovi navodno ubijenih Srba u Sarajevu obiluju falsifikatima i neistinama
Laži srpske propagande

Među "ubijenim" Sarajlijama tokom opsade nalaze se i ljudi koji žive na Floridi, Hrvati koji su ginuli u Bugojnu u sukobima HVO-a i Armije BiH, neimenovane svastike, nevjenčane supruge, lijekovi, ćelije, taksisti, nepoznati...

Nagnut nad najnovijim Preliminarnim spiskom ubijenih Srba u Sarajevu u periodu od 1992. do 1995., koji je, uoči samih pregovora o jedinstvenoj policiji, sastavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske i objavilo na svojoj internet stranici, Jasmin Odobašić, načelnik Komisije za nestale osobe FBiH - možda jedini čovjek u ovoj zemlji koji se analitički bavi proučavanjem ovakvih "publikacija" - pokazuje prvu stranicu i kaže: "Evo, među prvih osam tobože ubijenih sarajevskih Srba, već sam našao troje koji uopće nisu iz Sarajeva."


Dok prebire spisak, na kojem se našlo čak 2.435 imena Srba koji su navodno ubijeni u Sarajevu za vrijeme njegove opsade od strane srpskih vojski i paravojski, u Komisiji zvoni telefon. Sa druge strane žice je Divna Crnogorac, Sarajka čiji je muž poginuo 1993. godine. Plačnim glasom govori: "Čujem da je MUP RS-a na spisak ubijenih Srba u Sarajevu stavio mog muža. On jeste ubijen, ali od srpske strane! Bio je vojnik Armije BiH i poginuo je na Dobrinji V, 3. augusta 1993. Prvo smo ga sahranili u dvorištu, a onda je, 1996. godine, Armija njegovo tijelo prenijela na groblje Lav."

I, zaista, na spisku je, pod rednim brojem 221, Divnin suprug Ratko Crnogorac i uz njegovo ime objašnjenje kako je "ubijen na Dobrinji III, a tijelo mu zakopano na groblju Sveti Marko"!?

Divna Crnogorac moli Komisiju za nestale FBiH da joj pomogne ime njenog muža skinuti sa tog spiska. Oni obećavaju da će uraditi sve što mogu, ali vrte glavom. Jer znaju da takve intervencije, otkako srpska strana pravi spiskove ubijenih i nestalih u Sarajevu, a to je, po pravilu, svaki put kad se nad RS-om nadvije kakav "bauk" integracije, ne daju ama baš nikakvog rezultata. Jednostavno, čak i kad se i živ čovjek pojavi pred tvorcima ovakvih enciklopedija mrtvih, njega se ne briše. Jer, sastavljači spiskova naivno vjeruju da zločin nije zločin ukoliko nema bar nekoliko hiljada mrtvih glava!

Živi među mrtvima Tom logikom rukovodio se i Marko Mikerević, Sarajlija od 1954., koji je rat proveo u tom gradu, pa čak bio član Sudskog vijeća u Okružnom vojnom sudu u nekadašnjoj kasarni "Viktor Bubanj" 1994. godine. Ovaj nosilac Spomen-plakete Grada Sarajeva i Ordena za vojne zasluge sa srebrenim mačevima, koji mu je dodijeljen ukazom Josipa Broza Tita, u Doboju 2004. objavio je knjigu Sarajevski kazani smrti, koja je navodno svjedočanstvo o 845 ubijenih Srba u Sarajevu tokom opsade.

Koristeći informacije svih relevantnih institucija u zemlji, te podatke Međunarodnog crvenog križa, Jasmin Odobašić je zaključio da je u Sarajevskim kazanima smrti čak 411 imena Srba koji uopće nisu iz Sarajeva, niti su kad u njemu živjeli, da je deset navedenih osoba živo, a 177 uopće nije evidentirano ni u jednoj matičnoj knjizi rođenih! U istoj knjizi spominju se imena 17 osoba koje su nekad živjele u BiH i iz nje se iselile prije početka rata, dok se u 70 slučajeva ime jedne te iste osobe ponavlja po dva ili tri puta, s tim da je svaki put adresa stanovanja različita, kao i mjesto i način navodne egzekucije.

"Ne sporim da je u Sarajevu bilo ubijanja Srba od strane vojnih ili paravojnih formacija koje su kontrolirale grad, ali kad je riječ o Mikerevićevoj knjizi, odgovorno tvrdim da je više od dvije trećine njenog sadržaja čista laž. Između 150 i 160 osoba koje je Mikerević naveo zaista su žrtve zločina, i to ne treba skrivati", kaže Odobašić.

Saša (Stanislava) Inđić, nekadašnji vozač generala Vojske RS-a Momčila Perišića koji je poginuo u Mostaru, u Mikerevićevoj knjizi spominje se kao "sarajevski Srbin, zauvijek nestao", i to na dva mjesta. Prvo pod brojem 260, uz koji stoji da je "odveden iz svog stana u ulici Đure Đakovića kod kafane Koševo" te da je "zadnji put viđen kako svezan sa još četvoricom ljudi stoji pod stražom u parku pored Druge gimnazije". Onda pod rednim brojem 565 opet nailazimo na istu osobu. Ovaj put Inđić je odveden iz svog stana u ulici Miloša Obilića: "Kako tvrde svjedoci, trojica pripadnika Zelenih beretki odvela su ga u pravcu Hamam bara. Tu mu se gubi svaki trag"!?

Ljudi sa tri smrti žive na Floridi Pod rednim brojevima 88 i 121 kao "nestao bez traga" zaveden je Draženko (Ljube) Katanić. U prvom slučaju stoji da je Katanić odveden u maju 1994. iz svog stana na Dolac-Malti, a u drugom da je odveden u februaru 1993. iz svog stana u ulici Dalmatinska. "Njegovo posljednje boravište bilo je u blizini MUP-a BiH, koji je AID koristio kao tajni zatvor. Tu je zauvijek nestao, a tijelo mu nikad nije pronađeno", piše Mikerević. Ali! Draženko Katanić - koji, usput, nije Srbin, nego Hrvat - živ je! On je bio pripadnik Armije BiH do 1995., kad se odselio na Floridu (SAD), u mjesto Jacksonville. Ova, po Mikereviću, žrtva zločina je 2003. godine posjetila familiju u Sarajevu!

Todor (Uroša) Jagodić spominje se čak tri puta. U prvom slučaju odveden je 17. 3. 1992. iz svoje kuće u Sokolović-Koloniji, odakle ga je "grupa Sandžaklija odvela u pravcu ilidžanskog bazena i tu likvidirala". Drugi put, Todor je odveden 17. 7. 1992. iz stana u ulici Zmaja Jove Jovanovića: "Zadnji put je viđen kako ga trojica uniformisanih i naoružanih lica uvode u portirnicu hotela Central. Tu mu se zauvijek gubi trag." I, konačno, treći put, Todor je odveden iz svog stana na Trgu Pere Kosorića: "Ima dokaza da su ga trojica naoružanih lica odvela u zgradu Elektroprivrede. Kako i gdje je završio, nema tragova", poentira Mikerević.

Međutim, istina je da je Todor Jagodić rođen i živio u Sanskom Mostu, da je bio pripadnik 6. brigade Vojske RS-a i da jeste nestao, ali ne iz Sarajeva, već iz Sanskog Mosta - 17. 9. 1995. godine!

Miloša Andrića, prema Mikereviću, odvela su četiri vojnika Armije BiH i predala ga izvjesnom Zejnilu, zvanom Sultan, koji ga je odveo u nepoznatom pravcu. Ali, na Mikerevićevu nesreću, Miloš je živ i zdrav! Toliko da je čak izvadio i CIPS-ovu osobnu kartu. Inače, Miloš za vrijeme opsade uopće nije živio u Sarajevu, već u Hrasnici, odakle je 1993. otišao na Pale, a potom u Ugljevik.

Mikerević je napisao i da je Ana Barać odvedena 1992. iz svog stana na Čengić-Vili i ubijena. Uvidom u matične podatke umrlih Javnog komunalnog preduzeća "Pokop" Sarajevo saznajemo da je Ana Barać umrla prirodnom smrću 5. septembra 1998., da je živjela na Alipašinom Polju, u ulici Semira Frašte na broju 2. U umrlici stoji i to da je sahrana obavljena na groblju Vlakovo 7. 9. 1998. u 12 sati, da je familija uplatila taksu za pet godina održavanja grobnog mjesta, naručila mrtvačku odjeću...

Slično je i sa Lenkom Ćalić. Prema Sarajevskim kazanima smrti, ona je u junu 1992. nestala iz svog stana. Ali, prema podacima JKP-a "Pokop", Lenka Čalić umrla je prirodnom smrću 13. 6. 1997. godine. Dokument "Pokopa" govori da je njena obitelj za sahranu naručila ikebanu, žuti pokrov i odjeću, te je sahranila 14. 6. 1997. godine!? Usto, Lenka je bila adventista i sahranjena je na adventističkoj parceli 4-8 na Barama!

Među "ubijene i nestale Srbe u Sarajevu" Mikerević je upisao neke Hrvate, Bošnjake, Jehovine svjedoke, ljude koji su izvršili samoubistvo (poput Ilije Unufreščuka), poginule od granata i snajperskih metaka ispaljenih sa srpskih položaja, uključujući i one koji su poginuli u Miskinovoj ulici čekajući u redu za hljeb...

Nažalost, Mikerević se poigrao i sa stvarnim srpskim žrtvama i njihovim obiteljima. Objavljujući njihova imena po tri puta (npr. Zoran Jovičić, Radojko Majstorović, Milenko Govedarica, Petar Gašić...) a svaki put dajući drugo objašnjenje o egzekuciji ili nestanku, te drugu adresu odakle su odvedeni i drugo mjesto pogubljenja, Mikerević je sakrio pravu istinu o tim ljudima.

Laži "Istine" "Istina", udruženje za istraživanje stradanja srpskog i ostalih naroda u Sarajevu u periodu 1992.-1995., također se bavi sastavljanjem spiskova. Na spisku ovog udruženja, čiji predsjednik Dušan Zurovac tvrdi da je "samo u Sarajevu ubijeno preko deset hiljada srpskih civila" (u Sarajevu je za vrijeme opsade ubijeno oko 12.000 stanovnika, op. aut.), nalazi se 2.452 imena.

Prema podacima Komisije za traženje nestalih osoba FBiH, na spisku "Istine" - koji se još uvijek analizira i poredi sa podacima relevantnih domaćih institucija i Međunarodnog crvenog križa - izmišljenih imena je između 400 i 500, tu su i imena 13 živih osoba, među kojima je čak deset preuzeto iz knjige Sarajevski kazani smrti.

Pod rednim brojem 222 na spisku "Istine" upisan je Crnjak (Drage) Branko. Uz njegovo ime stoji da je "odveden iz svog stana na Čengić-Vili 8. 6. 1992. i vjerovatno ubijen u depou preduzeća GRAS". Međutim, Komisija za traženje nestalih FBiH ima pouzdan podatak da je spomenuta osoba jedna iz grupe od 13 Hrvata koji su nestali u Bugojnu u vrijeme hrvatsko-bošnjačkog sukoba.

I Simu (Save) Nikolića "Istina" je ubrojala u srpske žrtve muslimanske vlasti, pa je navela kako je odveden iz svog stana na Breki i ubijen. Nažalost, Savo Nikolić jeste pokojni, ali on je poginuo kao vojnik Armije BiH u Varešu 23. oktobra 1994. godine. Sahranjen je pet dana kasnije na groblju Sv. Marka na parceli P-1, a spomenik su mu podigli otac Savo, majka Koviljka i sestra Danica.

Pod rednim brojem 158 upisan je Vladimir Bogunović, uz čije ime stoji da je "poginuo u Miskinovoj ulici u redu za hljeb, od inscenirane granate"!? I na ovom spisku našla su se imena Ane Banjac i Lenke Čalić, koje su umrle prirodnom smrću nekoliko godina nakon rata.

Iako predsjednik "Istine" Dušan Zurovac, našavši se uvrijeđen apelom Društva za ugrožene narode da prestane objavljivati lažne informacije, nastoji svojim izjavama pokazati kako zna kad je i od čega crknuo i koji miš u Sarajevu za vrijeme rata, promaklo mu je da Mušan Topalović Caco nije mogao nikog ubiti nakon 26. oktobra 1993. godine. Tog datuma Caco je poginuo u čuvenoj akciji vlasti u Sarajevu koja se "obračunavala sa organiziranim kriminalom u gradu", a prema Zurovčevoj "Istini", ovaj pokojnik je 28. 12. 1995. na Bistriku ubio Dušana Škobu.

I ne samo da Dušan Škobo nije mogao biti žrtva Cace i njegovih ubica, on uopće nije, kako kaže Zurovac, ni "satrt ni zatrt u muslimanskom Sarajevu", već je ubijen na Grbavici, gdje mu je i tijelo pronađeno. A taj dio grada, koliko znamo, u vrijeme rata bio je pod kontrolom srpskih vojski i paravojski.

NN taksista, baka, muško i nepoznato Nažalost, ništa ozbiljniji nije ni spisak Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske. Na tzv. Preliminarnom spisku ubijenih i nestalih Srba u Sarajevu između 1992. i 1995., objavljenom 20. aprila ove godine, Komisija za traženje nestalih FBiH tek letimičnim pregledom našla je sedam živih osoba i oko stotinu onih za koje se sumnja da imaju ikakve veze sa Sarajevom.

Možete li zamisliti koliko je ozbiljna entitetska policija koja javnost, sve preko elektronske globalne mreže, obavještava da je u Sarajevu za vrijeme rata ubijen ili nestao Manojlo sa Dobrinje (redni broj 1.105), Milan, Garin nevjenčani suprug, pa NN suprug NN Duške (1.402), supruga od Vase (2.017), svastika Ivana Bulatovića (391), muž Ljubice (1.343), Neđo (1.355), Nikodin (1.363)...

I, hajde, možda su Manojlo i Gara zaista nekad i postojali, ali ko će povjerovati u to da su u Sarajevu ubijeni Srbi: NN taksista, NN lijekovi, NN ćelija br. 2, baka, muško, žensko, nepoznato...

Sve ovo bilo bi smiješno da zapravo nije tužno, pretužno i preopasno. Jer, nakon što nijedna nadležna institucija u državi (izuzev Federalne komisije za traženje nestalih) ne poduzme apsolutno ništa povodom ovih i ovakvih spiskova, a portparol direktora policije RS-a Radovan Pejić važno izjavi kako je navedeni spisak tačan jer je "u dosadašnjoj fazi dokumentovanja i istrage ustanovljeno da su navedene osobe ubijene", te da iz "tehničkih razloga nije dodato još 2.436 imena", na spisku komotno možemo očekivati i prozivku jasenovačkih žrtava.

Srpska politička elita i historiografi-amateri očigledno su uvjereni, da se jedan zločin može opravdati drugim, i da je inflacija fiktivnih stradalnika uteg koji mogu svijetla obraza staviti na vagu sa stvarnim žrtvama.



Kazani laži
Sarajevski Srbi po Marku Mikereviću



Marko Mikerević je u svojoj knjizi Sarajevski kazani smrti među Srbe ubijene ili nestale u Sarajevu uvrstio čak 411 imena ljudi iz drugih gradova BiH: iz Mostara 34, Bihaća i Sanskog Mosta po 19, Goražda i Mrkonjić-Grada po 16, Bosanskog Broda 15, Zavidovića, Bosanske Krupe i Bosanskog Petrovca po 12, Ključa 11, Banovića, sa Ozrena i iz Tuzle po deset, iz Kupresa, Konjica i Grahova po devet, iz Zvornika, Drvara, Dervente i Srebrenice po osam, iz Zenice sedam, Čapljine, Donjeg Vakufa i Jajca po šest, Bratunca i Modriče po pet, Banje Luke i Brčkog po četiri, Gradačca, Lukavca, Šipova, Maglaja i Trebinja po tri, Doboja, Kalesije, Kladnja, Žepča, Dvora, Visokog, Trnova, Orašja, Srebrenika i Bijeljine po dva, te po jedno iz Fojnice, Vareša, Travnika, Šekovića, Korenice, Vlašića, Kaknja, Pala, Prijedora, Širokog Brijega, Novog Travnika, Odžaka, Ilijaša, Šamca, Bosanske Gradiške, Livna, Rogatice, Sokoca i Ugljevika.

Inače, Sarajevske kazane smrti promovirao je samozvani rabin Josif Atijas, pripadnik naroda koji je u povijesti bio najveća žrtva zločina, a Mikerević je svoje "djelo" dostavio Haškom tribunalu.


Amor Mašović, predsjednik Komisije za traženje nestalih FBiH
Zaglušujuća šutnja Sarajlija



"Nije nimalo slučajno to što se spisak navodno ubijenih ili nestalih Srba u Sarajevu, koji je napravio MUP RS-a pojavio samo dan-dva pred sastanak političkih lidera na Vlašiću, na kojem se razgovaralo o ujedinjenju entitetskih policija. Ako to nije razlog, neka mi neko odgovori zašto onda spiskovi nisu pravljeni 1996., zašto se ovoliko čekalo?

Očigledno je da se radi o gruboj manipulaciji stvarnim žrtvama i nastojanju da se skrene pažnja sa razgovora o jedinstvenoj policiji.

Ja ne sporim da je bilo zločina i žrtava i na strani koja je bila pod kontrolom Armije BiH, ali se protivim lažima i igranju ljudima i njihovim osjećajima.

Komisija za traženje nestalih RS-a je prije dvije i po godine napravila spisak nestalih na području "federalnog Sarajeva" i na njemu se nalazi 175 osoba. Kasnije su s tog spiska skinuta neka imena, pošto se ustanovilo ili da su živi ili da su nestali negdje drugo. Međutim, nekim bolesnim umovima broj od 175 nestalih je mali, pa se trude po svaku cijenu povećati ga.

Koliko god da mi smetaju spiskovi koje pravi srpska strana, toliko mi smeta i šutnja koja vlada u gradu koji optužuju za pogubljenja i nestanke. Zaglušujuće mi djeluje ta šutnja Sarajlija. Mislim da bi se spiskovi trebali javno objaviti, a neka ih pregledaju Sarajlije, koje znaju svoje bivše komšije, i kažu šta je istina, a šta ne. U sve bi se trebali uključiti i nadležni gradski, kantonalni i drugi organi i napraviti stvarni spisak ubijenih i nestalih ljudi u Sarajevu tokom opsade, pri čemu mislim na sve građane, bez obzira na naciju."

[bojan]

Dobro se seti kasarne,pa šta bi ono u Vase Miskina ulici,mislim po vama...
Jel to domaćice naoružane oklagijama i šerpama pripucaše?

E da još nešto,MOLIM TE raspitaj se po Sarajevu kako da kontaktiram Alena Mustafića (pevača i kantautora) u vezi ovoga spiska,mislim da ga pitam dal' je bio dovoljno hrabar da prijavi majku na spisak UBIJENIH srba po Sarajevu i kako mu je majka nastradala (ubijena).

I nije greška,majka mu je srpkinja-znam je, bila mi je ujna.I gle čuda i ona je živela na trgu Pere Kosorića.

Ako "ne zna" ili neće da kaže,reci,ja ću da vam obojici kažem,a njemu posle svih ovih godina-lično.

[Nedostizni]

Nemate pojma!
   Redakcija Srpskog Nacionala primila je pismo uvaženog američkog istoričara Rejmonda Kenta, koje je on u otvorenoj formi uputio ambasadi SAD u Beogradu. Pismo se tiče događaja u Srebrenici i odnosa službenika američke ambasade prema ovom događaju. Srpski Nacional prenosi delove ovog pisma: Jedanaestog juna 2005. prisustvovali ste konferenciji u Beogradu. Tema razgovora je bila ,,Srebrenica - Izvan opravdane sumnje". Preko Centra za humanitarno pravo organizovali su ih ono što zovemo ,,aktivisti za ljudska prava", od kojih je najpoznatija Nataša Kandić, kojoj ste odali značajno priznanje. U svom uvodnom govoru rekli ste da ,,kako se približavamo obeležavanju godišnjice masakra u Srebrenici, pravo je vreme da se prisetimo šta se sve dogodilo pre deset godina". Vi ste kritikovali grupu studenata završne godine Pravnog fakulteta u Beogradu zbog pokušaja da se baci sumnja na zločine u Srebrenici. Optužili ste ih za ,,propagiranje opasno neodgovornog mita", samo da bi se ,,opravdali ratni zločini počinjeni tamo". Kao što će se videti iz daljeg teksta, vaše ocene su čisto političke prirode i nisu zasnovane na ekstenzivnom istraživanju onoga što se dogodilo u Srebrenici. Prikazivanjem čuvenog video-snimka jedino se efikasno podstiče širenje mržnje među Srbima u SAD i ostalim evropskim zemljama i još se bolje utvrđuje odavno uvreženo osećanje antisrpskog rasizma. Teško da je ,,tajna" da su se smaknuća dešavala u Srebrenici i ja sam ubeđen da bi samo mali broj ljudi u Srbiji porekao da se tamo ništa nije dogodilo. Postoje dva osnovna problema u temeljima svake diskusije o Srebrenici. Prvo, ukupan broj tela koji je pronađen u okolini Srebrenice se kreće oko 2.000 i, čak i uz pomoć najmodernijih forenzičkih metoda, nije moguće utvrditi da li su u pitanju Bosanci pravoslavne ili islamske veroispovesti. U svom govoru nigde niste spomenuli paravojnog komandanta Srebrenice, koji je redovno harao okolnim selima, nastanjenim hrišćanskim Srbima, još od samog izbijanja bratoubilačkog rata u Bosni. Iako broj baš nije sasvim tačan, negde između 1.800 i 3.000 bosanskih Srba sistematski je ubio komandant po imenu Naser Orić. Ali, pretpostavimo da su navedene cifre od 8.000 za muslimane i 3.000 za Srbe tačne, da li to zaista čini kakvu razliku za vaše moralno, unutrašnje biće, budući da obe, jednako vredne prezira, predstavljaju broj ubijenih i obezglavljenih civila. Postoje dve osnovne razlike između dva događaja. Jedna, koja se gotovo nikad ne spominje u pristojnom okruženju i koja, zapravo, ide u korist Srba i generala Mladića, ,,najtraženijeg ratnog zločinca". Žene, decu i starce Mladić je poslao u oblasti koje su bile pod kontrolom bosanskih muslimana. Orić je samo ubijao Srbe na prostački način. On je ponosno pokazivao svoje video-snimke Srba odsečenih glava. Iz nekog čudnog razloga ovi snimci nikako da stignu do zapadnih medija, preko muslimanskih ,,aktivista za ljudska prava"? Kao čovek koji se bavi istorijom kako bi zaradio za život, ja sam obavezan da pozovem na posmatranje dokaza. Otkriveno je da se 3.003 imena, koja se pojavljuju na listi ,,mrtvih i nestalih" muškaraca iz Srebrenice, takođe pojavilo na glasačkim listićima na poslednjim izborima u Bosni. Ono što ja, u stvari, hoću da kažem jeste da je pitanje broja žrtava i dalje prilično otvoreno, kao i to kako su srebrenički muškarci ubijeni u julu 1995, bežeći kroz šume okružene tenkovima Drinskog korpusa, platili svojim životima. Šuma se nalazila u okruženju tenkova Drinskog korpusa koji su pucali nasumice. Umesto da prihvate ponudu Mladića i predaju se i budu tretirani kao ratni zarobljenici, oni su pobegli. Tenkovi, njihove velikokalibarske cevi i njihovi komandanti, ,,videli" su samo poraženog neprijatelja kako beži i baca naoružanje. Verovatno je najveći deo ubijenih u Srebrenici završio na ovaj način, a ne u masovnim egzekucijama. Mogao bih da se upustim i u dublju analizu vaših ocena, ali ču se ovde zaustaviti. Biće mi zadovoljstvo da vam izađem u susret ako budete želeli civilizovanu diskusiju sa mnom, po mogućnosti u pisanom obliku. Veliki pozdrav Rejmond K. Kent Penzionisani profesor istorije, Univerzitet u Kaliforniji Berkely, Ca. 94720

[Kospicar]

i predaju se i budu tretirani kao ratni zarobljenici, oni su pobegli.

Na srecu nisu im svi povjerovali na 'srpsku rec' kao ona 6-rica.

[LukaLoko]

Kada je Haski sud osnovan 1995. , prvi donatori su bili Pakistan i Malezija.
Ja bas ne mislim da muslimani placaju za to da drugi muslimani budu kaznjeni.
I ne bih rekao da su Oric, Topalovic, mudzahedini samo neki "majmuni".

[Nedostizni]

Jos malo istine o Srebrenici...


ISTINA JOŠ NIJE ISKOPANA (2)
Veljko LALIĆ  20.06.2005, 19:38:31

PRILIKOM ekshumacija oko Srebrenice pronađeni su posmrtni ostaci najmanje 1.883 osobe, i to je jedina istina, rekao je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, u oktobru 2000. godine, general Zoran Stanković, u ulozi lekara veštak i specijalista sudske medicine.
- Sve ostalo su pretpostavka, pa i tvrdnja Ričarda Rajta da se u preostalim grobnicama nalaze posmrtni ostaci još 2.571 osobe. Jednostavno, ne postoji naučno usvojena metodologija, po kojoj se može odrediti tačan broj sahranjenih u neekshumiraranim grobnicama, pogotovu kada se radi o raspadnutim i razorenim ljudskim telima - kaže se u ekspertizi ovog stručnjaka, čije delove "Novosti" prve objavljuju posle tačno pet godina.
Sam Stanković najavljuje da će biti zadovoljan ako i to pomogne da se prestane sa licitiranjem oko Srebrenice.
- Mi žrtvama dugujemo istinu - ističe on. - A, ne da se kasnije na spomen-ploči u Potočarima pojavi ime čoveka, koji sve vreme živi u Beogradu. Zašto da takve stvari istinu o Srebrenici dovode u sumnju?

SNIMCI IZ SVEMIRA

GENERAL Stanković podvlači da su "Amerikanci od početka snimili sve masovne grobnice iz satelita", i zato u svom izveštaju i zahteva "da se sve grobnice ekshumiraju".
- Iz izveštaja međunarodnih stručnjaka proizlazi da su obducenti kod 1.602 osobe utvrdili uzrok smrti, a za 1.374 nije utvrđen. Ako je do sada ekshumirano 1.883, onda se javlja višak od 1.093 obdukovanih - ukazuje Stanković na neverovatan "propust" u rezimeu istražitelja Dina Meninga.
Naš stručnjak je pobio i izveštaj Džona Klarka, glavnog patologa:
- Nije prihvatljiv opisni stil i formulacije koji se razlikuje od patologa do patologa, što je opravdano različitim medicinsko-pravnim obrazovanjem. U nalazu treba obavezno da se utvrdi nekoliko osnovnih činjenica: identitet osobe, povrede na telima, oruđa kojim su povrede nanete, mehanizam nastajanja povreda, uzrok smrti, uzajamna povezanost povreda i slično. Zna se koji se stručnjaci angažuju za ove poslove, koji fakultet i specijalizaciju treba da završe, pa nije jasno u čemu se razlikuje njihovo medicinsko-pravno obrazovanje.
- Uvođene "zdravog razuma i polaženje od pretpostavke" u tumačenju uzroka smrti, od sudskog lekara nije prihvatljivo.
- Stav "da je svaka povreda metkom pruzrokovana tokom života i da je morala biti smrtonosna" sa sudsko-medicinskog aspekta, nije prihvatljiv.
- Pronalaženje projektila u telima, izvađenih iz masovne grobnice, ukazuje da su projektili mogli da pogode telo iz velike daljine, pa su zbog toga izgubili snagu i zadržali se u telu.
- Izveštaji ne sadrže podatke o sigurnom, verovatnom i mogućem uzroku smrti, nema podataka o "tačnom broju osoba koje imaju "znakove invaliditeta, hroničnih bolesti, starih povreda", kao i procenu sposobnosti za obavljanje vojničKih dužnosti.
- Ako se konstatuje "da broj čistih pogodaka u zadnji deo glave, bilo po sredini ili iza jednog ili drugog uha" ukazuje da su neki projektili ispaljeni iz blizine, onda je udaljenost vatre morala da bude tačno određena na osnovu tragova koje ostavlja barutna eksplozija, na odeći, mekom tkivu, a pogotovu na pljosnatim kostima lobanje.

STRUČNE GREŠKE
ZA izveštaj patologa dr Kristofera Hamiltona Lorensa, Stanković je napisao:
- Oblici 464 fragmenata lobanje, pronađenih na lokalitetu brane i 211 čaura na površini mogu se, ali ne moraju da se dovedu u uzajamnu vezu, osim u slučajevima gde su utvrđena oštećena na kostima lobanje od projektila.
- Navođenje uzroka smrti za svaku prijavljenu vreću s posmrtnim ostacima predstavlja stručnu grešku, jer je sasvim izvesno da će u slučajevima raspadnutih, razorenih i izmešanih posmrtnih ostataka unutar grobnice, za jednu te istu osobu biti naveden veći broj uzroka smrti, što je neprihvatljivo i nelogično.
- Nije jasno na osnovu kojih parametara je u obdukciji s lokaliteta Čančanski put br. 12 izneto mišljenje: "te krhotine nisu izgledale kao krhotine jezgra zrna i ličile su na šrapnele artiljerijskih ili minobacačkih granata koje su pronađene oko Sarajeva".
Izveštaj antropologa Hose Pablo Barajbar, Stanković je odbacio "u delu koji se odnosi na određivanje pola i najmanjeg broja osoba kojima pripadaju posmrtni ostaci, a ukazuje se i potreba novog određivanja životne dobi, zbog velikog odstupanja u proceni".
Stanković navodi primere u kojima se Barajbar izjašnjavao: "ali od njih su dvojica imali u proseku 17 godina"; "ostaci dve muške osobe, jedne starosti između 14 i 24 godine i druge između 22 i 50 godina"; ostaci odraslog muškog starosti između 31 i 65", u Konjević polju 2 "telo odraslog između 31 i 71".
Stanković kaže i da se ne može prihvatiti stav o spajanju starosnih grupa od 13 do 17 i od 15 do 24, jer je zadatak antropologa da odrede što preciznije starosnu dob, a u ovom slučaju i uslovnu sposobnost osoba za obavljanje vojničkih dužnosti. Zato podvlači "kako nije napravljena razlika između dečaka (do 18 godina) i odraslih muškaraca (više od 18 godina).
Izveštaj antropologa Vilijama Hejglunda, prema mišljenju Stankovića, treba prihvatiti, ali takođe kad se otklone određene nejasnoće, dok za izveštaj prof dr. Ričarda Rajta, nema nekih posebnih zamerki, osim "što je neprihvatljiva njegova tvrdnja da se u preostalim grobnicama nalaze posmrtni ostaci za još 2.571 osobu".
- To je stručna greška, koja se može ispraviti samo ekshumacijom i sudskomedicinskom obradom svih posmrtnih ostataka. Samo tako utvrdićemo tačan broj nastradalih u Srebrenici i doći do istene o Srebrenici - kaže se u zaključku stručnom izveštaja generala doc. dr sci med. Zorana Stankovića, koji je pre pet godina branio pred Haškim tribunalom.



SAMO JEDNA ŽENA
OD 1996. do 2000, stručni timovi Haškog tribunala obradili su 17 grobnica. Od broja ekshumiranih 1.656 osoba je muškog pola, za 212 osoba nije utvrćen pol, dok je samo jedna osoba žena. Obducenti su utvrdili da su 1.424 osobe poginule od vatrenog oružja, pet osoba od povreda šrapnelom, četiri od drugih uzroka (trauma, moguće gušenje). U 199 slučajeva pronađeni su povezi za oči na glavama, 25 ih je bilo direktno povezano telima.

[Nedostizni]

Srebrenica, laži i medijske igre
Karadžićev ratni savetnik iskreno o Srebrenici
OGLEDALO
22. juni 2005



§          Šta se stvarno događalo u Srebrenici

§          Zašto je bas sada, posle deset godina, prikazan snimak likvidacije šestorice muslimana.

§          Hoće li ova medijska euforija u koju su se uključili i najviši državni funkcioneri dovesti od nacionalne katarze ili je to samo ispunjavanje obaveza naših marioneta na vlasti preuzetih pre 05. oktobra 2000.

§          Koliko će nas taj politički egzibicijonizam naših političara koštati i ko će ga platiti.  



Operacija Srebrenica je vođena i planirana u obliku potkovice, namerno ostavljajući otvoren prostor da se muslimanska vojska i civili mogu povući prema Tuzli. To je udaljenost od oko 36 Km i teren koji može prepešačiti svaki čovek sa prosečnom kondicijom. Takav način izvođenja operacije je sproveden da bi bilo što manje žrtava u borbenim dejstvima jer su muslimani na tom prostoru dovukli ozbiljne vojne snage. Ako bi ih hermetički zatvorili došlo bi do žestokih borbi u kojima bi i vojska RS imala ozbiljnije gubitke, pa se stoga pribeglo planu potkovica.



Sve ovo se vidi na američkoj karti povlačenja muslimanske vojske s tim da kod Snagova nije pravljena nikakva zaseda već je glavnina muslimanske vojske planirala da se infiltrira u Zvornik i stvori novi gradski problem vojsci RS. Sukobi kod Nove Kasabe u Konjević Polju su nastali zbog muslimanske blokade magistralnog puta Beograd–Zvornik-Vlasenici–Han Pjesk–Sarajevo, odnosno Pale.



Prema podatcima vojske RS u toj operaciji je nastradalo između 600 i 700 muslimanskih boraca koji su pokušavali da na pojedinim tačkama probiju obruč potkovicu kako bi se spojili sa nekim svojim dislociranim delovima jedinica. Glavnina muslimanskih snaga, kao i deo civila otvorenim planinskim putevima prešao je u Tuzlu.


U Srebrenici i Žepi enklavi u kojoj su se muslimani zadržali skoro tri godine bilo je između 6,5-7 hiljada muslimanskih vojnika koji su pod zaštitom snaga UN iz te zaštićene enklave stalno istrčavali i napadali okolna srpska sela. Tom strategijom stalnih prepada u okolini Srebrenice potpuno je uništeno 128 srpskih sela i ubijeno oko 2400 srpskih civila. Ovakva muslimanska strategija držanja brojnih snaga u Srebrenici i Žepi imala je više cilja. Da značajan deo srpske vojske veže radi odbrane tog područja od stalnih muslimanskih prepada, te da se ta srpska vojska ne bi mogla prebaciti na Sarajevsko ratište i pojačala opsadu Sarajeva. Osim toga po savetu hrvatsko-zapadnih stratega trebalo je Republiku Srpsku odvojiti od granica sa Srbijom kako bi njeno kasnije uništenje bilo olakšano. Zato su i od strane UN stvorene zaštićene enklave duž Drine kao Srebrenica, Žepa i Goražde. Osim toga Snažnom propagandom o hiljadama pobijenih trebalo je držati tenziju svetske javnosti i potpuno u zaborav potisnuti muslimanska zverstva u Bratuncu, Kravici, Skelanima i drugim spaljenim srpskim selima oko Srebrenice, u kojima su stradali isključivo srpski civili.


Na području istočne Bosne sve tri godine vodile su se borbe sa muslimanskim snagama i sve svoje poginule vojnike kao i civile u tom periodu muslimani su sahranjivali na tom skučenom prostoru često i u grupnim grobnicama pa se sada to otkopava kao navodne žrtve genocida. Par meseci posle zauzimanja Srebrenice naši patolozi su na čelu sa generalom Stankovićem i zajedno sa zapadnim patolozima u svim masovnim grobnicama pronašli 1.284 leša koja je trebala metodom DNK i ostalim poznatim metodama identifikovati. Ta istraživanja su trajala sve do sredine 1997 i upravo tada sa zapada je stigla naredba da se dalja istraživanja zaustave jer se smatralo da je to što je okvirno i konačna brojka žrtava. I posle pet godina intenzivnog traganja KFOR-a i haških istražitelja na području Srebrenice nije pronađeno više od 1.700 leševa u svim grobnicama zajedno.



Posle bombardovanja Srbije 1999 ponovo se aktuelizuje Srebrenica i pojavljuju se nove grobnice ali sada to istražuju isključivo zapadni stručnjaci pod okriljem haškog tribunala. Ta istraživanja još do danas nisu završena, pojavljuju se čak i nove grobnice a navodno je identifikovano oko 3.000 leševa. Neće me začuditi da se cifra popne i na 12-15 hiljada. Valjda će voditi računa da ne premaše ukupnu cifru civilnog stanovništva tog područja.      

     

Ja sam u doba izvođenja operacije Srebrenica bio savetnik Radovana Karadžića i bio sam uz njega sve vreme izvođenja te operacije. Neposredno posle završetka vojne operacije poslat sam u Srebrenicu radi obezbeđivanja autobusa i kamiona za prevoz muslimanskih civila, do tuzlanskog regiona. Ništa nije ukazivalo na takav masakr niti su na to upućivali vojnici UN koji su se tamo nalazili svo vreme izvođenja operacije. Tada oni nisu dali ni jednu izjavu ili komentar koji bi ukazivao da je do masakra došlo. Tek kasnije po instrukcijama svojih komandi oni počinju sa izjavama da je bilo ubijanja civila i masovnih egzekucija a sve u sklopu medijske propagande dirigovane iz lobističkih i ostalih svetskih centara moći.



Osim toga na ovoj fotografiji se lepo vide odrasli muškarci a ne samo žene i deca. Srebrenica ima i bukvalno dve ulice jer je to malo rudarsko naselje u koje se tiskalo oko 35.000 civila i vojnika Nasera Orića. I na fotografiji se vidi da niko ne kuka i ne zapomaže što bi bilo logično ako pobijete ¼ ukupnih žitelja te enklave, kako se danas to želi da prikaže.



Postavlja se i pitanje kako to da kod tolikog masakra nije stradao ni jedan od komandanata muslimanskih jedinica pod komandom Nasera Orića već su se svi bezbedno izvukli do Tuzle.



Na prvim izborima posle dejtonskog sporazuma zbog muslimanske neopreznosti i želje njihovih stranaka da postignu što bolji izborni rezultat na biralištima širom BiH pojavilo se na hiljade »streljanih« iz Srebrenice i Žepe. Kasnije su svi ti ljudi ekspresno dobijali nova dokumenta sa drugim imenima kako bi se ova farsa o Srebrenici mogla i dalje da eksploatiše.



Posebnu ulogu na tom prostoru imala je i francuska legija stranaca jer je francuski general Morion dugo vremena bio komandant snaga UN za zaštićene zone. On je mimo sporazuma o zaštićenim zonama tolerisao hiljade naoružanih muslimana pa ih kroz humanitarne konvoje redovno i naoružavao. O tome naša država ima i nekoliko video zapisa gde je na licu mesta i uz kamere utvrđeno da je u kamionima sa humanitarnom pomoći isporučivano oružje i municija za srebreničke muslimane.  Osim toga mi imamo bogatu arhivu video dokumentacije masakra nad Srbima u selima oko Srebrenice ali ovoj antisrpskoj i marionetskoj vlasti ne odgovara da se ti snimci prikažu javnosti. Tada bi naša a i svetska javnost mogla dobiti drugačiju sliku događanja u Srebrenici i zašto je bilo neophodno neutralisati tu ,,Slobodnu zonu".



Žepa se iz cele ove iskonstruisane Srebreničke priče na volšeban način izgubila jer je tamo zarobljeno oko 1500 vojnika sa bogatim arsenalom oružja. Svi oni bezbedno prebačeni preko Drine u Srbiju, kasnije u Bosnu, a da nikome ni dlaka sa glave nije falila. Pre nago što su vraćeni u Bosnu te zarobljene vojnike su u Srbiji obišle brojne "humanitarne ekspedicije" među kojima i gospođa Ogata kako bi se uverile u korektan tretman prema zarobljenicima. Zato se Žepa nigde i ne spominje jer može biti jak dokaz kako se naša vojska ponašala u tom sukobu. Treba napomenuti da je operacija Srebrenica i Žepa izvođena istovremeno pod komandom istih tih komandanata koji su u Srebrenici navodno napravili masakr a valjda su im ovi muslimani iz Žepe bili simpatičniji pa su ih prebacili u Srbiju ne ubivši ni jednoga.    



Zašto je bas sada prikazan snimak koji snimljen pre 10 godina



Video snimak ubistva šestorice muslimana koji se ovih dana vrte na svim medijima, a lansirao ga je sorošev B92 jer ko bi drugi, su samo deo tempirane kampanje pred važne pregovore o Kosmetu.

Ne radi se ni o kakvom sučeljavanju sa istinom jer taj zločin nema nikakve veze sa Srebrenicom. On je počinjen u okolini Trnova blizu Sarajeva, odnosno 170 km od Srebrenice. Povezivanje tog zločina sa Srebrenicom ima za cilj da se ponovo oživi mit o stradanju srebreničkih muslimana pred obeležavanje desetogodišnjice na kojoj sa izvinjenjem treba da se pojavi i naš predsednik Tadić. To je nastavak propagandnog rata, koji treba da Srbe svetu predstavi kao genocidnu naciju. Prema takvoj naciji je sve opravdano pa i bombardovanje iz 1999. Takva nacija ne zaslužuje da u njenom sastavu ostane Kosmet, pa će našim ,,državnicima" kao predstavnicima genocidnog naroda biti vezane ruke u bilo kakvim međunarodnim pregovorima. RS Srpska je u tom slučaju genocidna tvorevina koja se kao takva mora uništiti i Srbima odrediti tutor. Zato se sve čini da se Srbima nametne »sučeljavanje« sa njihovom »istinom« kako bi Zapad ostao čist i moralan. U te svrhe koriste se sva raspoloživa sredstva, od raznih »nevladinih« organizacija i fondacija, naših potkupljivih intelektualca i svetska propagandna mašinerija.



U tu svrhu uterivanja ,,istine" se žustro uključio i sam Pedi Ešdaun. Ljutito je pocepao izveštaj nezavisne komisije RS o zločinima u Srebrenici i pod pretnjom smenjivanja naredio predsedniku Čaviću i ostalom rukovodstvu RS da je u Srebrenici pobijeno 8.000 muslimana i da od njih očekuje takav izveštaj. Inače u cilju utapanja RS u jedinstvenu Bosnu ovaj engleski demokrata je vrlo ,,demokratski" smenio sa rukovodećih funkcija 73 legalno izabranih funkcionera RS jer su se usudili da misle svojom glavom ili brane odredbe Dejtonskog sporazuma.



Na stvaranje slike o Srbima rade mnogi, od nama dobro poznate Međunarodne krizne grupe (MKG) pa sve do kancelarije David Barnouw koja se često spominje kao izvor ,,informacija" o masakru 6.000 pa 8.000 muslimanskih civila u Srebrenici. Ta kancelarija je dobro plaćeni muslimanski lobistički centar u Americi, koji je osmislio i sprovodio ovu lažnu kampanju oko Srebrenice, kao i ranije laži o hiljadama silovanih muslimanki, konc-logorima za muslimane....



Neodgovornost političara i aktuelne vlasti



Naša tragedija nije Srebrenica, pa i čak ni ostala srpska stratišta. Naš problem je postojeća marionetska vlast koja i ne pokušava da se izbori za istinu, brani nacionalno dostojanstvo i srpske interese. Naša tragedija je što nam je državna politika u službi Nataše Kandić i ostale bande stranih plaćenika, što nam se predsednik izvinjava po narudžbini sa zapada ne mareći kakve će to reperkusije imati po državu i naciju.



Milošević je krio istinu da ne bi iritirao Zapad pokušavajući da na taj način za sebe ,,kupi" još koju godinu predsedničkog mandata, a sad je u Hagu. Hoće li bar sada izneti punu istinu zavisiće od toga dali će mu biti dostupna sva dokumentacija koju imamo, ili će možda i on na kraju pribeći nagoditi sa tribunalom radi ublažavanja kazne, kao što su to dosad mnogi od optuženih učinili.



Za srpski narod bi najidealnije bilo kada bi se mogla izneti puna istina. Mi Srbi baš u cilju istine imamo obavezu da na laži i konstrukcije oštro reagujemo jer je to jedini put da nacija doživi stvarnu katarzu. Zločin je ubiti i jednog čoveka a da ne govorimo o hladnokrvnom ubistvu šestorice mladića. Ali takvi zločini su delo maloumnika koji imaju ime i prezime i kojima se obavezno mora suditi. U ovim građansko-verskim sukobima na našim prostorima bilo je raznih i stravičnih zločina na svim stranama, pa stoga nemojmo da od nekih stradanja stvaramo epopeje a na druge zaboravljamo kao da se nisu ni dogodili.



U ovim građansko-verskim sukobima Srbi su etnički očišćeni iz Slovenije, Hrvatske, dela BiH sa Kosmeta, a jedino smo mi optuženi za etnička čišćenja. Drugi su započinjali sukobe a nas optužuju za rat i raspad Jugoslavije. Pogledajte mapu i jasno ćete videti da je stvorena velika Hrvatska a nas optužuju za stvaranja velike Srbije. Pa dokle sa tim lažima i izvrtanjem činjenica. Kada će naše državno rukovodstvo da poturi pod nos zapadu sve te vrlo jasno vidljive i dokazane činjenice. Kada će Americi i EU reći da Šiptari mogu da dobiju isti onaj stepen autonomije koji je taj isti zapad dao Srbima u Hrvatskoj, odnosno RSK. Nadam se uskoro ako ne ovo onda neko drugo rukovodstvo.

[Kospicar]

Istina o Srebrenici- izvor Karadzicev savjetnik  :zbunjen

[Nedostizni]

Istina o Srebrenici- izvor Karadzicev savjetnik  :zbunjen

Karadzicev savjetnik govori o manipulacijam i medijskim igrama dok pod naslovom 'Istina o Srebrenici' govori vestak i specijalista sudske medicine gosp. Stankovic, koji je licno ucestvovao u eshumaciji tjela Srebrenicana. Nego istina iz ovih tekstova ce kad tad morati izaci na videlo.

[Kospicar]

Americki Senat donio odluku da je u bh izvrsen genocid i agresija od strane bosanskih Srba direktno potpomognuti SR Jugoslavijom.

Genocid, riječ je kojom Američki Senat u svojoj Rezoluciji o sjećanju na Srebrenicu "Senate Resolution No. 134", naziva politiku agresije i etničkog čišćenja izvršenu od strane srpskih snaga u Bosni i Hercegovini u periodu od 1992. do 1995 godine. Sa apsolutnom podrškom svih stotinu senatora 22. juna 2005. godine, američki je Senat usvojio ovu rezoluciju. Nadalje se navodi da je politika agresije i etničkog čišćenja izvršena od strane snaga bosanskih Srba uz direktnu podršku vlasti Savezne Republike Jugoslavije (Srbije i Crne Gore), dovela do progona preko 2 miliona ljudi, oko 200 hiljada ubijenih, na desetine hiljada silovanih ili na druge načine mučenih, te do stalnog granatiranja i snajperskih napada nedužnih civila Sarajeva i drugih urbanih centara. Prisjećajući se žrtava Srebrenice, Američki Senat napominje svijet da nije zaboravio šta se dogodilo u Bosni i Hercegovini niti 10 godina poslije rata i šalje jasnu poruku da zločin mora biti kažnjen te da će Sjedinjene Američke Države nastaviti podržavati nezavisnost i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine.

[Nedostizni]

Kad to kazu Amerikanci, mora da je tako. Moderatore mogao bi zakljucati ovu temu jer nema smisla objasnjavati nekom ko nece ili nemoze da shvati. Kljuc molim  :D

[Nedostizni]

Pre nego sto moderator zakljuca temu evo jos par reci sta se desavalo  u Sarajevu. Pre ovog teksta zelim samo napisati jedan dogadjaj iz Visokog posto je u mene matori bio tamo sve do 93. Izmedju ostalog stari mi je isprico da su njegovog ujaka s kojim se druzio svo to vreme dok se nalazio u Visokom tokom 92 zaklali muslimani. Noc pre njegovog ubistva je bio kod mog starog u stanu gde su zajedno vecerali. Sutradan ujutro je izboden nozem 10-ak puta u svom stanu i odvezen u jedno selo nedaloko od Visokog gde je bacen u siprazje i zbunje. Moj otac ga je nasao licno jer su zajedno svakih par dana isli do tog sela gde su sadili povrce ne bi li se prehranili nekako. Videvsi tragove krvi na putu (kaldrmi) kojom je isao,  poceo je da ih prati i u zbunju je video pokojnog Blagoju mrtvog i izbodenog nozem. Mozete zamisliti kakav je strah doziveti ovako nesto. Sta hocu da kazem ovim dogadjajem. Hocu da kazem da kad se nesto ovako desavalo u Visokom koje je 20-ak puta manji grad od Sarajeva i u kom je zivelo neouporedivo manje Srba onda zamislite sta se sve desavalo u samom Sarajevu. E sad cu jos da stavim jedan tekst u sledecem postu i to ce biti definitivno sve od mene sto se tice ove teme.

[Nedostizni]

МАРКО МИКЕРОВИЋ, РАТНИ СУДИЈА-ПОРОТНИК ОКРУЖНОГ ВОЈНОГ СУДА У САРАЈЕВУ

   У САРАЈЕВУ УБИЈЕНО 10.000 СРБА!

   Српски ловац на муслиманске злочине у Сарајеву располаже подацима да је од близу 10.000 убијених Срба у Сарајеву, само у Казанима завршило око 2.500. Чека хашке оптужнице против Бошњака

   РАЗГОВАРАО: Драго ТОДОРОВИЋ

   АНТРФИЛЕ 1

   ХАГ И ,,КАЗАНИ" Тек се послије свједочења и писаних докумената Марка Микеревића које је предао Међународном комитету ЦК, за злочине Бошњака заинтересовао Хашки трибунал. Тако је отворен и досје ,,Казани", који је 1997. године на својим страницама први јавно отворио сарајевски недјељник ,,Дани". ,,...На нас се одмах сручила лавина оптужби, пријетњи и увреда. Оркестрираном кампањом дириговао је особно Алија Изетбеговић. Шта нам се све тада није сручило на главу? Свака је шуша схватила правилно поруку првог у Бошњака и дала себи за право или да демонстрира свој вазелински однос према Вођи или да да одушка својим примитивним нагонима. Најдаље су отишли Хасан Муратовић и реис Мустафа Церић..." каже, између осталог Сенад Пећанин, главни уредник ,,Дана", који закључује:
   - Нисам ни мало сретан што ће пуно већу цијену од оне коју су платили ,,Дани" сада плаћати Босна и Бошњаци. Но, она је незаслужена само онолико колико незаслужено већ деценију Бошњаке предводи Алија Изетбеговић.

   АНТРФИЛЕ 2

   ЛЕШЕВИ ИСПРЕД ЦРКВЕ КОД ,,БРИСТОЛА" Почетком марта 1993. године прича Јелена Курушић, куварица у кухињи муслиманске војске, смјештена у хотелу ,,Бристол", како муслимани доводе и кољу Србе у оближњој цркви Св. Преображења, код ,,Бристола". Послије те приче дуго нисам могао заспати. Одем и сам да се увјерим. И заиста, и на једном и на другом стубу, код улазних врата цркве, стајале су двије, већ исушене људске главе. Врата цркве била су широм отворена, а војници су улазили и вршили нужду. У јесен 1993. по граду су кренуле приче како је Силајџић дао паре да се ова црква доведе у првобитно стање, што је и урађено.
   Тек 1994. године Срби се први пут окупљају у цркви Св. Преображења.

ИМАЈУ ПАРА ЗА СТОТИНУ ЏАМИЈА, А НЕМАЈУ ЗА ЈЕДАН МУЗЕЈ!

ПИШЕ: Душан МАРИЋ

На иницијативу Радмиле Хрустановић, градоначелнице Београда и сарајевске снаје, Београд ће са 60.000 конвертибилних марака финансирати обнову ,,Музеја града у федералном Сарајеву. У вријеме кад су пола Сарајева поклањали муслиманима, власти у Београду обећавале су су да ће изградити ново Сарајево, али сада умјесто изградње српског, финансирају изградњу институција у муслиманском дијелу града.
Тврдња госпоше Хрустановић да је помоћ Београда помоћ свим грађанима Сарајева, пошто градски музеј, наводно, припада свима њима, само је још једна лаж и подвала. Прво, зато што Срба скоро да више и нема у Сарајеву. Они што су "преживјели много тога,, су их, са завежљајем у рукама, а често и без њега, протјерали у туђе земље, туђе градове, у туђе куће и пред туђе музеје. Тако да им уопште није до музеја. Посебно не до оног у Сарајеву. Друго, музеј који је од 1992. године отворено и у потпуности у функцији фалсификовања историје БиХ и доказивања непостојећег историјског континуитета новокомпоноване нације и у којем кустоси посјетиоцима из иностранства причају о српској агресији на Сарајево, Срби који су остали у Сарајеву сигурно не сматрају својим музејом. Од завршетка рата у Сарајеву је обновљено преко 130 старих и саграђено преко стотину нових џамија, за шта су потрошене десетине милиона марака. Тај новац био је довољан да се све куће културе у том граду не реновирају него - позлате. Међутим, у исто вријеме док су за изградњу џамија (којих ионако има превише) арчили десетине милиона марака, сарајевским муслиманима било је жао да дијелић тог богатства одвоје за обнову зграде у коју хоће да смјесте двије најзначајније установе културе у граду. А било је довољно да одустану само од изградње једне џамије. И да им претекне новца за реновирање још једне зграде.
Спремност градоначелнице Геограда да новцем из градског буџета финансира обнову нове зграде градског музеја у Сарајеву је још невјероватнија ако се има у виду чињеница да Музеј града Београда нема своју зграду него већ 100 година "живи,, као подстанар.
Пошто Музеј нема сопствени простор, не постоји ни организована стална музејска поставка а своје изложбене активности остварује у другим музејима на подручју града.

("Ново ослобођење,,, 20. јануар 2004)

[Nedostizni]

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

\,,Оно што сам, као судија поротник чуо на суђењима за Казане, Храсно брдо и друге, и што је потврђено у записницима, ни један логор ни затвор за Србе није био строго приватан, а да за њега није знала СДА са Изетбеговићем на челу, која је много прије рата формирала злочиначке Патриотску лигу и Зелене беретке\", каже Марко Микеревић, прије рата дугогодишњи судија-поротник Окружног војног суда, који је био смјештен у злогласној касарни \,,Виктор Бубањ\". Микеревић, родом из села Велика Буковица код Добоја, живио је у Сарајеву од 1954. године до почетка рата у БиХ, када је игром чудних околности, постављен за судију-поротника у процесима који су се, углавном, водили против Срба, а на које, како каже, он није могао утицати.
- Чуо сам на почетку рата за бројне логоре и затворе у које су из својих станова и кућа одвођени Срби и Српкиње, али сам својим истраживањима и непобитним чињеницама открио и обрадио осам логора, у којима су почињени стравични злочини. О њима сам слушао на фарсама од суђења, које су муслиманске власти, притиснуте бројним злочинима и протестима опозиције, организовали током 94. године, а који су се водили против 21 припадника у крви огрзле 10. брдске бригаде Армије БиХ.
Њом је командовао криминалац Мушан Топаловић-Цацо, а починиоци злочина су осуђени на симболичне казне које већина њих није ни одлежала.

* Како је дошло до суђења за Казане?
- На притисак опозиције у граду и неких међународних посленика, из понора Богушевац, или Казани, на падинама Требевића, почетком 93. је извађено 29 лешева, махом без главе. Осам их је идентификовано: брачни пар Марина и Радосав Комљенац, Милена Драшковић, Ергин Николић, Душан Јовановић, Предраг Челипур и Зоран Вучуревић. Међутим, Алијини злочинци су погријешили што су заједно са Србима заклали и брачни пар Васиља и Ану Лаврин, Јевреје, па се због њих и дигла прашина.
Казне затвора за злочинце су биле смијешне - од шест мјесеци до шест година. Неки, умјесто у затвор, требало је да иду на посматрање на Неуропсихијатрију, али сам их сретао на улицама.

* Сјећате ли се, ко су осуђени?
- Нема шта да се сјећам, ја сам записнике са именима злочинаца и другим фактима, ушивене у јакну изнио 1996. године, када сам, напокон, крочио на српску територију и напустио Алијину фабрику смрти, у којој је, по мојим рачуницама, убијено од седам до 10 хиљада Срба\,,.
Дакле, за Казане су осуђени Зијо (Јусуфа) Кубат, Рефик (Мехмеда) Чолак, Есад Туцаковић, Омер Тенџо, Асиф Алибашић, Мевлудин Селак, Сенад (Реџепа) Хасић, Самир (Мустафе) Сеферовић, Сабахудин (Ремзије) Жига, Самир (Мухамеда) Љубовић, Есад Раонић и Сенад Харачић. Злочинци ни то мало докраја нису одлежали. Изетбеговић их је помиловао на Нову, 96. годину и пуштени су из затвора!

* Убице су признали клања Срба?
- Иако су на саслушању забиљежене изјаве и признања само на 56 страна, стравичне су! Они су на пример, Милеву Драшковић, коју су довели са брачним паром Лаврин, натјерали да изврши фелицио Васиљу Лаврину, па их све троје заклали! Ана Лаврин је морала раширити ноге, а они су јој грану гурнули у полни орган. То су признали Зијо Кубат, Туцаковић, Сеферовић, Омановић, Танџо. Кубат је на суђењу признао да је главу Васиља Лаврина одрубио од тијела, и тијело бацио у понор. Исто је урадио и са Аном и са Милевом Драшковић. Есад Туцаковић је, сјећам се рекао: \"Ја сам имао каму, дугачку 40 центиметара, закло сам их камом\,,.

* На суђењу је свједочила и једна муслиманка?
- Да, била је то супруга покојног Божидара Шљивића, који је, заједно са Душком Јовановиће, Ергоном Николићем и Зораном Вучуревићем, био припадник тзв. Армије БиХ, али, очито, нису били довољно добри, јер су им имена српска. Она је, дакле, жена Шљивића, на суђењу је дословно рекла: \"Мајку им, мислили су ако сам ја муслиманка, нема Божидара ко тражити\,,. Испричала је како је у потрази са мужевљевим тијелом отишла код Цаце, па на Казане, гдје су стално радили његови кољачи. Рекла је како је горе нашла око 250 лешева, већина полуизгоријелих. \"Горе сам нашла не војнике него бандите и криминалце\,,, посвједочила је.

* Јесу ли за Казане знали остали из највишег политичког и војног руководства муслимана?
- Знали су и Алија, и Ганић, и Татјана Љујић-Мијатовић, генерали Дивјак и Петровић, јер су у униформама обилазили Казане, који су се налазили на линији раздвајања двије војске. То је, уосталом, приказала и муслиманска телевизија.
Још један детаљ, са суђења за Казане је интересантан. Позвао судија неког Армина Хоџића, родом из Рогатице, као свједока. Рекао је он да је био припадник Цацине бригаде, али се свим и свачим куне да он није ни клао, ни убијао Србе, други су то радили!
,,А каква је твоја улога била? пита га судија.
"Ја сам, друже судија, припремао са војницима УМПРОФОР-а - печење и пиће,,, признао је Хоџић. Иначе, јавни тужилац на овом суђењу је био Србин Лукић, коме је пријећено смрћу, па је убрзо побјегао за Француску.

* Присуствовали сте и суђењу муслиманским злочинцима за Храсно брдо?
- Јесам од почетка до краја и то је била представа и лакрдија!
Суђено је за живе запаљене Србе, који су изгорјели у најстрашнијим мукама у кући Гавра ћеранића, која се налазила у Вараждинској улици. Страдали су Сретен Нинковић, Јован Поповић, Јагода Јанковић, Добрила Вулетић и Јосип Гогало. Боже, шта су све признали - како су мучили Јагоду Јанковић, Српкињу - љепотицу! Они су јој, замислите, у стану на Грбавици, нашли двије дипломе о освојеним наградама на неком такмичењу из стрељаштва. Одмах су је прогласили четничким снајперистом. Доведу је у школу "Владимир Назор,,. Одмах је силовао Амир Хусић, из Храсног брда. Онда су је возили дуж борбене линије, гдје су је силовали остали војници. Кад су је вратили у Вараждинску, свезали су је за дрво, одсјекли јој дојке, а затим је запалили!
Срби су довођени и мучени у логору "Стрела,, на Алипашином пољу. Главни налогодавац убијања Срба био је Сенад Џенановић из Вишеграда. И њему је "суђено,,. На суђењу је јавно признао да је ножем нарезивао вратове Срба, да би им послије пио крв. Добио је 14 мјесеци затвора. Никада дана није одлежао! У Бућа отоку, у логору Жељезничке школе, главни је био Машо Турковић. У Велешићима су затваране и мајке са малом дјецом. Као жена покојног Миломира Тодоровића - Гордана, која је била заточена са деветомјесечним сином и трогодишњом кћерком.
У логору на Отоци, које је било у Обданишту, питао се извјесни Един Омеровић у Школи за ретардиране "Владимир Назор,, - Един Бахтић - Фићо, фудбалер, а у близини Санице полиције Нови Град, у Основној школи "Павле Горанин,, по злу је био познат Фадил Ливац, звани Бај-Бај. Са њим су Србе клали и убијали - Слободан Рудо, Џемо и Јусуф Лагумџија (блиски рођаци Златка Лагумџије), Фадил Лакота, Осман Чустовић... Затим - Емин Рикало, Јозо Анџић, Дино Диздар, Хасиб Кљуно. Ови нељуди су 4. маја 92. пресрели транспортер ЈНА из правца Неџарића, заробили деветорицу војника у униформама авијације, мучили их и у ноћ побили у Саници полиције Нови Град.

* Како је дошло до тога да крајем 1994. године напустите посао судије-поротника у Окружном војном суду у касарни "Виктор Бубањ,,?
- Посвађао сам се са судијом Салемом Мисом око Горана Мркаје, кога су хтјели осудити на смрт. Мркаја је Србин, припадник бригаде ХВО "Краљ Твртко,,, која је, кад су се завадили са муслиманима, 1994. напустила положаје код Машинског факултета у Сарајеву и прешла на српску Грбавицу. Прешао је и Мркаја и остао у српској војсци. Али, нажалост, муслимани га заробе на Бјелашници и доведу у "Виктор Бубањ,, да му суде. Мисо и компанија траже смртну казну за издају земље, а ја сам против. Зове ме предсједник Суда Идриз Каменица и вели: "Какву то свињарију правиш, браниш четника,,.
"Не браним ја четнике, већ интегритет Суда, јер државу не може издати обичан војник, него функционер и командант,,, кажем ја. Нису га осудили на смрт, али су му ребнули 20 година. На излазу ми Мисо, који је сада судија Врховног суда БиХ каже: "Одсад одавде мораш или ти или ја,,. Боље је да идем ја, кажем и стварно одем. Послије сам обилазио Сарајево и рођеним очима гледао лешеве Срба којих је посебно било од РТВ Дома до Творнице жице Алипашин мост.

* Бошњаци упорно одбијају тврдње да је касарна "Виктор Бубањ,,, касније преименована у "Рамиз Салчин,, била логор за Србе, они тврде да је у питању био Окружни војни затвор?
- Окружни војни суд је у овој касарни почео да ради тек у деветом мјесецу 92. године, а Срби су све вријеме прије тога и послије, били у правом логору. До 1993. управник "Виктор Бубња,, је био Бесим Мудеризовић, а командир полиције Славко Херцег, Хрват. Он је о врату носио дебео златан ланац и католичку круницу. Идем ја једне прилике до пријемне канцеларије, кроз ходник и видим арматурне шипке, крваве, прислоњене о зид. "Шта ће вам ово, побогу, склоните их,,, рекао сам стражару. "То ће, кад се рат заврши, требат у музеју,,, одговорио је.
Овдје је скончало на стотине Срба. Једном их је било затворено 500. Сјећам се једног момка, готово дјечака - Стаменковића. У дворишту касарне био је шљивик, причало се миниран. Натјерају они Стаменковића да изађе у шљивик и стане на мину. Остао је без стопала. И тако обогаљеног осуде га на двије године затвора. Осудио га је судија Давор Јукић. То је познат случај у Сарајеву.

* Мирко Пејановић, челник Српског грађанског вијећа тврдио је да муслимани нису правили одмазду над Србима у Сарајеву?
- Нису одмазду, али јесу геноцид! И зато с нестрпљењем ових дана очекујем оптужнице Хашког трибунала против њих.

("Ново ослобођење,,, 20. јануар 2004) (БРОЈ 261, МАРТ 2004)

[Mikelandjelo]

Nisam dosad hteo da se uključujem, ali da i ja ostavim svoj komentar na sve ovo.
Prava istina je da je u SR BiH dogodio krvavi građanski rat između dotadašnje jedinstvene braće, Srba, Hrvata i tada muslimana, pa Muslimana, pa Bošnjaka, pa uskoro najverovatnije Bosanaca... :zbunjen
Uzrok: želja Hrvata i muslimana da se otcepe od Jugoslavije i stvore svoje samostalne nacionalne države i težnja Srba da ostanu u zajedničkoj državi sa svim Srbima na prostoru SFRJ.
Zločini: Počev od ustaškog monstruoznog zločina u Sijekovcu (ako nisam pogrešio ime sela), balijskih krvavih pirova po selima oko Srebrenice (posebno Kravice, na Božić (ili beše Uskrs)) došlo se do četničke užasavajuće osvete u Srebrenici (gde su žene i deca pošteđeni, poslani u Kakanj, pa stoga nije bilo namere da se muslimani Bošnjaci istrebe, pa nema govora o genocidu, što je npr. nemački i ustaški logori u Drugom svetskom ratu). Bili su tu i razni Ahmići, Sarajevo, Omarska itd. Da ne spominjem pogrome "Bljesak" i "Oluju", koje Mesić negira, a naši kretenski predsednici ga grle...
Epilog: Kad jedna Nemačka ili Italija ili Japan ili Hrvatska NIJE OSUĐENA ZA GENOCID u II sv. ratu, kako je moguće da Srbi budu osuđeni za genocid...? Niko nije bio nevin u ovom ratu i to je istina. Nisam spomenuo Markale jer je to iskonstruisano, to svi znamo.
Međutim, šta vredi da se raspravljamo, kad su Ameri & co. zacrtali šta hoće i Srbiju će osuditi za genocid, ukinuće Republiku Srpsku, oteti Kosovo i Crnu Goru, a posle će Mađari, Rumuni, Bugari, Albanci, Bosanci sami uzimati ostatke sve dok ne ostane samo Beogradski pašaluk. Nadam se samo da će dotad neko pametan likvidirati ili proterati onu kučku Kandićku.
Vozdra.