 |
Pre skoro dve godine CKM je objavio tekst o navijaču londonskog Chelsea, Jasonu Marrineru, pripadniku ozloglašene huliganske grupe Headhunters.
Vatreni navijač upoznao je svog novog komšiju, izvesnog Donala MacIntyrea, ne znajući da je novinar koji će mu zarad karijere upropastiti život i poslati ga u zatvor na nekoliko godina. MacIntyre je mesecima snimao Marrinera skrivenom kamerom, a potom napravio dokumentarni film o "vođi ozloglašenih huligana" koji je 2000. prikazan na BBC-u, a godinu dana kasnije i na našoj televiziji. Marriner je potom uhapšen, a sud mu je odredio zatvorsku kaznu od šest godina. Nakon odležanih skoro četiri godine, pušten je na slobodu. Dok je bio u zatvoru, Jason je napisao knjigu koja bi uskoro trebalo da se nađe u prodaji, a nedavno je dao i prve intervjue.
CKM: Zašto su Donal MacIntyre i BBC izabrali baš tebe?
J.M.: Moje ime im je dao momak koji je dugo vremena bio pandurski cinkaroš. Ali, ne mogu da verujem da sam im bio toliko zanimljiv?! Šta sam ja to posebno uradio u životu? Kako stara izreka kaže: "Svako dočeka svojih pet minuta", a ja sam doživeo da me deset miliona ljudi punih sat vremena gleda na državnoj televiziji - u udarnom terminu.
CKM: Koliko si bio aktivan na tribinama u to vreme?
J.M.: Redovno sam išao na utakmice Chelsea, ali punih sedam godina nisam imao nekakve veze sa tučama na stadionima. Povukao sam se iz svega toga, 37 mi je godina i to me više ne "drži". Imam pametnija posla u životu nego da organizujem tuče navijača. Naravno, ne kažem da se nisam tukao, da nisam bio jedan od glavnih među Headhuntersima, ali to je bilo davno. Bilo je to u vreme mog odrastanja, i ne stidim se tog porioda. Voleo bih da upoznam navijača koji je 70-ih i 80-ih godina išao na utakmice a da se nijednom nije potukao.
CKM: Kako si se osećao kada ti je sud odredio šest godina zatvora? Šta si pomislio u tom trenutku?
J.M.: Kada se dogodilo sve to sranje, podigla se velika prašina. Bio sam siguran da ću dobiti deset godina, a kroz glavu mi je proletelo: "Dobro je, nije deset". Međutim, skontao sam da šest jebenih godina treba da odležim sa ubicama, silovateljima, kriminalcima...
CKM: Kako je bilo u zatvoru?
J.M.: Dosadno, monotono, puno kretena... Uspeo sam da se izborim sa svim problemima tako što sam sve okretao na šalu. Kad odeš u zatvor, ceo sistem, okruženje, čuvari... svi su tamo da ti još više zagorčaju boravak u tom ćumezu. Često sam im se smejao u lice. Jednom me je čuvar pitao zašto se smejem... "Brate, radujem se što ću za šest godina izaći odavde, a ti ćeš ostati ovde ceo radni vek!", odgovorio sam mu. Naravno, poludeo je.
CKM:OK, vratimo se navijačkim pričama. Koju ćeš tuču sa protivničkim navijačima pamtiti za do kraja života?
J.M.: Tuču protiv Sheffield Uniteda na Camdenu. Doveli su odličnu ekipu, a i mi smo bilo u zenitu snage. Kada si siguran u sebe i u svoje momke, ne zanima te da li je protivnička ekipa jaka. Znali su da se okupljamo na Camdenu, pa su došli nekoliko sati pre utakmice. Jedina njihova greška bila je to što su ušli u pab. Do zuba smo bili naoružani raketama, motkama, suzavcima... Bilo je krvavo! O tom događaju se previše pisalo i pričalo, bila je to jedna od najbrutalnijih navijačkih tuča. Zbog toga bih pre pomenuo Briž 1995. Chelsea je igrao utakmicu u evropskom kupu - jedan drugar je nabavio kartu nekoliko nedelja pre tekme, a nije bila "zaštićena". Taj crveni kartončić brzo je falsifikovan, pa je nas 400 otputovalo u Belgiju sa tim lažnjacima. Panduri su ukapirali da nas je došlo mnogo više nego što je Chelsea dobio ulaznica, pa su nas hvatali po grupama, vezivali nam ruke plastičnim trakama, odvozili maricama i ubacivali u neko skladište ograđeno viskom žicom. U jednom trenutku, u tom magacinu je bilo oko hiljadu ljudi. Sedeli smo vezanih ruku, bespomoćni, kao ratni zarobljenici. Nekoliko momaka je uspelo da prošvercuje noževe pa smo se posle izvesnog vremena oslobodili vezova. Krenula je pesma, guranje, penjanje na žicu, provaljivanje kapije... Sve je proključalo. Panduri su izvukli pendreke, ali niko nije obraćao pažnju na to. Krenuli smo na njih golim rukama. Bio je to jedan od najžešćih navijačih sukoba sa policijom - pregazili smo ih, bežali su glavom bez obzira. Na kraju smo uspeli da izađemo na ulicu. "Slušajte, ukoliko se držimo zajedno, bićemo im na oku. Bolje je da se razbijemo u manje grupe", obratio sam se momcima. Bilo je nezaboravno, kao u filmu "The Great Escape".
CKM: Koji protivnički navijači su bili najluđi?
J.M.: Poljaci. Ljudi iz istočnoevropskih zemalja su ludi. Oni su petnaestak godina iza nas, ali uvek žele naš skalp pošto smo "uveli" nasilje na fudbalske stadione. Engleska je 1993. igrala u Poznanju. Sećam se, spavao sam u hotelskoj sobi kada je uleteo jedan moj prijatelj: "Dole su, dole su!", povikao je. "Ko bre? Ko je dole?", upitao sam ga, još uvek pospan. "Poljaci. Ima ih nekoliko stotina. Znaju da smo ovde. Čekaju nas", odgovorio je. "Jebote, nemoguće. Pa tek je pola devet ujutro", pomislio sam, ustao iz kreveta i pogledao kroz prozor. Imao sam šta da vidim - oko 150 Poljaka je stajalo ispred hotela. "OK, ustajmo iz kreveta i ajmo dole na jutarnju gimnastiku!" Za nekoliko minuta smo se svi razbudili, sišli dole, pokupili momke koji su bili u baru i na doručku, izašli napolje i razjurili pijane Poljake. Naravno, čitavog dana je bilo nereda.
CKM: Kako je nastalo ime Headhunters, i da li je ekipa još uvek aktivna?
J.M.: Bilo je to početkom 80-ih, kada je bilo moderno da svaka navijačka ekipa ima naziv. Stvarno nemam pojma ko je Chelsea nazvao Headhunters. Da budem iskren, mislim da nijedan navijač Chelsea neće reći: "Ja sam Headhunter", već: "Ja sam Chelsea". Taj naziv se pročuo zahvaljujući medijima. Na drugi deo pitanja ne bih mogao precizno da odgovorim pošto sam skoro četiri godine proveo u zatvoru. Znam da se na prošlogodišnjoj utakmici protiv Leedsa okupila odlična ekipa. I navijači Leedsa su došli u zavidnom broju - bilo je svašta. Svaka navijačka ekipa u Engleskoj je aktivna. Neki manje, neki više, ali to će uvek biti tako.
CKM: Kojih pet protivničkih navijačkih grupa najviše poštuješ?
J.M.: Tottenham i West Ham su tokom 80-ih bili veoma jaki i organizovani, kao i Millwall. Oni će uvek imati dobru reputaciju. Pre nekoliko godina, kada su igrali protiv Birminghama, nacionalna televizija je prikazala snimak čoveka od skoro 60 godina kako se zaleće i nogom udara policijskog konja, a potom i Millwallovog klinca od 14 godina koji baca ciglu na pandure. Za takve stvari stvarno treba biti lud. Millwall je uvek imao takvih likova. Sa severa bih izdvojio Middlesbrough i Wolverhampton. Naravno, ovo je pet ekipa sa kojima je Chelsea imao najviše obračuna, i koje sam video na delu.
CKM:Koliko pratiš modu? Šta voliš da kupiš od odeće, a šta nikada ne bi obukao?
J.M.: Kao klinac voleo sam da imam trendi majicu, jaknu ili patike. Laže onaj ko kaže da ga moda ne zanima, samo što je svako u nekom svom fazonu. Danas najviše kupujem Bossovu, Pradinu i Armanijevu garderobu, ali najdraže su mi stare Levi's farke, koledžice, Fred Perry majice i Harringtonka. Ta moda me podseća na lepa, stara vremena. Tada sam nosio i Lacostine stvari, Lyle and Scott, Fila... Fajerku ili kombat jaknu nikad nisam voleo. Moj dobar prijatelj sa Chelsea Hicky (Steven Hickmott, jedan od najvatrenijih i najluđih vođa Chelsea Headhuntersa) ni danas ne skida tu jaknu. Kada ga vidim u njoj i starim martinama, uhvatim se za glavu. Čovek je definitivno ostao u osamdesetim.
CKM: Kog igrača/trenera nikada nisi voleo?
J.M.:Najomraženiji igrač?! Maradona, naravno. Bio je veliki igrač, to niko ne može da ospori, ali mislim da je veliko govno. Dao nam je gol rukom, i time Argentincima doneo titulu. Sudija to nije video. Naravno, greške se dešavaju... sve je to fudbal. Ali, zar je moguće da nikad nije rekao: "OK, prevario sam ih, ispao sam đubre, igrao sam rukom, ali šta da radim, niko nije video i mi smo pobedili"?! Kada je reč o trenerima, ne volim Jacka Charltona. On je Englez i igrao je za raprenzetaciju u zlatnom timu iz 1966. Bio je idol jedne generacije, voleli su ga i stari i mladi. I onda, odjednom, postane selektor Republike Irske. Užas! Novinari mu postavljaju pitanja, a on odgovara: "Mi ovo, mi ono". Ej, kako bre "mi", valjda "oni". Pa je l' on Englez ili jebeni Irac? Treba ga obesiti zbog toga što je izdao zemlju!
CKM: Ispričaj nam anegdotu sa nekog gostovanja.
J.M.:U Sunderlandu smo igrali Kup lige. Sećam se, utakmica se igrala uveče, čini mi se da je bila sreda. Nas je gore, na jebeni Kup lige, otišlo deset hiljada. Od Londona ima dosta da se klacka do Sunderlanda. Kada igramo tamo, obično se svi okupimo u Gatesheadu u kojem pijemo do pred početak meča. Gateshead je blizu Sunderlanda. Svi smo se dobro napili još u putu. Kada smo stigli u Gateshead, Odds, jedan od momaka iz ekipe, bio je toliko pijan da je izlazeći iz busa ispao i razbio glavu. Podigli smo ga i vratili u autobus. Ubrzo je zaspao. Dva sata smo pili u Gatesheadu, a potom sa ostalim Chelseavim navijačima krenuli metroom ka stadionu Sunderlanda. Bili smo mladi, ludi, željni frke, a Sunderland je bio idealan sparing partner. Te večeri je bilo nereda i na stadionu i u gradu. Chelsea je izgubio 2:0. Po završetku utakmice, vratili smo se u Gateshead, ušli u bus i krenuli ka Londonu. Na polovini puta Odds se probudio: "Jas, je l' sve OK?", upitao me je. "Naravno", odgovorio sam. "Trebalo bi uskoro da stignemo gore, zar ne?" "Jebote, jedva smo izvukli žive glave, krvi je bilo na sve strane, tukli smo se puna četiri sata, izgubili utakmicu, policija je uhapsila 132 navijača, a ti me pitaš da li stižemo?", odgovorio sam mu. Naravno, ništa mu nije bilo jasno.
CKM: Šta misliš o današnjim stadionima, sa stolicama? Da li fudbal i dalje pripada navijačima?
J.M.:Većina stadiona lepo izgleda, ali šta se to dogodilo?! Ceo život idem na utakmice i sada neko treba da mi zabrani da pušim na tribini. Nema više stare atmosfere, rivalstva, mržnje... A bez toga - fudbal je nula. Nema tradicije! Hoću da odem na utakmicu, da sedim na mokroj betonskoj tribini, zezam se sa drugarima, navijam, skačem. Pre nego što sam otišao u zatvor i dobio zabranu ulaska na stadione, na jednoj utakmici mi prilazi redar i moli me da sednem na svoje mesto. "Slušaj, drugar, platio sam 1.200 funi godišnju propusnicu za Chelsea - ako hoću da dubim na glavi, dubiću!", odgovorio sam mu nimalo prijatnim tonom. Na sadionima više nema radničke klase. Zamenili su ih ušminkani majmuni, turisti sa fotoaparatima, manekeni...
CKM: U tvojoj optužnici se navodi da si bio povezan sa rasističkim i desničarskim organizacijama. Da li je to tačno i koliko je rasizam prisutan na stadionima?
J.M.: Nisam rasista. Družim se sa crncima. Ljudi koji me znaju nisu mogli da veruju da su me optužili za rasizam. Muka mi je kada čujem sranja poput poistovećivanja Combat 18 sa Chelseavim navijačima. To je najveća glupost! Znam momke sa Chelsea koji su bili, možda su još uvek, pripadnici Combat 18, ali to su pojedinci. Fudbalski zvaničnici koji seru kako je engleski fudbal zatrovan rasizmom su idioti koji bi trebalo da skoknu do istočne Evrope i vide desno orjentisane skinheade na tribinama, istaknute zastave i obeležja sa rasističkim oznakama... Tek tad bi mogli da pričaju o rasizmu u Engleskoj. Više puta sam bio u istočnoj Evropi kada je Chelsea igrao tamo i uverio sam se u to. Još jedna stvar koja me nervira je himna. Pogledajte ragbi! Ragbisti uvek ponosno pevaju himnu, imam utisak da hoće da nadglasaju ceo stadion. I navijači je uvek pevaju sa ponosom. A šta reći o fudbalerima? Foliranti, ne znaju jebene reči. Oni ne pevaju himnu. To je neverovatno, ponižavajuće. Uvek kažem - budi ponosan na to ko si i odakle si.
CKM: Koliko godina ti je zabranjen ulazak na stadione?
J.M.:Do sada je najduža zabrana bila 10 godina - ja sam dobio 20. Kada su me pustili iz zatvora, smanjili su mi kaznu na osam godina. To znači da svaki put kada Chelsea ili reprenzetacija igraju preko, moram da odnesem pasoš u policiju pet dana pre utakmice. Na dan prvenstvene utakmice Chelsea takođe moram da se prijavim u najbližoj stanici i potpišem neke papire. Po izlasku iz zatvora, kada sam se prvi put pojavio u policijskoj stanici, jedan pandur je bio oduševljen što me vidi: "Je l' to čuveni Jason Marriner? Ti pratiš Chelsea, zar ne?" "Ne pratim nikoga, majmune, imam zabranu!", odgovorio sam mu. Voleo bih da mogu da se žalim društvu za ljudska prava, ali njih boli ona stvar za navijače. Jedino što mi je krivo jeste to što nas svi tretiraju kao stoku. Gore nego pedofile, seksualne manijake, razbojnike...
CKM: Za svaku veliku huligansku ekipu bili su zaduženi određeni policajci.
J.M.: Svi ti panduri su dvostruke ličnosti. Ne tako davno, okupili smo se u jednom pabu i čekali protivničke navijača. Bilo je to uoči Božića. U pab su ušla dva lika, prišla našem stolu i ostavila čestitku sa natpisom "Svim Headhuntersima srećan Božić, želi policijaska stanica Fulham!" To je bio njihov odgovor na naše razglednice ("Voleli bismo da ste sa nama", "Lepo je odmoriti se od vas"...) koje smo im slali iz mesta u inostranstvu gde je igrao Chelsea ili reprenzetacija. Uoči utakmice protiv Leedsa, kada sam izašao iz zatvora, sedeo sam u pabu sa drugarima - iznenada mi je prišao pandura u civilu. Bio je nov. "Pozdrav, Jason, šta ima, znaš li šta se sprema danas?", upitao me je cinično. "To bih ja trebalo tebe da pitam, to je tvoj posao. Ti si u ovoj priči a ne ja", odgovorio sam mu.
CKM:Kada bi sreo Donala MacIntyrea, šta bi mu rekao?
J.M.: Ništa. Samo bih se nasmejao. Ne mora da se pribojava susreta sa mnom. Ljudi mi često kažu: "Kladim se da bi ga ubio kada bi ga video?!", a ja im odgovorim da me MacIntyre uopšte ne zanima. Ne razmišljam o njemu. Koga zabole za njega? Ako je ponosan na ono što je uradio, njemu na čast.
|
(Imao sam i ja moc admina, pa vam nisam nista radio :nene )
