srpski istorijat

[Paljanin]

malo istorije naseg velikog naroda:

[Paljanin]

II GLAVA: GDE ZIVE SRBI I KOLIKO IH IMA ?

Srbi danas zive u oko 90 zemalja na svih pet kontinenata (Milanovich, 1993). To je siroko prostranstvo cija udaljenost, od Novog Zelanda do Amerike, iznosi cetrdeset hiljada kilometara. Ne racunajuchi teritoriju SR Jugoslavije i srpskih krajina, izvan matice - u rasejanju, Srba ima najvise na americkom kontinetu, a potom u Zapadnoj Evropi.

Pitanje broja Srba koji zive u dijaspori okupiralo je mnoge istrazivace, pocev od Pere Slijepcevicha (1917), preko LJubomira Kosiera (1926), L. Trnjegorskog (1938) do Majkla Bore Petrovicha (1982) i Vladimira Grecicha (1990). Vechina istrazivaca bila je sklona da taj broj ili precenjuje ili potcenjuje. Politicari i sociolozi, a posebno prvaci srpskih nacionalnih organizacija, skloni su, cesto, da predimenzioniraju broj Srba u dijaspori, cak na cetiri miliona. To se prvenstveno cini da bi se privukla paznja javnosti na ovu srpsku nacionalnu grupaciju u svetu. Medju politicarima zemalja imigracije, pak, kada se govori o etnickim grupacijama, ispoljava se sklonost potcenjivanju broja, a time i umanjivanja znacaja manjih etnickih grupacija, pa i Srba i Crnogoraca na nekoliko stotina hiljada. Cifra koja che ovde biti prezentirana predstavlja srednju varijantu procene broja Srba u dijaspori u 1994. godini.

Kada je rec o svim Srbima sveta, racunajuchi zitelje matice Srbije, Crne Gore i srpskih krajina, i sve generacije iseljenika, pa one koji privremeno ili stalno rade u raznim, pre svega evropskim zemljama, manjine koje zive u starim i novim susednim drzavama, kao realna mogla bi se prihvatiti cifra od oko 11,5 miliona. Razume se da se svi ti ljudi ne izjasnjavaju uvek kao etnicki cisti Srbi, buduchi da su, osobito u rasejanju, kod druge, treche i cetvrte generacije, dosta nacionalno izmesani. To se, najbolje , moze videti i iz popisa stanovnistva SAD. Od ukupnog broja onih zitelja SAD koji su se deklasirali kao Srbi, oko 50% su, na ovaj ili onaj nacin, nacionalno mesani. A da ne govorimo o veoma brojnoj grupaciji nasih ljudi u inostranstvu koja se izjasnjavala na poslednjem popisu stanovnistva samo kao Jugosloveni.

To se, mada u manjoj meri, moze konstatovati i za Srbe na prostorima druge Jugoslavije. Zato nije cudo sto su se Srbi iz mesovitih brakova izjasnjavalii kao Jugosloveni prilikom poslednjeg popisa stanovnistva u SFRJ, 1991. godine. Tada je registrovano 712 hiljada Jugoslovena ili 3% ukupnog stanovnistva SFRJ.

Prema popisu stanovnistva bivse SFRJ, ukupan broj Srba iznosio je 8,528.000, Crnogoraca 539.000 (Brunner, 1993). Prema tome, u drugoj Jugoslaviji, kada su poceli etnicki sukobi i gradjanski rat na njenim prostorima, u njoj je zivelo priblizno 9,5 miliona Srba. Raspadom SFRJ, ako se ne racuna drzava matica, najvise Srba izvan Srbije ostalo je u Bosni i Hercegovini. Popis pokazuje broj od 1,369.000, a procene (koje ukljucuju i jedan broj Jugoslovena) pokazuju da ih je 1991. godine, u toj republici bilo pribli zno 1,5 milion.

Na osnovu zvanicnih statistika, izjava srpskih nacionalnih lidera u dijaspori, procena diplomatsko-konzularnih predstavnistava (DKP) i sinteze iznesenih procena u dostupnoj literaturi iz ove oblasti, autori procenjuju ukupan broj Srba, Crnogoraca i Jugoslovena srpskog porekla u svetu, u 1994. godini i to:

_____________________________________________________________

A. Otadzbinske zemlje

Republika Srbija 6,500.000 - 6,800.000

Crna Gora 539.000 - 600.000

Republika Srpska Krajina* 300.000 - 320.000

Republika Srpska** 1,400.000 - 1,500.000

B. Prekomorske zemlje

SAD 430 - 500.000

Kanada 80 - 100.000

Juzna Amerika 20 - 30.000

Australija 90 - 120.000

Novi Zeland 500 - 1.000

Juzna Afrika 20 - 25.000

Velika Britanija 50 - 55.000

Zemlje Trecheg sveta 20 - 30.000

_____________________________________________________________

* U Republici Srpskoj Krajini zivi, kako se procenjuje 300 do 320 hiljada Srba, dok se - kako procenjuju UN - 250 do 280 hiljada Srba iselilo iz Hrvatske.

** Jedan broj Srba zivi na teritoriji bivse Bosne i Hercegovine koje su pod kontrolom muslimanske vlade i bosanskih Hrvata.

_____________________________________________________________

V. Evropske imigracione zemlje

SR Nemacka 250 - 300.000

Austrija 100 - 130.000

Francuska 80 - 100.000

Svajcarska 70 - 100.000

Zemlje Beneluksa 15 - 20.000

Skandinavske zemlje 50 - 60.000

Italija 5 - 7.000

Ostale 15 - 20.000

G. Stare i nove susedne zemlje

Rumunija 30 - 50.000

Madjarska 3 - 5.500

Albanija 5 - 10.000

Hrvatska* 120 - 150.000

Makedonija 44 - 70.000

Slovenija 47 - 57.000

_____________________________________________________________

Prema tome, na americkom kontinetu zivi blizu 650 hiljada Srba i Crnogoraca, koliko se procenjuje da ima i u Zapadnoj Evropi. Oni su, na americkom kontinentu, u najvechem broju koncentrisani u centralnom i istocnom delu kontineta- Ilinois, Indijana, Micigen, Minesota, Ohajo, Pensilvanija, kao i na kanadskoj strani u provinciji Ontario (najvise ih je u okolini Toronta), zatim u drzavi Njujork i Nju Dzersi, a na zapadu u drzavama Kalifornija i Vasington. Oni koji su dosli u SAD u novije vreme koncentrisani su oko velikih industrijskih i trgovackih centara - Njujorka i Cikaga.

U Australiji Srbi zive u okolini Melburna, Sidneja, Perta i Kanbere, dok su na Novom Zelandu nastanjeni u Oklandu i njegovoj okolini.

Od latinskoamerickih zemalja Srbe su najvise privlacili Argentina i Cile.

U Evropi su Srbi nasli zaposlenje upravo u onim zemljama koje su posle Drugog svetskog rata i zaposljavale najvise stranaca - SR Nemacka, Austrija, Francuska, Svajcarska i Svedska.

Od starih susednih zemalja, najvise Srba ima u Rumuniji, a u novim susednim zemlja situacija jos nije jasna.

Status Srba u svetu je trojak. Srbi su gradjani zemalja glavnih imigracionih prekomorskih zemalja, shodno imigracionim politikama doticnih drzava (u manjem broju i u Evropi), zatim gradjani nase zemlje koji imaju privremeni boravak (kao rezultat politike evropskih zemalja koja je vodjena posle Drugog svetskog rata) i gradjani susednih zemalja koji vekovima zive u njima, ali koji su sacuvali svoj nacionalni identitet. Status iseljenih Srba zavisi od politike svake zemlje, koja ima tendenciju, pod uticajem KE BS-a, narocito na evropskom prostoru, da prizna individualna i kolektivna prava nacionalnih grupacija. Razume se, taj se status vremenski i prostorno razlikuje.

Dalji tokovi savremene seobe Srba zavisiche od niza cinilaca ekonomske, ali i druge prirode. Kako stvari stoje, uzroci savremene seobe Srba se neche tako brzo otkloniti. "Push" faktori che, ocigledno, jos duge imati uticaj na dalji tempo spoljne migracije Srba. Medjutim, i imigracione politike glavnih zemalja useljenja su od bitnog znacaja.

Kada je rec o klasicnom vidu migracije, tj. iseljavanju, postoji tesna i uzajamna zavisnost dveju glavnih komponenti imigracione politike: regulisanje useljenja i integracija. Zemlje klasicne imigracije su jos dvadesetih godina ogranicile godisnji broj useljenja i, kasnije, uvele kontrolu strukture imigracionih tokova. Nijedna od njih, medjutim, nije obustavila imigraciju. Kanada, Australija i Novi Zeland su, cak, podsticale imigraciju u dugom vremenskom periodu. U osamdesetim godinama, imigracija u prekook eanske zemlje se dosta stabilizovala, s tendencijom ka rastu.

Zajednicka karakteristika svih klasicnih imigracionih politika je, dakle, kontrola useljenja, locirana uglavnom u ambasadama i konzulatima u zemljama porekla migranata. Kontrola se vrsi imigracionom vizom koja kvalifikuje migrante za useljenje.

Sjedinjene Americke Drzave, Kanada i Australija zauzimaju centralnu poziciju u medjunarodnim migracionim tokovima Srba.

[Paljanin]

I GLAVA: SEOBE SRBA KROZ VEKOVE

Istorija juznoslovenskih naroda, pa i srpskog, zaceta je u sklopu nove "uspesne borbe varvarskih naroda", na bivsoj teritoriji rimske i poslejustinijanske imperije, u nastavku seobe naroda, njihovim provalama na teritoriju Rimskog carstva i naseljavanjem na njoj u drugoj polovini VI i u prvoj polovini VII veka (Djurdjev, 1964). Citav vek i po je protekao u seobama Slovena. Na danasnjoj teritoriji Srbije, pre dolaska Slovena, ziveli su Iliri i Tracani. Srbi su, pre toga, kao pleme slovenskog naroda ziveli se veroistocno iza Karpata, na izvorima i gornjem toku reka: Visle i Odre, Dnjestra i Buga, i u zapadnom delu dnjeparskog kraja (Vukichevich, 1912). Krajem IV veka nove ere, kada su iz Azije poceli da prodiru Huni, pokoravajuchi mnoge narode, Sloveni koji su bili podeljeni i neslozni u odbrani, pod tom najezdom Huna krenuli su u veliku seobu. Srbi su se doselili na teritoriju koja se prostire od danasnjega Novoga Sada do solunske ravnice i od Vidina, Timoka i reke Meste do Jadranskog mora. Dosta dugo po dolask u na ove prostore bili su mnogobosci. Vech tokom seoba naroda, za vreme najvecheg politickog propadanja Rima, papa Lav I (440-461) istakao je odlucno primat svoje crkve. U borbi protiv nove jeresi rimska crkva je jacala. Srbi se, pod ovim imenom, na Balkanu pominju tek u IX veku (Jirecek, I, 1952). Konstantin Jirecek istice da je oblast prvobitnih Srba obuhvatala krajeve na Limu i na gornjoj Drini, zajedno s Pivom i Tarom, dolinu Ibra i gornji tok Zapadne Morave. Veliki zupan Stefan Nemanja bio je poznat me dju srpskim vladarima XII veka pre svega po tome sto je ujedinio srpske zemlje, stavio ih pod vlast svoje porodice i zaokruzio teritoriju osvajanjem grckih pogranicnih oblasti na istoku i jugu. Srbija se dalje pod carom Dusanom sirila pa je u drugoj polovini XIV veka zahvatila skoro dve trechine Balkanskog poluostrva. Posle njegove smrti pocinje pad srpske drzave.

Srbi su primili hrischanstvo u dva navrata. Prvo, za vreme vladavine cara Iraklija i pape Jovana IV (640-642). Drugo, kad je car Vasilije I (oko 879) sve nepokrstene pokrstio (Jirecek, I, 1952).

Sve do IX veka, istocna crkva se nije borila odlucno protiv primata rimske crkve. Posle toga pocinje borba za osamostaljenje hijerarhije. Bilo je to vreme uzdizanja Vizantije kao grcko-hrischanske drzave. Podela crkvene hijerarhije izvrsena je 1054. godine. Od tada Srbi pripadaju istocnoj, a Hrvati zapadnoj, tj. rimskoj hijerarhiji. Srpska crkva spada u narodne crkve. Za svoj postanak ima da zahvali zauzimanju Nemanjinih sinova, kralja Stefana Prvovencanog i njegovog brata, monaha Save, kod carigradskog car a i patrijarha cije je sediste bilo u Nikeji (1219). Srbija se otcepila od ohridske autokefalne crkve pod cijom je vlaschu dotad bila. Sediste prvog episkopa Srpske pravoslavne crkve bilo je u manastiru Zica, a docnije u Pechi.

Srpski narod se pomerao u raznim istorijskim razdobljima, menjajuchi time i svoje staniste, i zato su seobe jedna od bitnih karakteristika njegove istorije. Masovno iseljavanje pripadnika srpskog naroda zbilo se u tri vremenska razdoblja: a) u srednjem veku, pod najezdom Turaka i pod njihovom tiranijskom vlaschu, kada su se Srbi iseljavali, pre svega, na teritorije koje su se nalazile pod Austrijom i Ugarskom; b) u XVIII veku Srbi su se ponovo iseljavali na Istok, u Rusiju i Ukrajinu; v) krajem XIX i u toku XX veka, Srbi se sele, osim u evropske, jos i u prekookeanske zemlje.

Geneza seobe Srba

Prvi talas iseljavanja Srba na zapad i sever pocinje jos krajem XIV veka i traje nekoliko vekova. Najezda Turaka na Balkan i njihove istorijske pobede u bitkama na Marici (1371) i Kosovu (1389), posle cega je vise srpskih feudalaca moralo priznati tursko sizerenstvo, kao i konacan kraj srpske samostalnosti, doprineli su da srpsko stanovnistvo brzo oseti drustveno, nacionalno i versko ugnjetavanje od strane turskih vlastodrzaca, pa je krenulo u zapadne i severne juznoslovenske predele (Vukichevich, 1912).

Usled opste nesigurnosti i cestih ratova smanjila se poljoprivredna proizvodnja. Stoga je, narocito u pasivnim krajevima, nastupila glad. Kako su saobrachajnice i saobrachajna sredstva bili nerazvijeni, pomoch nije mogla stichi ziteljima siromasnih krajeva. Stanovnistvo je tada bezalo iz krskih predela na Primorje. U primorske gradove sklanjala se i srpska vlastela, pre svega u Dubrovnik, Kotor i Zadar. S vremena na vreme, usled upada Turaka, stanovnistvo je u masama bezalo ka obali. Od 1416. do 1418. godin e "sirotinja (pauperes) iz unutrasnjosti nije bila pustena u Dubrovnik, nego je stanovala ispred grada u pechinama kraj morske obale" (Jirecek, I, 1952).

Krajem XIV veka nagrnule su u Dubrovnik tolike mase sirotinje da je dubrovacka vlada resila da ih prebaci u Apuliju, ukoliko nisu hteli da se vrate natrag. Srbi su, iz godine u godinu, stizali u primorske gradove, ostajuchi kao seljaci na gradskim posedima, kao sluge i segrti, u Dubrovniku kao radna snaga u mnogim zanatima koji su tada bili u punom procvatu, u pomorstvu i trgovini. Docnije, kada ni tamo nisu vise nalazili posla, prebacivali su se u Apuliju.

Dalje tursko nadiranje, teror najpre janicarskih, a potom krdzalijskih hordi, neuspele pobune, izbegavanje davanja "danka u krvi", potakli su iseljavanje Srba u Vojvodinu, danasnje rumunske delove Banata, u Liku i druge krajeve pod Austrijom, sve do Zumberka gde se srpsko stanovnistvo izmesalo sa Slovencima.

Pred kraj XIV veka, iz Srbije je krenuo veliki talas iseljenika na sever, u Srem i danasnju Aradsku zupaniju. Taj talas je podstican time sto su , kako kaze Jirecek, despoti imali ogromne posede u Ugarskoj. Seoba Srba u Aradsku zupaniju je bila, izgleda, predvodjena Dimitrijem, sinom kralja Vukasina, koga je kralj Zigmund imenovao kastelanom grada Vilagosa (Jirecek, II, 1952). U Sremu i Banatu su vechinu stanovnistva vech 1437. godina predstavljali Srbi. Kada su Turci zauzeli Borac na Gruzi (1438), mnogo Sr ba iz Sumadije je prebeglo u Ugarsku, a jos vise ih je tamo otislo kada je prvi put Srbija pala pod Turke (1439). Tada su Turci porusili Kovin na levoj obali Dunava, pa je ugarski kralj Vladislav preselio tamosnje Srbe na Cepeljsko ostrvo, nize Budimpeste, dajuchi im posebne privilegije. Ova kolonija "kraljevskih" Srba nazvana je srpskim Kovinom (madjarski Rasc Keve).

Posle pada Srbije (1459), seobe Srba u Banat, Srem i Backu su povechane. Migraciju Srba u juznu Ugarsku je narocito pomagao kralj Matija, buduchi da je Srbe koristio za odbranu juzne granice od Turaka. U pismu papi od 12. januara 1483. godine, kralj Matija kaze "da je za poslednje cetiri godine preseljeno u juznu Ugarsku na 200.000 dusa" (Jirecek, II, 1952). Ta cifra ne mora biti tacna, ali u svakom slucaju govori o obimu seobe Srba u XV veku.

Srpski doseljenici, sredinom XV veka, odlaze na istok, cak u Erdelj, gde naseljavaju mesta Milbah i Langendorf. Tako je, "juzna Ugarska od polovine XV veka dobila fizionomiju srpsku" (Jirecek, II, 1952). Seoba Srba na sever i severozapad nastavila se intenzivno i u XVI veku. Bosanski Srbi poceli su se seliti u Zumberacki distrikt (1530).

Mnogi Srbi preseljavali su se jos u doba despotovine u Backu i Banat. Naime, prvobitna turska vlast izrazavala se u vazalskoj zavisnosti Srbije od Turske, koja traje od 1389. do 1459. godine, za vreme vladavine srpskih despota Stefana Lazarevicha i Djurdja Brankovicha. Godine 1459, despotovina je potpuno nestala, a Srbija je kao deo Turskog carstva podeljena na sandzake. Dok je postojala despotovina, Madjari su na nju gledali kao na zastitni bedem od Turaka. Posle njenog pada bilo im je u interesu da Srbi p redju u juznu Ugarsku, da kao sajkasi sluze u dunavskoj floti i kao vojska brane njihove juzne granice. Prilikom svakog ugarskog upada u Srbiju, u toku borbi sa Turcima, vojska se vrachala s mnogobrojnim Srbima. Ukoliko je srpski zivalj preseljen na Istok, preseljavan je nasilno. Tako su 1467. godine nasilno preseljeni stanovnici Novog Brda u Carigrad. "Cuveno i poznato bese u tadasnjem svetu rudarstvo u Srbiji koje se, zbog velike potrebe toga vremena, usavrsavalo sve vise i vise. U Novom Brdu zlato i sreb ro se izorava iz zemlje" (Jirecek, I, 1952). U osvojene oblasti doseljavali su se Turci. To su bili novi etnicki elementi u tim zemljama, koji che kasnije dolaziti do izrazaja.

Austrija je krajem XVII i u XVIII veku ratovala protiv Turske uglavnom na teritoriji Srbije. U tim ratovima Srbi su pomagali austrijsku vojsku, smatrajuchi i to jednim od nacina da se i sami oslobode turskog ropstva i stvore nezavisnu drzavu. Oni su ucestvovali u austro-turskom ratu 1683-99. godine, a kada se Austrija s obzirom na situaciju na zapadu morala povuchi, doslo je do velike seobe Srba.

Velika seoba Srba 1690. godine

U Austriji se situacija pogorsavala, a i na frontovima njena vojska je pocela da gubi. U stvari, situacija na bojistu se iz osnove izmenila na stetu carske vojske. Krajem 1689. godine znatan deo carske vojske, a s njom i znatan deo Srba, poslat je na Rajnu da se bori protiv vojske Luja XIV koji je usao u borbu kao saveznik Turaka. Osim toga, dogodile su se i druge promene. Te promene su se osetile vech u decembru 1689. godine, kada su krimski Tatari, koji su ratovali na strani turske vojske, uspeli da popal e sela u okolini Pristine. Naime, uspesne bitke austrijske vojske protiv Turaka, uz pomoch Srba, u Prizrenu su okoncane smrchu cuvenog generala Pikolominija (1689), koji Carnojevichu vech bejase predao pismo cara Leopolda I po kome se obezbedjuju Srbima znatne privilegije. Austrijska vojska i srpski ustanici doziveli su tezak poraz kod Kacanika (2. januara), pa su Turci u naletima zauzimali Skoplje, Pristinu i Prizren. Znajuchi kako ih strasna odmazda od Turaka ocekuje, Srbi predvodjeni patrijarhom Arsenije m III Carnojevichem i nekolicinom vladika krechu prema Beogradu u nadi da che se ubrzo vratiti na svoja napustena ognjista. Cekajuchi u Beogradu dva meseca dalji ishod dogadjaja, Arsenije III Carnojevich je odrzao cuveni sabor sa vojskovodjama Srbima koji su ratovali za cara Leopolda, svestenstvom i narodom. Ispod beogradskih zidina smesten je veliki zbeg sa oko 40 hiljada ljudi. Uoci pocetka seobe taj broj se jos povechao. Patrijarh Arsenije III Carnojevich sazvao je 18. juna 1690. godine sudbonosni crkven o-narodni sabor na kome je doneta odluka o seobi u Ugarsku.

Septembra 1690. godine, borechi se sa kugom, gladju, iscrpljenoschu i svakojakim nevoljama, ojadjeni Srbi prelaze Savu i jos jednom krechu na put neizvesnosti i iskusenja, prema Budimu i Sentandreji. Medju njima su bili i kaludjeri fruskogorskih manastira sa mostima vladara-svetitelja kneza Lazara. Beograd je pao u turske ruke 8. oktobra 1690. godine. Seoba je trajala cetr-desetak dana. Odrediste je bilo Budim i Sentandreja. Tamo su Srbi sagradili kuche i podigli crkvu, jer su morali da brinu i o duhovnom z ivotu doseljenih Srba, koji su vech bili izlozeni presijama rimokatolicke crkve. Ugarska vlast je odmah odvojila Srbe od domacheg stanovnistva. Izbeglim Srbima nije bilo dozvoljeno da se naseljavaju po varosima, nego su mogli naseljavati samo predgradja; ili, sto je bilo najcesche, kopali su sebi zemunice i tako stvarali zbegove (Popovich, 1954). Veliki deo izbeglica sklonio se prvo u Ostrogon, u Budim, i oko Budima. Ipak, izgleda, najvise izbeglica nastanilo se u Sentandreji (Popovich, 1954).

Izbeglice su stalno pristizale i odlazile, pa se broj Srba u pojedinim mestima stalno menjao. U proleche 1693. godine nalazilo se, prema nekim podacima, u Sentandreji oko 12.000, a u Budimu oko 6.000 Srba (Popovich, 1954). Prema procenama Dusana J. Popovicha, velikom seobom Srba u Ugarsku je preslo 60 do 70 hiljada Srba, sto je za ono doba bio ogroman broj. Popovich podsecha da je Srbija, koja je za vreme austrijske vladavine obuhvatila priblizno teritoriju kasnije Miloseve Srbije, imala oko 70 hiljada stan ovnika, sto cini jasnijim koliko je bio visok broj iseljenih 1690. godine i u kojoj meri je ova seoba morala prorediti stanovnistvo stare Srbije, Metohije, Kosova i Sumadije. Zanimljivo je kako su se snalazili nasi preci poreklom iz Pechi, Prizrena, Beograda, Pristine, Kragujevca i drugih srpskih naselja, koji su presli iz matice svoga naroda u "srce madjarskog naroda", u prestonicu ugarskih kraljeva, u kojoj su prema njima "bili neprijateljski raspolozeni i drzavna i zemaljska i lokalna vlast". I kakvom "p otresnom upornoschu" su branili i uspevali ne samo da odrze svoju individualnost, nego i da udare osnove modernoj kulturi srpskog naroda (Popovich, 1952).

Posle velike seobe, srpski doseljenici su morali stvarati sebi uslove za zivot u Ugarskoj. Buduchi da se rat po Austriju nepovoljno razvijao, ona je pocela da koristi Srbe i kao vojnike i kao radnu snagu za opravku utvrdjenja, puteva i slicno. Austrougarske vlasti su racunale na Srbe kao na ratnike za odbranu od Turaka na juznoj granici. Sve sposobne da nose oruzje Austro-Ugarska je regrutovala vech 1691. godine. Ti srpski ratnici su se proslavili u bici kod Slankamena pobedom nad turskom vojskom koju je pr edvodio veliki vezir Mustafa Chuprilich. Posle bitke kod Slankamena, u kojoj su- kako podaci pokazuju- Srbi bitno doprineli da carska vojska pobedi, dobili su (20. avgusta 1691) "drugu privilegiju": Srbima je priznata neka vrsta "teokratske uprave" (Popovich, 1954). Time je srpskom patrijarhu priznato pravo ne samo da nasledjuje visoke jerarhe, vech i sve pravoslavne Srbe koji umiru bez naslednika i testamenta. Patrijarh je dobio i neka svetovna politicka prava. Imao je pravo, na primer, da u narodnoj vojsc i postavlja oficire, sudi u nekim gradjanskim sporovima, potvrdjuje cehovske statuse. A narodu je priznato pravo da zivi pod upravom lokalnih vlasti koje sebi izabere.

"Prvom privilegijom" (od 21. avgusta 1690), koju je patrijarh Carnojevich primio u Komoranu, Srbima je data sloboda bogosluzenja po pravoslavnom srpskom nacinu i pravo upotrebe starog kalendara. U stvari, patrijarhu i svestenstvu data su ista prava koja su imali i pod Turcima (Popovich, 1954). Za poglavara srpske pravoslavne crkve mogao je biti postavljen samo pravoslavni Srbin koga izabere srpski narodni i crkveni sabor. Patrijarh je postavljao mitropolite, episkope i ostalo svestenstvo. Dozvoljeno mu je d a podize crkve, manastire i skole. Tako, je ta "prva privilegija" postala osnov srpske-pravoslavne crkvene autonomije u Habsburskoj monarhiji. "Trechom privilegijom" (3. marta 1695), Srbi su oslobodjeni od desetka katolickoj crkvi (Popovich, 1954). I pored privilegija koje su dobili, polozaj Srba u Ugarskoj bio je tezak. Iako su navodno bili oslobodjeni, od njih su trazene poreze i druge dazbine. Pored toga, morali su da daju stoku, podvoz i "kuluce". Katolicka crkva je cesto vredjala njihova verska osechan ja i vrsila pritisak da predju u katolicanstvo.

Srbi i Madjari ziveli su kao susedi, kao prijatelji, saradnici i kao sugradjani (Popovich, 1952). Budim je bio grad u kome je bio najvechi udeo Srba u ukupnom stanovnistvu. U njemu je bilo Srba jos pre velike seobe. Godine 1715, u Budimu se nalazilo 1.539 domova, od kojih se u 769 govorilo srpski, 701 nemacki i 68 madjarski (Popovich, 1952). Budim je pripadao grupi srpskih naselja na Dunavu, kojoj su jos pripadali Pesta, Sentandreja, srpski Kovin i nekoliko sela oko njih. Toj grupi srpskih naselja pripadala su i dva manastira- Grabovac i manastir u srpskom Kovinu. Polozaj Srba, kao i njihovih mitropolita, iz osnova je izmenjen carskom deklaracijom od 12. aprila 1727. godine kojom je odredjeno da Srbi od svoga mitropolita zavise samo u duhovnim poslovima.

Postavljalo se pitanje, i u narodu i u naucnim radovima, "da li je velika seoba Srba bila na srechu, ili na nesrechu srpskog naroda?" Odgovori su bili razliciti. Panta Srechkovich je, na primer, smatrao da je Arsenije III Carnojevich time "izneverio svoju pastvu i najvise zla ucinio Srbima" (Popovich, 1952). Srpski istoricar Stojan Novakovich u politici Djurdja Brankovicha i Arsenija Carnovicha ne nalazi "nista sto bi odgovaralo ozbiljnosti prilika, ili bi se moglo odbraniti. Nikad valjda nisu ucinjene grdj e pogreske u javnoj radnji nasoj". "Savez sa Austrijancima protiv Turaka bio je jedino delo koje se moze unekoliko pravdati. Sve ostalo je tesko razumeti." Jedinstvo Srba je Stojan Novakovich u tolikoj meri cenio da je u politickoj slozi video glavni izvor snage, toliko potrebne za borbu u koju su Srbi bili uvuceni. Vreme unutrasnjih sukoba je, po njemu, "najizrazitije bolesno politicko stanje" ( Novakovich, 1960).

Velika seoba imala je strahovite posledice po politicki polozaj Srba ostalih u osmanskoj Turskoj, narocito u Srbiji. Ucestvovanje Srba u ratovima 1683-99, 1716-18 i 1737-39. godine, na strani Habsburske monarhije, do kraja su "unistili poverenje Turaka u Srbe i srpske patrijarhe", pa je ukidanje srpske patrijarsije logican svrsetak takvih odnosa (Popovich, 1954). S Patrijarsijom nije ukinuta samo osnovna crkvena, nego u izvesnoj meri i politicka i kulturna organizacija srpskog naroda koja je postojala u osm anskoj Turskoj (Popovich, 1954).

Nastojanja Srba da u Austro-Ugarskoj sacuvaju svoju veru i jezik, bila su vrlo uspesna. Oni su uspeli da dodju do znatnih kulturnih i nacionalnih tekovina i "na taj nacin vezu srpski narod sa Zapadom" (Popovich, 1954).

I Srbi koji su presli 1690. u Ugarsku i njihovi potomci dugo su verovali da che se vratiti u staru domovinu. Biche da su tek posle zakljucenja mira (1739) bili nacisto da che ostati u Austriji, ali ideja o povratku nije ih nikada napustila. I tu su svoju ideju Srbi u svim vaznijim prilikama i isticali.

Put na Istok

Kada je u ratu 1716-18. godine Srbija delom bila oslobodjena od Turaka, Austrija je prema odredbama Pozarevackog mira (1718) zadrzala severnu Srbiju pod okupacijom (1718-39), pa je "njena uprava bila teza od turske".

Kad je Austrija razvojacila Potisku i Pomorisku oblast, Srbi su u tim krajevima izgubili odredjene privilegije, a ruske vlasti su vrbovale i motivisale bivse srpske granicare da se presele u Rusiju. Racuna se da je tada oko 10.000 Srba otislo u Rusiju. Oni su formirali dva naselja- Novu Serbiju i Slavjanoserbiju. Medju ovim Srbima bilo je pripadnika naseg naroda iz Bosne, Dalmacije i Crne Gore. Prema nalazima dr Nikole B. Popovicha, srpski pukovi su ucestvovali u svim ratovima Rusije u XVIII veku ("Politika ", 20. 3. 1994).

Tezak ekonomski, drustveni i verski polozaj Srba u Austriji izazvao je 1751-53. godine seobu Srba u Rusiju i Ukrajinu. To je drugi veliki talas iseljavanja Srba. Dakle, posle raspustanja Pomoriske krajine, Srbi iz Ugarske, nepotrebni Habsburskom carstvu, selili su se u Ukrajinu "u masama", koje neki pisci nazivaju" izbeglim izbeglicama", jer "sta su bili u Ugarskoj nego begunci od turske sablje, i sta che biti u novoj naseobini ... nego begunci od austrijske 'pravde'" (Gligorijevich, 1987). Zivot Srba u Ukr ajini, u drugoj polovini XVIII veka je ovako opisan:

"Zivot u nasoj naseobini prve godine bio je kao, na primer, zivot nesrechnih brodolomaca koje su morski talasi izbacili na pusto ostrvo, pa se tamo hranili zeljem, korenjem, ribama, pticama i zverkama koje ulove. Tako smo pali i mi na tu golu stepu, na zemljiste na kome od stvorenja sveta niko nije ziveo i gde se ni za kakav novac nista nije moglo nabaviti" (Gligorijevich, 1987). Zato nije ni cudo sto su Srbi na tim prostorima brzo asimilirani.

Pisuchi o Hilandaru, Milo Gligorijevich je opisao dramu poslednjeg potomka Arsenija III Carnojevicha koji je, nakon monasenja u Svetoj Gori, ispricao kako su Carnojevichi morali da napuste Vojnu krajinu, kako su se kratko zadrzali u Galiciji i okolini Krima, kako im je ruski car dao plemstvo, sela i muzike, kako se zivelo u Rusiji sve do 1917, do Oktobarske revolucije, kad je njemu, Vadimu, bilo pet godina. Otac mu Aleksije bio je pomorac, kapetan broda, komandant trgovacke flote u Crnom moru do 1920. godin e. A onda "ne mogavsi da se vrati na imanje, da iznese porodicne svetinje i knjigu-rodoslov, osujechen u nameri da uputi flotu u Jadransko more i da se preda Kraljevini Jugoslavije krenuo je u Ameriku, u emigraciju." Dakle, poslednji potomak Caranojevicha je odrastao u Njujorku i postao uspesan poslovni covek. Medjutim, nije imao dece. Posto mu je umrla supruga Olga, on je u starosti krenuo da obilazi svet i tako dospeo do Svete Gore. Kako mu se Hilandar mnogo dopao, a saznavsi da ga je stigla najopasnija b olest, odlucio je da imanje ostavi Hilandaru i umre kao monah. Kao monah Arsenije, Vadim A. Carnojevich je umro 18. aprila 1981. godine, na Svetoj Gori.

Seoba Srba na teritorije danasnje Rumunije odvijala se u duzem vremenskom periodu. Pregled klisurskih naselja u kojima Srbi sacinjavaju, ili su nekada cinili, vechinu stanovnistva, ukazuje da su se naselja osnivala u razlicitim periodima (Tomich, 1989). Cini se da je Bazjas najstarije klisursko srpsko naselje, osnovano oko 1200. godine. Ostala koja pominje osnovana su narednih vekova (prvi put se pominju): Radimnja (1277), Zlatica (1367), Leskovica (1371), Svinica (1437), Sokol (1472), LJupkova (u XV veku), Moldova Veke (1588), Pozezena (1690), Belovreska (1717), Divic (1717), Kampija (1723) i Macest (1723). Inace, u klisurskim naseljima danas zivi oko 11.000 Srba. Rumunski Srbi i danas zive u sedamdesetak naselja u zupanijama Arad, Karas-Severin, Mehedinc i Timis, zajedno sa Rumunima i drugim nacionalnostima.

Iako se ovo srpsko stanovnistvo trajno stabilizovalo u novim krajevima, veze sa Srbijom nisu prekidane. Otuda, vech u periodu ustanka za oslobodjenje Srbije 1804. i 1815. godine dolazi do znacajnih migracija u pravcu Srbije i njenog kontinuiranog naseljavanja tokom celog proslog veka. Austrija je narodni ustanak za oslobodjenje u Srbiji ocenila kao veliku opasnost u buduchnosti. Ona je ocito isla za tim da na svojoj teritoriji ugusi svaki javni izraz radosti i simpatije za Karadjordjev ustanak i obnovljenu Srbiju (Sisich, 1937). Sve su te mere malo pomogle, jer su na celu simpatizera nove Srbije bili karlovacki arhiepiskop Stefan Stratimirovich i backi (novosadski) episkop Jovan Jovanovich.

Posle sticanja nezavisnosti Srbije (1867), seobe prema Srbiji su pojacane. Narocito posle neuspelog Nevesinjskog ustanka 1875. godine dolazi do znatnih seoba iz Hercegovine u Srbiju, a velike seobe se javljaju i naredne godine povodom srpsko-turskog rata. Svako teritorijalno uvechavanje Srbije, 1833, 1878. i 1912. godine, pratile su migracije: stanovnistvo iz zemalja koje su ostale pod turskom upravom napustalo je rodni kraj i naseljavalo se poglavito u novooslobodjene krajeve (Cvijich, 1966).

Razmatrajuchi seobe Srba, Jovan Cvijich pise:

"Ima krajeva koji su pre turske najezde bili gusto naseljeni, a posle seoba u njima je ostalo sasvim retko stanovnistvo ... U drugim krajevima ogromna je vechina porodica doseljenih i znaju krajeve odakle su doseljeni... Skoro u svakom selu Sumadije seljaci su raznovrsnog porekla, doseljenici iz raznih krajeva, jedni od Sjenice i Pestera, drugi od crnogorskih brda, trechi iz Hercegovine, cetvrti s Kosova i Metohije ili vardarskog sliva itd. Tako je u svim oblastima moravske Srbije, valjevskih i podrinjskih krajeva. Oko 80% stanovnistva je doseljenik..." (Cvijich, 1966).

Od bitnog znacaja je cinjenica da sticanjem nezavisnosti u Srbiji nastaju povoljniji politicki i materijalni uslovi pa stanovnistvo vise nije prinudjeno da se seli van granica maticne teritorije. Srbija i Crna Gora, koje su postale nezavisne drzave, i same su bile ekonomski i drustveno vrlo nerazvijene. Medjutim, Srbija je pocela da razvija kapitalisticki nacin proizvodnje, koji se razlikovao od nacina proizvodnje kod njenih suseda. Osim toga, ona je bila udaljena i od mora i od mnogih evropskih komunikacij a, a zemljisnom reformom u burzoasko-demokratskoj revoluciji je relativno rano ukinula veleposed i zemlju podelila seljacima. Tako, Srbija u proslom veku postaje zemlja imigracije, koja kontinuirano prima i naseljava na svom tlu znatan broj doseljenika iz drugih zemalja, sve do balkanskih ratova 1912-13. godine. To su osnovni razlozi sto se do 1920. godine u iseljenistvu nalazilo veoma malo Srba sa teritorije ondasnje Kraljevine Srbije.

Otvaranje puteva za prekookeanske seobe

Trechi veliki talas iseljavanja Srba, narocito iz predela pod Austrijom i Ugarskom, desava se krajem XIX i pocetkom XX veka. Srbi su se, pored raznih evropskih zemalja, ovoga puta u velikom obimu useljavali i u prekookeanske zemlje, pre svega u SAD. Ovaj iseljenicki talas je rezultat delovanja ("pull-push") faktora koje je razvoj kapitalizma donosio sa sobom. Za razliku od drugih juznoslovenskih teritorija, gde su uzroci iseljavanja bili ekonomski i drustveno-politicki, glavni uzroci mobilnosti naroda iz sa me Srbije, u drugoj polovini XIX veka, bili su iskljucivo ekonomski. Uprkos cinjenici da su sprovedene brojne privredne reforme (kneza Mihaila Obrenovicha, od 20. februara 1865), uslovi zivota vechine stanovnistva Srbije, narocito industrijskih radnika, bili su sve tezi.

Sa razvojem kapitalizma u Srbiji, broj bezemljasa je postepeno rastao. U 1876. godini, na primer, 5% seljackih porodica Srbije bilo je bez zemlje; u 1880. taj procenat se povechao na 16%, a u 1897. cak na 21% (Karanovich, 1980). Mada je srpska vlada uvela brojne preventivne mere za zastitu seljaka od posledica kapitalisticke proizvodnje, njihovi uslovi zivota su se pogorsavali i ekonomska diferencijacija medju seljacima postajala je sve izrazenija. Samo za osam godina (1889-1897) vise od 17.000 seljaka je i zgubilo svoje posede a, u isto vreme, pojavilo se novih 225 zemljoposednika sa posedima preko 50 hektara. Do 1905. godine broj bezemljasa dostigao je 51.711, a onih koji imaju samo kuchu pao je na 13.541 (Karanovich, 1980). Posto tako osiromaseni nisu vise mogli da zive na selu, seljaci su odlazili u gradove u nadi da che nachi posao u jos tada nerazvijenoj industriji. Veliki broj nije bio u moguchnosti da se zaposli, a veliki broj zaposlenih radio je za vrlo niske nadnice. Tada se javljaju mnogi agenti, pr e svega iz Bugarske, koji su - koristechi tako teske uslove - nudili isprave (bugarske ili rumunske pasose) za odredjenu naknadu onima koji nisu mogli da dobiju pasose u Srbiji.

Knezevina, a potom Kraljevina Srbija nije ostala postedjena velikog talasa emigracije u prekomorske zemlje, tacnije u SAD, koji je bio najbrojniji u poslednjoj deceniji proslog i prvoj deceniji ovog veka. Kako ne postoje statisticki podaci, nije poznato koliko je Srba napustilo Kraljevinu Srbiju u periodu do Prvog svetskog rata. Medjutim, sudechi po tome da je Narodna skupstina u Beogradu u vise navrata raspravljala o problemu iseljavanja, moze se zakljuciti da je ono bilo intenzivno. Srpska vlada je donela vise regulativa u svrhu smanjenja broja onih koji zele da se isele. Najvazniji je bio zakon o izdavanju pasosa, kojim je uvedena visoka taksa. Po njemu, taksa za pasos za Ameriku iznosila je 250 dinara, dok je u susednim zemljama bila 5 dinara. To je bio ogroman novac za prosecnog radnika koji je zaradjivao oko 40 dinara mesecno (Karanovich, 1980). Zakon o taksi za pasose je ostro kritikovan od strane liberalnog dela srpskog drustva. Oni koji su zastupali takvo misljenje iznosili su niz argumenata da je pr istup vlade pogresan i da resenje treba traziti u otklanjanju uzroka koji teraju ljude da napustaju svoju zemlju.

Treba rechi i to da je, u poredjenju s drugim jugoslovenskim teritorijama pod austrougarskom imperijom, broj srpskih iseljenika s teritorije Srbije u SAD bio relativno mali, ali ne i beznacajan (Karanovich, 1980). Postoji nekoliko znacajnih razloga za to. Prvo, nezavisnost Srbije. Drugo, garantovanje minimuma zemlje seljacima. Treche, nedostatak dobrih komunikacija i velika udaljenost od vechih luka. Cetvrto, izolacija Srbije od strane razvijenih zemalja.

Trechi talas seoba Srba karakterisu, dakle, prevashodno ekonomski faktori koji che ih vezati, pre svega, za jos uvek prazna prostranstva na americkom kontinentu. Do zavrsetka Prvog svetskog rata, posebno u periodu izmedju 1880. i 1914. godine, SAD su privlacile najvechi broj Srba. Slede Juzna Amerika i Kanada. Srbi su, u najvechem broju, odlazili sa teritorija koje su bile u sastavu austrougarske imperije, ali i iz Crne Gore. Crnogorce je migracija posebno pogodila, buduchi da ih je inace bilo malo. Prema n ekim procenama, pre balkanskih ratova samo u SAD je zivelo oko 20.000 Crnogoraca, sto je cinilo oko 10% ukupnog broja zitelja tadasnje Crne Gore (Karanovich, 1990). Prvi svetski rat, medjutim, ne samo da je zaustavio iseljavanje Srba, vech dovodi do vrachanja jednog broja iz Amerike, ali i iz Australije, u kojoj je u to vreme bilo malo Srba, radi ucescha u ratu na strani Srbije i Crne Gore.

Period izmedju dva svetska rata karakterise najpre jenjavanje iseljavanja, uz evidentne povratnike iz Amerike koji su bili spremni da se stave u sluzbu izgradnje nove drzave SHS i ostanu u svojoj Otadzbini. Ta se tendencija ispoljavala do 1929. godine, kada je pocela velika svetska ekonomska kriza i kada je proglasena Kraljevina Jugoslavije. Najpre je smanjen, odnosno obustavljen odlazak u prekomorske zemlje, a zatim se javlja povratak Srba u Otadzbinu. Medjutim, posle 1933. godine iseljavanje Srba u prekom orske zemlje ponovo dolazi do izrazaja uz umereni rast sve do 1939. godine, kada izbija Drugi svetski rat.

Iseljavanje Srba u SAD izmedju dva svetska rata imalo je, i u vreme kada nije bila privredna kriza, relativno umereni tempo. Osnovni razlog su bili americki imigracioni propisi koje je Kongres SAD doneo 1921. i 1924. godine, kojima su uvedene kvote za imigrante. Medjutim, kada je u SAD uveden sistem kvota za useljenike, iseljavanje Srba prema Australiji i Kanadi dobija na znacaju (Grecich, 1990).

Ratne i poratne seobe Srba

Drugi svetski rat je doveo gotovo do prestanka iseljavanja Srba u prekomorske zemlje. Migracija Srba se, manje vise, svela na prisilne migracije koje su sprovodile okupacione vlasti na prostorima prve Jugoslavije. U to vreme, veliki broj Srba je odveden u zarobljenistvo i na prinudni rad u Nemacku i Austriju. Nemacke, madjarske i bugarske vlasti bile su odgovorne za progon Srba sa okupiranih teritorija koje su bile inkorporirane u njihove drzave. Za vreme Drugog svetskog rata sa tih teritorija je proterano 220 do 260 hiljada lica (Kosinski, 1982). Jos pocetkom 1943. godine, u Nemackoj je bilo oko 250 hiljada civila i 133 hiljade jugoslovenskih ratnih zarobljenika. Medju njima je najvise bilo Srba. Procene pokazuju da je krajem rata (1944/45) u toj zemlji 491 hiljada, ukljucujuchi 133 hiljade jugoslovenskih ratnih zarobljenika (Kosinski, 1982). Procene Majersa i Kempbela su veche. Naime, oni tvrde da je u Nemackoj i Austriji bilo 350 hiljada ratnih zarobljenika i 380 hiljada radnika na prinudnom radu (Kosinski , 1982). Inace, Ante Pavelich je u avgustu 1941. godine objavio svoju nameru o proterivanju 250.000 Srba. Tako, krajem 1944. godine u Srbiji je bilo registrovano oko 120.000 izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine.

Prema podacima UNRA, Agencije koja je nakon zavrsetka rata prva preuzela brigu za ljude rasute po Evropi, registrovani broj izbeglica i raseljenih lica je iznosio 390.000. Od toga broja 210.000 je do sredine 1947. godine repatrisano u Jugoslaviju. Potom, u periodu izmedju 1. jula 1947. i 31. decembra 1951. godine repatrirano je u Jugoslaviju jos 6.870 lica, dok je 82.090 preseljeno iz izbeglickih logora (Nemacke, Austrije i Italije) u druge zemlje (Kosinski, 1982). Glavna odredista za jugoslovenske izbeglic e i raseljena lica bila su Australija (23.350), SAD (17.213), Argentina (10.105), Velika Britanija (9.817) i Kanada (9.828).

Seobu srpskog naroda, u periodu 1944-1965. godine karaketerisu dramaticna politicka zbivanja koja su sledila krajem Drugog svetskog rata, neposredno posle njega i period hladnog rata. Ovaj period predstavlja, u stvari, jedan od nekoliko talasa doseljavanja srpskog naroda u prekomorske zemlje. Njega, dakle, karakterise dolazak raseljenih lica i izbeglica u te prekomorske zemlje iz ratom rastrgane Evrope. "Raseljena lica" su cinila ranije pripadnike jugoslovenske vojske koji su bili ratni zarobljenici ili su bili pridodati nekoj saveznickoj vojsci, ljude koji su bili prisilno upucheni na rad u Nemacku. Pored njih, bilo je i izbeglica raznih vrsta. Mnogi su pobegli iz Jugoslavije ili nisu hteli da se u nju vrate buduchi da su bili protiv novouspostavljene vlasti.

Novi talas migracije Srba na Zapad

Sredinom sezdesetih godina pocinje peti talas seoba Srba, najpre sa ciljem da njihov boravak bude privremen. Medjutim, u drugoj polovini sedamdesetih ovaj sloj je vech stekao pravo gradjanstva, pa se cesto izostavlja atribut "privremeni". Naime, krajem pedesetih i pocetkom sezdesetih godina, nase kao i druge radnike iz manje razvijenih zemalja juzne i jugoistocne Evrope povukla je velika potraznja za radnom snagom koja je isla s ekspanzijom privreda Zapadne Evrope. Naime, uporedo su se odvijala dva procesa - ekonomski koji je doprineo povechanju traznje za radnom snagom i institucionalni koji je stvarao pravne pretpostavke za angazovanje strane radne snage. Kao posledica velike koncentracije svetskog kapitala u zemljama Zapadne Evrope, pocev s Marsalovim planom, pri nestasici radne snage, nastavljanje privrednog rasta bilo je moguche samo uz angazovanje velikog broja radnika iz inostranstva. Tako je i zaposljavanje nasih radnika postala nerazmrsiva veza s prosperitetom Zapadne Evrope. S druge strane, Rimskim ugovorom zakljucenim marta 1957. godine osnovana je Evropska ekonomska zajednica (EEZ). Slobodno kretanje radnika-migranata unutar Zajednice regulisano je u cl. 48. i 49. Rimskog ugovora. Medjutim, ovi clanovi Ugovora nisu primenjivani do 1964. godine, kada je donet Propis o slobodnom kretanju radnika-migranta unutar EEZ. Ovim propisima su regulisana i prava i obaveze sezonskih, pogranicnih i permanentnih radnika u zemljama imigracije, kao i prava zemalja clanica EEZ da angazuju radnike iz trechih zemalja. Prema tim propisima, to se moze uciniti 15 dana nakon oglasavanja slobodnih radnih mesta na podrucjima Zajednice s viskovima radne snage, ako se na te oglase nisu javili radnici iz zemalja-clanica.

U periodu "otvorenih vrata" (1964-1973), Zapadna Evropa dobija primat u privlacenju srpskih migranata. U tom periodu, broj gradjana SFRJ u Zapadnoj Evropi dostigao je gotovo milion i sto hiljada, od toga dve petine Srba. Tako, Evropa je kompenzirala usporavanje seobe Srba u prekomorske zemlje koje je karakteristicno za ovu fazu razvoja. Evropa uglavnom privlaci manje kvalifikovanu radnu snagu i sezonske radnike.

Prvi naftni sok 1973-1974. godine dovodi do zvanicnog zaustavljanja prijema novih radnika u zemlje Zapadne Evrope. U sedamdesetim i osamdesetim godinama, evropske imigracione zemlje vode politiku "zatvorenih vrata" (Collinson, 1993). Nasa migracija u evropske zemlje tokom te dve decenije svodi se na odlazak clanova porodice radi okupljanja, odlazak po osnovu sezonskog rada i na produzavanje boravka "radnika na privremenom radu". U nasoj literaturi je cesto kritikovan pojam privremenog rada. Medjutim, taj po jam nije nasa izmisljotina. Njega su nametnule evropske zemlje prijema, buduchi da nisu zelele klasicno useljavanje. Taj izraz je definisan i u dokumentima Medjunarodne organizacije rada. Naime, Konvencija o migraciji radi zaposlenja koja je stupila na snagu januara 1952, upravo tako tretira strane radnike.

Veliki broj Srba na evropskim prostorima se potpuno integrisao u ta drustva pa je primio i drzavljanstvo doticnih zemalja. Kada se govori o prerastanju kategorije "gradjani na privremenom radu" u kategoriju "novo iseljenistvo" na evropskim prostorima, misli se upravo na njih.

Taj peti talas migracije Srba na Zapad je drzavnom politikom podrzan, a na pocetku sezdesetih godina cak i podstican. Razlog za to bila je potreba za ublazavanjem problema nezaposlenosti koja se pojavila nakon privredne reforme pocetkom sezdesetih godina i glad za deviznim doznakama.

Osnovna obelezja u devedesetim godinama

Pocetak poslednje decenije drugog milenijuma oznacava i pocetak novog talasa raseljavanja Srba, koji uslovljavaju - pored ekonomske pobude - nacionalne i verske tenzije i gradjanski rat na prostorima druge Jugoslavije, uz podsticaj medjunarodnih faktora. Prvi smer ovog sestog talasa geografskog pomeranja Srba jeste iz podrucja otcepljenih republika prema maticnoj, koji je doveo masu raseljenih i izbeglih lica. Drugi smer se, u isto vreme, odvijao sa istih podrucja, ali i iz maticnih republika, prema inostra nstvu.

Prema procenama UN, broj ljudi koji se na teritoriji bivse Jugoslavije nalaze na "stepenu rizika" (raseljena lica, izbeglice i socijalni slucajevi) u januaru 1994. godine dostize 4,135.000. Razume se, najvise ih je u Bosni i Hercegovini - 2,740.000 ljudi; 690.000 u Hrvatskoj; 110.000 na teritoriji Republike Srpske Krajine koju kontrolise UNPROFOR; 457.000 u Srbiji; 73.000 u Crnoj Gori; 38.000 u Sloveniji i 27.000 u Makedoniji. Kada je rec o bivsoj Republici Bosni i Hercegovini, najvise ih je u centralnom de lu - 1,002.000; zatim, istocnom- 508.000 i juznom - 268.000 ljudi. Samo u Banja Luci ova nesrecha pogadja 303.000 ljudi, u Bihachu - 228.000, a u Sarajevu 431.000 ljudi. Treba rechi i to da iste procene pokazuju da je iz bivse SFRJ izbeglo 643.000 ljudi koji se sada nalaze uglavnom u zapadnoevropskim zemljama. Ove cifre pokazuju svu slozenost situacije u humaniratnoj oblasti i sugerisu svima da i u buduchnosti ne zanemare tu dimenziju.

Prema zvanicnim podacima, u SR Jugoslaviji se pocetkom marta 1994. godine naslo preko pola miliona izbeglica iz otcepljenih republika bivse SFRJ o kojima se u svetu manje govorilo kao da ovi ljudi nisu bili u istoj situaciji kao i izbeglice u drugim republikama ili drugim zemljama. Podaci Komesarijata za izbeglice i Crvenog krsta pokazuju da je krajem 1993. godine nacionalna struktura izbeglica u Srbiji bila sledecha: 80% Srbi, 7,8% Muslimani, 2,2% Hrvati i 10% druge nacionalne i etnicke grupacije - Jugoslo veni, Jevreji, Madjari, Romi, Bugari, Albanci i drugi. Gotovo tri petine, tacnije 57,8% ukupnog broja otpada na punoletne osobe, a samo izmedju 18 i 60 godina zivota - 44,1%, na osobe preko 60 godina zivota otpalo je 13,8% ukupnog broja. Kada je rec o polnoj strukturi punoletnih lica, vise od pet sestina (84,8%) otpada na zene. Najvise izbeglica, oko 95% ukupnog broja, naslo je smestaj u porodicama, kod rodjaka, prijatelja i nepoznatih humanih ljudi koji su im pruzili utociste. Medjutim, zbog sankcija koje je uveo Savet bezbednosti UN protiv SR Jugoslavije, ljudi koji su primili izbeglice potpali su takodje pod kategoriju socijalnih slucajeva kojima je potrebna humanitarna pomoch. Uz to, kategorija osetljivih izbeglica ima u tome poseban znacaj. Prema podacima Komesarijata za izbeglice, u Srbiji je u decembru bilo oko 10.000 dece rodjenih u izbeglistvu, starih i iznemoglih- preko 50.000, bolesnika na dijalizi - oko 350 i bolesnika dijabeticara - oko 6.000.

Sankcije medjunarodne zajednice koje su uvedene protiv SR Jugoslavije imale su veoma nepovoljan uticaj na izbeglice, buduchi da su one postale visestruke zrtve rata na teritoriji bivse Jugoslavije. Zvanicno, humanitarna pomoch je izuzeta iz rezima sankcija. Medjutim, u praksi se najcesche desavalo da se ta pomoch onemoguchi. Jer, kako objasniti proceduru za dobijanje dozvole od Komiteta za sankcije za uvoz pomochi koja traje vise meseci, a cesto i ne bude odobrena.

Inace, i u Srbiji izbeglice imaju status u smislu Konvencije o izbeglicama iz 1951. i Protokola iz 1967. godine. Prema Konvenciji UN o izbeglicama (1951) i Protokolu (1967), izbeglica je lice koje "usled osnovanog straha od progona zbog rase, religije, nacionalnosti, clanstva u nekoj politickoj grupaciji, izvan zemlje svoje nacije i nije u moguchnosti ili usled straha nije voljno da koristi zastitu te zemlje..." Da bi se taj status dobio Visoki komesarijat UN za izbeglice ispituje i utvrdjuje te cinjenice. Deklaracija UN o pravima coveka afirmise da:

- svako ima pravo na slobodu kretanja i boravka unutar granice svake zemlje. Svako ima pravo da napusti svaku zemlju, ukljucujuchi sopstvenu, i da se vrati u svoju zemlju. Svako ima pravo da trazi i da uziva u drugoj zemlji azil ako je prognan (izuzimajuchi nepoliticki kriminal, i radnje suprotne ciljevima i principima UN).

Konvencija UN o izbeglicama iz 1951. i Protokol o izbeglicama iz 1967. ostaju kao jedini instrumenti medjunarodnog prava koji regulisu ostvarivanje ovih prava.

Ako je Zapad zaista zainteresovan za resenje masovnog migracionog talasa sa teritorije bivse Jugoslavije, kao najuticajniji deo svetske mochi bi trebao da podrzi proces mirnog resavanja nacionalnih konflikata, tj. da sprecava etnicke konflikte i podstakne mere za ubrzanje privrednih reformi i privrednog rasta, kao i produktivno zaposljavanje u emigracionim podrucjima.

Ekonomska pomoch dosad pruzana zemljama Istoka je nedovoljna i selektivna sto je osnovni uzrok mucnog prelaska na trzisno privredjivanje. Kada je rec o Jugoslaviji, njoj je uskrachena pomoch i ekonomska podrska. Ono sto nedostaje je saglasnost razvijenih zemalja, koje su u isto vreme i zemlje imigracije, o nekom novom vidu "Marsalovog plana". Jer, danasnja situacija u istocno-evropskim privredama, a posebno na jugoslovenskim prostorima, podsecha na onu u kojoj su se privrede zemalja Zapadne Evrope nalazile posle Drugog svetskog rata. Tada su SAD odigrale najznacajniju ulogu u obnovi zapadno-evropske privrede. One i danas, uprkos privrednoj recesiji u njima, mogu da daju znatno vechi doprinos obnovi privrede zemalja "Istoka", ukljucujuchi tu i SR Jugoslaviju, i time da doprinose smanjenju emigracionog pritiska.

Odgovor na pitanja koja se postavljaju u vezi sa velikim talasom izbeglih i raseljenih Srba iz bivsih republika koje su se otcepile od tzv. druge Jugoslavije, tesko che se nachi bez intenzivne saradnje sa agencijama UN, Visokim komesarijatom UN, Medjunarodnom organizacijom za migracije i drugim.

Istrazivanja izvrsena u Institutu za medjunarodnu politiku i privredu u Beogradu pokazala su da je iz nasih naucnih, istrazivackih i razvojnih institucija (oko 75% ukupnog broja), u petnaestogodisnjem periodu (1979-1993), otislo u inostranstvo 1.060 istrazivaca. Dve trechine ukupnog broja onih koji su otisli u inostranstvo, ucinili su to u poslednje cetiri godine (1990-1993). Ono sto je posebno zabrinjavajuche jeste cinjenica da je taj godisnji odlazak u stalnom porastu. Najvise odlazi u SAD i Kanadu. Da su sankcije medjunarodne zajednice protiv SR Jugoslavije izazvale, pored ostalog, i hiper rast odlazaka mladih i strucnih ljudi u inostranstvo potvrdjuju i najnoviji podaci o broju izdatih useljenickih viza za prekookeanske zemlje. Naime, u 1993. godini samo prekookeanske imigracione zemlje izdale su oko 12 hiljada useljenickih viza gradjanima SR Jugoslavije. To je najvechi broj useljenickih viza koji je u jednoj godini ikad od strane tih ambasada u nasoj zemlji izdat.

[Paljanin]

najlepse srpske slike:

[bojan]

Molim te da izostaviš citate Konstantina Jiričeka (austro-ugarskog špijuna) iz ovog nadasve korisnog topika...

Njegova "Istorija Srba" u dva toma je propagandni materijal cara Franje Josifa i ostalih vampira!

HVALA

[Paljanin]

poruka cacku

[Paljanin]

Pripreme za ustanak - organizovanje
prvih četa u leto 1941. godine(CACAK)    

Prvi vojni odredi četnika stvoreni su spontano. Kako je koji oficir dolazio na Ravnu Goru, tako je od Mihailovića dobijao ovlašćenja za rad na terenu, uz mogućnost da sam bira pomoćnike i stvara starešinski kadar. Prvi dani juna predstavljali su vreme kada sve veći broj oficira počinje da se priključuje Pokretu i da preduzima prve konkretne radnje na formiranju vojne strukture gerile.Teško je izvesti preciznu hronologiju. Tačku oslonca predstavlja 14. jun kada se Mihailović potpisuje kao komandant četničkih odreda. Mihailović je izdao i prvo načelno naređenje, odnosno Uput za izvršenje zadataka četničkih odreda Jugoslovenske vojske.

Pozivajući se na činjenicu da je Kraljevina Jugoslavija još u ratnom stanju sa Nemcima i njihovim saveznicima, pukovnik Mihailović je kao komandant gorskih štabova Jugoslovenske vojske, izdao naređenje za nastavak pružanja otpora, pozivajući se na položenu zakletvu vojnih obveznika. Naređenje je sadržalo plan da se odmah u svim selima, varošima i varoškim kvartovima formiraju čete od vojnih obveznika mlađih godišta od 20 do 30 godina. Planirano je da te čete u prvo vreme ne broje više od 30 do 40 obveznika. Svakoj četi trebalo je odrediti komandira bez obzira na raniji čin u vojsci, a četa bi nosila naziv po svom komandiru. Formiranje četa trebalo je da bude u najvećoj tajnosti, a snabdevanje oružjem i municijom na terenu. Obveznici čete imale su obavezu da ponesu hranu za tri dana, zbog pokreta i mogućnosti podizanja opšteg ustanka. Odelo narodno, a propisana je vojnička šajkača. Zadatak je ovih četa: krstarenje po okolini u patrolama ili atarom sela u cilju sprečavanja pljačke i nasilja nad građanstvom dotičnog mesta. Jačinom organizacije i pariranjem trebalo je da se onemogući delovanje razornim elementima, nikako sukobima. Sa Nemcima je trebalo takođe izbegavati sukobe, do granice koja je moguća. U slučaju nasilja i bezvlašća okupatora, građanstvo je trebalo zaštititi, a pljačkaše likvidirati brzo i kratko. Krstarenje je trebalo izvoditi u strogoj tajnosti bez alarmiranja i isticanja. Naložena je i stroga vojna disciplina. Pored četa vojnih obveznika mlađih godišta trebalo je stvoriti jedinice-čete od ljudi starijih godišta od 30 do 40 godina. Jačina ovih četa trebalo je da bude od 15 do 20 vojnika, a prema situaciji na terenu možda i više. Ove čete imale bi svog komandira i bile bi stalno na jednom mestu.Formiranje ovih četa vršiti iz ozbiljnih, poštenih i odvažnih obveznika.Zadatak ovih četa bi bio da u momentu opšteg ustanka preuzmu vlast u svoje ruke u njihovim mestima, ako je dotadašnja vlast pokolebana, ili u službi okupatora. Ove čete trebalo je da posednu važne vojne i državne objekte. Sa žandarmerijom je trebalo da se uhvati veza i instrumentalizuje njen rad. U slučaju da su prinuđeni da se bore sa Nemcima protiv komunista, trebalo ih je uvesti u svoje redove. Određeni su bili i oblasni i sreski komandanti, a svim aktivnim i rezervnim oficirima izdato je pismeno naređenje za izvršenje zadatka, bez izgovora na porodične i lične stvari.

Prvobitna mreža četničke organizacije obuhvatala je grupe za organizovanje otpora, sprovođenje građanske neposlušnosti, obaveštajnu i kontraobaveštajnu službu, vođenje propagandnog rata, formiranje i naoružavanje vojske i za vođenje gerilskog rata. U toj početnoj fazi postavljen je temelj kasnijoj vojnoj organizaciji. Ona je obuhvatala dve vrste formacija: operativne grupe (ilegalni, tzv. šumski odredi-trojke, čete, bataljoni; kasnije će osnovne jedinice biti brigade i korpusi) i rezervne jedinice, koje su obučavane u skladu sa mogućnostima, a trebalo je da se mobilišu u slučaju ustanka ili veće akcije. Podeljeni su u tri podgrupe, u zavisnosti od godina starosti:

  1. Žeteoci obveznici (20 do 30 godina) udarne jedinice (u kasnijoj reorganizaciji tzv. Prve čete);
  2. Sejači (30 do 40) godina oni koji su odslužili vojsku (kasnije Druge čete)-kontrola i čišćenje oslobođene teritorije;
  3. Kopači (40 do 50 godina)-treći poziv ( kasnije Treće čete)-održavanje reda i bezbednosti po selima.

Tako je početkom juna, bilo zamišljeno (po teritorijalnom principu) formiranje 102 četnička odreda.

Potpunu rekonstrukciju svih događaja i ličnosti koje su oblikovale ravnogorski pokret, tokom leta 1941. godine u čačanskom kraju, nije moguće u potpunosti izvesti. Odsustvo dokumentacije o ovoj ranoj fazi stvaranja organizacije onemogućava potpunu pouzdanost podataka koji se oslanjaju samo na sećanja savremenika. Do sada sačuvana svedočansta dragocena su za opis atmosfere u kojoj je nastao ravnogorski pokret, iako su siromašna podacima i ne pokrivaju sva mesta. Ipak, do pojave novih istraživanja ostaju nezaobilazan putokaz koji nam dočarava svu složenost i dramatiku rata, opredeljivanja za jednu, od dve odnosno tri kasnije suprostavljene strane u građanskom, ratu iza koga su ostali krvavi tragovi.

Svako selo i seoska opština imalo je svoju istoriju nastajanja ravnogorskog pokreta. U motivisanosti za podizanje ustanka možda je najviše bilo emocija: osveta za poraz u aprilskom ratu, odbrana časti i dostojanstva srpskog oružja, precenjivanje sopstvenih snaga. Odlučni pojedinci nošeni osećanjem za slobodom, sledeći legende o otporu zavojevaču kao i još žive tradicije balkanskih i Prvog svetskog rata iz kojih je srpska vojska izašla kao slavni pobednik, odazvali su se pozivu da se uvrste u redove ravnogorskog pokreta. Ali to nisu bili jedini uzroci koji su ljude pokrenuli na ustanak. Ponekad je i lokalna logika bila dominantna: da se ne zaostane (ili, pak u inat) za "drugom kućom" (ili selom), da se pokaže hrabrost, da se krene, "pa šta bude". U rat se išlo i da "ne padne sramota", pomalo i zbog avanturizma, želje za hajdučijom i za pljačkom. Kad se jednom krenulo trebalo je, kako su mnogi govorili (posebno oni "obavešteni") ići do kraja. Pomoć saveznika "samo što nije stigla", Srbi se ne smeju ponovo "obrukati". Relativno slab otpor nemačkih posadnih divizija i napuštanje pojedinih gradova pojačalo je u narodu osećanje vere u konačnu pobedu.

Poput osećanja koje zahvatilo narod tokom demonstracija 27. marta 1941. godine, i ustanak na leto iste godine po mnogo čemu bio je rezultat ponašanja uslovljenog duboko ukorenjenom kosovskom legednom, koja je nalagala odricanje od zemaljske racionalnosti i stremljenje ka idealima slobode, kroz žrtvovanje svih zemaljskih vrednosti. To je bila matrica po kojoj su živele mnoge generacije, pa i ona koja je podigla ustanak 1941. godine. Takvu vrstu osećaja, pozivanjem na tradicije, eksploatisale su obe ustaničke formacije.

Mobilizacionu bazu za četnički i partizanski pokret u celoj Srbiji, pa i u čačanskom kraju, predstavljalo je selo, gde je živelo preko 90% stanovnika. Selo nije samo davalo borce već ih je i materijalno izdržavalo, bilo je jedina prava baza za gerilski rat. Sve karakteristike srpskog sela, kako dobre tako i one loše prelamale su se kroz čitavo vreme rata. Kolektivni mentalitet sela (vremenom stečene navike) u mnogome je bio odlučujući. Često se pojedinac ponaša prema zapovesti iz kolektiviteta koja nije izražena a dopire iz podsvesti. Taj mentalitet diktira stavove, ukorenjuje predrasude, usmerava opredeljenja i kretanje društvenih tokova. Na drugoj strani većina ljudi nije svesna tih stalnosti. Po mnogo čemu ovakva razmišljanja i osećanja utiču na ponašanje ljudi u neredovnim ratnim prilikama, kada je opstanak materijalnih dobara pa i sam život pod neprekidnom pretnjom. Većina Srba, bez obzira da li je živela u selu ili gradu, imala je osećaj potištenosti posle okupacije, ali i snažnog nezadovoljstva zbog razaranja države. Neposredno nakon vojnog sloma kod ljudi su se raširila jednostavna i slična raspoloženja koja su se ispoljavala u protestima na dotadašnju državnu praksu, u nepokoravanju Nemcima, u osudi ustaških pokolja, u odbrani sopstvenog opstanka, zahtevu za odgovornošću krivaca i u svesti da je osnovni nacionalni zadatak stvaranje srpskog duhovnog jedinstva i srpske etničke jedinice po završetku rata. Zato su relativno brzo prihvatili Mihailovića, koji je oličavao ta opšta shvatanja. Nakon napada na Sovjetski Savez i komunisti su počeli aktivno da deluju na terenu, vršeći agresivnu propagandu. Oni su krenuli u organizovanje i podizanje ustanka po direktivi svoje centrale i preporuci Moskve, u vreme kada se ravnogorski pokret još organizovao i pravio svoju teritorijalnu strukturu. Komunisti nisu bili skloni nekoj naročitoj vojnoj doktrini, ali su zato bili veoma agresivni i fanatični. Vera u brzi kraj rata i svetsku revoluciju kod vodećih kadrova KPJ bila je skoro potpuna. Nova ideološka vojska koja je stvarana, samo je poremetila organizaciju ravnogoraca, navodeći ih ponekad na iznuđene i nepromišljene akcije i stihiju. Sve to stvaralo priličnu zbunjenost i podsticalo dobro ukorenjeno nepoverenje ljudi sa sela prema svim novotarijama, ali i pokoravanje onome ko je trenutno najjači, kao uslov biološkog opstanka. Najprihvatljivija je bila logika koja je obezbeđivala opstanak u kući i ratovanje u vidokrugu njive.

Naslanjajući se na logiku srpskog seljaka, ali i na procenu da će rat dugo trajati, pokret pukovnika Mihailovića najpre je pravio mobilizacione spiskove, vojnih obveznika koji su tako i dalje bili sa svojim porodicama i na imanju koje je trebalo obrađivati. U aktivne čete najpre su primani samo dobrovoljci. To je jedan od razloga zbog kojih je narod bio više vezan za ravnogorski pokret. Za razumevanje svih uzroka podizanja ustanka i priklanjanja jednoj od dve ustaničke formacije, treba naglasiti da je veliki broj zrelih ljudi zarobljen i odveden u Nemačku. NJihov broj sigurno premašuje 2.000 vojnika i oficira, a možda ih je bilo i 3.000. Svaka od ustaničkih formacija imala je velike probleme tokom celog rata da formira jedinicu koja bi brojala toliko boraca. Odsustvo odraslih muškaraca, zapravo vojno najsposobnijeg dela stanovništva, sigurno je snizilo borbenu vrednost prvih ustaničkih formacija kao i njihovu ozbiljnost i upotrebnu vrednost. U zarobljeništvo je otišao i veliki broj oficira, pa je i to uticalo na kvalitet vođenja rata i uspešnost akcija. Svi su se morali oslanjati na omladinu koja nije bila emocionalno ni ideološki izgrađena. Ponekad je snaga lokalnih uzora bila odlučujuća. Racionalno razmišljanje bilo je u drugom planu. Rat je doživljavan kao avantura i nesvakidašnja zabava odraslih u koju oni uključuju i omladinu, pa i decu, željnu dokazivanja i demonstracije odrastanja. Partizani su na taj način mobilisali velike broj omladine oba pola.

[Paljanin]

       Neiskrena saradnja-narodni zborovi i početni pregovori četnika i partizana

Pored pravljenja spiskova vojnih obveznika, formiranja prvih četa, ravnogorci su održavali i zborove i konferencije. Jedna od tih konferencija bila je i u Guči, 7. jula 1941. godine.U to vreme Štab Jeličkog četničkog odreda bio je u selu Grab ispod Jelice. Zbor u Guči održao je poručnik Đorić. Prisustvovali su sreski načelnik Vlada Jovanović i predsednik opštine Velja Ivanović. Na zboru su pored poručnika Đorića govorili Velimir Ivanović, poručnik Bogosav Tripković iz Atenice, a na skupu je, nenajavljeno, govorio i komunista Milić Bugarčić. Izveštaj o ovom zboru i kasnijim konferencijama bili su dostavljeni početkom avgusta 1941. godine u Čačak, Dragutinu Buliću: U nedelju, na dan 6. jula t.g. uveče kad se smrklo komunisti iz Guče održali su jedan sastanak na brdu više Guče na m. zv. "Lokva". Ovaj sastanak bio je uvezi sa organizovanjem noćnog zbora za upisivanje četnika, koji će održati iduće večeri u blizini Guče na drugom brdu preko Belice na m. zv. "Visirep".

Narastanje četničke organizacije nije moglo da se ignoriše ni od komunista koji u prvoj polovini jula organizuju svoje odrede na partijskoj osnovi. Politički komesar Čačanskog NOP odreda "Dr.Dragiša Mišović", Ratko Mitrović, vodio je 19. jula prve pregovore sa četnicima radi zajedničke saradnje u borbi protiv okupatora. Neposredno pre toga desilo se nekoliko događaja koji su za duže vreme onesposobili dejstva prvih partizanskih četa, i znatno snizili moral njihovih boraca. U isto vreme i roditelji su dolazili u ove čete i odvodili svoju maloletnu decu kući. Najpre su Nemci 18. jula izvršili napad na partizansku komandu u Gornjoj Gorevnici, da bi narednog dana stiglo i obaveštenje o rasformiranju partizanskih četa i ostavljanja samo desetina od boraca koji su kompromitovani javnim nastupima. Ideja je bila da se čeka pogodan trenutak za ustanak. Poseban udarac na moral partizana predstavljala su Nemačka streljanja 20. jula 1941. godine u gradu.
Još pre ovih događaja partizani su zabrinuti zbog postojanja konkurentskog pokreta izvršili intenzivnu obaveštajnu delatnost unutar četničkog pokreta putem svojih ubačenih poverljivih ljudi. Ratko Mitrović naložio je još početkom jula Miliću Simoviću simpatizeru KPJ iz Jezdine, da stupi u četničku jedinicu Čede Vujovića i Gvozdena Šipetića koja je logorovala u selu Grab. Komunisti ubacuju i Ljubišu Markićevića u četnike jula 1941. godine "da pod tom maskom radi za naš pokret, kako u Negrišorima, tako i u četničkoj organizaciji." To je urađeno po odluci sreskog komiteta KPJ za Dragačevo.

Kod komunista je postojala jedna svojevrsna frustracija zbog samog postojanja drugog pokreta otpora. Svoju organizaciju videli su kao jedinu koja može da vodi borbu protiv okupacije, smatrali su da je to njihovo pravo i Mihailovića su tretirali kao običnog vođu jedne krajnje beznačajne organizacije, minornog i lokalnog fenomena sa kojim se može pregovarati na nivou lokalnih komandanata odreda. Drugi faktor nepoverenja bile su Mihailovićeve veze sa žandarmerijom, koja je više od dve decenije bila objekt mržnje komunista. I mnogi žandari nosili su u sebi odbojnost prema "anacionalnim elementima", mnogo više nego vojni oficiri. To je bila osnova za kasniji vojnički rascep između dva pokreta nastao pre svega, oko taktike i načina ratovanja. KPJ je zbog učešća Sovjetskog saveza u ratu, polazila od pretpostavke da će se rat brzo okončati, opštim slomom fašističkih sila, što će stvoriti uslove za formiranje socijalnih revolucija širom sveta.

Prateći ovakvu postavku odnosa ustaničkih snaga partizani su 20. jula u selu Lipnici (trnavski srez), održali sastanak svog rukovodstva u kući Ratka Vlastelice, zbog pregovora Ratka Mitrovića sa četničkim oficirom iz štaba Draže Mihailovića u vezi zaključivanja sporazuma o zajedničkoj borbi. Sastanku su prisustvovali Milan Mijalković Čiča, član GŠ NOP-a Srbije, Ratko Mitrović, Mole Radosavljević, Bata Janković, Milica Vučetić, i drugi. Na sastanku je odlučeno da na pregovore oko zaključivanja sporazuma sa četnicima, koji bi se održao u selu Guberevci (dragačevski srez), ide Ratko Vlastelica.

Po sećanjima, istog dana četnici su u Goračićima održali svoj veliki zbor. Ogromna masa sveta slegla se u ovo selo 20. jula 1941. godine. Zastupljen je bio i i starešinski kadar sa naoružanim četnicima, policijske i sudske vlasti, predstavnici opštinskih uprava sa svojim osobljem kao i veliki broj seoskih domaćina. Bilo je mnogo i omladine, momaka i devojaka. Svako je želeo da prisustvuje ovoj istorijskoj svečanosti a svet je bio nacionalno razdragan. Oko 11.30 počelo je osvećenje četničke zastave, koje su izvršili sveštenici: Dragan Šolajić, Dragan Racić, Milan Nedović i Urošević. Posle osvećenja održano je više govora sa kratkim izlaganjem nacionalnog i patriotskog rada. Evocirani su junački podvizi iz prošlosti. Na zboru je jednoglasno doneta odluka da se Draža proglasi za počasnog građanina sreza Dragačevskog. Svečanosti su pored dragačevaca prisustvovala još dva četnička odreda iz susednih srezova i to: Latvički četnički odred pod komandom rezervnog poručnika Momira Markovića i Trnavski četnički odred pod komandom rezervnog poručnika Radojice Stranjanca. Oba ova odreda ušla su zvanično u sastav Jeličkog četničkog odreda. Za pukovnika Mihailovića izrađena je jedna lepa diploma, koju je Brkić lično predao. Zbor je imao veliki uticaj u svim okolnim srezovima, jačao je duh i moral kod naroda i vojske.
Unapred dogovoreni pregovori četnika i partizana, vezani za potpisivanja sporazuma o zajedničkoj saradnji za borbu protiv okupatora, održani su 21. jula u selu Guberevci. Verovatno su mnoge ličnosti iz pokreta Draže Mihailovića, sa svečanosti od prethodnog dana prisustvovale i na ovim pregovorima. Početne faze formiranja oba pokreta ostale su u sećanju komunista kao vreme kada nije bilo nikakve javne netrpeljivosti. Ona je došla kasnije od najzagriženijih pristalica KPJ koji su sanjali svetsku socijalnu revoluciju. Na pregovore sa četnicima otišao je samo jedan predstavnik komunista, Ratko Vlastelica, koji nije bio poznat i afirmisan komunista, iako je u štabu čačanskih partizana bio i Milan Mijalković-Čiča. Razmišljali su o utisku koji nije trebalo da se svede da su u partizanskim redovima samo komunisti. Na pregovorima u ime četnika učestvovali su: major D. Ignjatović?, poručnici Uroš Katanić, Marko Muzikravić i Predrag Raković, i oko 15-ak partizanima nepoznatih oficira. Na početku pregovora prvo su razmatrali svetsku situaciju. Major D. Ignjatović, opunomoćen od štaba Draže Mihailovića da vodi pregovore, istakao je da četnici nemaju nameru da preduzimaju veće akcije bez saglasnosti svojih saveznika SAD i Velike Britanije, već da stvaraju pojedine punktove i da narod pripremaju za ustanak, a da će povesti veće borbe kada to bude vojnički opravdano. Predstavnik partizana veličao je snagu i moć SSSR-a, ali i zapadnih zemalja. Na temelju takvih pretpostavki smatrao je da narod neizostavno moraju podići na ustanak na Nemce koji sigurno gube rat. Oficiri nisu verovali u Sovjetski Savez, a za predstavnika partizana ovo je bila prva prilika da čuje da je Staljin pred rat likvidirao svoje najbolje rukovodioce a među njima i maršala Tuhačevskog. Za predstavnika partizana bilo je novo i saznanje o ekonomskim i budućim vojnim potencijalima SAD-a. O uređenju buduće Jugoslavije četnici su imali mišljenje da to mora da bude istinski demokratska država. Osuđivali su režim Milana Stojadinovića i delatnost Dimitrija Ljotića pod okupacijom. Obazrivo su govorili i o potrebi legalizacije Komunističke partije. Razgovori su vođeni ceo dan i nisu prošli bez nesuglasica.Četnici nisu imali poverenja u komandanta partizanskog odreda Momčila Radosavljevića koga su nazivali izrazima "mangup i glupak", a i ostali partizanski rukovodioci nisu tretirani bolje od konstatacije da su to "tipični čačanski mangupi". O Radosavljeviću ni njegovi partijski drugovi nisu imali lepo mišljenje, jer se razmetao svojom snagom i hrabrošću, što nije dokazivao i na delu. Četnici su navodili i da su pred streljanje uhvaćeni nemački agenti priznavali da su imali veze sa pojedincima iz partizanskih redova. Predstavnik partizana je izjavljivao da su u njihovim redovima pre svega "napredni i slobodoumni ljudi" i da nikada ne treba pomisliti da su u partizanima samo komunisti, već i drugi ljudi, kao što u četnicima nisu samo demokrate. Posle dugih pregovora potpisan je sporazum u 11 tačaka, sastavljen u dva primerka, na obostrano zadovoljstvo. Sporazum je u ime partizana potpisao Ratko Vlastelica, u ime četnika major Ignjatović. Četnici su tražili da ovaj sporazum važi za celu zemlju, ali Vlastelica je insistirao da on ima ovlašćenja samo za četiri sreza.


Oficiri pukovnika Mihailovića smatrali su da je potpisivanje sporazuma u Guberevcima, znak da su dobili iskrenog saveznika. Pregovorima sa partizanima priznali su njihov pokret otpora, na neki način kao ravnopravan, i to u trenutku kada su se partizanske čete raspadale na terenu čačanskog kraja. Sami pregovori i na taj način priznavanje partizanskog pokreta govori o iskrenosti i želji ravnogorskog pokreta za oslobođenje zemlje i borbu protiv nacizma. Iskrenosti na strani partizana nije bilo, oni su sporazum doživljavali kao mogućnost "kupovine vremena", obaveštajnog rada kroz infiltriranje u redove četnika i kasnije razbijanje ove organizacije. Kasniji događaji i nesporazumi koji su izbijali između partizana i ravnogoraca, govore nam da se partizani nisu držali ovog sporazuma. Sve tačke sporazuma bile su problematične i neprekidno su gažene od partizana. Komunisti osim svog pokreta nisu priznavali više nikog.

Nakon ovog sastanka kontakti nisu prekinuti. Krajem jula Ratko Mitrović je pokušao da na sastanku sa svojim poznanicima u četničkoj organizaciji uspostavi novi kontakt, kako bi nastavili saradnju dva pokreta. Sastanak je održan u Jezdini, kod kuće Stefanovića, i na njemu su prisustvovali pored Ratka Mitrovića sa partizanske strane i kapetani Milun Petrović Botur, Radovan Stojanović, i jedan do sada neidentifikovan oficir, sa četničke strane. Kapetan Milun Petrović Botur upisivao je četnike u Jezdini, Loznici,Pridvorici, dok su druga dvojica delovali u Čačku, u okviru ilegalne čačanske ravnogorske organizacije.

Tih dana Ratko Mitrović je intenzivno tražio da se sastane sa Jovanom Bojovićem, komandantom Jeličkog četničkog odreda, čovekom koji je imao vodeću ulogu u Dragačevu. Sastanak je upriličen u Rtarima kod vodenice Tovilovića. Bojović je zahtevao da se i partizani stave pod njegovu komandu kao uslov za saradnju. Smatrao je da su partizani bez vojnog stručnog vođstva.

Nezavisno od pregovora sa partizanima, ravnogorci su nastavili sa širenjem svoje organizacije na terenu čačanskog kraja. Početkom avgusta na teren Dragačeva vratio se i poručnik Đorić iz srezova moravičkog i požeško-ariljskog. Da bi se stvorile što spremnije vojne jedinice jedan deo ljudstva iz Dragačeva slat je tokom jula 1941. godine na Ravnu Goru, radi obuke i instrukcija. Prilikom jednog takvog povratka sa Ravne Gore sazvan je zbor 12. avgusta u Negrišorima kod kuće Živote Topalovića. Okupljanje su sazvali Dragomir Mitrović, Milomir Davidović i Dragutin Protić iz Negrišora. Na zboru je govorio Jovan Bojović, i nije pominjao partizane u negativnom kontekstu. Posle govora odvojeni su ljudi sa oružjem, koji su dobili četničke legitimacije, dok su ostali uvedeni u spisak sa zadatkom da se jave kasnije. Po sećanju na zboru je bilo oko 80 ljudi . Nekoliko dana kasnije održan je i zbor u Markovačkom gaju.

[Paljanin]

Dragačevski srez     

U organizaciji ravnogorskog pokreta najdalje se otišlo u dragačevskom srezu. To je bilo područje sa snažnim oslobodilačkim i buntovničkim tradicijama. Ovaj kraj je do kraja rata, a i po njegovom završetku bio snažno, zapravo najjače uporište ravnogorskog pokreta. Odsustvo komunikacija, nepostojanje stalnog nemačkog garnizona u ovoj oblasti i odlična saradnja prvaka građanskih političkih partija sa oficirima i narodom koji je baštinio tradicije otpora zavojevačima, bili su dobra osnova za razvijanje ravnogorskog pokreta.

U Dragačevu su već krajem maja i početkom juna formirane prve jedinice, na osnovu plana donetog još 26. maja 1941.godine, da svaka opština formira po jednu četu. Tokom leta ova odluka je u potpunosti sprovedena. Petnaest opština dragačevskog sreza osnovalo je i većim delom naoružalo 30 četa. Od toga je 15 četa potpuno naoružano i bilo spremno da svakog časa stupi u akciju, a drugih petnaest četa bilo je delimično naoružano. U slučaju potrebe mogle su se upotrebiti kao smena, kao rezervne čete, što je u prvo vreme i činjeno, ili popuniti ili pojačati prve aktivne čete. Brojno stanje četa kretalo se od 50 do 100 ljudi. Broj čete je zavisio od prikupljenog oružja i municije u dotičnoj opštini, što je bio najveći problem u organizovanju vojnog pokreta. Po sećanju savremenika sve aktivne čete dobile su i svoje komandire.

Ova organizaciona struktura rekonstruisana je na osnovu sećanja, tako da su moguće korekcije i dopune, naročito kada su u pitanju promene na mestu komandira četa, koje su u ratnim uslovima diktirane mnogim činiocima. Dokumenta nedostaju. Svaka od opština i svako selo imali su svoju istoriju nastajanja ravnogorskog pokreta, koju navodimo na osnovu sećanja savremenika.

Za Lučance je kao i za najveći deo Dragačeva važila ocena data od strane komunista u leto 1941. godine, da su bili za pokret Draže Mihailovića. Poseban uticaj na ovaj kraj Dragačeva u samom početku ustanka kao i tokom celog Drugog svetskog rata imao je Milutin Janković iz obližnjeg sela Dljina, koji je bio jedan od ravnogorskih "prvoboraca". Za vreme aprilskog rata Milutin Janković je pratio povlačenje vlade do Pala, odakle se vratio u svoje rodno mesto Dljin, sa uniformom i karabinom. Tokom maja 1941. godine odlazi u Beograd gde je već tražen od Nemaca. Potera Gestapoa za Jankovićem nije uspela zahvaljujući uslugama njegovih prijatelja u policiji kao i komandira žandarmerijske stanice u Čačku Vasilija Diklića. Janković je formirao i jednu grupu četnika u svom rodnom selu Dljinu. Na samom početku stvaranja organizacije jedan broj ljudi odlazio je na Ravnu Goru po naloge, vežbe i instrukcije za dalji rad. Na Ravnoj Gori od Lučanaca su od početka bili Vučko Alempijević, Tikomir Milovanović, Radosav Milovanović, Milojko Milovanović. Pukovnik Mihailović najpre je za vođu oraganizacije u ovom delu Dragačeva odredio Vučka Alempijevića, koji je tu funkciju odbio u korist Milutina Jankovića, navodeći svoje slabije vojno iskustvo. Četnička četa koja je stvorena u ovom kraju sastojala se od stanovnika Lučana i Dljina pod komandom Milutina Jankovića.Krajem jula 1941. godine još jedna grupa Lučanaca (Lazar Milošević, Vučko i Petko Alempijević i drugi), odlaze na Ravnu Goru, gde su bili mesec dana, i imali vežbe vezane za vojnu obuku.

Vučko Alempijević je pored organizacije na osnivanju ravnogorskog pokreta u Lučanima, pokrivao i još dva Dragačevska sela: Negrišore i Lisice. On se u Markovici povezao sa Avramom Petrovićem, u Rtarima sa Jovanom Bojovićem a u Negrišorima sa Dragutinom Protićem i Miladinom Milinkovićem. Pored upisa u spiskove ova grupa je radila na okupljanju seljaka u četničku organizaciju i njihovog slanja na Ravnu Goru, krajem jula 1941. godine. Nakon njihovog povratka početkom avgusta, ravnogorska organizacija je još više ojačala na ovom prostoru. Kako su izgledali prvi zborovi ravnogoraca tokom leta 1941. godine, ostalo je zapamćeno u sećanjima na jedan skup u Negrišorima. Većina okupljenih ljudi sedelo je na travi u hladu. Ja sam izneo jedan sto i nekoliko stolica. Zbor je otvorio Dragutin Protić, a govor je održao Jovan Bojović, aktivni poručnik iz Rtara. Govorio je o zlodelima okupatora, da će uskoro saveznička vojska stići preko Jadranskog mora u Crnu Goru. Prisutnim je kazao da je stiglo naređenje Draži Mihailoviću na Ravnu Goru da se narod okuplja u četnike i diže na ustanak. O partizanima nije ništa govorio. Kad je završio govor, pozvani su ljudi koji imaju oružje da se izdvoje na stranu. Nas desetak se izdvojilo i za nas su odmah popunjene i izdate četničke legitimacije. Ostali su samo uvedeni u spisak i ostalo je da se kasnije jave radi dobijanja četničkih objava. Na kraju nam je saopšteno da svi koji dobiju četničke legitimacije smatraju se mobilisanim i ne smeju se udaljavati od kuće.

U opštini Dučalovačkoj akciju su vodili Jovan Bojović iz Rtara, Dragutin Protić iz Negrišora, Avram Obrenović iz Markovice i Sredoje Kovačević iz Dučalovića. Početkom avgusta počeli su sa održavanjem zborova na kojima su govorili o četničkoj organizaciji. Odmah po organizaciji četničkog pokreta u Donjem Dragačevu pod vođstvom Jovana Bojovića počeo je i upis boraca u spiskove u Tijanju, koji je obavljan od strane aktivnog narednika Sretena Glišića, koji je kasnije postao i komandir čete, kao i od aktivnog narednika Miladina Popovića. Oni su radili po direktnim instrukcijama Jovana Bojovića. U Tijanjskoj četi komandir prvog voda bio je rezervni narednik Branislav Gaborović, ratnik sa Solunskog fronta iz Tijanja. Čitava strategija upisa u spiskove svodila se na odluku da se na ustanak krene kada za to dođe vreme.

U samom početku organizacije ravnogoraca u Dragačevu bitnu ulogu imalo je selo Lisa. Glavni organizator bio je rezervni kapetan Prve klase Milić Milićević. U julu 1941. godine kod njega dolaze Marko Muzikravić sa majorom Paloševićem. Do Lise ih dovodi Simo Mitrović iz Kaone. Milić Milićević, je dobio zadatak da organizuje četnike, popiše sve vojne obveznike i izda legitimacije, koje je dobio od Miće Purića iz Ivanjice. Ovaj zadatak obavio je uz pomoć Miloša Albić iz Trnave. Pored širenja organizacije u Lisi ova grupa ljudi radila je na stvaranju pokreta i u Lukama i Osonici. Kasnije je ovde formiran Lišansko-lučki bataljon pod komandom Milića Milićevića. NJegov ađutant bio je narednik Dragiša Bogosavljević, načelnik štaba Milinko Milutinović, pisar Nikola Šuluburić. Osim boraca iz Lise, Luka, Osonice u ovom bataljonu bili su i ljudi iz Kotraže, Vučkovice i ostalih mesta. Za komandira četa u Lukama, Milićević je naimenovao aktivnog narednika, Milomira Milenkovića, a u Osonici rezervnog potporučnika učitelja Gojka Maričića. Izvršena je i promena civilne vlasti. Milićević je smenio predsednika opštine u Lisi i postavio Vićentija Jovovića, a u Lukama postavio Dragutina Rogonjića.

Kao jedan od centara stvaranja pokreta u Dragačevu od samog početka pominje se selo Grab, gde su se okupljali oficiri oko poručnika Jovana Bojovića. Već u prvoj polovini juna 1941. godine tadašnji predsednik opštine Grapske, Mihailo Milinković, sazvao je zbor u Vasovića bagrenjaku, gde je oformljena četa kojom je komandovao Gvozden Šipetić. Kasnije , tokom leta, sa pojavom partizanskog pokreta nije bilo smetnji za upis i u njihove redove."Izjavili su da se slobodno mogu građani opredeljivati i upisivati ko će u četnike ko će u partizane, svejedno je samo da se svaki mora opredeliti na jednu stranu koju hoće". Sa stvaranjem čete dobijeni su i prvi vojni zadaci."Odmah su formirane straže, i postavljene na Jelici koje su kontrolisale da ne naiđu Nemci i dogovoreno je da se na znak zvonjenja zvona školskih svaki hita sa oružjem opštini u slučaju potrebe okuplja da bi sprečili nailazak Nemaca".

Sećanja su sačuvala samo deo stvaranja organizacije ravnogorskog pokreta u Dragačevu, pri čemu nisu pokrivena sva sela ni svi akteri ovih događaja.

[Paljanin]

slom ustankA

[Paljanin]

[николаБГ]

Paljanin bez uvrede ali vecinu stvari koje si napisao o srpskoj istoriji plasirala je becka, odnosno austrougarska skola... ako te vec zanima istorija, potrazi  knjigu "srbi narod najstariji" koja ima dva dela... Ovo se moze naci na netu, i kao sto ces imati prilike da vidis, nismo mi nastali od Slovena vec Sloveni od nas.... Nasa istorija je mnogo, mnogo starija od nego sto vecina misli... Ovo je samo delic, preporucujem svakome da kupi knjigu, zaista, vredi je procitati...


Kao I Navodi u ovom radu baziraju na knjizi, nepoznatog autora,
"Od Indije do Srbije" u izdanju Srpskih novina 1961 u Rimu.
kao i podacima brojnih autora publikovanih u novinama i na internetu,
i posebno u delu Dr Olge Lukovic-Pjanovic "Srbi narod najstariji".
Namera ovoga teksta je traganje za srpskim i sopstvenom korenima,
na bazi istinite, a ne tragicno naturene nam, istorije.

Dr Simo Jelaca

Pretezno, srpski udzbenici opisuju srpsku istoriju od sestoga veka, od vremena doseljavanja iz pribaltickih zemalja na Balkan, kao da nas pre toga nije ni bilo. A gde su nam onda ziveli pradedovi ? Nisu valjda vanzemaljci? Tim doseljavanjem na Balkan Srbi su vec imali usavrsen jezik, izgradjen drustveni poredak, razvijen smisao za drzavu, sa obicajima i kulturnim temeljima. Imali su i dva, tri carstva. Pa gde nam je onda kolevka ?

Razlozi za prednje leze, pre svega, u prihvatanju nordijsko istoriografske i germanske Berlinsko-Becke skole, koja je namerno iskrivila nasu istoriju, cime nam je ucinjen falsifikat po kome Srbi nisu autohtoni narod u Podunavlju i na Balkanu od svoga najranijeg pocetka. Time su nam oduzeli proslost i brojne generacije zaveli, a sve u nameri potpunog iskorenjivanja Srba. Za nas je jedino merodavna Autohtonisticka Skola prema kojoj u novije vreme imamo dva pravca, prvi "Indijski", po kome se poreklo Srba izvodi iz Indije i drugi "Podunavski", po kome su Srbi nastanjivali Podunavlje "od pocetka", odakle su se raseljavali po Evropi, Maloj Aziji pa cak stigli i do Indije. Zacetnik podunavskog pravca je hronicar XII veka Nestor Casni Kijevski, a njegovi veliki pobornici su nasi velikani: Olga Lukovic-Pjanovic, Jovan Deretic, Ranka Kuic, Milos Milojevic, Sima Lukin-Lazic, Laza Kostic, Pavel Safarik, Ilija Zivancevic, Svetislav Bilbija, Milan Budimir, Dragoslav Srejovic i mnogi drugi, sa nepobitnim dokazima nadjenim u Lepenskom Viru. Tu su i mnogi strani autori: Siprijan Rober, Emil Birnuf, Adolf Pikte, Ami Bue, Lorenc Surovjecki, Fransis-Maria Apendini i brojni drugi.

O zastarelom ucenju po kome su Srbi doselili na Balkan u sedmom veku nove ere ovde nece biti detaljnog prikaza, posto svi dokazi idu u prilog tvrdnji da je to bilo poslednje srpsko doseljavanje i to u postojbinu svojih predaka. To su samo posledice germanske istorijske skole, teorije koja nam je nametnuta. Ili, jos znacajnija je tvrdnja Jovana Deretica da se Srbi nisu ni doselili iz Zakarpatja, oni su u Podunavlju oduvek ziveli. A Poljak Kazimir Sulc dodaje da su Sloveni (citaj Srbi) nastanjivali Podunavlje od najstarijih vremena, kao Iliro-Tracani. Tokom rimske vladavine Srbi sa severa su dosli da pomognu svojim sunarodnicima, starosedeocima, tu ostali i ocuvali sve svoje obicaje i jezik.

Autohtonisticku skolu prihvatili su vec ruski i poljski istoricari, medju kojima su se istakli Adam Mickijecic i Surovjecki sa Pavelom Safarikom, koga smatramo svojim posto je bio professor u Novom Sadu. Svi oni potvrdjuju da su slovenski jezici zauzimali centralno mesto u grupi indo-evropske grupe jezika, a Sloveni oduvek zive na svojim teritorijama, odakle su vrsili uticaj i na istok i na zapad. Na zalost, svetska je tragedija u cinjenici da zapadni istoricari prilikom brojnih otkrica nisu uzimali u obzir slovensko (odnosno srpsko) pismo, kojim bi mnoge "nejasnoce" i "misterije" bile lako resive. Najprostiji primer je ime vladara u Egiptu po imenu Arsa (cirilicno pisano APCA) ili most (MOCT), sto su za Zapadnjake bile ne resive zagonetke.

Putujuci vremenski unazad stizemo do Indije, odakle nas putevi vode preko prostranstava Azije, pa preko ruskih nizija i na zapad sve do Spanije i Engleske. Srpskom istorijom bavili su se nemacki istoricar Leopold Ranke i Ceh Jirecek, madjarski grof Bendzamin Kalaj, Slavisti Jan Kolar i Pavel Safarik i mnogi drugi. Postoje spisi grcko-rimskih pisaca Herodota i Plinija, pa cak i kineskih i turskih, a takodje i Hrvata Franje Rackog, kao i srpskih istoricara Jovana Rajica, Stojana Novakovica, Sime Lukin-Lazica i mnogih drugih.

Srpska herojstva tokom vekova istakla su nas u prve redove svetske istorije i davala nam pravo gradjanstva medju uglednim vojnickim nacijama. Srpska ljubav prema otadzbini, odanost prema slobodi i srpska herojsko-pesnicka poezija privlacili su paznju svetskih duhova od Napoleona do Getea, od Bajrona do Viktora Igoa. Cak i hladni Englezi gledali su u Srbima i Crnogorcima heroje dostojne Spartanaca. A Srbe, novije istorije, inspirisali su mitovi njihove carske proslosti Nemanjica i Kosovska tragedija. Susedi koji su nas oduvek mrzeli cinili su to pretezno iz zavisti stremeci za nasim istrebljenjem.

U uvodnom delu rada "Doseljavanje Srba na Balkan i prva drzava" neimenovani autor iznosi sledece: "Naucnici smatraju da su zemlje zapadne i srednje Evrope naseljene od pleistocena (diluvij, ledeno doba), a da se na Balkanskom poluostrvu covek pojavljuje u periodu poslednje glacijacije (pre 40,000 godina). Na osnovu nalaza u pecinama pod Jerininim brdom u selu Gradac i u Risovaci na Vencacu izgradjene su slike tadasnjeg ljudskog zivota. Oko 25,000 godina pre nove ere covek napusta pecine, cime se zavrsava prvo poglavlje istorije ljudske zajednice na teritoriji Srbije. Arheoloska nalazista u Djerdapu potvrdila su da se tamo razvila jedna od najslozenijih kultura praistorije, nazvana kultura Lepenskog Vira (7000-5500 godina pre n.e.). I na internetu se nalaze podaci o figurinama u Lepenskom Viru iz sedmog milenijuma stare ere, a ispitivanja radioaktivnim ugljenikom potvrdjuju starost nadjenih artikala na oko 8580 godina, odnosno preko 6500 godina pre Hrista. Ima i podatak da je kolevka Evrope u Rajkovoj Pecini, na Rudnoj Glavi kod Mjdanpeka uz Baljetinsku reku. Najstariji ljudi ove kuture ziveli su u naseljima, u zajednici od dve do cetiri bioloske porodice. Neolitska kultura na prostorima severno i juzno od Save i Dunava razvila se od 5300 do 3200 godina pre n.e., a najznacajnija nalazista su Starcevo i Vinca".

Srpski istoricar Jovan Rajic u "Istoriji Srba" (1794), iz starih izvora, izvodi poreklo Srba od Hunskih Sabira. Drugi izvori to izvode iz Srbata - Sarmata, a takodje i od reke Serbice (izmedju Eufrata i Tigra, Mesopotamija, danasnji Iraq). Neki autori ime Srba izvode iz reci Sobranie (zbor, sabor) i slicno, a neki ga prostorno vezuju za Sibiriju, jednu od nasih prapostojbina. Ceski istoricar Pavel Safarik vezuje srpsko ime za reci Sjarbin, Serb, Serbin, Sibrin, sto su sve oblici znacenja roda, naroda, a sto ima isto znacenje sa latinskom reci "gens" i "natio" ili indijskom reci Serim, sto znaci narod iste krvi. Neda Marinovic u opisu najstarijeg naroda na Balkanu iznosi da Srbin, u starodavnom indijskom jeziku, sanskritu, iz koga su potekli svi indo-evropski jezici, medju kojima i srpski, oznacava slobodnog coveka, junaka, koji se vecito bori za sopstveni opstanak. Prema ruskom istoricaru Veltmanu u delu "Atila i Rusi" ime Srbin od starine odnosilo se na vojnicki, ratnicki stalez u Rusiji, a rec Srb znacilo je vojnik, hrabar covek i navodno od Srba su postali Kozaci. I dan danas oko reke Volge rec Serbo oznacava porodicu, rod, svojtu, a kod Belorusa rec Sabr ili Sjarb znaci silu, mnozinu velikog naroda iste krvi i jezika. Kod Velikorusa rec Serbi znaci zdrav, junacan, silan soj ljudi. Kod Luzickih Srba rec Sorab ima znacenje coveka najrazboritijeg, najlepseg, najodabranijeg u tom rodu. Kod Ukrajinaca rec Sirbin znaci gospodovati. U srpskom narodu od davnina postoji pohvala pokojnika, za koga se smatralo da je bio dobar sa visokim odlicjima, koja kaze "Bas je pravi Srbin bio i srpski ziveo". A u Crnoj Gori hrabrog junaka su hvalili sa "Srb od Kosova". I u turskom jeziku reci Sirb i Serb imaju znacenje naroda jednog kolena, hrabrog, ubojitog i nepokornog. Kod starih Persijanaca rec Sarb znaci glava, staresinstvo. Kod Arabljana, Haldejaca i Jevreja rec Srb znaci slobodan covek, junak, nepokoran. I u starom sanskritskom jeziku rec Serbh znaci ne dati se nikome, a koren te reci znaci seme, koleno i rod. Safarik i Kolar su citirali, takodje, da rec Srbi oznacava rodjake, svojtu. Nepoznatom coveku Srbin ce reci: "Kako se Ti ono zvase Rodjace".

Za Srbe se ponegde vezuje ime Vlah, sto su Turci usvojili od Hrvata. To ime pripadalo je Keltima sa kojima su Srbi dosli u dodir 400 godina pre n. e. Kasnije se Vlah zvao ratar ili pastir. Kada su Turci okupirali srpsku drzavu Srbi su se povlacili u planinske predele i pretezno se bavili zemljoradnjom i stocarstvom, pa su im po tom osnovu Turci dali ime Vlasi, mada ta rec oznacava zanimanje a ne narod. Danas se Vlasima naziva narod koji zivi u Rumuniji. Stari istoricari Srbima daju ime Rac, a to potice od znacenja coveka iz Raske, postojbine Srba po doseljavanju na Balkan. Ime Srb i Sorab vodi takodje poreklo iz samog srpskog jezika, gde ima znacenje ogromnosti i sile naroda jedne krvi. Prema tome, veruje se da su Srbi u vreme usvajanja svoga imena posedovali ove osobine. U "Istoriji naroda srednje Azije" Joachim je zabelezio reci kineskog pogranicnog guvernera Hju Ju, 160 godina pre n.e, : "Srbi su nas napadali 30 puta od proleca do jeseni". Takodje, kineski drzavnik Caj Jun kaze: "Od kako su pobegli Yuni (Huni) osilise se Srbi i zavladase zemljama njihovim, ima ih sto hiljada vojnika i prosveceni su, plemena su im silnija i mnogobrojnija i mi ne mozemo da im se odupremo". Istrazivanja su potvrdila da cak i na Tibetu i dan danas postoje nazivi koji su cisto srpski, kao: cedo, jarak, sila, cica, rudnik, gora, luc, kao i imena: Bozan, Milovan, Srbica i druga, Milos Milojevic ih je zapisao 710. Nemac Ekerman tvrdi da ime Srbin oznacava narod, a Henrih Leo da to ime dolazi od sanskritskog imana Sarb ili Srp, sto oznacava narod koji se cesto seli. Istaknuti Slavista, Francuz Siprijan Rober iznosi da ime Srbin obelezava celu jednu rasu naroda i da su to Iliri, najstariji Sloveni. Jakov Grim je u predgovoru "Maloj gramatici Vuka Karadzica" napisao .. "da nema slavnijeg imena koje bi se moglo upotrebiti za sve Jugo-Slovene i da ni jedno drugo pleme nema takvu istoriju koja bi se mogla uporediti sa srpskom".

Po Herodotu svi Tracani, Skiti, Vendi, Tribali i Iliri su Srbi. Inace rec Tracani, nastala je u grckom pogresno zbog ne mogucnosti izgovora suglasnika, sto se odnosi na Rasane.

Aleksandar Veliki poklonio je srpskim plemenima mnogo zemlje u Srednjoj Evropi u znak zahvalnosti za ratne zasluge nazivajuci te nove zemljoposednike Panovi (gospodari). Smatrao ih je velikomocnim i najcuvenijim narodom, koga je nazvao Slavan. Na samrti je izrazio zelju da svi narodi od Jadranskog do Hladnog mora zive po zakonima "Slavnih". Tako je, kazu, odlucio umiruci pobednik u belom gradu Aleksandriji. Dr Deretic navodi da je iza Aleksandra Velikog ostalo zapisano da je neki veliki vojskovodja, pre njega, preduzeo pohod sa Helmskog (Balkanskog) poluostrva iz Srbije na istok sve do Indije. A bilo je to nesto preko 2000 godina pre Hrista, a taj veliki vojskovodja bio je Nino Belov, koji se u "Svetom pismu" spominje kao Nebrod. Cilj mu je bio Indija. Krenuli su iz danasnjeg Nisa, presli Malu Aziju i stigli do Indije. U starim zapisima zabelezeno je da je to prvi prodor Arijevaca, a ime su dobili po bogu Aronu sa danasnjih predela Kosmeta. Skorasnja otkrica potvrdila su da su Sloveni (Srbi) kao Arijevci okupirali iranske visoravni i oblasti Inda i Ganga. Njihovi obicaji ostali su ocuvani u Vedama. Prema tome, Sloveni su se dokazali kao nosioci Arijanizma, dok sami Indusi smatraju da su im Vede podarili bogovi. Nina Belova nazivali su i bogom Bak. On nije bio samo osvajac, vec i graditelj, a svoju ljubav prema graditeljstvu preneo je i na svoju zenu Semiramu, koja je bila ocarana gradnjom Vavilona i naredila je da se taj grad dovrsi po njenim zamislima, kojom prilikom je sagradjen most dug 900 m za ulaz do centralne kule na cijem vrhu je sagradjena opservatorija. Posle Nina Belova novi vojskovodja Serbo Makeridov, po uzoru na Nina, izveo je drugi pohod Arijevaca na istok, a on se u svetom pismu spominje kao Asur i neki ga otuda smatraju osnivacem Asirskog carstva. Prema prednjemu, Aleksandar Veliki je bio treci osvajac dalekih svetova i isao je "utabanim stazama" tek 335-332 godina pre Hrista. Aleksandar nalazi Srbe izmedju reka Inda i Dzelama, koji su tu ostali od Nina Belova ziveli u dva grada, od kojih se jedan zvao Serbija. Aleksandar taj grad dogradjuje i ulepsava i naziva ga Aleksandrija Serbijska.

Nemac Jirgen Spanut, istrazujuci nemacku istoriju, otkriva srpska groblja na tlu Spanije, Portugalije i Bretanije od 3000 godina pre Hrista. On takodje u pecini kod mesta Mas-d' Azil u Francuskoj otkriva belutke, koji predstavljaju prve pocetke stvaranja pisma, pocev od ledenog pa do ranoistorijskog perioda. A u mestu Glozel otkrio je kamenje na kome je nasao iklesane jelene, medvede i zivotinje koje mogu biti panteri ili divlji konji, sa oznakama koje pripisuje "filistinskom' ili "sinajskom" pismu. Ove iskopine procenjene su na devet do deset milenijuma starosti pre Hrista. Francuski arheolog Morle nazvao je to pismo "azbuka Glozel", a Jirgen Spanut navodi: "Oni koji su izmislili ovo pismo su postavili kamen emeljac nase civilizacije". On misli da se radi o Filistincima, a po uporedbi sa nasom cirilicom proizlazi da se radi o Srbima. Platon smatra da je isto kraljevstvo vladalo Sredozemljem i Egiptom i preko Tirenskog mora do Gibraltara. Na sve to Ilija Zivancevic napisao je da je Slovenstvo bilo rastureno od Vladivostoka do Jadrana, kao kicma covecanstva.


Najstariji haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici ljudske civilizacije stari su oko sedam hiljada godina. Po njima najmanje toliko je stara i srpska istorija. U tim spomenicima spominje se ime Srbin, ali ne i Sloven. I "Kineski dvorski dnevnik", koji je neprekidno pisan dve hiljade godina pre Hrista, sadrzi podatke da su tada Srbi ziveli u azijskoj Sarmatiji i u zemljama iza Dona. Tada je srpski narod ziveo na prostorima od Sibirije do italijanske Venecije. Francuz Rober Siprijan razvio je teoriju o poreklu svih Slovena od Iliro-Srba, tj od Podunavskih balkanskih Srba, koji su se prostirali od Baltickog i Crnog mora do Kavkaza i Kaspijskog jezera. Srbe Donjeg Dunava on naziva Proto-Srbi ili Prvobitni Srbi i za Proto-Srbe tvrdi da su tu od pre Mojsija. A za kasniji dolazak Srba na Balkan Siprijan kaze da su oni samo dosli sabraci u pomoc u borbama protiv Rimljana. Nije cudo da su od tada neki narodi modifikovali jezik pa cak i davali sebi druga imena, zbog ogromnih razdaljina i otezanog komuniciranja. Imena Ceha, Hrvata i Rusa pominju se prvi put u pisanim spomenicima od sestog veka n.e, nekoliko hiljada godina posle Srba. O tome Safarik pise: "Nikada do sestoga veka nije pomenuto ime Ceh, Leh ili Sloven, a i o Poljacima i Rusima pisana istorija govori tek u devetom veku". Prema zapisima Jornanda i Prokopija, Vendi i Srbi su dva imena jednog istog narodnog stabla. Luzicki Srbi za sebe kazu da su oni iz balkanske Srbije, sto potvrdjuju nemacki istoricari Setgen (Schottgen) i Krajsih (Kreysig), uzimajuci za osnov ista imena ljudi, reka, planina i drugih geografskih pojmova. Poljaci su u novijim istrazivanjima utvrdili prisustvo Slovena (Srba) na baltickoj obali od pre 2000 godina pre Hrista. To su bili Protosloveni (Protosrbi), ciji su potomci danasnji Luzicki Srbi. Olga Lukovic-Pjanovic kaze da su Bosna i Slavonija bile srpske i zvale se "Bela Srbija", a prostirala se sve do nemackih granica. Rober Siprijan zakljucuje da su Srbi najstariji stablo slovenske rase i da su ih na Zapadu nazivali Vendi, kao i da su zitelji Sarmatije autohtoni Srbi. Po Iliji Zivancevicu Dusanov Zakonik predstavlja samo kontinuitet tradicionalnog vendskog porekla, a Valter Vist (Walter Wust) pise da je sanskritski jezik nastao iz vendskog, ali mu ne moze odrediti vreme. On tvrdi da je u Indiju dosao sa severozapada, a po svim uporedjivanjima jedina je mogucnost da je to bio srpski jezik. To je u saglasnosti i sa Ilijom Zivancevicem, koji kaze:"Sloveni su ostalim narodina dali rec" i on za vreme nastanka sanskritskog jezika odredjuje 4500 godina pre Hrista, dok Emil Burnuf (Emil Burnouff) nalazi da je to bilo daleko pre, cak u doba "mracne praistorije". On nije usamljen u tvrdnji da su grcki i latinski jezici nastali iz pelazgijskog jezika. A za narod Pelazge kaze da su ziveli u Sredozemlju i po Alpima. Pelazge su mnogi proslovekovni autori identifikovali sa starovekovnim Srbima.

Jedan ogranak Srba, koji je iz Sarbarske, preko Male azije, stigao na Balkan 3000 godina pre Hrista, naselio je Staru Rasku (Trakiju), a jedan deo istih morskim putem spustio se do Krita u tri talasa 1800, 1500 i 1400 godina pre Hrista, pobedili su Kricane ali su se sa njima izmesali i pretopili u novi narod - Grke ili Jeline. Podaci govore da ni imena grada Atine i istoimene boginje nisu grcka. Ima zapisa koji tvrde da su i Akropolis sagradili Srbi. Sami Grci za sebe veruju da su oni narod zvani Pelazgi i da su govorili "varvarskim", a nalazi ukazuju da su to Srbi. Olga Lukovic-Pjanovic za Grke kaze da su oni ostatak hordi asirskih i Ramsesovih trupa, koje su se pomesale sa srpskim plemenima, a takav stav zastupa i sam Herodot. Na Kritu se zadrzalo jedno pleme Borusi, koje se nije mesalo sa Kricanima. Kada su se i oni uputili na sever zaposeli su obalu Baltika i odrzali svoj jezik sve do pre 200 godina, od kada su ih Nemci germanizovali u Pruse. A Srbi sa Peloponeza naselili su oblasti iznad Save i Dunava stvorivsi prvu Panonsku Srbiju. I o samoj Troji zapisi Mihaila Lomonosova i Mavra Orbinija, kao i pevanje Ivana Gundulica, idu u prilog umesanosti Srba. Padom Troje Srbi su u drugom talasu 1860 godina pre Hrista opet dosli na Balkan i prosirilise do Venecije.

Katarina Velika, ruska carica, je luzicko-srpskog porekla, sto su istoricari potvrdili po tituli njenoga oca (bio je princ oblasti Anhatt, Zerbst - Serbiste). Katarinu su u mladosti zvali "Severna Semiramida". Licno je sama za sebe govorila da je slovenske rase i pisala Grimu 1784 da je slovenski jezik bio prvobitni jezik ljudskoga roda, a kako kaze nas narod "Carska se ne porice".

Nikola Frere, kako navodi Safarik, smatrao je srpski majkom trackog i grckog jezika. Safarik u svom delu "Starozitnosti" pise: "Srbi zive u Evropi od najdavnijih vremena ili od praistorijskog doba, a tako rasprostranjen narod vodi svoje poreklo od najdalje proslosti". On tvrdi da su Srbi nastanjivali gotovo celu Evropu i mnoge delove Azije, pa otuda ona nasa stara izreka "Govori srpski da te ceo svet razume". Za srpski jezik Safarik kaze da je "Tako originalan, cist, gramaticki savrsen, bogat te nije mogao da se oblikuje bez postojanja jednog jedinstvenog prvobitnog i samostalnog naroda", a stari srpski jezik bio je sasvim slican danasnjem, savremenom, sto je retkost u istoriji jezika. A kad je rec o pismu jos niko se nije ni priblizio Vukovom pravilu "Pisi kao sto govoris, citaj kako je napisano".

Sigismund Herbestajn navodi da su Srbi ziveli na celoj obali Jadranskog mora, od Venecije do Konstantinopolja, ukljucujuci tu i srpski Carigrad, pa navodi Miziju, kao balkansku oblast, koju su grci i Rimljani delili na Gornju i Donju Miziju, te dalje Luzicke Srbe i Srbe u danasnjoj Madjarskoj. Rober Siprijan za Dunav kaze da je srpska reka, a Srbe naziva pocetnim narodom i majkom naroda a srpski jezik jezikom - majkom. Nestor Kijevski, Leonik Halkokondilo i Rober Siprijan se slazu i svi nazivaju Podunavski bazen praslovenskom kolevkom Evrope.

Milos Milojevic pise da su Srbi od iskoni ziveli na svojim sadasnjim zemljama, od Italije ili Sredozemnog mora do Grcke i od Jadranskog do Crnog mora, tu su imali svoje svestenstvo i uredjenu crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa sa sedistem, izmedju prvog i cetvrtog veka n.e. u Sirmijumu, drugoj rimskoj prestonici, danasnjoj Sremskoj Mitrovici. U cetvrtom veku, pod navalom Huna, povukli su se u Zvecan, na Kosovo, gde su takodje stvorili Kosovsku Mitrovicu. Po Milojevicevim nalazima srpska crkva starija je od rimske i grcke.

Zna se da su Srbi u prastara vremena bili monoteisti (verovali su u jednoga boga), dok je mnogobostvo nastalo kasnije u Grckoj. Prema Veselinu Cajkanovicu srpska religija pretezno je indo-evropska i u njoj ima najvise elemenata iz indo-evropskih vremena. Kazimir Sulc navodi pismo apostola Pavla, prema kome je on (apostol Pavle) propovedao "Hristovo Jevandjelje", Hristovu veru kod Srba, od Jerusalema do Italije.


Drasko Scekic u svojoj knjizi "Sorabi - istina o srpstvu od iskone" iznosi da su Srbi na nasim danasnjim prostorima ziveli vise od 7500 godina. On takodje tvrdi da su Srbi zvanicno poceli da broje godine od 5508 godine pre Hrista, prema cemu se navodi da je despot Stefan Djuradj Brankovic poginuo 6935 godine i da je knez Lazar poginuo na Kosovu 6893 godine. Prema tome, autor ovoga teksta pise ovo godine 7511-e u Kanadi. Scekic takodje navodi da su Mesopotamci poceli brojati godine 3200 a Egipcani 3000 godina pre Hrista, Rimljani od 743 (godina stvaranja Rima) godine pre n.e, Grci od 776 godine pre nove ere, od prvih olimpijskih igara, prema tome Srbi su poceli meriti vreme davno pre svih. Prema tom srpskom kalendaru Car Dusan je proklamovao svoj Zakonik na praznik Vaznesenja, 21 Maja 6857 godine. Dusanov Zakonik ima gotovo svetovni karakter, bazira na hiljadugodisnjim tradicijama srpskog naroda, koje se nalaze u Vedama, a one nose pecat neprolazne mudrosti izvan vremena i prostora. Svi danasnji slovenski narodi bili su ujedinjeni pod imenom Srbi, govorili su zajednickim jezikom, iz koga se kasnije razvilo 12 razlicitih govora. Scekic takodje prikazuje, kad je rec o prakolevci srpstva, Indiji, da je tamo nastala prva Srbija, pod imenom Sarbarska. Odatle su oko 4500 godina pre Hrista zapocele prve seobe i to u tri pravca: prva u pravcu rajske zemlje Mesopotamije, druga ka srednjoj Aziji, a treca ka severnoj Aziji, danasnjoj Rusiji, gde je stvorena plemenska drzava nazvana Sirbidija, Sirbirija ili Sirbija - Sibir. Ovo je u saglasnosti i sa drugim autorima koji ce dalje biti prikazani.

U vreme kralja Milutina (1282-1321) na srpskom dvoru jelo se zlatnim viljuskama i kasikama, a u Evropi je viljuska prvi put uvedena u XVI veku, u vreme Henrika III i to je dozivljeno kao izuzetan dogadjaj.

U traganjima za srpskim korenima Ognjen Radulovic navodi da je Balkansko poluostrvo bio prvi naseljeni region iz koga su kasnije naseljavani ostali delovi Evrope. Srbi se ovde nisu doselili, vec su tu ziveli od svoga pocetka i odatle su se raseljavali. Podunavlje je kolevka evropske, pa i svetske civilizacije. Prema tome, sadasnji stanovnici Balkana su potomci plemena Rasana, koji su tu ziveli od najstarijih vremena. Istoriju Tribala, trinćst vekova pre Hrista, Herodot smesta u Pomoravlje, kako kaze zapadno od reke Istkar, gde iz ilirske zemlje reka Angro tece na sever i uliva se u Astkar. To prema sadasnjem stanju odgovara slivu zapadne i velike Morave i Dunava. U knjizi "Civilizacija Germana i Vikinga" izdata 1976 u Svajcarskoj, Patrik Lut (Patrick Louth) pise da su 2000 godina pre Hrista u Skandinavske prostore dosli narodi iz Podunavskih ravnica. Za mnoge istrazivace ostali su "misteriozan" narod. Drugi Svajcarac Judzin Pitar (Eugene Pittard) kaze da su ti "misteriozni" narodi naselili i obale Norveske i Skotske, a smatrali su ih pripadnicima dinarske rase, bili su visokog stasa i lepi. Po Pitaru kretali su se od Venecije, preko Centralne Evrope i Nemacke, do Svedske i Norveske, a druga grana presla je moreuz Kale i nastanila britanska ostrva. Sve su to bili nasi pretci, Srbi.

Obelisk iz Ksantosa je natpis uklesan u kamenu, koji pretstavlja zbirku zakona starih Srba. Ovaj zakonik stariji je nekoliko vekova od Mojsijevog. Prema Ptolomejevoj "Azijskoj i Evropskoj Sarmatiji i delu Indije" u Grckoj na ostrvu Halkidici jedno mesto, na kome je Kserks preveo 1,700.000 vojnika u V veku pre Hrista, jos uvek se zove Prevlaka. Senzaciju u svetu izazvao je ruski istoricar Jurij Miroljubov 1954 godine kada je poceo da objavljuje prevode "Velesove knjige", koja pretstavlja hristove dascice na kojima je urezana slovenska hronika od 650 godina pre Hristovog rodjenja. Svetislav Bilbija prvi je desifrovao etrursko pismo, primetivsi da etrurska slova potsecaju na slova Vukove cirilice. Kada ih je poceo da cita s'desna u levo uspeo je da sklapa reci koje su imale isti koren kao mnoge reci u savremenom srpskom jeziku. Tako je nadjen kljuz za etrursku bravu. Bilbija je zatim nasao da se cirilica razvila iz klinastog pisma Nizana, naroda u literaturi zabelezeni kao Hiti iz Male Azije, koji su 2000 godina pre Hrista u oblasti Likiji podigli grad Srb. Uporedivsi zapise sa obeliska iz Ksantosa sa znacima Vukove cirilice Bilbija je procitao sve spomenike etrurskog naroda i time utvrdio da svi ti narodi poticu iz Podunavlja, sa podrucja na kome danas zive Srbi. A zna se da su Etrurci pre Latina ziveli u danasnjoj Italiji i sebe su nazivali Rasanima. Opste je prihvaceno tumacenje naucnika da rec Ras oznacava soj, rasu, pripadnost plemenu koje govori istim jezikom. A mi danas znamo da su Rasani bili zitelji Nemanjine drzave i jos postoje rusevine grada Ras. Prema tome govoriti o Etrurcima, znaci govoriti o Rasanima koji su ziveli na podrucju vencanske kulture, severozapadno od Prokuplja. Komentarisuci istrazivanja profesora Deretica, Ognjen Radulovic navodi da su Rimljani prelaskom Jadranskog mora, krenuli u osvajacke pohode i naisli na Ilire, a kasnije i na Tracane, narode koji su naseljavali te oblasti. Iliri su zapravo bili Veneti ili Vendi - srpski narod, a Rimljani su im dali ime Iliri prema tadasnjem vladaru koji se zvao Ilija, u podrucju danasnje Hercegovinei dela Crne Gore. I na ostrvu Rabu postojao je grad Sarba. Za Tracane se navodi da su bili vrlo zilav narod, a po brojnosti odmah iza Indusa.

Prema istrazivanjima dr Milorada Stojica, Tribali su naseljavali oblasti celog srpskog Podunavlja, kompletno Pomoravlje, donju Posavinu, deo Kolubare, istocnu Srbiju, severozapadnu Bugarsku i na jug do Skoplja. Kontinuitet Tribala na ovim podrucjima traje od trinćstog veka pre nove ere pa do drugog veka posle Hrista. Imali su uredjenu drzavno-pravnu teritoriju, sto svedoci njihov grb, koji se pojavljuje posle propasti srednjovekovne srpske drzave. Srpska drzava Nemanjica imala je svoj grb: na crvenom stitu dvoglavi beli orao, a grb Tribalije se javlja od sedamnćstog do osamnćstog veka kao grb Sumadije. U novije vreme brojni istrazivaci smatraju da su Iliri i Sarmati, odnosno Sloveni jedinstven etnos. Herodot je tvrdio da su Veneti i Iliri isti narod, a Ptolomej da Veneti cine deo Sarmatije. Milan Budimir opisuje pojave Veneta na obalama Atlantika, Baltika, u Alpima, u dolini reke Po, na Balkanu (Dalmacija, Tesalija, usce Dunava) i u severnoj Anadoliji. Nas knjizevnik Milos Crnjanski naveo je na desetine geografskim pojmova u Britaniji koji odgovaraju nazivima na tlu nase zemlje. Anonimni autor iz sedmog veka pisao je da su postojale tri Srbije: jedna do Grcke, druga u Daciji, a treca u Sarmatiji. Celokupnu ovu oblast osvojili su Rimljani, pod svojim imenom Ilirik. Upravni centar bio im je u Sirmijumu, gde vladavina "ilirskih i dackih careva" traje od 248 do 392 godine nove ere.

Za Hrvate govori se da se to ime pominje prvi put od sestoga veka nove ere i da se odnosilo na Srbe koji su ziveli po planinskim predelima, hrbatima, slicno danasnjem nazivu Zagorci. Sam hrvatski istoricar V. Kljajic u svojoj istoriji "Seoba Hrvata" pise da se deo Srba nazivao Goranima ili Horvatima, sto nije oznacavalo narod nego plemena. Cesi su ih nazivali Hrbatima, a Safarik navodi da rec Hrvat oznacava brdjanina. Po Dalimilu i Safariku, Hrvata, kao naroda, uopste nije bilo. Ruski istoricar Nikola Durnov kaze: "Milioni Srba primivsi katolicanstvo pretvorise se u Hrvate". On u "Ruskom Straniku" opisuje Zagreb kao prestonicu pokatolicenog srpstva. U "Varsavskom dnevniku" general Gurka pisao je 1880: "Nikad Rusija nece sankcionisati istorijsko nasilje da se stvori zasebno od srpskog naroda hrvatska katolicka kraljevina gde zivi srpski pokatoliceni narod".


Na prostorima danasnje Galicije i Poljske od pre preko tri milenijuma postojala je Bela Srbija. Njen drugi deo obuhvatao je prostore danasnje Ceske i Bavarske. Cesi su ziveli u Beloj Srbiji, a samo ime Ceh imalo je pocasni karakter. Oko reke Morave ziveli su Moravci. Bliski Moravcima bili su Slovaci, cije poreklo takodje datira od Srba po tvrdnji austrijskog istoricara Sinise, kao sto su i Srbi Korutanci, danasnji Slovenci, prema nemackom istoricaru Dimleru. Oni Srbi koji su ziveli po gajevima i sumama dobili su ime Lesi ili Sumadinci (suma se na ruskom zove les), a oni koji su ziveli u nizinama nazvani su Poljacima. Poljski istrazivac Jozef Kostrzevski potvrdio je ime Poljske, koje je doslo od srpske reci polje, a odnosilo se na zemljoradnju. Po Jovanu Luciju Bela Srbija bila je u Karpatskim gorama, a Safarik je pisao da je za Tatrama, danasnji delovi Poljske i Rusije, ziveo veliki srpski narod. I upravo iz tih prostora Bele Srbije dogodila se poslednja velika seoba Srba pocetkom sedmoga veka nove ere (preciznije 632 godine). Za Poljake, kao narod, kaze se da nastadose od preostalih Belih Srba, koji se i dalje zadrzase u staroj postobini.

Rimski i grcki istoricari Plinije i Ptolomej, koji su ziveli u doba Hrista, pisali su o Srbima koji su ziveli iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Rec Rus javlja se tek od devetog veka, pa Safarik u knjizi "Srbove v Rusku" tvrdi "da su Rusi ostatak onog srpskog ogranka koji se iselio na Balkan". Poljski istoricar dr Vaclav Macjejovski kaze: "Treba znati da su slovenska narecja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je postao ruski jezik".

Za Bugare se navodi da su uralsko-mongolskog porekla, koji su okupirali predele sadasnje Bugarske i pokorenom srpskom stanovnistvu nametnuli svoje ime a primili njihov jezik (koji su veoma iskvarili), kulturu i veru. Smatra se da su vekovna razdvojenost i uticaji susednih naroda sa delimicnim ukrstanjima doveli do izvesnih oprecnosti medju plemenima nekada istoga naroda, kao i uticaji religija, sto je sve rezultiralo u nastanku posebnih danasnjih naroda na evropskim prostorima.

Napred je navedeno da su haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici jedni od najstarijih dokumenata ljudske civilizacije, stari preko sedam hiljada godina, i da se u njima pominje ime Srbin. Po nekim naucnim teorijama nastanak ljudskih naselja odredjuje se za razne krajeve u razna vremena. Po drugima smatra se da su prva naselja nastala u srednjoj Aziji, odakle su se narodi dalje vremenski raseljavali. Po takvoj tvrdnji za Srbe se smatra da su ogranak arijskog ili indo-evropskog soja, kome pripadaju i romanski, keltski i germanski narodi. Za taj dokaz uzima se isti jezik svih slovenskih naroda, proizasao iz prasrpskog jezika indo-azijskog porekla.


Veliki je broj naucnika koji Indiju smatra srpskom prapostojbinom. Svi se oni slazu da su seobe Srba iz Indije zapocele pre sest do sedam hiljada godina i da su trajale oko hiljadu godina. Jedan od zagovornika srpskog porekla iz Indije je i dr Nenad Djordjevic, koji u svojoj obimnoj studiji "Istorija Srba" dokazuje da i mi pripadamo indo-evropskom stablu. On tvrdi da Srbi od svog postanka nose svoje ime. Postoji teorija da su se prve seobe Srba odvijale u pravcu kretanja sunca, od istoka ka zapadu. Za kolevku svih evropskih naroda smatra se Indija, odakle su seobe za zapad zapocele pre petnćst hiljada godina. Dokaz tome su mnogobrojne reci u sanskritskom jeziku, istog znacenja kao i na srpskom, a zabelezene su pre vise od tri hiljade godina. Kao prva istorijska zabeleska je rec Serbh sto ima znacenje rodbine, semena i kolena. I u danasnjim jezicima indijskom i srpskom ima mnogo reci istovetnog znacenja. Evo nekih: agan - oganj; bagas - bog; brath - brat; bhala - bela; chata - ceta; deti - dete; div - div; dina - dan; dasa - deset; dama - dom; girja - gora; grad - grad; iskra - iskra; kada - kada; kuta - kuca; lip - lep; lot - ljut; laghi - laki, lagan; ljubhva - ljubav; matr - mater; mala - mali; more - more; mil - mili; nabas - nebo; nava - novi; paraha - prah; prati - protiv; panca - pet; pena - pena; rabh - rob; rosa - rosa; sa - so; sila - sila; sas - sest; stan - stan; sabha - soba; stala - stol; tata - tata; ta - taj; tvar - stvar; trasti - tresti; trang - trag; tamas - tama; tri - tri; trijdosa - trinćst; tada - tada; vrt - vrt; vicur - vece; vatara - vatra; vi - vi; vas - vas; viva - zivi. U sanskritskom jeziku imena rodbine su potpuno identicna srpskim, kao: tata, nana, brat, prija, sestra, strina, svekar, svekrva, dever, kum, svastika. Zatim: guvno, hlad, stoka, govece, jama, apsara, mana, raka, jad, med, guditi i druge. Ima ih svakako jos. Drugi dokaz porekla Srba vezan za Indiju su obicaji, koji su veoma slicni kod oba naroda, na primer: otmica devojke, unosenje i palenje badnjaka, gatanja, motivi na vezovima i nadgrobnim spomenicima, drustveno i drzavno uredjenje. Cak su kod Srba bili sacuvani i obicaji spaljivanja mrtvih. Reci zupa i zupan u srpskom kod Indusa imaju znacenje udruzenja ili zadruge, a u sanskritskom znace povezivanje. Engleski pisci isticali su istovetnost indijskih i srpskih drustvenih jedinica, opstina, koje su u ono vreme bile najdemokratskiji oblik drustva, sacuvan u Srbiji do danas. Makarov je zapisao mnoga imena srpskih stanista, koja su ostala do dana danasnjeg: Indostan, Avganistan, Kurdistan, Radzastan, i jos mnoge druge.

Nisades, divni i ne pristupacni vrh, stan bogova po indijskoj religiji, bio je prva srpska postojbina. Citat iz Ritera, na strani 29, glasi: "Sa vrha Mera (brdo u Indiji) pruzaju se njegove grane kao Himavat, Henakutas, Nisades, na kojima je ziveo surovi i odeven u odelo od koze narod Serba ili Srba". Znaci da su Srbi prvobitno ziveli na prostorima izmedju himalajskih i hindokuskih planina, preko sest hiljada godina pre Hrista. Ruski istoricar Moroskin istice da su ostali narodi bili zavidni prema Srbima, koji su nastanjivali oblast Dunaj u Indiji. On takodje navodi da su u unutrasnjosti Indije bile drzave Prazija, Gangazija i Sarbarska (Srpska), a u primorskom delu oblast koja se zvala Panovska. O postojanju te dve srpske drzave nadjeni su zapisi kod Aleksandra Velikog. To ukazuje na mogucnost da imena Dunava i Panonije nose takodje poreklo iz Indije (ili obratno). I u indijskim geografskim kartama ima imena srpskog znacenja: Srba, Sobrana, Carnigor, Belospor, Kovilje, Zitomir, Mala Bara, Bela Zora, Grad, Careva, Pramen, Mlava, Drvar, Borac, Zagore, Sivonje, Ravnagora, Borje, Dub, Veselgrad, Timok, Sarbatu, Srbistan, Morava, Drava, Kotor, Srbalj i druga. Po Moroskinu Srbi su ziveli u Indiji nekoliko hiljada godina pre iseljavanja u srednju Aziju, a zabelezena su masovna seljenja pre 5000 godina. Iz svega proizlazi da se o poreklu Srba u Indiji moze govoriti kao o periodu od oko osam hiljada godina ili jos vise. Masovna iseljavanja iz Indije prouzrokovana su pojavom kuge, koja ih je brojcano gotovo prepolovila, kao i najezdom crnih naroda sa juga koji, su ih nemilosrdno pljackali.

Po Moroskinu prvi ogranak Srba iselio se iz Indije u pravcu Mesopotamije, oko reka Eufrata i Tigra, gde su osnovali svoju Novu Sabarsku drzavu, na tlu danasnjeg Iraka. Tamosnji gradovi nazvani su srpskim imenima, a o istima postoje i dan danas neka svedocanstva. Dolazak Srba u Mesopotamiju datira oko tri hiljade godina pre Hrista i tu su se zadrzali najmanje oko jedan milenijum. Od tih Srba potomci su se prosirili u Malu Aziju, a nesto kasnije odatle su presli i u Evropu. Delimicno su se nastanjivali i u Egiptu. Posle smrti faraona Pepija II ti Srbi zavladali su podrucjem koje su naselili i ta njihova vladavina trajala je od 2261 do 2052 godine stare ere. Tu teoriju zastupa i francuski egiptolog Masper Gaston, koji kaze da su Srbi iz Sarbarske stigli u Afriku u tri navrata. Gaston svoju tvrdnju zasniva na srpskim natpisima na egipatskim piramidama i kamenim spomenicima. Srbe su Egipcani nazivali "kraljevi pastira", a vladali su Donjim Egiptom. Ovo je u potpunoj saglasnosti sa izucavanjima naseg istoricara Stojana Boskovica, koji u "Istoriji sveta" pise kako su Egipcani podizali ustanke protiv srpskih vladara u Donjem Egiptu. Fransis-Maria Apendini pise da su Srbi neko vreme gospodarili Sirijom, odakle su napadali Egipat. Za takozvani "cudesni' period Egipta oznacava se porobljavanje od strane nekih stranih naroda i vladavine izvesnog Arse (ime mu je pisano cirilicom APCA). Za taj "cudesni" period Fransisko-Maria Apendini kaze da su to narodi dosli iza Kaspijskog jezera, koji su najratoborniji narod, a vladali su dugo vremena Egiptom i Sirijom i zvali su se Srbi.

Prvi doseljenici u Evropu zadrzali su se na Balkanskom poluostrvu, dok su u manjim grupama otisli do Italije pa cak i do Spanije, 3000 godina pre Hrista. Prvo srpsko doseljavanje na Balkan dogodilo se oko tri do cetiri hiljade godina pre Hrista. Safarik tvrdi da se ni za jedan evropski narod, osim Srba, ne moze dokazati poreklo iz Indije, a za Srbe za to postoji istorija. Cak su i u baskijskom recniku nadjene reci srpskog naziva: gora i gori (ono sto gori). Nadjen je cak podatak da u jeziku Baska ima 30-40% reci srpskog znacenja. Milos Milojevic, u delu gde pise o zivotu Srba u Francuskoj i Danskoj, gde i danas postoje geografski toponimi srpskog znacenja, navodi da je tokom velikih progona Srba stradalo 30 do 60 miliona Srba u Evropi. On takodje navodi srpska boravista u Holandiji i Belgiji i da se je Amsterdam nekada zvao Slavengrad. A kada je dr Olga Lukovic-Pjanovic dosla u Francusku, izvesna dama Hermina joj je ispricala pricu svojih roditelja, po kojoj su Srbi vladali u Alzasu, sto Olga tada nije znala. Madjutim, kasnije je to utvrdila kao istinito i nije mogla oprostiti svojim profesorima koji je tome nisu naucili, a jos vise Srpskoj akademiji nauka koja o tim stvarima permanentno cuti.

Drugi ogranak Srba iz Indije krenuo je prema Kaspijskom moru i planinama Kavkaza, gde su osnovali domovinu 2560 godina pre Hrista i nazvali je Serbanija. I tu su se zadrzali nekoliko vekova, sve dok ih odatle nisu potisli novi osvajaci.

Treci srpski ogranak usmerio se pored kitajskog carstva (Kine), u pravcu severa i nastanili su se u Sibiriji, gde su osnovali drzavu Sirbidija ili Sirbija 3200 godina pre Hrista. Od te reci Sirbija postala je danasnja rec Sibirija.

Seobe drugog i treceg ogranka Srba trajale su takodje oko hiljadu godina, a zapocele su gotovo istodobno sa prvim ogrankom, prema tome zaposeli su svoje nove postojbine oko dva do tri milenijuma pre Hrista. Dok su se selili usput su pretezno ratovali, osvajajuci nove prostore za sopstveni opstanak, ali su takodje i mnogo stradali. Najvise Srba izginulo je u dugotrajnim borbama sa Kitajcima, Hunima i Mongolima.

Dubrovcanin Mavro Orbini pisao je da su ti Srbi, koje je on nazivao Slavjanima, poreklom od Jefeta, sina Nojeva, naseljavali dve stotine pokrajina od Azije preko Evrope. Njegova knjiga "Kraljevstvo Slovena" (iz 1601 godine) prevedena je na srpski tek 1968 i to bez prevoda prvog dela od 248 stranica, u kojima autor pise o ranijim srpskim kraljevstvima od pre Rimskog carstva. Iz zakljucaka Mavra Orbina proizlazi da je dinastija Nemanjica poslednja srednjevekovna srpska dinastija. Jovan Rajic pise da su stranci srpsko ime izveli iz imena reke Zebris (ili Serbis), koja tece izmedju Eufrata i Tigra. I zaista, ta reka se i danas tako zove. I danas u perzijskom jeziku postoje brojne reci istovetnog znacenja kao u srpskom. Evo nekih: bog-bog; zemo-zemlja; zima-zima; zena-zena; berezo-brzo; mislj-misao; zarja-zora; medo-med; noc-noc; paurvi-prvi; dva-dva; tri-tri; cetvere-cetiri itd. I u jevrejskom i jermenskom jeziku takodje postoji dosta srpskih reci, sto su jevrejski istoricari uzimali za utvrdjivanje svoga porekla preko Jefeta, sina Nojevog

Srbi su ostavili svoja imena gde god su ziveli. Evo nekih: jezero Srbonis u Siriji, Serbetes, mesto u Mauritaniji, Serbanica (ili Srbica) na crnomorskoj obali, Serberion na uscu reke Don, Sarbakon na Krimu, Sorbhag u Iranu, Serbka u Indiji, Sarbinovo u Ukraini, Serban-voda u Poljskoj, Serbia u Rumuniji, Serbin u Grckoj, Sarbiodunum na Sardiniji, Sarbat reka u Turskoj u doba kada Turci jos nisu ni ziveli na svojim sadasnjim teritorijama. Za Srbe istoricari kazu da su ziveli u citavoj Evropi i nisu imali potrebe da se pripremaju za ratovanja. Profesor Miomir Jovic utvrdio je da se seoba Srba iz Indije odigrala 4500-4000 godina pre n.e. A Ognjen Radulovic, u Traganjima za korenima Srba, navodi da su iz svoje prapostojbine Indije Srbi krenuli pre sest hiljada godina, usmerivsi se u tri pravca, od kojih je jedna grupa nakon kraceg zadrzavanja u Mesopotamiji stigla i u doline faraona.


Grcki istoricar Straben pisao je da su u zapadnoj Aziji po planinskim predelima ziveli Srbi, ili Brdjani, koji su se odlikovali rusom kosom i plavim ocima. O istima postoje napisi i ruskog istoricara Mihaila Lomonosova. Dubrovcanin Ivan Gundulic pevao je o slavnoj Troji:
Pri moru uprav srpskih strana u przinah pusta zala
Lezi Troja ukopana, od grckoga ognja pala.
A Car Dusan postavljao je svoga namesnika u Maloj Aziji bas u oblasti Troje.

Olga Lukovic-Pjanovic pise, u drugoj knjizi "Srbi narod najstariji", strana 59, kako je "Chicago Tribune" 19 Februara 1981 objavio vest da je otkopana kineska najstarija mumija koja je bila plava zena, bele rase. Zatim je ista vest objavljena u Parizu na TV. Te vesti Olgu su potsetile na one koje tvrde da su Siptari Iliri samo zato sto su se naselili na ilirske teritorije. Prema tome, Olga zakljucuje da je "plava kineskinja" mogla biti samo srpkinja.

Postoje brojni zapisi o srpskoj propasti u vremenima nove ere. Evo nekih. Tokom silnih ratovanja sa turskim i mongolskim plemenima nestala su mnoga srpska naselja u kojima su ziveli vekovima. Prema grckoj hronici rimski car Justinijan je u sedmom veku nasilno preselio mnoge Srbe iz predela sadasnje Stare Srbije u Malu Aziju i od njih stvorio odabranu vojsku od 30,000 konjanika. U borbi sa Arapima 692 godine dve trecine te vojske predje na stranu Arapa a Justinijan dade nalog da se sve preostale porodice srpske pokolju. Nesto kasnije, 762 godine, iz Makedonije se preseli oko 250,000 Srba u Malu Aziju, a 802 godine opet dodje do slicne seobe, nakon sto je grcki car Komnen pokorio Rasku. I konacno, u petnćstom veku kada su Turci osvojili Bosnu, sultan Sulejman prebacio je 30,000 srpske muske dece u Tursku od kojih je napravio Janjicare i isve ih utrosio u narednim obracunima sa Srbima. Latinski biskupi su za vreme sinoda u Saloni proglasili cirilicu "djavolim pismom" i zabranili njenu upotrebu. Poljska, Ceska i Hrvatska odmah su je napustili i otpocela je borba protiv cirilice. Ova borba produzena je do danasnjih dana, a to je ujedno i borba izmedju dve crkve, koja traje vec vekovima. Sve su to dokazi da su Srbi vekovno bivali izlozeni stradanjima i da su sopstvenom krvlju placali visoku cenu opstanka.

Ogranak Srba koji se doselio na Balkan pre tri do cetiri hiljade godina, o kojima su pisali grcki i rimski istoricari, su direktni praoci danasnjih Srba. Taj ogranak dospeo je cak do Spanije i severnih obala Afrike. O tim seobama zapise su ostavili Ceh Pulkova i Enije Silvije, koji navodi seobe Srba u vreme postojanja kule Vavilonske. Francuz Mosper pisao je o tri provale pastira iz Male Azije u Egipat i tvrdi da se radi o Srbima. A na egipatskim piramidama hijeroglufima je zapisano da su 1600 godina pre Hrista u Libiju i Mauritaniju doprli beli narodi plavih ociju. Egipatski izvori tvrde da su ti narodi na njihovim prostorima osnovali svoju drzavu koja je postojala sedam vekova. Dr Olga Lukovic-Pjanovic daje divan opis ratnih zarobljenika, ciji su likovi uklesani na egipatskim piramiadama sa "zrakastim krunama" na glavama, sa zakljuckom na osnovu reci "pereset" i "prst" da se radi o Srbima (str. 215-230). Rajic citira ruske letopisce, koji kazu da su Vendi, Srbi, pomagali Trojance u borbi protiv Grka, pa su se posle poraza sa svojim vojvodom Antonorom preselili iz Male Azije na Jadransku obalu. Navodi dalje tvrde da su Srbi naselili Boku, Crnu Goru, Dalmaciju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i sve do Venecije jos pre tri hiljade godina. Safarik, kasnije pise da su ti Vendi bili jednorodni sa Vendima iz podunavskih krajeva.

Iz prednjega proizlazi da su Srbi naselili Evropu i Balkan istovremeno sa ostalim indo-evropskim narodima: germanskim, grckim i latinskim. Sest stotina godina posle trojanskog rata Srbi su potpuno naseljavali Balkan i u to doba makedonski car Aleksandar Veliki svojom poveljom dao im je zemlje od Jadranskog do Baltickog mora za njihovu hrabrost i vernost. Navodi se da su i Aleksandar Veliki i njegov otac Filip takodje Srbi, posto u to doba nisu jos postojali Sloveni. Hrvat Sver navodi da je majka Aleksandra Velikog bila ilirske krvi, a zna se da su stranci Srbe nazivali Ilirima. To se da tumaciti i iz pesme Ivana Gundulca "Osman", gde kaze:
Od Lesandra Srbljanina, od svijeh cara, cara slavnog
Aleksandro to svidoci kralj veliki svega svita.
Aleksandar Veliki prezivao se Karanovic, a to prezime izvedeno je iz titule Karan, koja je dodeljivana kod Srba visokim dostojanstvenicima i plemicima ili nekom princu iz vladarske kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljanja na duznost glavnog zapovednika vojnog ili pokrajine. Prema Dereticu, jedino su Srbi u vreme Aleksandra Velikog imali vojne formacije kojima je prednje tumacenje odgovaralo. I dve hiljade godina pre Hristova rodjenja jedino je drevna drzava cara Nina bila svetsko carstvo, kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike - Ilirska, Dacka i Karpatska Srbija. U antickom vremenu, po Dereticu, drzava je bila organizovana drustvena zajednica zasnovana na obicajnom pravu. Za stare Grke u prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni svoju Grcku, Evropa je za njih bila samo Srbija i nista vise. Drzavu je tada olicavao vladar, gospodar, a bila je onolika koliko je vladar uspevao da je stavi pod svoju vlast i njome uspesno upravlja.

Posle raspada Rimske Imperije obnovljena je srpska drzava 461 godine, krunisanjem Markelina u Solunu. Markeli, Srbin, bio je vojskovodja Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalinskim Poljima 451 godine. Srpsku drzavu ucvrstio je Ostorilo Svevladov 490 godine i zvala se Srpska Carevina ili Srbija. Od tada pa do kraja 15-og veka, punih hiljadu godina, Srbija postoji kao drzava bez prekida. Deretic citira Anonimus Reventanisa koji je predstavio postojanje tri Srbije, istog imena: prva od Jadranskog mora do Dunava, zvana Ilirska Srbija, druga od Dunava do Karpata, zvana Dacka Srbija i treca od Karpata do Baltickog mora, zvanom Sarmatskom Srbijom. Bilo je to dva veka pre Hrista. Rimljani su osvojili Ilirsku i jedan deo Dacke Srbije, jedan vek posle Hrista, a deo izmedju Tise i Dunava ostao je zauvek ne osvojen, sto ide u prilog tvrdnji da nikda nije prekinuta tradicija rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija ostala je van domasaja rimskog carstva. Dacka Srbija danas se zove Vlaska, a Balticka Srbija se zove Poljska. Znaci, od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015 godine stare ere, pa do danas, preko cetiri hiljade godina srpska drzavna tradicija nije prekinuta. Otuda je Srbija "vecna".

Sebastijan Dolci i nehotice povezuje ilirski jezik sa Srbima. A Laonikos Halkokondilos u knjizi "O Turskoj", kaze da su istim jezikom govorili svi narodi od Jonskog mora do Venecije, a za Sarmate navodi da su ziveli u danasnjoj Poljskoj i potom su se spustili na Dunav, sto potvrdjuju i Safarik i Surovjecki, pisuci o rasprostranjenosti srpskog naroda. I hrvatski pisac Dinko Zlataric u "Elektri", posveti knezu Zrinskom, pise mu o "Velikom Aleksandru, kralju srpskom". Orfelina o ruskom caru Petru Velikome, u gramati od 3 Marta 1711, zapisano je da "car svih Rusa poziva Srbe na ustanak protiv Turaka, potsecajuci ih da se sete svojih slavnih i junackih predaka, u prvom redu srpskog cara Velikog Aleksandra Makedonskog, koji je mnoge careve pobedio i mnoge drzave osvoio".

O Srbima koji su naselili predele iza Kaspijskog mora i tu osnovali drzavu Serbanija, Boskovic u svojoj "Istoriji sveta" kaze: "Herodot slovenska plemena izmedju Dona i Dnjepra naziva drugim imenima a Ptolomej ih naziva Antima, Venetima ili Srbima, kao ograncima sarmatskog naroda". Rus Ilovejski smatra da su to sve bili Srbi. A u vezi iranskih Skita istorijski je uvrdjeno da su oni u te sarmatske krajeve provalili 300 godina pre Hrista. Kako je Herodot ziveo 450 godina pre Hrista otuda je logicno sto je Srbe nazivao Skitima. Prokopije iz Cezarije pisao je pre cetrnćst vekova da su izmedju Kaspijskog i Azovskog mora ziveli Huno-Sibiri. Dokazano je da su Hune potisli Kinezi i u tim zemljama osvojili srpske kraljevine te Srbe naterali da se odatle sele zajedno sa Hunima na zapad Evrope. Prokopije o Hunima pise kao o praocima Madjara. Joan Tomka Saski pise da je u zemlji izmedju Kavkaza i Dona bila zemlja Serbanija, u kojoj su se posle hiljadugodisnjeg kretanja nastanili Srbi, na svom putu iz Indije. Ti Srbi zvali su se jos i Brdjanima, a njihov prvi staresina zvao se "Gospodin" i cesto je pod svojom kontrolom imao vise stotina hiljada konjanika. Rimsko-grcki istoricar Strabon pisao je 70 godina pre n.e: "U zapadnoj Aziji zive Srbi Brdjani. Oblak, car Srba, poslao je kralju Farnaku dvadeset hiljada konjanika, a "Gospodin", vladar Brdjana, poslao mu je dvesta hiljada". Strabon kaze da su se ti isti Srbi nalazili na tom prostoru preko 400 godina, sve dok ih Huni nisu proterali u Evropu. Grcki istoricar Teofan pise: "Prve godine vladanja cara Justinijana (520 godina n.e) sto hiljada Huna-Sabira preselilo se pod vocstvom udovice njihovog vodje Rimljanima i nastanilo na Balkanskom poluostrvu". O ovoj seobi pisao je i Safarik, navodeci da su Srbi iza sebe ostavili reku Serpu, koja utice u Volgu u moskovskoj guberniji sreza Serbuhov. Reka Serpa i danas tece kroz zemlju Kozaka, a na zapadnoj strani Kaspijskog mora postoji i danas predeo zvan Serbanija, sa gradicem Berdjanska. Tamo je 1890-tih godina ziveo Marko Djuraskovic, kome je car Aleksandar Treci poklonio imanje za stecene zasluge, a njegov brat Filip sluzio je kao telohranitelj Kralja Nikole.


Treca grana Srba, koja se na svom putu od Indije selila uz granice Kine, zaustavila se u danasnjem Sibiru. Sacuvani su podaci o njihovim vladaocima Banu Janci, Ranku, Cicanu, koje su zapisali Kinezi u svojoj hronici. U Kineskoj hronici pisalo je o caru Tanci, koji je imao pet sinova, koji nakon oceve smrti izdele zemlju i time je potpuno oslabe. Kinezi su o caru Tanci pisali legende. Dokaz da su Srbi ziveli sa Kinezima vidi se iz nekih reci u kineskom jeziku koje su istovetne sa srpskim. Takve su: madri - mudri; knig - knjiga; slon - slon; raj - raj itd. Ova grupa Srba, koja ostavi ime Sirbiriji (Sibiriji) preko Urala usmerila se dalje ka Evropi. Ali i pre njihovog dolaska Srbi su se vec bili nastanili u predelima oko Baltickog mora.

Kako navodi Sima Lukin-Lazic, veci narodi Evrope svoja porekla su vezivali za legende. Tako su Grke stvorili njihovi Bogovi na Olimpu, dok su Rimljani nastali od Romula, koga je othranila vucica. Srbi su, medjutim, morali prepesaciti Aziju i Evropu i vekovno se boriti za opstanak. Na putu od Kine, preko Sibira, do Evrope, za cega im je trebalo desetine vekova, pali su pod ropstvo Huna. U svakom od tih ratova gotovo su bivali prepolovljeni. Srbima iz Sibirije pridruzili su se Srbi iz Serbanije, pa su se seleci se na zapad jedni naselili oko reka Volge, Dona, Dnjepra i Dnjestra, dok su drugi zaposeli danasnje oblasti Poljske i Galicije. Ta grupa Srba osnovala je tamosnju drzavu Belu Srbiju ili Bojku. Procene su da su se ta naseljavanja zbila 1600-1300 godina pre Hristovog rodjenja. Bela Srbija zauzimala je prostore izmedju Karpata i Visle. Oni koji su ziveli po hrbatima, izmedju Karpata i danasnje Ceske, nazvase se Hrvati (od reci hrbati) i kasnije osnovase svoju drzavu Belu Hrvatsku, ali i dalje zadrzase obicaje i jezik srpski. Rajic je pisao: " Srbi se naselise iznad Crnoga mora u Sarmaciji evropskoj i nastavahu u Velikoj Srbiji". I danas se severni sarmatski Srbi zovu Beli (Belorusi). Po grckom istoricaru Halkokondilasu Tribali (Ilirski Srbi) su dosli u ove krajeve iza Dunava, danasnjih predela Rusije, kraja koji se zove Sarmacija i to su ostaci srpskog ogranka koje se iselilo u Ilirik. I danas u Galiciji zivi malorusko pleme koje sebe naziva Bojki, isto kako su Srbi sebe zvali dok su ziveli u Beloj Srbiji. Valtazar Bogisic za maloruse tvrdi da su najslicniji Srbima. On kaze da u taj narod spadaju slavni donski i zaporoski Kozaci. A za dokaz navodi pesmu "Devojka Ruzici", koja je toliko istovetna na srpskom i ukrajinskom da je oba naroda potpuno mogu razumeti na oba jezika.

Treci ogranak Srba, seleci se na zapad i sever Evrope otisao je najdalje, duz Baltickog mora i reke Labe, gde su pre 3300 godina osnovali Balticku Srbiju, koja je dopirala cak do Danske. Ona plemena koja su tada zaposela danasnju Cesku i Nemacku zvao se Velika Srbija. Stvorena je pre oko 2700 godina. Ti Srbi prvi su se sukobili sa Germanima i dali im ime Nemci. Ti Srbi, opkoljeni sa svih strana, tokom vremena, iscezli su gotovo sasvim izuzev maloga dela u Saksonskoj oblasti i to su Luzicki Srbi, koji su i do danas sacuvali svoj jezik i ime u Istocnoj Nemackoj. Pre asimilacije Srbi su ziveli u Pruskoj (Hanover i Brandenburg, tada Branibor). Racki je pisao da su pre Nemaca tu ziveli Polabski Srbi: Ljutici, Ratari i Moracani. Maretic i Racki, oba Hrvata, navode Srbe Rujance koji su pod pritiskom Nemaca najpre iselili u Makedoniju, a odatle ih je car Justinijan prebacio u Malu Aziju. Ovi Rujanci, balticki polabski Srbi, bili su ugledan narod i imali su hram boga Svetovida u gradu Arkoni, imali su svoga cara i utvrdjene gradove. Nemci su ih zvali Ljutice, kao hrabre i zestoke. Rimskogalski pisac Vibius Sekvester navodi da su u njegovo doba, pre vise od petnćst vekova, svi polabski Sloveni nazivali sebe Serbeti. U hronici sacuvanoj u Minhenu citira se da su Srbi bili tako veliko carstvo da su od njih postali svi slovenski narodi. Racki i Maretic se slazu o postanku slovenskih imena tek u sestom veku nove ere. A Rimljani i Grci su jos preko dve hiljade godina na Baltickom moru nasli narode Vende ili Srbe. Srpski istoricar Milos Milojevic kaze: "Grupa Srba koja je od kitajske imperije dosla preko Sibira u Evropu nastanila se u danasnjoj Nemackoj, Francuskoj, Holandiji, a deo cak presao u Englesku, gde su iscezli medju anglosaksoncima, ostavivsi mnoga imena reka, sela i gradova cisto srpskog jezickog porekla". Nadjeni su tragovi da su Srbi doprli cak do Svedske, o cemu svedoci zvanicna titular svedskog kralja, u to vreme je bio zajednicki kralj svedski, norveski i vendski. Rus Gilferding i Nemac Helmhold pisu da su Srbi u Baltickoj Srbiji imali svoga cara i to pre vise od tri hiljade godina, znaci trinćst vekova pre Hristovog rodjenja. Safarik ukazuje na poreklo sadasnjih Srba iz Velike Srbije (Sebrani spisi I-43), gde katolicki biskup Dubrava kaze: "Srbi osvojise Gornju i Donju Luzicu i uzese ime Luzicani". I opet Rajic opisuje borbe najsevernijih i najzapadnijih Srba sa Saksoncima, gde Saksoncima ubise 53,000 vojnika, a u drugom ratu ubise danskog kralja. Proslavljeni srpski vojskovodja bio je Zvjezdodrag, a zatim Beoslav, koji je ratovao sa Francuzima. Ti Srbi ratovali su i sa Karlom Velikim i unistili im 32,000 vojnika. Iza toga, borise se opet sa Dancima, gde pogibe kralj Danske i pobedise Srbi u Jitlandu. Tada dodje do razdora medju Srbima, sto ih je kostalo opstanka kao i uvek. Jedni Srbi pomagali su Franke, a drugi Saksonce i Dance. Kada su 772 godine Srbi ratovali zajedno sa Karlom Velikim protiv Saksonaca Srbi Ljutici prodrli su u Bodricke krajeve i opljackali ih. Karlo Veliki sa vojskom Srba Bodrica 789 godine pod vocstvom kneza Vucana predje Labu u zemlju Ljutica, sve popali i opustosi i prisili vojvodu Ljutica na pokornost. Posle kneza Vucana dodje knez Drasko, a zatim knez Slavomir, koji su svi bili verni Karlu Velikom. Godine 808 Ljutice udare na Bodrice i popale im zemlju, a 812 Karlo Veliki zajedno sa Bodricima opet pokori Ljutice. Tokom tih dugih borbi nepotrebno su svi iskrvarili, da bi 30 godina kasnije, 840 godine slozili Ljutice i Bodrice da zajedno udare na Ludovika i nanesu mu velike gubitke. Te borbe Srba i Saksonaca nastavljane su 927, pa 937, 955 i 1000-e godine, nepotrebno se medjusobno unistavajuci. Ratovi su nastavljani sve do kraja 12-og veka, dok konacno Nemci ne nastanise srpske opustosene zemlje i prezivelo stanovnistvo germanizovase. Za istoriju ostade samo malo ostrvo Luzickih Srba kao uspomena na stare vekove i slave. Nemac dr A. Hefner, povodom serije "Traganje za korenima Srba" pise o potonulom gradu Vineti, kao nekada najvecem gradu Evrope, koji je bio ponos lepote i naziva ga "Atlantidom severa" i "Slovenskim Amsterdamom". I sada ribari nerado bacaju mreze u tom delu Severnoga mora, jer im se cini da iz zelenih dubina dopiru zvuci crkvenih zvona i deciji plac, sa zagorom ljudi na trgovima. Ceni se da danas zivi svega oko 300,000 Luzickih Srba, a Nemci ih zovu Luzicanima ili Vendima. Oni sami za sebe govore da su Srbi. U Gornjoj Luzici kazu; "Sim Serb - Srbin sam", a u Donjoj Luzici kazu: "Sam serpski - ja sam srpski". Imaju cak i svoju himnu "Hisce Serbstvo nezhubljene - srpstvo jos nije izgubljeno".

Smrcu poslednjeg kneza Pribislava Srbi su izgubili svoju slobodu 1134 godine. U petnćstom veku varosi su im vec postale nemacke, a sela u 18-om veku. Tako je nestao jedan dobar narod, koji je tu ziveo hiljadupetstotina godina pre Nemaca.

Cehoslovaci dovode svoje prvo postojanje od kralja Sama ili Samka, ili Svevlada, koji je u sedmom veku osnovao Moravsko carstvo. Francuski pisac Fredegar, savremenik Samkov, naziva Samka srpskim kraljem. On u svojoj hronici kaze da je srodnik Samkov, knez Luzickih Srba Dervan presao na stranu Svevlada. Od Ceskog istoricara Polackog ostao je zapis da se za njihovo ime culo tek dve stotine godina kasnije, kada su se organizovali kao narod u devetom veku sa moravskim carstvom koje je stvorio njihov vladar Svetopuk.

Razlozi srpske propasti, pored vojnicke, su naivnost i dobrocudnost (bolecivost) i hriscanska vera. Srbi su dozvoljavali Jevrejima i Nemcima useljavanje u njihove krajeve i trgovinu, knezovi su ih primali na svoje dvorove sto ih je kostalo asimilacije. Srbi su od svih slovenskih naroda bili najodaniji svojoj veri i svom Bogu Svetovidu. To ukazuje da su Balticki i Balkanski Srbi istog porekla. Srbi su jedini slovenski narod koji veruje u kucne zastitnike, svece, Krsne slave. Srpska rec Slava potice od vedskih vremena a oznacava odavanje nejvecih pocasti svecu zastitniku porodice i ognjista. Hiljadugodisnji je obicaj da Samo Srbi Slavu Slave. A cini se da i to moze biti osnov za nastanak reci Sloven.

Dosta je napisano i o poreklu Nemaca od Pruskih Srba, cemu se protive neki istoricari dok drugi to potenciraju. Slavni kancelar Oton Bizmark cesto je pricao u svom dnevniku da njegova baba nije znala ni jedne nemacke reci vec samo sorabski (srpski). U 17-om veku Lajbnic je rekao ruskom caru Petru Velikom: "Nase je poreklo isto, oba smo Sloveni", a za Lajbnica rektor Velike Srpske skole Nesic kaze: "On je cedo junackog srpskog naroda, ciji je jedan deo pre 12 vekova ostavio te krajeve i doselio se na Balkan".

Pre tri hiljade godina, hiljadu godina pre Hrista, grana prastarog srpskog stabla koja se uputila ka jugu naselila je danasnje predele Austrije, Kranjske, Hrvatske, Slovenije i Ugarske, gde su osnovali Panonsku Srbiju. Od Srba u Bojci jedno pleme nazvano, Spori ili Anti, seleci se proslo je pored Karpata i naselilo Daciju. Kasnije su presli Dunav i naselili Srem, Slavoniju, Hrvatsku do Siska, Podravinu i Zapadnu Ugarsku do Komornog, a na jug do Titela (danasnje teritorije). Panonija se delila na gornju i donju Meziju (grcki i rimski naziv za deo Srbije od Drine do Crnog mora), a Dacija prostirala od Tise do Crnoga mora, juzne Ugarske, Banata i Rumunije. Zatim su naselili predele sadasnje Srbije. Prema tome, Srbi u danasnjoj postojbini nisu samo od sedmoga veka nove ere, vec od davno pre Hristovog rodjenja. To je rekapitulirao istoricar Stojan Boskovic u svojoj "Istoriji sveta" rekavsi: "Po starini vremena na prvo mesto dolaze Srbi ili Anti, koji su tu stanovali davno pre rodjenja Hristovog i Sloveni u ovim krajevima su starosedeoci".


Tek u trecem veku nove ere rimski car Trojan naselio je u ovim krajevima svoje veterane koji su se izmesali sa Srbima. Od te mesavine nastao je rumunski narod. Po Srbima Seberanima grad Turnu Severin je dobio ime. U Rumuniji su poznata srpska plemena Dragasani, Radovan, Gradiste, Stanisevci, Sokola. U petom veku nove ere kan Bajan pozove Srbe na predaju ali dacki knez Dobrota to odbije. Bajan ih ostavi neko vreme na miru, ali nesto kasnije padose pod vlast Mongola, B'lgara. Otuda ovi Bugari nisu istoga porekla sa Bugarima srpsko-antskog porekla (slovenskog). Po Milojevicu, Bugari su se sukobili sa Srbima u Maloj Vlaskoj (danasnji Banat). Srbi iz Dacije sirili su se prema Jadranskom moru i gde god su se naseljavali nailazili su na srpsko stanovnistvo, koje je u iste krajeve naseljeno jos pre Aleksandra Velikog. Bugari, tursko-mongolskog porekla bili su dobri ratnici i kao takvi pokorili Srbe u Daciji, dok su Bugari slovenskog porekla nazivali sebe Srbima i govorili staroslovenski. Od petog do devetog veka lepo su ziveli sa Srbima, primali su srpski jezik i obicaje a zadrzavali bugarsko ime. Otuda i danas imaju srpska imena: Borisav, Vojin, Dragomir, Radomir itd. Istoricari su taj process nazivali poslovljavanje. I francuski istoricar Leon Rousset pisao je 1882 da su Srbi i Bugari grane istovetnog starog srpskog naroda, a car Dusan je sebe proglasavao carem Srba, Grka i Bugara. Madjarski istoricar dr Sentklaraj pisao je da su se oko 650 godine slovenska plemena naselila duz Tise, Save, Drave i Dunava. Racki za to stanovnistvo tvrdi da su to bili Srbi i Hrvati iz Bele Srbije. Tvrdi se da su se tim naseljavanjem Srbi sukobili sa Avarima, koje su isterali i nastanili Panoniju i Dalmaciju. Hrvati su se pretezno preselili u Dalmaciju, dok su Srbi ostali u Panoniji. Sam Maretic pise da je predeo izmedju Drave, Save i Dunava bio srpski. Porfirogenet navodi da su i pre doseljavanja Avara u Panoniju tu ziveli Srbi, koji su se nazivali Belim Srbima, a zemlju su zvali Bela Srbija. Konstantin Porfirogenet Slavoniju naziva Srpskom Slavonijom. A Gavrilo Vitkovic kaze da su Ugarsku nastanjivali Srbi davno pre dolaska Madjara. On kaze da su Srbi takodje nastanjivali Srem, Banat i Backu u vreme doseljavanja Srba na Balkan u sedmom veku. Otuda se Srbi Bodrice smatraju praroditeljima danasnjih Bacvana i Banatskih Srba. Kada su Srbi pod Arsenijem Carnojevicem dosli, hiljadu godina kasnije, oni su u stvari dosli u stare srpske krajeve. Krajem sestoga veka Srbi iz Panonije krecu na zapad i zaposedaju Korusku, Stajersku, Kranjsku, Istru i Furlaniju, sve do Tirola, o cemu je pisao Racki i te krajeve nazivao Norik. A Nemci su to stanovnistvo nazivali Vendima. Srbi su bili zaposeli Dalmaciju pa je Papa Grgur pisao poslanicu nadbiskupu u Solinu o svojoj zabrinutosti zbog srpskog dopiranja i do Italije.

Tragedija panonskih Srba pocela je dolaskom Madjara u devetom veku. Bio je to narod bez znanja zemljoradnje i trgovine i bez prosvete i kulture. U svoj jezik primili su neke srpske reci. Tako i ime Pesta potice od srpske reci Pec. Osnivac Madjarske drzave bio je Vojko, a sin mu se zvao Marko i pripadali su praoslavnoj veri. Kasnije mu je rimski papa dao ime Stefan (Istvan). Poznati madjarski istoricar Petefi opisao je krunu Svetog Stefana radjenu u istocnjackom stilu i ispisanu cirilicom. Cirilicom je ispisan i nadgrobni spomenik Stefanov.

Tragedija po srpski narod nastavlja se vekovima. U 19-om veku Austrija je povela ostru kampanju protiv Juznih slovena, na svakom mestu i na svim nivoima, proglasavajuci ih "nizom rasom", sto je imalo za posledicu stvaranja samouverenja kod germanskih zavojevaca i gubljenje samopouzdanja kod napadnutih Srba. Srbi, mada nekada najmnogobrojniji i miroljubivi narod, nisu uspevali da se odupru zavojevacima Nemcima sa zapada, Tatarima sa istoka i Turcima sa

[николаБГ]

Hrvat Racki, Rus Nestor i Poljak Surovjecki potvrdili su da su Srbi, Vendi, prastanovnici Evrope od pocetka istorijske ere. Ne zna se sa sigurnoscu koliko hiljada godina su postojali u Indiji pre seoba, a na danasnjim terenima su preko tri hiljade godina. Ceh Dalimil je pisao: "Srbi su dosli iz Azije, nastanili su Balkansko poluostrvo uz more pa sve do Rima". Safarik cak nalazi Srbe u nasim krajevima pre pet hiljada godina, znaci tri hiljade godina pre Hristova rodjenja. On kaze da su Srbi u ove krajeve dosli 1600 godina pre pojave Srba u Severnoj Evropi, a Mavro Orbini kaze da su dosli iz Skandinavije 1460 godina pre Hristova rodjenja.

Poznato je da su srpske vojvode ratovale sa Aleksandrom Velikim, da su predvodili Atiline Hune ka Rimu, a cetiri stotine godina davali su najbolje vojskovodje turcima (Mahmud Pasa Sokolovic, Sulejman Pasa, Omer Pasa Latas). Srpska slabost je sto su pitom i pomirljiv narod i lako se asimiliraju. Safarik Srbe tretira kao juzne evropljane. On kaze da su Srbi dosli iz Indije, preko juzne Azije, zaposeli Malu Aziju i Balkansko poluostrvo jos tri hiljade godina pre Hristova rodjenja. Kasnije dolazi do njihovog pomeranja do Rima, pa Lombardije i zatim u predele sadasnjih slovenskih zemalja. Njihovo desno krilo nastanilo se preko Save i Dunava u Daciji i Panoniji. Ovim Srbima, mnogo kasnije dolaze Srbi sa severa od Baltika i Labe. Po Bonfiniju do pomeranja severnih Srba ka jugu doslo je usled njihovog potiskivanja od strane skandinavskih naroda. Dolaskom na Balkan oni su se sjedinili sa svojim sunarodnicima. Otuda je i Grk Halkokondila za Srbe rekao da su najstariji i najveci narod na svetu. Mavro Orbini takodje spominje da su Srbi gospodarili Azijom.

Srbi su na Balkanu primali hriscanstvo jos u doba Hristovo direktno od Svetog Pavla. Rossijskij Sinopsis citira da je Sveti Pavle poslao svoga ucenika Andronika u Panoniju i Ilirik da krsti Slovene, a to su bili potonji Srbi. Srpski istoricari vladika Ruzicic, Milojevic i Sreckovic dokazuju da su te Srbe pokrstavali direktni Hristovi apostoli Pavle, Timotije, Andreja, Luka i Tadija a da su osnovali Panonsku episkopiju, a panonski episkop ucestovao je na prvom saboru u prvom veku u Sirmijumu, a to je bio licno Andronik ucenik Svetog Pavla. Zato ruski letopisac Nestor pise da su Srbi seleci se u sedmom veku iz Bojke u Ugarsku, Srbiju, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju, dosli ne u novu vec u staru postojbinu, odakle su ih nekada potisnuli Kelti i Rimljani. Godine 520, prve godine vladavine Justinijanove, sto hiljada ratnika Sabira prikljucilo se Grcima. Savremenik iz tog perioda Menadar zapisao je da su ti Srbi u prvoj polovini sestoga veka pokorili celu Grcku i Tesaliju. Istoricari se slazu da su Srbi izmedju sestog i sedmog veka "Sloveni" pokorili Grcku, Makedoniju, Epir i Albaniju. Iz tog doba svedoce imena mesta i reka, u Makedoniji: Srpciste, Srbovo, Srbica, Srbinovo, Srbince, Srbljani i u Grckoj: Srbinovo, Bosna, Njegusi, Bistrica, Bojka. U doba cara Konstantina Porfirogeneta u Solunskoj Srbiji (Juzna Makedonija) nalazio se grad Serblia (sada Servia) koji su Rimljani zvali Serblia Inferior. Svoju samostalnost izgubili su 1018 godine odakle su Srbi posli sa Srbima iz Ilirije i Dalmacije, sa kojima su stvorili drugu Srbiju. Ova drzava je ojacala u 10-om veku pod vlascu velikog zupana Caslava. Posle njega na vlast dolaze Vojislav, Bodin pa Nemanja, koji su obnovili srpsko kraljevstvo, a o njima dovoljno pise savremena istorija.

Srbi koji su dosli u Dalmatinske krajeve u petom veku sa Hunima zatekli su tamo Srbe starosedeoce. Ti Srbi starosedeoci u Boki, Dalmaciji i Albaniji porusili su grcke i rimske gradove i izgradili svoje. Tako su porusili Epidaurus i na njegovim rusevinama podigli Dubrovnik. Vizantijsko carstvo ponovo osvaja Dubrovnik u devetom veku ali ga srpski kraljevi Pavlimir i Bodin vracaju i nakon toga u gradu izgrade tvrdjavu Lovrijenac. Osnivacem Dubrovnika smatra se Ostroilo.

Tokom 630 godine nove ere dolazi do seobe iza Karpata, a 632 godine Srbi iz Bojke masovno krenu na jug. Na putu umre njihov knez i njegova dva sina povedu gotovo sve Srbe iz Bele Srbije. Polovina plemena dodje u krajeve koje su Srbi vec nastanjivali, dok se druga polovina zaustavi sa Srbima u predelima Podravine i Posavine, gde osnovase poslednju Belu Srbiju (danasnji Srem i Slavonija). Novija istorija ove seobe tretira kao prve i najvece, mada su to u istinu bile poslednje i znatno manje od prethodnih seoba. Posle ovih imamo jos jedino seobe Srba pod zupanom Zarijem Pribisavljevic preko Save i Une u predele Zrmanje, Velebita i Jadranskog mora. Od tada su Srbi starosedeoci u Lici, Baniji, Krbavi i Dalmaciji. Rus Gilferding pisao je da je Srbija imala vise oblasti, sadasnju Srbiju, sa Bosnom, istocno i juzno od Hrvata, Neretvanska sa Dubrovnikom, Travunijom, Konavljem i Zetom. A Konstantin Porfirogenit navodi da Hrvatska pocinje od reke Cetine i prostire se uz more do Istre. Safarik i Milos Milojevic, inace, nista ne veruju Porfirogenitu, posto je mnoge stvari o Srbima izmislio, sluzio se neistinama, a srpski kao jezik nije uopste poznavao. Stari srpski istoricar Rajic pise: "Tadanja Srbija obuhvatala je istocnu Dalmaciju, Bosnu, Hercegovinu, Sadasnju Srbiju, Crnu Goru i Dubrovnik sa jadranskim ostrvima.

Pisani tragovi o Srbima iz Indije datiraju od pet do sest hiljada godina, a u Evropi od preko tri hiljade godina.
Rus Moraskin je pisao da su Srbi jos u svom indijskom kraljevstvu bili na najvisem stepenu prosvete i obrazovanosti, za to doba. Takodje, Kinezi su zapisali da su Srbi napredovali u prosveti i da je njihov car Tanca jos tada izdavao zakone. Grcko-rimski istoricar Straban kaze za Srbe iz Kaspijske Serbanije da su trgovali jos od dolaska iz Indije i da su na odeci nosili zlato.

Gilferding za Balticke Srbe kaze da su imali velike gradove, sa razvijenom umetnoscu, zanatstvom i trgovinom, cime su zadivljavali druge narode. Mavro Orbini navodi da su Balticki Srbi u politici imali izvrsne zakone i pohvalne obicaje. Srpski istoricari Kovacevic i Jovanovic zapisali su da su ti pradavni Srbi upotrebljavali zelezo, bakar, olovo, srebro i zlato. Jirgen Spanut je u svojim studijama zapisao da su na Sinajskom poluostrvu jos 4000 godina pre n.e. postojali rudnici bakra "Timna" na oko 60 kvadratnih kilometara sa oko 5000 podzemnih tunela i da su u tim rudnicima pronadjeni natpisi, kako on kaze na "filistickom" pismu, sto je identifikovano kao pismo kojim su se sluzili Srbi.


A Racki pise da su kod Srba pre 2500 godina bila razvijena zemljoradnja i trgovina zitom, te da su bili veste zanatlije, rudari, dobri graditelji brodova i poznavali su staklo. Sreckovic pise da su Srbi u Solunskoj Srbiji negovali svoju pismenost i na svoj jezik preveli svete knjige. On takodje kaze da su Neretvljani bili najbolji trgovci i da su imali jacu flotu od Mletacke. Slicno je tvrdio i sam Julije Cezar u svoje vreme. Imali su cak svoje tkanine, koje su izvozili i koje su bile veoma cenjene u Carigradu.
I konacno, akademik Stojan Novakovic tvrdi da postoje dokazi da je u Srbiji vec u desetom veku postojao snazan knjizevni pokret, u Zeti i Raskoj, na kojim temeljima je izgradjena prosveta, knjizevnost i zakonodavsvo Nemanjicke Srbije.

Dr Jovan Deretic nalazi pojavljivanje imena Srba i u Bibliji, sto je mnogo ranije od zvanicne nauke. Po njemu Srbi su ostavili bezbrojne tragove, svuda gde su ziveli. Tako, u Maloj Aziji je postojao grad Sard u kome su prvi put osnovane skole za matematicare, istoricare, muzicare i astronome. U tom gradu prvi put u ljudskoj istoriji predvidjeno je pomracenje sunca. Svrseni ucenici ovih skola odlazili su u velike gradove i drzali predavanja. Jedan od njih, Grk koga pominje Ksantos, otisao je u Atinu i drzao predavanje, ali ga vecina slusalaca nije razumela jer su svi strucni izrazi bili na srpskom. Otuda i podatak da su Grci Srbe nazivali Ksantosima.

Po podacima sakupljenim u Vatikanu, pa cak i u "Svetom pismu", Deretic zakljucuje da su Arijevci, Heti, Geti, Iliri ili Kelti sve Srbi. A dr Ranka Kuic, prvi keltista na Balkanu i strucnjak uvrsten u 2000 najistaknutijih stvaralaca na zemaljskoj kugli, svojim delom "Srpsko-keltske paralele" dokazuje gotovo genetsku srodnost danasnjih Velsana, mnogih Iraca i Skota sa Srbima. Otud je i ponela nadimak "Ranka Velsanka".
Ona je svoje delo pokazala na svim geografskim pojmovima na terenima koje su nastanjivali Kelti i Srbi.

Savremeni istoricari tvrde da je prihvatanjem nordijsko germanske istoriografske Berlinsko-Becke skole Srbima nanet udarac mitskih razmera. Cvijic je Srbe opisao kao veoma inteligentan narod, ali i veoma eksplozivan. P. Dragosavac tvrdi da Akademija nauka nikada nece zavrsiti srpski recnik, a sto je jos tragicnije da isti jos uvek tretira kao srpsko-hrvatski.

On takodje istice potrebu za izradom srpsko-sanskritskog recnika. Na svu srecu takav recnik moze se uskoro i ocekivati, posto na njemu radi Branislava Bozinovic.
Natasa Lukic sugerise kao kluc da je dobro iznaci balans izmedju zelja i stvarnosti, kako nas preuvelicavanje nebi odvelo od puta za "vise interese". Jelena Milutinovic kaze: "Kad je Gete procitao Hasanaginicu, izjavio je da narod koji ima takvu poeziju zasluzuje da bude prestizan evropski narod, narod koga ce svi evropski narodi izucavati upravo zbog toga".

Ne tako davno, 1984 godine, svetsku javnost uzdrmao je Meksikanac Robert Salinas Prajs objavom knjige "Homerova slepa publika", kojom je ustvrdio da Troja nije u Maloj Aziji vec u dolini Neretve i da je Neretva ustvari drevna anticka reka Skamander a Gabela je Troja. Robert Salinas u svojim istrazivanjima i dalje traga za nasim istinama. Narocito ga privlaci misteriozna planina Rtanj, za koju tvrdi da je to srpski Olimp. On takodje zakljucuje da je Balkan pupak sveta.

Vede se klasifikuju kao himne, koje sadrze narodne obicaje, mudrosti, poslovice i izreke, a datiraju od 3 do 6 hiljada godina pre Hrista. I srpske slave sa pratecim molitvama, kako u prastara vremena tako i danas spadaju u red Veda.

Autohtonisticka Skola zastupa teoriju da su svi narodi koji su ziveli na danasnjim slovenskim prostorima kao i u predelima Dacije, Trakije, Balkana, u juznoj Rusiji i srednjoj Evropi razlicita imena naroda srpskoga porekla. Ova skola , pored Balkana i centralne Evrope, nalazi postojbinu Srba i u Italiji, na Pirinejima, u Bretaniji, Helveciji, Skandinaviji, pa i u severnoj Africi i Maloj Aziji. Protivnik ove skole, napred je navedeno, je germanska Berlinsko-Becka Skola, koja danas trijumfuje na vecini katedri istorije i ona nauku vodi pogresnim, smisljenim, putem, koji odgovara interesima politike.


Birnuf (Emile Burnouff) u svom eseju o Vedama istrazuje poreklo Indo-Evropljana kroz Vede, koje su nastajale u vreme "arijevske zajednice". On nalazi da se vedske porodice zasnivaju na svetosti bracnog jedinstva, okruzeni verom i drustvenim tradicijama. Svoje dokaze izvodi iz rodbinskih imena, koja od davnih vremena pripadaju zajednickoj rasi naroda. A mi znamo da su rodbinski i porodicni nazivi u srpskom jeziku zadrzali obelezja arhaicnosti i autenticnosti do danas.
Istrazivac, Svajcarac Adolf Pikte (Adolphe Pickter) napisao je delo "Indo-Evropsko poreklo ili prvobitni Arijevci", u kome pise "U davnoj proslosti jedna rasa rasla je u prvobinoj kolevci, nadarena mudroscu, grandiozna, stroge prirode, radom je pobedila surove materijalne uslove svoga opstanka. Zatim dolazi do njihovog razvoja i patrijarhalnog uredjenja. Ta bujna rasa razvila je svoj jezik, savrsen i pun intuicije za uzvisenu poeziju. Zbog svoje brojnosti morali su da se sele, a seobama im se menjao i jezik. Vekovima od ovoga naroda nastalo je vise narodnosti. Te seobe odigrale su se u milenijume pre Hrista, od Indije do Atlantika. On zakljucuje da je taj brojni narod posluzio kao osnova za razvoj mnostva ljudskih grupa, koje su iz njega proizasle. Pikte takodje tvrdi da je jezik toga naroda bio osnov za mnoge jezike, koji su iz njega nastali. Zajednicke osnove ovoga jezika nadjene su u Sanskritu i Zendu. Otuda pomisao da svi indo-evropski narodi poticu od jednoga stabla". Za njihov jezik Pikte kaze da je bio ne kontrolisane slobode i on ga naziva "jezikom majke". Pikte takodje pise, bio je to jezik Veda, bogat jednosloznim glagolskim korenima od kojih se sufiksima stvara izobilje izvednica svih vrsta. Njegov glasovni sistem je jednostavan i skladan. Razlikuje tri roda i sedam padeza, cime jasno oznacava deklinacije. Zamenicki nastavci za tri lica i brojeve omogucuju razlikovanje nijansi vremena i nacina. Prema svim prednjim opisima tog jezika najblizi je srpskom. Takva skladnost ne nalazi se nigde sem u srpskom jeziku.

Olga Lukovic-Pjanovic u svojim istrazivanjima potvrdjuje da su iz srpskog jezika nastali i grcki i latinski, ali kao iz pelazgijskog stabla. Ona je citirala Francuza Leveka (Levesque), koji je poredio srpski sa latinskim i grckim jezikom i zakljucio: (1) da je srpski jezik dao prve i najstarije elemente latinskom jeziku; (2) da su starosedeoci Laciuma bili slovenske rase, Srbi; i (3) da su se Srbi tamo nastanili jos u vreme dok se jezik ogranicavao gotovo samo na izraze najprecih potreba. Emil Burnof navodi kako latinski pridev "humanus" proizlazi iz srpskog "uman", a sto je takodje vezano za vedsko "aum" (izgovara se na sanskritskom om) i u induskom jeziku oznacava tri bozanstva (Bramu, Visnu i Sivu). A Gregor Dankovski zakljucuje da se grcka i latinska gramatika slazu sa srpskom. Po Stabonu, latinski je najpre bio centralna grupa dijalekata sabinskog jezika, a Sabini su bili drevni Srbi, autohtoni stanovnici Apeninskog poluostrva, sto takodje potvrdjuje i Milan Budimir. Homerov ucitelj je znao pelazgijski jezik, a u Homerovo doba nije se pravila razlika izmedju trackog i grckog jezika. Hekatej iz Mileta, 500 godina pre Hrista, ostavio je pisane tragove da su Atinjani Tracani (Srbi). Ceski istoricar Dalemil navodi: "Ima jedna zemlja gde se govori srpski", a Dankovski citira: "Tracani, Geti, Dacani i Mezani, svi govore srpski". Platona su zbog njegove mudrosti Grci smatrali bozanskim, a on kaze kako u grckom jeziku ima mnogo "varvarskih" reci. Herodot je bio striji od Platona i on navodi da se u njegovo vreme u Grckoj govorilo "varvarskim" jezikm. I Sokrat tumaci da su Grci bili potcinjeni "Varvarima" pa su otuda govorili njihov jezik. On takodje zakljucuje da su "Varvari" narod stariji od Grka. Prema Dankovskom naziv "Varvari" nastao je od "barbaros" promenom suglasnika zbog lakseg izgovaranja Grka. Slicno je tumacenje i Sokratovo. Prema Platonu Grci drevni Pelazgi, nazvani od Grka "Varvarima" su bili anticki Srbi i govorili su srpski. Ima napisa da su Srbe nazivali i Etrurcima, dok su oni sami sebe zvali Rasanima. O tome pise Nenad Djordjevic u delu "Etrurci ili Rasani", a Svetislav Bilbija kao da mu odgovara svojim delom "Rasani a ne Etrurci". Bilbija je etrursko pismo desifrovao posredstvom cirilicnih slova.

Pisuci o Vedama M.F. Neve navodi: "da su otmene, snazne, jednostavne, a da nisu lisene umetnicke vrednosti". On takodje kaze: "Ovaj jezik je zvucan, muzikalan, cudesan, harmonican i iznenadjujuceg bogastva forme i slike". A Bue za srpski jezik kaze: "Srpski jezik je bogat, energican i harmonican, podjednako dobro pristaje muskom i zenskom rodu, dobar je za opevanje ljubavnih pesama i neznosti, kao i velikih krvavih podviga. Zvucan je i otmen. Srbin govori polagano, ne praveci pauze i svojim jezikom na najlepsi nacin izrazava pristojnost. Dusu srpsku zagreva juzno sunce. Konstrukcije recenica u srpskom jeziku su jednostavne, imaju izuzetan smisao za preciznost, mastovitost i srpskim se govori pristojno (za razliku od grckog kojim se muca i gestikulira). Ako su ikada jedan jezik i jedan narod bili stvoreni za vladavinu javnim raspravama, to su sigurno srpski jezik i srpski narod". I Bue zakljucuje: "Srbi poseduju toliko lepe poezije i samo to bi trebalo da obaveze sve ostale narode da uce njihov jezik".

Svajcarac Adolf Pikte rekao je da je ziveo samo zato da dokaze koji narod je govorio jezikom vedskih himni. Nazalos, smrt ga je prerano zaustavila na tom plemenitom zadatku. A Pavel Safarik je nedvosmislen u tvrdnji da je to srpski narod i da je govorio srpskim jezikom. Isto je tvrdio i Atinjanin Halkokondilo, pisuci da su to bili Tribali, Tracani i i Iliri, kao najstariji i najveci medju tadasnjim narodima, a bili su to Srbi.

Utvrdjeno je da su Vede nerazdvojno vezane sa srpskim jezikom i prozete srpskim pesnistvom. Veda na srpskom ima znacenje vida i znanja (u smislu unutrasnjeg saznanja). Kako je rekao Siprijan Rober: "Svi slovenski jezici su nastali od srpskog jezika, jezika Pramajke". U srpskom jeziku koren "Vid" zadrzava vedsko-srpsko znacenje svetog, unutrasnjeg, metafizickog znanja.

Poznato je da su hrvatski seljaci govorili cajkavskim dijalektom, dok je zagrebacka gospoda oduvek nastojala da govori nemackim, italijanskim, latinskim ili madjarskim. Cajkavski dijalekt govori se u granicnom pojasu prema istocnom delu Austrije i Madjarskoj, gde zive Gradiscanski Hrvati. Oni su tu doselili iz severnog jadranskog primorja tokom XVI veka i doneli svoj govor, koji je pravi hrvatski, kojim su govorili njihovi seljaci. Pod uticajem Panslavistickog pokreta cehoslovackih romanticara Kolara i Safarika u Hrvatskoj dolazi do "Ilirskog pokreta", ciji je nosilac bio Ljudevit Gaj. Majka Ljudevita Gaja bila je Nemica, rodjena Schmit. Gaj je zeleo da za hrvatski knjizevni jezik usvoji srpski, pa je najpre predlozio da se jezik nazove ilirskim, sa idejom kasnijeg preimenovanja u srpsko-hrvatski, odnosno u Hrvatskoj cak hrvatsko-srpski, sto je imalo smisljene politicke posledice iscezavanja srpskog jezika, a time i srpske nacionalnosti. Profesor dr Laza Kostic u knjizi "Kradja srpskog jezika" pise da je data ideja delo nacionalista, dok sami Hrvati izbegavaju da o tome otvoreno razgovaraju. Medjutim, sam Ljudevit Gaj je 1846 godine u listu "Danica" otvoreno priznao da je za hrvatski knjizevni jezik uzeo jezik srpskog naroda. Djuro Danicic se olako saglasio sa hrvatskim predlogom, cime im je ucinio ogromnu uslugu, za cega Olga Lukovic-Pjanovic kaze da nije imao politickog obrazovanja i da nije prozreo hrvatske namere, sto im Vuk Karadzic nikada nebi ucinio.


Amerikancima, Kanadjanima i Australijancima ne pada na pamet da menjaju ime engleskog jezika, kao sto ne misle ni Belgijanci, Luksemburzani, Svajcarci pa ni frankofonski Afrikanci o francuskom jeziku.

Istorijski, ime Sloven potice iz perioda rimskog osvajanja srpskih teritorija. Tom prilikom Rimljani su odvodili roblje, a muska imena tih Srba pretezno su se zavrsavala sa slav, kao: Miroslav, Srbislav, Krunoslav, Bratislav i slicno (sto je kod Srba imalo znacenje slavnoga - glorious), a u latinskom se izgovaralo "sklav" ili "sclavus" (sa znacenjem roba), od cega je vremenom nastalo Sloven. Istim slovenskim jezikom govorili su Geti, Sarmati, Skiti, Dacani i Tracani, sto tvrde Stabon, Apendini i Ovidije. A kako kasnije navode Surovjecki i Safarik, pa Dobrovski, Milojevic i Zivancevic radi se o srpskom jeziku. Prema Herodotu, kada je rec o Slovenima, radi se o velikoj ljudskoj grupi naroda koji je pripadao indo-evropskoj rasi i zauzimao prostore istocne Evrope, danasnje Poljske, Madjarske, Austrije, Ceske i Balkana sa teritorijama danasnjih srpskih zemalja.

Na osnovu antickih pisaca nedvosmisleno je da su sva grcka ostrva, sa kontinentalnom teritorijom i Italijom bili naseljeni Tracanima, sto potvrdjuje Strabon. Svi su oni govorili grcko-ilirski ili ilirskim (slovenskim, znaci srpskim) jezikom, kome su centralna zona bili Podunavlje i crnomorska obala Dacije. Tracani (Srbi) su se odatle sirili po Evropi, a sirio se i njihov jezik. Lorenc Surovjecki i Pavel Safarik su u vrlo dokumentovanoj studiji izneli nepobitne tvrdnje da su Srbi ziveli u Podunavlju i Panonskoj niziji i odatle se sirili na sever i zapad. Oni takodje navode da je papa Jovan X (914-929) tvrdio da su Iliri i Tracani bili Sloveni (a to znaci Srbi). Prema tome, jezik koji je Ovidije naucio dok je boravio u izgnanstvu bio je srpski. A i pored svih pretrpljenih izmena, kao sto se desava svim jezicima, srpski je ostao poetican. A ako se postuje ideja o kontinuitetu latinskog i grckog jezika, po kojoj logici se to isto ne dozvoljava srpskom, tim pre sto se radi o narodu nazivanom Tracani, Tribali, Sarmati, Vendi, Veneti, Vindi ili Vani, pa i Anti, a uvek se radi o Srbima, koji su sebe, po tvrdnji Safarika, svuda i uvek nazivali svojim srpskim imenom. I po tvrdnji Gregora Dankovskog, a prema Ovidiu, Geti su bili Sloveni i pripadali rodu Tracana, bili su hrabar i pravedan narod i govorili su slovenski (odnosno srpski) jezik.

Olga Lukovic-Pjanovic citira Francuza Pejsonela, koji iznosi tvrdnju da se srpski, pored evropskih zemalja govorio i u vise zemalja Azije. Govorio se i na dvorovima turskih careva. Samo se po razlicitim oblastima u malome razlikovao u dijalektima, sto je logicno za sve jezike. Olga takodje iznosi primer Stjepana Mitrova Ljubise, koji navodi primer crnogorskog plemena Pastrovica koje je zivelo na istom prostoru od praistorijskih vremena. Slicno je pisao i Jovan Cvijic, geograf svetskog ugleda i predsednik Srpske Kraljevske Akademije. A i Olga Lukovic-Pjanovic, prema predanju njene majke tvrdi da su njihovi pra roditelji ziveli u dragacevskom kraju jos u doba Aleksandra Velikog, a to znaci bar 400 godina pre rodjenja Hrista. Svi ovi primeri potvrdjuju tvrdnje da smo na Balkanu od preistorijskih vremena. Konstantin Jirecek je izrekao misao, koja kaze: "Nikada se na zemlji nije dogodilo da jedan podjarmljeni narod potpuno nestane a da ne ostavi kaplju svoje krvi u zilama pobedilaca ili rec u njihovom jeziku". Poznata je i Volterova izreka "Lakse je verovati u laz, koja se cula po hiljadu puta, nego u istinu, koja se cuje prvi put".

Katolicka crkva od najranijih vremena izrazavala je neogranicenu mrznju prema Srbima. Zapad je od uvek sebe proglasavao "civilizovanim", a Srbe nazivao "varvarskim", citira Olga Lukovic-Pjanovic, prema francuskom Larusu XX veka. Za genocide cinjene nad srpskim zivljem katolicka crkva nikada nije ni pokusavala da iste spreci. Zamerali su im na nacinu zivota, na postovanjima prema umrlim, na zajednickom obradjivanju zemlje i slicno, sto Olga Lukovic-Pjanovic, naprotiv, istice kao srpske tradicije i ponos. Kako kaze: "Sta Zapad zna o zajednickom oranju i kopanju, o mobama i prelima, o kosidbama i komusanju kukuruza. Srpski tradicionalni zivot vekovno se zasnivao na svetinjama poput one "Ljubi bliznjega svoga kao samoga sebe". Knjiga Olge Lukovic-Pjanovic "Srbi narod najstariji" obiluje istorijskim dokazima i citatima autora svih nacija, na svim zivim i mrtvim svetskim jezicima. Iz svega iznetoga, Srbi su bili rasprostranjeni od Indije do Atlantika, najmanje dva milenijuma pre Hrista. Nazalost, danas ih je sve manje i manje, rasparcavaju nas na razlicite nacine. Poslednja unistavanja su najstrasnija i najmasovnija, a Zapad cuti. A nestajanjem naroda nestaje i njegov jezik, sve vise slavskih sveca se gasi. U cije ime se to radi? Zasto se Srbi ubijaju u tako velikom broju, a da pri tome svet cuti, pita se Olga? Koji je cilj toliko uzvisen da moze opravdati varvarsko ubistvo jedne nacije? Koji cilj je dovoljno velik da moze opravdati takva sredstva masovnog inistenja citavog jednog naroda?


Napomene: Posredstvom rodbinskih veza saznadoh da je autor knjige "Od Indije do Srbije" Dobroslav Jevdjevic. Napisao je malu knjigu, veoma velikog znacaja.

Veliki je broj istaknutih imena koji su dali ogroman doprinos u otkrivanju srpske proslosti, znacajne ne samo za nas Srbe, vec za svetsku istoriju uopste. Posebno mesto, ovde, pripada dr Olgi Lukovic-Pjanovic, koja je najveci pobornik Autohtonisticke skole i u svojim knjigama sasvim odredjeno ukazuje na oblasti koje jos treba istarazivati.

Srbima ostaje da prilagode svoje udzbenike istorije dokazanim istinama o svojoj proslosti, kako buduce generacije ne bi vise nasedale falsifikovanim neistinama osvajackih naroda.

Veoma sam zahvalan Milanu Beric, koji je najvise doprineo da ovaj tekst dodje u ruke mnogobrojnim Srbima, postovaocima pravde i istine.

Dr Simo Jelaca, u Windsoru Maja 2003 (7511)

[Paljanin]

karta 1350 god
velika srbija

[Paljanin]

kosovska bitka 1389

[Paljanin]

Рад и утицај династије Немањића

Радом и утицајем Св. Саве и његових наследника на жичко-пећком престолу Српска православна црква у држави Немањића постала је врло важан чинилац, не само у религиозно-културном, него и у политичком животу српскога народа. Стога је сасвим природно, да је са јачањем политичке и економске моћи српске државе, упоредо растао и углед и снага Српске православне цркве. Када је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави требало да добије наслов патријарха. Душана су на ту акцију покренули и нарочити политички разлози. Пре свега, по државо-правном схватању на Истоку, цар се није могао замислити без патријарха; осим тога, Душан се могао надати, да ће у освојеним грчким крајевима боље и лакше моћи да уравнотежи односе, ако као цар Срба и Грка буде у својој држави имао и патријарха, који ће, с формалне стране, достојно моћи заменити цариградског Васељенског патријарха у тим подручјима. За такав поступак имао је и канонску подлогу. По утврђеној пракси и канонским прописима, границе црквених подручја имале су се увек доводити у склад са државним границама. Према томе, цариградска патријаршија имала се ipso facto одрећи јурисдикције над епархијама које су отргнуте од Византије а припале су српској држави. Не знамо да ли је Душан освојивши грчке земље покушавао да у споразуму са Цариградском патријаршијом уреди црквене односе у њима, али је несумњиво, да цариградски патријарх, под влашћу Душановог политичког противника, није могао дати свој пристанак а још мање учествовати у подизању српске архиепископије на ниво патријаршије, кад је то ишло на штету државних и црквених интереса Византије. Стога је вероватније да Душан није ни предузимао кораке у томе правцу у Цариграду. За своје венчање на царство и за проглашење српске архиепископије патријаршијом он се обратио патријарху пријатељске бугарске царевине.
[уреди]

Проглашење српског патријарха

На државном сабору у Скопљу, на Цвијети 9/4. 1346, свечано је проглашен српским патријархом дотадашњи Пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јанићије II. На том сабору, осим цара и властеле из целе државе, присутни су били не само сви архиепископи, митрополити, епископи, игумани и други представници цркве из Пећке и Охридске архиепископије, него и из освојених подручја Цариградске патријаршије и Св. Горе. Као гост присуствовао је сабору и бугарски трновски патријарх Симеон са својим епископима и другим вишим свештенством. Том приликом је решено, да неки угледни епископи у старим српским земљама, као скопски, призренски, зетски и рашки, добију наслов митрополита; скопски митрополит да се сматра првопрестолним, пошто је био у царевој престолници. Охридска архиепископија, која је сва ушла у састав српске царевине, остала је и даље аутокефална. Само је њен архиепископ морао признавати првенство части Пећком патријарху. Грчке епархије у новоосвојеним крајевима, које су раније потпадале под Цариградску патријаршију, подвргнуте су јурисдикцији Пећког патријарха, као и Св. Гора са својим привилегијама и имунитетима. Седам дана после проглашења патријаршије, на сам Ускрс 16/4. 1346, Бугарски патријарх Симеон, с новим Пећким патријархом Јанићијем II и Охридским архиепископом Николом, у присуству целога сабора, крунисао је Душана за цара Срба и Грка.
[уреди]

Реорганизација

Ускоро се приступило реорганизирању цијеле српске цркве као патријаршије. Основане су нове епископије и потчињене новим митрополитима; тако је на пример основана нова епископија у манастиру Леснову и подвргнута је скопском митрополиту. Постављени су нови епископи на новоосноване или упражњене катедре по српским и грчким крајевима; обнављани су стари и подизани нови манастири.

Сам цар Душан провео је цијелу зиму 1347/48. на Св. Гори обдаривши манастире обилно, не само новцем и драгоцјеним предметима, него и земљама и селима по разним крајевима своје државе. Затим је и Душанов Законик, који је донесен и допуњен на саборима у Скопљу 1349. и у Серу 1354, донио врло важна наређења и за устројство Пећке патријаршије. Према Законику и другим изворима, Пећког патријарха бирали су државни сабори, састављени од црквене и свјетовнре властеле, у споразуму с владаоцем, а епископе је постављао Архијерејски Сабор или Синод. Изабрани патријарх, као и ранији архиепископи, постављан је на пријестол Св. Саве и клицало му се: Mногаја љета. Ословљаван је са Твоја Светост, а називан је и преосвећеним. Титула му је била: по милости Божјој архиепископ и патријарх свих српских и поморских земаља (неко вријеме, до смрти патријарха Саве IV, 1375. и патријарх Срба и Грка). Патријарх је имао свога логотета, канцелара, који је писао патријаршијске акте, потписивао их и печатио. Сами патријарси, као и охридски архиепископи, потписивали су се зеленим мастилом. Патријархов двор, као и царски, имао је нарочито азилно право. Патријархов углед био је врло велик. Владалац је свагда у његовом присуству полагао заклетву и звао га да лично учествује у свим важнијим државним пословима. Византски цар Јован Кантакузен забиљежио је, да је Душан гологлав излазио пред врховног старјешину своје цркве, прихватао коња под њим и помагао му да сјаше.

Пећка Патријаршија називана је још и великом црквом, а имала је, као и све њене митрополије и епископије, своја нарочита властелинства, села, људе и земље. Српска црква имала је тада, као и на Западу, потпуно феудалан карактер. Многи патријарси, архиепископи, епископи и игумани угледних манастира били су чланови владалачке куће или из реда властеле. Црквена имања била су заштићена нарочитим имунитетом и привилегијама. Тек од времена турских провала почели су владаоци да оптерећују црквена имања извјесним даћама.

Као један од најјачих власника земеље, црква је много допринијела рационалној обради земље и економском прогресу. Она је крчила шуме, подизала путеве и грађевине, црквене и профане и насељивала пусте крајеве колонистима. Али то велико богатство рђаво је утицало на живот црквених представника, а нарочито на виши клер који је почео да живи као и свјетска властела. Стога се догађало да су неки заузимали висока црквена звања не само подмићивањем него и насиљем. Епископи су, осим прихода од свог пријестоног манастира и властеоских добара, имали нарочити духовни доходак од народа и свештенства у својој епархији. Тај се данак звао димница и врховина. Приходе су купили нарочити епископски изасланици звани егзарси. Они су уједно били и надзорници цркава, парохијског свештенства и религиозно-моралног народног живота. Епископије су испрва дијељене само на инорије или парохије, касније и на протопопијате. Парохијски свештеници називани су поповима. Њих су постављали обласни епископи, у споразуму с властелином мјеста. Сваки поп је добивао по три законите њиве за своје издржавање, али се многи имали и своје баштине. Осим богослужења бавили су се највише обрађивањем земље. За обављање црквених функција добивали су од народа - бир, принос у природним плодовима. Угледна и богата српска и грчка властела, нарочито у јужним крајевима имали су у својим дворовима и домаће цркве, при којима је обично постављан нарочити калуђер за обављање богослужења.
[уреди]

Црквени суд

Црквени суд је био од великог угледа. Он је судио у грађанским и кривичним пословима свим људима, који су припадали црквеним властелинствима, а тих је било онда врло много. Духовни суд с исповиједањем вршили су нарочити исповиједници, звани духовници, по одређеним окрузима. Они су испрва били из реда најугледнијих парохијских свештеника и протопопа, а касније и калуђери. Да би се затрле многе празновјерице из многобожачких времена у широким народним масама, осим црквеног законодавства и Душанов Законик је устао свом строгошћу средњовековног законодавства против празновјерица и враџбина, ископавања и спаљивања мртваца, вукодлака итд.

Проглашење Пећке архиепископије за патријаршију није у први мах изазвало протест Цариградске патријаршије, иако су тиме њени интереси били знатно окрњени. Тек послије шест година (1352), несумњиво под утицајем политичких интрига византског цара узурпатора Ивана Кантакузена, послије нових Душанових освaјaња на штету Византије и неуспјелих Кантакузенових покушаја да поврати изгубљене крајеве, бацио је Цариградски патријарх Калист I анатему или проклетство на цара Душана, патријарха Јанићија II и на цијели српски народ, правдајући то тиме, што је тобоже скопски сабор ненадлежно установио српско царство и патријаршију. Иако је очигледно, да је ово проклетство имало политички циљ, оно је начинило забуну међу Србима; ни Сам Душан није могао остати потпуно равнодушан према њему. Стога је он покушао да рашчисти тај спор и да измири Печку патријсршију с Цариградском патријаршијом. Али други крупнији и важнији државни послови омели су га да своју намјеру изведе до краја. Међутим је 3/9. 1354. умро први српски патријарх Јанићије II на путу за Пећ из логора Душанова код Жиче. На пријестолу га је замијенио патријарх Сава IV, који је изабран на сабору у Серу, дакле у бившој грчкој области, крајем 1354. године. Сава је надживио цареве Душана (— 20/12. 1355) и Уроша (— 2/12. 1371).
[уреди]

Патријарх Сава

За његово вријеме чињени су кораци и с грчке и са српске стране да дође до измирења између цариградске и П. П. Та акција довела је најзад 1375. до повољног резултата. Први корак у томе правцу учинио је сам цариградски патријарх Калист I, који је и бацио проклетство на Србе. Он је, наиме, по споразуму с царем Иваном Палеологом, када је запријетила велика опасност од Турака, утврђених у Тракији, дошао 1364. у Сер удовици цара Душана, царици Јелени, да преко ње и цесара Угљеше потражи помоћ од Срба и уједно да поведе преговоре о измирењу цариградске и П. П. Случај је међутим хтио да се Калист ускоро разболио и умро у Серу. Опасност од Турака и овај боравак и смрт Калистова међу Србима ублажили су затегнутост односа између српске и грчке цркве, те је све више било диспозиције за коначно измирење.

Смрћу Калистовом прекинуте преговоре наставио је деспот Угљеша под утицајем грчког свештенства, пошто се прогласио самосталним господарем серске и драмске области. Он је 1368. све епархије у својим областима издвојио из П. П. и повратио их под јурисдикцију цариградског патријарха, који је драмског митрополита поставио за свога намјесника или егзарха у Угљешиној држави. Изгледа да пећки патријарх Сава IV није хтио пристати на ту трансакцију, те су преговори о томе трајали три године, али без резултата. Стога је уговор о измирењу склопљен само с Угљешом, и патријарх цариградски Филотеј свечано ga je објавиo у Серу маја 1371, послије повратка цара Јована Палеолога са Запада, гдје је тражио помоћ против Турака и папи обећао, да ће примити унију с римском црквом.

Угљеша је убрзо послије тога, заједно с братом Вукашином, погинуо на Марици 26/9. 1371. Провале Турака у јужне српске крајеве послије ове погибије и тешке несреће које су затим једна за другом стизале српски народ, нарочито послије смрти цара Уроша, појачавале су у народу и код многих сујевјерних представника српске цркве увјерење да су све то посљедице проклетства, те су неки писци, тога и каснијег времена, осуђивали цара Душана што се самовласно прогласио царем и поставио патријарха, а није оставио онако како је Св. Сава уредио. Ипак се терет проклетства најјаче осјећао међу многобројним српским калуђерима у Св. Гори, који су живјели измијешано с Грцима, јер Грци нису хтјели а ни смјели да служе ни да се причешћују са Србима, осталим под анатемом, нарочито послије маричке погибије, када је сва Св. Гора поновно дошла под власт Византије.

Стога су српски светогорски калуђери узели иницијативу да се скине проклетство са српске цркве и цариградска се патријаршија коначно измири са П. П. Главни покретач те акције био је светогорски старац Исаија, родом из Полимља. Пошто је спремио терен у Цариграду, он је 1374. отишао кнезу Лазару, као најугледнијему српском господару тога времена, и обавијестио га о потреби измирења. Кнез је схватио Исаијину бригу, и послао га патријарху Сави IV. Српски патријарх је и сада једва дао свој пристанак, сматрајући клетву неправедном и злобном грчком осветом. Добивши пристанак од патријарха и од најмоћнијег господара српског Исаија је добио овлашћење и од Лазаревог државног сабора да спроведе измирење грчке и српске цркве. Снабдјевен даровима, Исаија је, у пратњи бившег проте Св. Горе Теофила и још тројице калуђера, отишао у Цариград. Цар Иван Палеолог и патријарх Филотеј, с цијелим својим сабором, примили су лијепо ово изасланство светогорских калуђера, и послије кратког савјетовања одлучено је да се скине проклетство, како с бивших царева и патријараха српских, тако и са свих живих и мртвих чланова српске цркве, да се призна каноничност потпуно самосталног и никому неподложеног српског патријарха и да се за све то тражи само обвеза: да Срби, ако опет ојачају и узму грчке крајеве, неће више збацивати с пријестола грчке митрополите и епископе, које затекну у освојеним крајевима.

О свему томе начињен је акт (томос) и одређено је, да са светогорским изасланицима иду у Србију цариградски јеромонаси Матеј и Мојсеј, који ће свечано објавити измирење цариградске и П. П. Посланици су почетком 1375. дошли у Призрен, гдје је тада становао патријарх, и ту на свечаној литургији прогласили измирење. Биограф патријарха Саве IV који је у то доба (29/4. 1375) умро, завршује опис тога догађаја ријечима: И би радост велика и весеље, јер се спојише удови с главом, и црква опет доби своје благољепије.
[уреди]

Призренски акт

Призренским актом 1375. извршено је измирење грчке и српске цркве, али у самој Пећкој патријаршији није више било правога мира и реда. С падом државног јединства опадала је и губила се моћ и српске цркве. У расцјепканим и често завађеним српским државицама није могло ни у црквеној управи бити све повољно. Стога су на висока црквена достојанства чешће долазили и такви људи који ни срцем ни умом нису били дорасли своме позиву, те су сепаратистичке тежње својих политичких господара преносили и у цркву.

Јасно је било да је с падом државног јединства пало и црквено јединство, иако је Пећки патријарх по имену и даље важио као врховни поглавар цијеле српске православне цркве по свим српским земљама Душанове и Урошеве царевине. То се нарочито јасно показало приликом избора новог патријарха, послије смрти Саве IV. Дотле је патријарха бирао државни сабор са својим владаоцем; сада је међутим било више владалаца. Стога је учињен споразум између кнеза Лазара и Ђурђа Баошића, господара Зете и Пећи, да патријарха избере сабор самих архијереја и игумана из свих српских земаља без утицаја државних господара и њихове властеле. С тим задатком сабор се састао у Пећи крајем септембра 1375, али дуго времена није могло доћи до споразума.

Многи представници цркве, слиједећи сепаратистички дух тадање свјетовне властеле, покушавали су и на овоме, чисто црквеном, сабору, да протуре своје личне или провинцијалне интересе. О опћим интересима није се водило рачуна. Стога су се, послије много препирке, чланови сабора сложили око предлога, да за пећког патријарха изаберу једног пустињака, чувеног старца Јефрема. Јефрем је осјетио сву тежину положаја, и тек на велико наваљивање са свих страна примио се избора 3/10. 1375. Али је он већ око 1382. морао напустити патријаршки пријесто и повукао се поновно у свој осамљени, пустињачки живот.
[уреди]

Косовска битка

Послије косовске битке (1389), за владе деспот Стефана Лазаревића, који је успио да највећи дио српских земаља окупи под своју власт, наступиле су боље прилике за П. П. Истина, патријаршија је изгубила све епископије у јужним крајевима, које су, с падом под Турке, дошле под јурисдикцију охридске архиепископије, штавише, и сједиште патријарха одсада је било више у Жичи него у Пећи, али је ипак углед њихов у сређенијим државним приликама знатно ојачао. У исто вријеме почео је поновно да оживљава и духовни живот у П. П, да се развија црквена књижевност, архитектура и остале гране умјетности. Тада је Србија, а с њом и П. П, постала уточиште и страних учених и других културних људи с истока и југа, који су пред Турцима морали напустити своју отаџбину и потражити повољнији терен за свој рад. Али се и овдје, с премјештајем државног и црквеног центра на сјевер, и цијела духовна и материјална култура кретала у томе правцу, према Сави и Дунаву, док је раније, за Немањића главна њена снага била у централним и јужним крајевима српске земље. Деспот Стеван пренио је своју пријестолницу из Крушевца у Београд, обновио је њену мачванску митрополију, саградио је у Београду велики манастир с болницом и црквом, у коју је из Крушевца пренио моћи Св. Петке (Параскеве) и царице Св. Теофаније. Те моћи добила је 1398. у Видину његова мати, кнегиња Милица, с Угљешином удовицом, Јефимијом, од султана Бајазита. Главну своју задужбину Стефан је подигао у Ресави. То је манастир Манасија, који је оградио читавим градом за обрану. У тај манастир доведени су образовани калуђери с разних страна, да преписују, преводе и исправљају црквене књиге. То су чувени ресавски преводитељи, чија су дјела од 15. до 17. вијека била од великог утицаја не само међу Србима него и међу Бугарима. Стефанов насљедник, деспот Ђурађ Бранковић, пошто је Београд морао да преда Маџарима (1427), саградио је на Дунаву нов град Смедерево (1430) и у њега пренијео у Цариграду набављене моћи Св. Луке еванђелисте. Уз то је Смедерево постало сједиште митрополита обновљене браничевске митрополије, а око 1456, када је и Жича пала под Турке и посљедњи српски патријарх самосталне српске државе Арсеније II, становао је у Смедереву, у томе посљедњем уточишту српске средовјечне државе и цркве, просвјете и културе.
[уреди]

Турска окупација

С пропадањем српске државне самосталности упоредо се гасила и самосталност П. П. Сви крајеви П. П., које су Турци постепено освајали, одузимани су од ње и подвргавани јурисдикцији охридске архиепископије, чији је архиепископ живио под турском влашћу већ од краја 14. вијека. Неколико година пред пад Смедерева под Турке (1459), обје патријархове резиденције, Пећ и Жича, налазиле су се ван граница Србије, те је деспот Ђурађ Бранковић, послије смрти патријарха Никодима II или одласка његова за охридског архиепископа, био присиљен да пита цариградског патријарха Генадија Схоларија, да ли се може поставити нови архиепископ и патријарх и у томе случају, ако није више у његовој држави мјесто које је дотле било катедра архиепископа и патријарха. Схоларије је одговорио: Владалац мјеста и сабор епископа могу поставити архиепископа и патријарха, иако не постоји мјесто, у коме је раније била његова катедра; само у новом мјесту гдје се буде налазио архиепископ и патријарх, не може постојати други епископ. Тако је посљедњи патријарх у самосталној српској средсрењовјековној Србији, Арсеније II, по свој прилици раније био митрополит смедеревски, и његова је патријаршија обухваћала само крајеве Србије сјеверно од Крушевца и западне Мораве. Све остало било је под охридском архиепископијом.

Када је Смедерево пало под Турке 1459, и када је, ускоро затим, умро патријарх Арсеније II (око 1463), власт охридског архиепископа механички се проширила и на тај још преостали дио некадашње П. П. Ипак изгледа, да сви неко вријеме херцеговачки или милешевски митрополити сматрани као замјеници пећког патријарха, јер се покаткад у записима из прве четвртине 16. вијека за њих каже, да држе пријесто Св. Саве. Нешто касније, 1530. до 1541, чинио је енергичне покушаје смедеревски митрополит Павле, да обнови аутокефалну П. П, па је неко вријеме, помоћу турских власти успио да овлада и самом Пећи и учини да охридски архиепископ Прохор, који га је гонио и ометао у његовој тежњи, буде заточен.

Али, када је Прохору пошло за руком да се ослободи тамнице, успио је да коначно сузбије Павлову акцију: 1541. саборно га је проклео и лишио епископског чина, као и све оне које је Павле рукоположио на разна црквена достојанства, радећи на новој организацији П. П. Тако је поновно цијела српска црква дошла под власт охридске архиепископије, али само за кратко вријеме.

Већ за првих турских провала у подручје П. П, попаљени су и поробљени многи манастири и цркве, нарочито по градовима и у близини главних путева. Када су Турци коначно освојили сав териториј П. П, тада су постепено све веће и љепше цркве и манастире по градовима претварали у џамије или их разоравали, па од њихова материјала градили себи богомоље, мостове, гостионице и друге јавне зграде. Тако су на пр. од митрополитске цркве и манастира у Београду начинили безистен и каравансарај.

У Скопљу су такође порушили све старе српске цркве, те се ни једна од многих цркава из доба Немањића није очувала ни као џамија. Србима су Турци остављали само мале и трошне црквице и капеле, без звона и крстова. Путници кроз српске крајеве у 16. вијеку забиљежили су, да су у Нишу тада видјели 7 џамија, а само једну малу дрвену цркву. У Сријемској Митровици било је 17 џамија, а ни једна црква итд. Ни поправка старих цркава није се допуштала без великог мита, па и тада често само материјалом од старе цркве.

Звона су Турци поскидали гдје год су их нашли, те се у цркве позивало само дрвеним клепалима и гвозденим звечкама. Црквене драгоцјености су разграбљене и упропаштене тако, да је на пример путник Герлах 1578. у београдској пријестолничкој цркви нашао путир, дискос и свијећњаке само од дрва. Готово сва села и земље, метохије, које су српски владаоци и властела даривали својим задужбинама за уздржавање, Турци су узели и претворили у своје спахилуке и вакуфе. Једва је понеки већи манастир у забитнијем крају успио да код султана испослује право на уживање бар најмањега дијела својих пређашњих добара. Већина манастира је сасвим опустјела, јер калуђери, које Турци нису побили, нису могли подносити намете и насиља, те су се разбјегли које у Св. Гору, а које у врлети и планине.

Ту, далеко од турских очи, уз помоћ прибјеглог народа, градили су они мале цркве и манастириће, обично крај каквог горског извора или рјечице, да се око њих може народ слободније окупљати. Немајући имања они су се уздржавали већином од милостиње, коју су од народа добивали, те су ради тога често одлазили "у писанију", да купе милостињу по разним крајевима српскога народа. Kасније одлазили и у друге православне земље, нарочито у Румуњску и Русију, одакле су поједини владаоци и властела каткада слали и веће дарове у драгоцјеностима и новцу.

Парохијско свештенство је такође много патило од Турака. Стога их је мало било, те нека села и десетинама година нису виђала свештеника. Рађало се, живјело и умирало без црквеног благослова, без тајни и обреда. У селима, гдје је било свештеника, носили су се они као и остали сељаци; разликовали су се од њих само поповском капом. Ако нису знали какав занат, они су орали и копали земљу као и други тежаци. Путници из тога доба забиљежили су да су и по већини мјестима виђали свештенике босоноге и одрпане при погребима и другим обредима. Градски свештеници живјели су нешто боље. Они су се обично бавили каквим занатом. Тако је на пример београдски прота крајем 16. вијека био по занату бојадисач, јер од малих парохијских прихода није могао живјети.

По закону су Турци признавали слободу вјероисповијести, али су у пракси свим силама настојали, да све оно што је имућније и угледније у народу прими њихову вјеру. За прост народ нису се толико отимали, јер су им били потребани поданици, раја, која ће харач плаћати и све друге терете сносити, од којих су муслимани били ослобођени. Али, тко би нанио ма и најмању увреду Мухамедовој вјери, или би га потворили да је то учинио, тај се морао потурчити или погинути у мукама. Споменут ћемо само случај са златарским помоћником Ђорђем Кратовцем, Србином из Кратова, који је 1515. у Софији жив спаљен, јер се није хтио одрећи Христа. Такви примјери челичне издржљивости и вјерског јунаштва много су утицали на народ. Многи су родитељи, да би сачували своју дјецу од присилног или добровољног отпадништва од вјере писали им неизбрисиве крстове на челу, прсима или рукама. Код влашких (пастирских) жена и дјевојака у Јужној Србији виде се и данас још ти тетовирани крстови међу обрвама на челу.

Карактеристично је да се на територији П. П. и у то тако тешко доба, када нигдје није било ни политичке ни црквене самосталности, и када су упропашћаване све раније културне тековине, осјећао још доста снажан духовни живот и рад на црквеној писмености. Штавише, Срби су међу првим народима, и у тако тешким приликама, похитали да искористе изум штампе. Прва српска штампарија основана је у манастиру при митрополији на Цетињу 1493, и затим у Млецима 1519, Горажди, Грачаници на Косову, Милешеви, Скадру, Београду итд. Иако су те прве српске штампарије биле кратког вијека (1493—1566), ипак су оне доста користиле не само српској цркви, него и румуњској, бугарској и руској. Осим тога, међу Србима се још и тада налазило толико спремних књижевних радника, те су им Руси наручивали писање служби и похвала за своје светитеље. Тако се на пример зна, да је око 1532—1538. нарочити посланик дошао из Русије у Србију црнорисцу Аникити, званому Лав Филисоф и он је написао три похвалне ријечи руским светитељима према подацима добивеним од посланика.
[уреди]

Мехмед паша Соколовић

У вези с тим духовним животом била је и стална тежња, да се обнови црквена самосталност и организира институција, која ће окупити у једну духовну заједницу све православне Србе под турском влашћу. Ранији неуспјеси у томе правцу довели су до повољних резултата у почетку друге половине 16 вијека. Тада се на султановом двору у Цариграду налазио, већ у врло угледном положају, потурчени Србин Херцеговац Мехмед Соколовић, потоњи велики везир Сулејмана Величанственог. Мехмедовом интервенцијом пошло је за руком његовому рођаку Макарију, ранијему хиландарском калуђеру, да 1557 добије од султана одобрење за обновљење самосталне Пећке Патријаршије. Охридски архиепископ био је немоћан да ишта предузме против ове акције, која је имала тако моћног заштитника на султановом двору. За првог патријарха обновљене Пећке Патријаршије постављен је сам Макарије. У састав обновљене П. П. ушле су тада не само све српске земље, које су и за царева Душана и Уроша биле саставни дио њезин, него и све друге земље, у којима су Срби живјели под разним господарима или су их населили емиграцијама за вријеме турске инвазије. Тако је обновљена П. П., поред свога старог територија у Јужној и Сјеверној Србији и Црној Гори, обухватила још двије епархије у данашњој Бугарској (Ћустендил и Самоков), цијелу Босну и Херцеговину с Далмацијом, Сријем и Славонију с Хрватском, Банат и Бачку с Барањом, све до више Будима, Темишвара и Арада, гдје су се, бјежећи пред Турцима, населили многи православни Срби. Охридској архиепископији остали су само крајеви јужно од Тетова, Скопља, Велеса и Штипа (Охрид, Битољ, Прилеп, Кавадар и Струмица. Тако су први пут готово сви Срби дошли у једну народно-црквену заједницу, која је стекла ванредних заслуга не само за очување и проширење православља, него и за одржање и развијање српске националне свијести.

Патријарх Макарије приступио је одмах уређењу своје патријаршије, у смислу права и повластица, које су имали и цариградски патријарси у Турској. Та права и повластице признавали су српског патријарха не само врховним духовним поглавицом у подручју Пећке Патријаршије, него, у неку руку, и свјетовним старјешином свога народа. Пећ је поновно узета за сједиште српских патријарха, обновљене су многе опустјеле епархије и подигнуто је неколико нових, нарочито по Угарској и Славонији. Опустјели, оробљени и попаљени манастири почели су се опорављати и пунити калуђерима; а подизани су и нови, нарочито у Сјеверној Србији под планинама Овчаром и Кабларом, по Босни, Сријему, Угарској, Славонији и Хрватској. Ускоро се умножио и број преписивача црквених књига, пошто су штампарије, силом тешких прилика, морале прекинути свој рад. Од тих преписивача сачувано је врло много и умјетнички израђених рукописа по разним српским крајевима и многим страним библиотекама. Под утицајем Макаријеве акције уопштее заструјао је нов живот по цијелом српском народу и добио је полета.
[уреди]

Борба за ослобођење од Турака

Послије Макаријеве смрти (1574) његови насљедници почели су постепено да се заносе и мишљу о политичком ослобођењу од Турака. Патријарх Јован (1592—1614) ступио је ради тога у односе са западним владаоцима. За његово вријеме, почетком 1594, подигли су банатски Срби, под духовним водством вршачког епископа Тодора, устанак против Турака, носећи на заставама лик Св. Саве; али не добивши помоћи, морали су капитулирати и селити се у Ердељ. 1597 подигао је у Херцеговини устанак знаменити војвода Грдан, помаган од херцеговачког митрополита Висариона. И тај је устанак угушен, али се од тога доба јављају све више ускоци и хајдуци, који стално узнемирују Турке и припремају терен за ослобођење. У великој тежњи за ослобођењем народа од Турака пећки патријарси и поједини њихови епископи ступали су често у пријатељске односе и с римским папама, који су у то доба и касније често подстицали западне владаоце на крсташки рат против Турака, али су патријарси и директно преговарали с појединим западним кнежевима и владаоцима. Од свих тих преговора није било ништа, јер су тада и на западу политичке прилике биле врло неповољне, те нико није могао приступити акцији за протјеривање Турака. Стога је патријарх Пајсије Јањевац (1614—1647), који је неко вријеме и сам водио преговоре с Римом, почео обраћати већу пажњу на православну Русију, и с њом је дошао у везу, прво преко вршачког митрополита Антонија (1632), а затим преко скопског митрополита Симеона, који је 1641 отишао у Москву и израдио царску даровницу катедралној цркви. Пећки Патријарх Гаврило I. (1648—1655), позван у политичкој мисији од молдавског војводе Матија Бесарабе да посредује за мир између њега и хетмана Богдана Хмељницког, прешао је касније и лично у Русију, али су га Турци ради тога, кад се вратио, ухватили, затворили и погубили 30/8 1659. Најживље учешће у раду на ослобођењу Срба од Турака имали су патријарси Арсеније III. Црнојевић (1674 до 1690) и Арсеније IV. Јовановић (1725 до 1739). Аустријски наступ, помоћу српских устаника, у Јужној Србији 1689 и њихово освојење Скопља, Призрена и Пећи одлучило је патријарха Арсенија III., да се придружи аустријској војсци и да позове народ на борбу с Турцима за ослобођење. Али аустријски неуспјеси присилили су га почетком 1690, да се с патријарашким драгоцјеностима, с епископима, калуђерима и неколико десетина хиљада народа, уклони пред турском осветом, јер су се Турци, у огорчењу на рају, која се на њих дигла, грозно осветили свакому Србину устанику, који би им пао у руке. Стога су тада опустјели многи крајеви, нарочито око Пећи, Призрена и Приштине, које су ускоро Арнаути населили. Многа српска села, цркве и манастири пропали су и уништени су том приликом.

Обезглављену Пећку Патријаршију спасио је тада од пропасти нови патријарх Калиник I. Скопљанац (1691—1710), који је успио да умири Турке. Али живот је бивао све тежи, нарочито послије 1737, када је, за вријеме новог аустријско-турског рата 1737 до 1739, под притиском тешких прилика, у жељи за ослобођењем, подигао устанак и патријарх Арсеније IV., па послије неуспјеха с нешто народа једва жив избјегао под аустријску власт.
[уреди]

Грци патријарси

Отуда Турци нису имали више вјере у Србе, те су, у споразуму с цариградским патријарсима, почели постављати Грке за пећске патријархе. Први Грк патријарх П. П. био је Вићентије III. Карађжа, који се спомиње као српски патријарх до 1746, касније као халкидонски митрополит и најзад 1760 као цариградски патријарх. Грци патријарси постављали су и за епископе само Грке, те су заједно глобили српски народ и пљачкали цркве и манастире. Утицај Грка Фанариота учинио је, да су се отуда и на пећском патријаршком пријестолу врло брзо мијењали патријарси, као што је то већ од 17 вијека био обичај на цариградском и охридском пријестолу. Стога се за не пуна три деценија, послије бијега патријарха Арсенија IV., од 1737—1766 на пећском пријестолу измијенило 10 патријарха, 5 Грка и 5 Срба. Све је то учинило, да је углед пећских патријарха у другој половини 18 вијека сасвим пао, и да се П. П. силно задужила државној благајници и приватним вјеровницима. То тешко стање П. П. искористио је енергични цариградски патријарх Санмило I. (1763—1768) за своје циљеве, и спремио је терен, да укине аутокефалност П. П. и да све њено подручје подвргне својој јурисдикцији. Посљедњи Србин пећски патријарх био је Василије Бркић, родом из Сријемских Карловаца (1763—1765). Њега су Грци оптужили пред турским властима као уходу и издајника, те је априла 1765 послан у прогонство на оток Ципар, а на његово мјесто послан је из Цариграда Грк Калиник II. Овај је ускоро, по споразуму с цариградским патријархом Самуилом Л, поднио оставку, и описавши тешко материјално стање П. П., заједно с осталим Грцима епископима П. П., предложио султану, да се П. П. укине и сједини с цариградском. Самуило је успио да увјери султана, да је укидање П. П. и њено сједињење с цариградском патријаршијом потребно и из државних интереса, јер ће државна благајна моћи уредно добивати прописани данак за П. П. и утјерати сав заостали дуг, а уз то ће Грци епископи умјети боље чувати Србе у вјерности султану, него њихови епископи, који су увијек показивали склоност аустријскому цесару и рускому цару. Пред таковим разлозима султан Мустафа III. је 13/9 1766 издао ферман, којим се укида П. П., с тим, да сав њен дуг плати цариградска патријаршија и у будуће, одвојеном сумом од свога данка, редовно плаћа годишњи данак, одређен за териториј укинуте П. П.
[уреди]

Укидање и обнављање П.П.

Послије укидања П. П. сви њени митрополити и епископи српске народности скинути су са својих катедара, а на њихова мјеста су постављени Грци, који су брзо од српских цркава, свећенства и народа наплатити дуг и данак П. П., па затим покупили дарове за цариградску патријарси ју и обогатили себе. Српски митрополити и епископи укинуте П. П., њих девет (штипски, самоковски, скопски, ниски, ново-пазарски, ужички, херцеговачки, босански и београдски), молили су, преко црногорског владике Василија Петровића, заштиту руске цркве и државе, и тражили су да се П. П. одржи. Али се тада на руском двору радило на т. зв. грчком пројекту (на обновљењу Византије), и српски вапаји су остали без успјеха. Грци су, међутим, одмах узели власт у своје руке на подручју укинуте П. П. Патријарх Василије Бркић отишао је у Русију, гдје је умро 1772, а Срби епископи остали су дијелом у заточењу, дијелом су се сами повукли у Св. Гору или друге манастире, и помрли су као изагнаници. Њихова мјеста заузели су готово сами Грци. А да би се сасвим затро и траг П. П., у Пећи није постављен епископ, већ је патријаршки манастир, с цијелом старом хвостанском епархијом, потчињен је призренском митрополиту. Патријархе у обновљеној П. П. бирао је збор српских митрополита, епископа, игумана и других црквених и народних представника. Изабраног је султан бератом потврђивао. Да се спријече злоупотребе и нереди послије смрти патријархове, неки су патријарси још за свога живота, у договору с црквеним и народним представницима, бирали себи насљедника. Тако је поступио већ први патријарх Макарије, уступивши још за живота свој пријесто Антонију. Слично је учинио у 17 вијеку и Максим с Арсенијем III., а у 18 вијеку Мојсије Рајовић с Арсенијем IV. Но за ратних и других ванредних прилика и сами су Турци, а касније цариградски патријарси у споразуму с Турцима, постављали пећске патријархе. Патријарси су имали дужност, да за своје именовање положе у државну благајну 2.000 дуката (у 16 вијеку), и уз то да дају прописани годишњи данак за П. П. (од 100.000 гроша у 18 вијеку). Осим тога, приликом сваке промјене на царском пријестолу морали су и патријарси, као и сви државни чиновници, обнављати берате на своје достојанство и зато плаћати посебну таксу, Као врховне народне старјешине и у свјетовним пословима, патријарси су били одговорни султанима и за вјерност и оданост поданика свој

[николаБГ]

pozdrav

nije mi jasno sta pokusavas sa ovim postovima. stvari koje postujes, svi smo ucili u skoli, i mogu se naci u svakom udzbeniku istorije....

potrudi se pa procitaj moj post i potrazi knjige koje govore o pravoj srpskoj istoriji, a ne o ovoj koja nam je nametnuta od strane germana .

ne vidim svrhu pisanja ovolikih postova, ako je to sto pises poznato svima. Daj nesto sto ce ljude podstaci da cita i da preispita svoje stavove o necemu, u ovom slucaju srpskoj istoriji...

jos jednom ti ponavljam, stavovi koje zastupas u najmanju ruku su nepotpuni, da ne kazem neistiniti....

[Mikelandjelo]

Tebra svaka čast, ali da ja mogu toliko čitati sad bi učio logiku umesto što sam na netu ... :D

Jedna molba - da se manu Srbi podela na četnike i partizane, da budu jedno i da jedina podela bude na delije i grobare. Nemojmo raspirivati stare priče, sve je to već prošlo, mi to sve već znamo.

[маникомио]

Tebra svaka čast, ali da ja mogu toliko čitati sad bi učio logiku umesto što sam na netu ... :D

Jedna molba - da se manu Srbi podela na četnike i partizane, da budu jedno i da jedina podela bude na delije i grobare. Nemojmo raspirivati stare priče, sve je to već prošlo, mi to sve već znamo.

Чуј сад ово :o

1.то није нека тема о реге музици, подводном свету или нечем десетом већ о Србима и свакако је треба прочитати макар се и на крају не сложио са неким деловима.
2.партизани Срби? Занимљиво.
3.једина подела на гробаре и Делије је исто смешно!!! Мислим баш занимљива навијачка сцена...

Јел може некако да се уведе да мора 5 пута да се стисне Субмит да би се пост пустио на форум?!

[николаБГ]

Mikelandjelo, kada pocnes da citas p pronadjes dokumentovane cinjenice da su srbi ratovali sa kinezima, da su bili u egiptu, da su srpska groblja nadjena u britaniji, spaniji i francuskoj, da smo poceli da brojimo godine pre ostalih naroda... pre vise od 7500 godina... onda ce ti biti zanimljivo da citas, jer ce biti potpuno drugacije od smaranja koje si ucio u skoli... iskopiraj moj post sa istog topica, mozda se zainteresujes... poz