 |
Да ли је монархија заиста потребна Србији? Да бисмо одговорили на то, разговарали смо с историчарима, политичким аналитичарима, члановима Крунског већа и Савета, лидерима политичких партија
На првим слободарским, демократским изборима у новој Југославији, одржаним почетком новембра 1945. године, народи и народности бивше нам домовине скоро једногласно су изабрали оно што се већ унапред знало: уместо назадне, антинародне и мрске им монархије, проглашена је република! Била је то, како пише у некадашњим уџбеницима историје, једна од највећих тековина наше народноослободилачке борбе и неприкосновено јеванђеље новог политичког поретка.
За првог председника, касније и доживотног вођу републике (прва лекција демократије), изабран је Јосип Броз Тито, највећи син наших народа и народности, зеница ока и разнобојна љубичица, чија ће тридесетпетогодишња владавина протећи у духу најомраженијих светских диктатура и с овлашћењима које је ретко који крунисани владар имао у историји света. Све то време, краљ, династија, круна и Карађорђевићи (друга лекција демократије) могли су се помињати без последица тек у контексту клетви или псовања.
Нови режим, промовисан као политички систем равноправних народа и народности, личних слобода и права радништва, сељаштва и поштене интелигенције, од почетка је показао своје право лице: отимање приватне својине, кућа, фабрика, црквеног земљишта и шума, па чак и обичних породичних драгоцености, под плаштом државних реформи. Нови републиканци су судили без суда, упадали у туђе куће, отимали народну муку и залазили у кревете младих, тек стасалих удовица, чије су мужеве претходно прогласили и убили као непријатеље социјализма, присталице труле буржоазије и грађане задњег реда (трећа лекција демократије).
Неприкосновени вођа републике, росно цвеће и зрело жито хипнотисаних Срба, исти онај који их је у униформи и у чину једне непријатељске армије таманио још у Првом светском рату, показао је, међутим, висок степен толеранције. Није му, наиме, сметало да се одмах усели у краљев двор, да заседне у краљеву столицу, да се шепури и кинђури у бојама свог омиљеног пауна, показујући да му није баш све толико лоше било у омраженој монархији. Напротив. Тек одатле је несметано могао да издаје налоге да се руше православни споменици и храмови, да се јашу попови, да се муче и убијају свештеници и други народни непријатељи. А све то у име Срба и Србије, народне воље и захтева нове републике.
Нажалост, с том и таквом републиком Србија још није рашчистила. Иако је од смрти последњег српског цара протекло безмало четири деценије, иако смо у међувремену поново стекли државност, заставу, химну и грб, Србија је и даље република. Иста она коју је успоставио Броз И Велики.
Питање рестаурације монархије у Србији се све до почетка деведесетих и првих ратних сукоба није смело ни помињати. Касније је то чињено ретко, површно и спорадично, најчешће у тренуцима највећих државних криза: уочи и током распада земље, неуспешних избора, политичке немоћи и немогућности да се реше круцијални национални интереси. Потреба да се земља врати својим коренима и традицији својевремено је подржана и од стране Српске православне цркве. Даље се од тога, међутим, није ишло. Штавише, често се истицало да је реч о превазиђеном облику политичке владавине, о скупом и ретрогадном систему који нико у свету није поново успоставио. С друге стране, присталице монархије као да лутају у магли. Док једни истичу да је монархија једина алтернатива обнови посрнулих темеља државе Србије, једини кохезиони фактор који би успоставио јединство народа, други се претежно баве ликом и делом престолонаследника, принца Александра. Подржавају монархију, али сматрају да садашњи претендент на упражњени престо није дорастао улози краља.
Да ли је монархија заиста потребна Србији? Да бисмо одговорили на то питање, разговарали смо с историчарима, политичким аналитичарима, члановима Крунског већа и Савета, али и с лидерима политичких партија. Које су предности, а какви недостаци овог облика владавине?
- Сваки политички систем има своје врлине и мане - каже нам Драгомир Ацовић, председник Крунског савета. - И сваки систем, по правилу, не производи исте ефекте у различитим временима и другачијим условима. Када погледамо светска искуства, можемо се сложити да република у многим државама функционише сасвим пристојно, али је, нажалост, много више земаља у којима је она донела више зла него добра. С друге стране, монархије које су успеле да преживе један историјски или цивилизацијски атак данас су изразито демократска друштва. Штавише, монархија као облик владавине не само да се не супроставља демократији већ је и њен темељ.
Своје мишљење Ацовић образлаже чињеницом да скоро нигде у свету више не важи принцип да један човек, односно монарх, има апсолутна владарска права. Напротив, много је више примера у ближој и даљој прошлости да су управо председници република стварали диктаторске режиме и да су све облике власти концентрисали у руке једног човека или једне странке.
- Сведоци смо да се на изборима за председника републике обично не надмећу најбољи, већ по правилу они најагресивнији, најбескрупулознији или они који најмање знају, па их управо то незнање лишава сваке одговорности - каже Ацовић. - Обећавају оно што не могу испунити, лажу и обмањују, а све у циљу освајања или одржавања власти. У монархији тога нема. Једном изабран, краљ је лишен притиска честих избора, нема потребе да народ обмањује, у прилици је да сагледа и реализује дугорочне интересе народа и државе, чак и када се ти интереси, на први поглед, не препознају. Сем тога, његов положај му омогућава да буде изнад свих политичких превирања, партијских игара и утицаја људи из сенке, који у републикама често имају пресудну, а још чешће погубну моћ. Управо зато нам је потребна једна институција која ће бити изнад свега тога.
Слично мисли и Матија Бећковић, књижевник и један од највећих поборника рестаурације монархије у Србији, који каже да имамо много разлога да се она успостави, а само један да се то не учини - одржање континуитета комунизма и безакоња.
- Зар има очигледније промене и убедљивијег доказа да смо раскинули с комунизмом и његовим наслеђем од успостављања монархије? - пита се Бећковић. - Како ће она изгледати, можда је најбоље погледати данашење европске краљевине и преузети било који устав од њих. Како да обновимо институције а да претходно не обновимо ону која је створила све друге. Круна није само симбол нашег трајања и јединства српског народа него и његовог страдања и странствовања.
А историја монархије у Србији дуга је колико и сама држава. Од династије Вишеславић у деветом веку, преко Немањића, па све до династија Карађорђевића и Обреновића, Србија је одувек на свом челу имала монарха у виду великог жупана, краља, цара, књаза, напослетку поново краља. Круну је губила само у време турског ропства и комунистичке диктатуре. Њихова владавина је обележила време у којем су живели, а резултати њиховог владања су и данас очигледни. Треба ли, рецимо, помињати Немањиће и њихов значај на духовном узрастању Срба или, на пример, чињеницу да смо врхунац европске уставности и демократије остварили управо под монархијом. Насупрот томе, резултате полувековног трајања републике и данас осећамо.
Најчешће примедбе противника монархије се односе на монархово наследно право. У стварности би се лако могло догодити да на престо заседне и неко ко нема довољно способности за владарски положај, па чак и неко с менталним проблемима. Политички аналитичар Александар Павић, иначе присталица монархије, сматра да би она могла да буде идеално решење у нестабилним политичким временима, али сумња да у овом тренутку имамо лице достојно круне, односно неког ко би могао да окупи Србе око заједничког циља.
- Враћање монархије тек да бисмо је вратили било би веома лоше решење и за монархију и за Србију - сматра Павић. - Ако би се то догодило, имали бисмо ситуацију сличну као у Француској после пада Наполеона, када је рестаурирана монархија на челу са династијом Бурбона. Дошао је Луј XVIII који је био веома непопуларан у народу, никаква личност и он је, практично, означио и крај монархије у Француској. Ми смо, међутим, почетком деведесетих година имали феномен краљевића Томислава, неког ко је ушао у народ и за веома кратко време постао веома омиљен. С друге стране, престолонаследник Александар, иако се много експонира у јавности, бави се хуманитарним и културним радом, није се у народу примио на такав начин. Што је још горе, нема индиција ни да међу његовом децом има неког ко би у будућности био достојан круне.
С оваквим мишљењем се не слаже Драгомир Ацовић и каже да се тиме нарушава основни принцип монархије, а то је њена неизбежност. Ако имате изборну монархију, ако монарха бирате по принципу личног допадања, онда то није монархија, већ друго име за републику.
- Главни принцип монархије и јесте у томе да вам се краљ може свиђати или не, али је потпуно неспорно да је он краљ - каже Ацовић. - Монархија је иконичка ствар, ви од предака наслеђујете крсну славу, али то не значи да ћете је мењати зато што вам се чини да вам друга слава пада у погодније време или ћете имати више гостију. С друге стране, тачно је да имате ризик да право наслеђивања престола може имати и неко, рецимо, ко има менталне проблеме. Али, зар такав ризик немате и приликом избора председника републике? Тај проблем у монархији можете решити генерацијским померањем, али шта урадити када изаберете лошег председника? Монархије су због саме своје природе отпорније, лакше ће преживети лошег краља него што ће република преживети лошег председника.
Ацовић се осврнуо и на примедбу републиканаца да монархија кошта.
- Наравно да кошта, као што кошта и свака друга институција - каже председник Крунског савета. - Не мислите ли ваљда да је трошак свакодневне борбе за власт и нечијег покушаја да себи обезбеди реизбор ишта мањи? Монарх само једном долази на трон, а у републиканском систему имате изборе на сваке четири године, понекад и чешће, имате оне баснословно скупе рекламне кампање, имате и сталне манипулације како би се на власти што дуже одржали, а све то, у крајњем збиру, плаћа народ. Такође, ваља поменути и ситуације када вам је шеф државе из једне, а премијер владе из друге странке. Уместо да сарађују, што је прави пример односа у монархији, они су једни другима конкуренција, мандат им протиче у сталном трвењу и међусобном саплитању, а од тога народ најчешће нема никакве користи. Још горе је када су и председник и премијер из исте странке, па практично нема никог ко би их могао контролисати.
|
