Nisam nigde video ovaj topic i nije mi jasno zasto pa ga ja otvaram.
60 godina nije mala stvar pogotovo ovih Zvezdinih.
U subotu proslava ce biti utakmica sa Ofk-om i kao slag na torti poklon navijacima za veliki jubilej-pobeda u derbiju.
A na sam dan?
Kakve proslave,manifestacije organizujete,pravi li neko bakljadu,vatromet,zurku...

Uspon i pad našeg fudbalskog tima


U jeku rata, daleko u planinama, na slobodnoj teritoriji, odigrana je fudbalska utakmica između dve proslavljene proleterske brigade. U jednom timu igrala su i dva naša meštanina, Prle i Zvrki, dve čuvene polutke našeg kluba, koji je u punom sastavu, u pratnji najvatrenijih navijača, kao da ide na važnu utakmicu, otišao i partizane. Osim Prleta i Zvrkija, svi su izginuli, hrabro i neustrašivo, kako je to dolikovalo momcima koji su na zelenom ćilimu pored reke znali da na život i smrt brane boje svog kraja.

Ceo tim, s kompletnom fudbalskom opremom, i grupu najodanijih navijača, s trubama i talambasima, pod izgovorom da idu na utakmicu u obližnji grad, odveo je u partizane, pored udvojenih nemačkih straža, kapiten Prle, predratni komunista. Na domaku šuma, Prle je, kao pred početak igre, održao kraći govor: utakmica koja ih čeka je utakmica njihovog života, u kojoj, igrajući na svom terenu, pred punim gledalištem, moraju da pobede, jer brane najlepše, slobodarske boje naše varoši.

Već idućeg dana, napadom na žandarmerijsku stanicu i dizanjem u vazduh železničkog mosta, počela je njihova utakmica života, strašna i krvava. Za nekoliko godina većina naših fudbalera na najslavniji način se oprostila, za sva vremena, od igrališta. Samo su Prle i Zvrki nastavljali pobedonosnim putem partizanskih jedinica i, eto, stizali su, posle svih marševa i bitaka, da igraju za tim svoje brigade, koji je pobedio zahvaljujući, pre svega, dobroj igri naših čuvenih polutki.

Celu tu priču o njima proneo je niko drugi nego ujak, veliki ljubimac najpopularnijeg sporta u varoši i vatreni navijač našeg tima, čiju nijednu utakmicu, otkako je klub osnovan, nije propustio da gleda.

Odmah posle rata, Prle i Zvrki, sada već proslavljeni junaci, ne mnogo manje legende od Filipa, Vuka, Petra i Andrije, prvi su se svojski založili da se obnovi sjaj i slava kluba, čija je većina igrača hrabro izginula u ratu. Ogromnim uticajem i ličnim zalaganjem uspeli su da jedna od prvih radnih akcija bude obnova potpuno zapuštenog fudbalskog igrališta.

Sam ujak je s harmonikom išao na čelu omladinskih brigada, koje su u najkraćem roku očistile teren od korova i divljeg šiblja, pobile nove stative i napravile desetak drvenih klupa za gledaoce. U isto vreme, naši ribari su besplatno ispleli mreže za golove, a obućari sašili nekoliko lopti od najbolje goveđe kože.

Ubrzo, od novih mladića, onih koji su loptu ganjali na poljančetu, stvorena je dobra ekipa, koja je nizala pobedu za pobedom, zahvaljujući više srčanosti i snazi nego fudbalskom znanju. Samo za jednu godinu ona je već uskočila u ligu višeg takmičarskog reda, a već posle nekoliko sezona igrala je u grupi u kojoj naš tim otkad postoji — a postoji odavno, još od godina kada je ujak, kao dečačić, šutirao krpenjače i bundeve — nikad nije bio. Za njegov uspeh bili su najzaslužniji, svakako, Prle i Zvrki. Prle kao glava i trener tima (pri kraju rata jedan zalutali nemački metak odneo je Prletu parče pete, označivši kraj njegove fudbalske karijere), a Zvrki kao centarfor, igrač u dresu s brojem devet.

Zvrki je bio na vrhuncu fudbalske slave. Nije bilo halfa koji je mogao da zaustavi našeg razigranog centarfora: brz kao vetar, odličan dribler ("na petodinarci može trojicu da okrene", objašnjavao je ujak), provlačio se kroz iglene uši i nogom, i levom i desnom, glavom, leđima, ramenima, grudima ubacivao loptu u mrežu. Bilo je dovoljno da se naš centarfor, naša devetka trgne, razigra pa da utakmicu reši za nekoliko minuta. Golovi su padali kao jabuke u vreću.

Našeg Zvrkija čuvala su po petorica igrača, cela protivnička odbrana, ali ih je on uvek, maštovitim i bravuroznim potezima, nadigravao, praveći ih smešnim, "teškim volinama" — kako je ujak govorio. Nasamareni bekovi i halfovi katkad su nasrtali na našeg momka đonom, pesnicama, kolenima, što je kod publike izazivalo provalu neviđenog gneva.

Bezbroj puta, kad bi naša zvezda bila grubo oborena, milicija je imala grdne muke da spreči navijače da na samom igralištu ne isprebijaju protivničke igrače. Jednom je, čak, ujak, onako mali i žgoljav, promakao između čuvara reda i uleteo u igralište, ustremljujući se ovećim kamenom pravo na protivničkog beka, i svašta bi se dogodilo, pukla bi neviđena bruka (našem timu bi bilo zabranjeno da igra na svom terenu a oduzeli bi mu se i bodovi) da slabašni svirač, kome je duša od pijančenja i nespavanja bila u nosu, nije svojim teškim, nezašniranim cokulama zakačio za neku džombu i tresnuo koliko je dug (vetar mu je šešir odneo do centra), što je izazvalo provalu smeha, i među gledaocima i među igračima, i začas smirilo napetu situaciju.

Fudbalske utakmice bile su prava atrakcija naše varoši. S njima nisu mogli da se mere ni filmovi, ni vašari, ni cirkusi, ni berbe jabuka, izbori lepotica plaže i korzoa, takmičenja za najlepši glas, pozorišne predstave, koncert. Naša varoš postala je carstvo fudbala, iako su kožne lopte bile retke, a majstori krpenjača još uvek na ceni. Mnogi dečaci nisu propuštali nijedan trening našeg tima, satima čekajući iza golova da uhvate neku promašenu loptu i da je šutnu iz sve snage, srećni što će nekoliko dana moći da se hvale da su dodirnuli pravi fudbal. Na našim prvim asfaltiranim ulicama, kojima su vrlo retko prolazili automobili (naprste su se mogli izbrojati) šutirana su svinjska puvala, konzerve, jabuke, drvene pločice, ređe prave gumene lopte.

Ujak, vatreni navijač, ovaku utakmicu očekivao je s velikim nestrpljenjem. Na sam dan utakmice, obrijan, namirisan, u najboljem odelu, odlazio je na igralište sat pre početka, okupljajući oko sebe one najbučnije, s čegrtaljkama, talambasima, trubama, bubnjevima, kantama, zvonima, čitav mali orkestar, kojim je, kao poznati harmonikaš, kao čovek od nesumnjive muzičke kulture, sjajno dirigovao. Svirač je u džepove odela trpao semenke, kikiriki, karamele, suvo grožđe, orasnice, jabuke i kruške, što su mu sve, obično, drugi uzimali i jeli.

Posle utakmice, ujak je, zahvaljujući harmonici i ugledu svetskog čoveka bez kojeg nijedan važan događaj u varoši nije mogao da prođe, bio jedan od retkih koji je imao pristupa u klupske prostorije: od kupatila pa do male sale, u kojoj su igrači, uz piće i dobro meze, proslavljali pobede ili se, eventualno, tešili zbog, sasvim retkih, poraza.

To što je uvek bio na licu mesta, u blizini Zvrkija i Prleta, ujak je obilato koristio: u bašti naše najpoznatije kafane, oko harmonikaševog stola, kome je začas pripajano još desetak, okupljalo se veliko društvo, čuveni navijač je bio glavna zvezda, svi su mu poručivali piće i nudili ga cigaretama (ujak ih je stavljao u mali džep, za uvo i obod šešira) samo da čuju šta on misli o utakmici i šta su izjavili Zvrki i Prle, naš najbolji igrač i najbolji trener.

Ujak je sve znao: šta Zvrki jede, pije, kad leže, koliko trenira, kakvi su mu planovi za budućnost, šta čita, koja je njegova najomiljenija izreka, ko je po njegovom mišljenju najbolji glumac naše varoši, koje ploče sluša. Isto tako i o Prletu: kako organizuje trening, koliko pažnje poklanja kondiciji igrača a koliko uigravanju, da li je za totalni ili klasični fudbal, kakav značaj pridaje psihologiji, zašto igračima dva dana uoči utakmice zabranjuje da spavaju sa ženama i devojkama ... Jednom jedinom rečenicom: ujak je bio neka vrsta prvih naših sportskih novina, koje će tek mnogo kasnije, uz veliku pomoć iz varoške kase, početi da izlaze, a da se sviraču, kao jednom od pionira našeg sportskog novinarstva, nikad neće odati javno priznanje, čak ni upisivanjem njegovog imena, bar sitnim slovima, u zaglavlju lista.

Najzanimljivije su bile ujakove priče o Zvrkijevom i Prletovom prijateljstvu. Pre rata, biće da se, kao najbolji fudbaleri, nisu podnosili — iz prostog razloga što je svako smatrao da je bolji fudbaler, kao što je i cela varoš o tome imala podeljeno mišljenje. S fudbalskog igrališta bitka za prestiž se prenela na devojke: više puta su se udvarali istim curama, koje obično nisu znale kome bi se privolele.

U partizane je Zvrkija poveo Prle, mladi komunista. Zvrki, inače gospodski sinčić, kolebao se da pođe u partizane, čak i onda kad je ceo tim, zajedno s najvatrenijim navijačima, srećno promakao pored nemačkih straža. Tek na domaku šuma, posle Prletovog vatrenog i sjajnog govora, neke vrste poslednjih uputstava pred utakmicu života, u Zvrkiju je nestala kolebanja.

Rat je dve naše polutke i razdvajao i sastavljao. U jeku jedne od najvećih bitaka, Zvrki se vratio u obruč da iznese malaksalog i ranjenog druga. Po ujakovoj priči, kad je naš današnji centarfor, potpuno isrpen od danonoćnih bitaka i gladovanja, nameravao se vrati u obruč, iznenada se, iz guste šumske magle pojavila prelepa devojka plave kose, sa svetlim krugom oko glave, kao da je na njenom ramenu izgrevalo sunce, koja je, noseći čabricu mleka i tek ispečenu pogaču, mamila partizana da pođe za njom, na drugu stranu, što dalje od nemačkog obruča. Naš centarfor, koji se već danima hranio lišćem i travom, kad je osetio miris pogače i video tako lepu devojku, naglo se pokolebao i gotovo odustao od namere da izbavi svog prijatelja. Ali kao što je pre rata odoleo brojnim potkupljivanjima protivničkih timova (silne pare su mu davali da bar samo nekoliko puta promaši gol), tako i ovog puta, dok su mu se creva kidala od gladi, on nije zaboravio na druga, okrenuo se od devojke koja ga je mamila u sve gušću maglu i vratio se u obruč, u dolinu u kojoj su se ljudski životi krčkali kao čvarci u vrelom kazanu.

— Da li je Zvrki sanjao ili je zaista video tu devojku? — nisu mogli da izdrže a da ne pitaju ujakovi pažljivi slušaoci.

Ujak bi, ljut što ga prekidaju u pričanju, sve začuđeno pogledao, pa bi, po sto i prvi put, izvukao novčić, stavio ga na dlan da ga svi vide, zatvarao šaku i posle nekoliko trenutaka otvarao: novčića više nije bilo.

— Sanjao ili ne sanjao, da li je to zaista bila neka devojka ili đavo, nije važno! Važno je da je neko hteo da pokvari prijateljstvo naših igrača, ali, kao što vidite, u tome nije uspeo! — objašnjavao je ujak umornim glasom, očajan što godinama mora da ponavlja neke najobičnije istine.

Ceo razgovor se pretvarao u žestoku prepirku o tome ko je najbolji fudbaler svih vremena naše varoši: Zvrki ili Prle. Iako Prle odavno nije igrao, što je u raspravi Zvrkiju davalo izvesnu prednost, mišljenja su i dalje bila podeljena: Zvrki je bio nenadmašan dribler, Prle je imao jak šut, Zvrki je bio brz, Prle je bio stabilan, Zvrki je dobro tukao glavom, Prle je bio majstor za slobodne udarce.

U jeku najveće slave, Zvrki se oženio; Iznenada, preko noći. Kao prva zvezda oženio se još jednom zvezdom, lepom kafanskom pevačicom koja je tog leta stigla u našu varoš. Pesmom i pojavom mlada pevačica je napravila pravi dar-mar u varoši. Zbog nje je palo nekoliko žestokih tuča, polomljeno je bezbroj tanjira i čaša, tako da se u jednom trenutku u kafani nije imalo iz čega piti i jesti, nekoliko puta su menjana prozorska stakla i velika zidna ogledala, desetine neobuzdanih zaradilo je jednodnevne zatvore i platilo visoke kazne, a nekoliko radnika za noć je spiskalo plate i ušteđevine.

Pevačica je bila celoj varoši zavrtela mozak. Mnogi muškarci su se preselili u kafanu, tu su spavali, jeli, kupali se, brijali, potpuno zaboravljajući na kuću, porodicu i poslove. U tome je prednjačio neki auto-prevoznik koji je do samog orkestra namestio bračni krevet (upravi kafane redovno je plaćao zakupninu dvokrevetne sobe, bez kupatila i nužnika), preteći da će od njega napraviti mrtvački sanduk ako prelepa pevačica ne usliši njegove ljubavne izjave. Čak je i ujaka zahvatilo ludilo: dobrovoljno, bez ikakve naknade za svoj rad, postao je član orkestra, druga harmonika, i svake večeri, ošamućen blizinom mlade pevačice, izvodio je neverovatne vratolomije na svom izdrndalom instrumentu, da su svi očekivali da će i mrtvi, probuđeni ujakovom majstorskom svirkom, u grupama početi da dolaze u kafanu, ako ni zašta drugo, ono bar na gutljaj vruće rakije i zalogaj kiselog kupusa. Ujak je svirao kao i u svojim najboljim, mladićkim godinama.

Mlada pevačica je hrabro i lukavo odolevala bezbrojnim ljubavnim nasrtajima. Bila je hladna prema svim ljubavnim izjavama, u kojima su joj se kleli na vernost do groba, nisu je zanimale kuće, vile, bazeni sa slatkom i morskom vodom, jahte, avioni i druga bogatstva koja su joj nuđena, na ljubav nije pristajala i pred isukanim noževima, pištoljima, sekirama i toljagama, nisu mogli da je osvoje ni oni koji su joj obećavali najbasnoslovnija putovanja pod nebeskom kapom varoši i sveta, a čak je i poznati varoški zavodnik moler Četka ostao praznih šaka.

Jedino Zvrkiju, glavnoj fudbalskoj zvezdi, nije mogla da odoli. Naš centarfor je vrlo jednostavno osvojio nadmenu lepoticu, tako da ceo slučaj ulazi u istoriju najuspešnijih osvajanja žena u našoj varoši. Naš junak, koji je retko odlazio u kafane, jedno veče se pojavio, seo za najudaljeniji sto od orkestra, popio kafu i popušio cigaretu ne obraćajući pažnju na bilo koga, onda je ustao, prišao pevačici, pogledao je pravo u oči, uzeo za ruku i, bez ijedne reči, izveo napolje, na zaprepašćenje mnoštva udvarača koji su tu noći provodili, srećni ako bi u prolazu vrhovima prstiju dotakli skut njenih raskošnih haljina.

Slava našeg tima iz dana u dan je rasla. Na svim javnim mestima — u kafanama, kasarnama, berbernicama, krojačnicama, obućarnicama, mesarnicama, bakalnicama, poslastičarnicama, čekaonicama, učionicama — visile su fotografije našeg tima, remek-delo varoškog fotografa Žike (pet igrača čuči, šest stoji, loptu drži golman, sasvim levo trener), a pored njih i portreti našeg najboljeg centarfora Zvrkija.

Naš tim nije pobeđivao samo na svom terenu. Tome su dosta doprineli brojni navijači, koji su, predvođeni ujakom, dobro snabdeveni suvom hranom, vinom, rakijom i pivom, odlazili kamionima i u gradove iza devet gora da bodre svoje ljubimce.

Nekad su se s tih izleta vraćali i krvavih glava, na šta je ujak bio veoma ponosan, jer je to bio najbolji dokaz za njegove tvrdnje da i navijačima nije mnogo lakše od fudbalera.

Našu mirnu i idiličnu priču prekida pojava magle u varoši (bar je na tom detalju uporno insistirao ujak), a ujedno je uvodi u početak priče o propasti našeg fudbalskog tima.

Cela priča ima bar stotinak verzija, ne računajući još toliko ujakovih, a u svima jedna jedina činjenica je sasvim izvesna: strašni i nemili događaj se zaista zbio onog dana kad je grad preplavila gusta, dotada neviđena magla. Priča se, kad se iz svih verzija izvuče bitno, svodi na sledeće:

Zvrki je pošao motorom u obližnje selo da donese, recimo, rakiju (dosta sporenja je bilo da li je u pitanju bila rakija, ili sir, prase, orasi, luk, kajmak, jabuke, med), ali se s pola puta, zbog iznenadne i sve gušće magle, vratio kući i u svom rođenom krevetu zatekao ženu i svog najboljeg prijatelja Prleta. Naš trener je, poluobučen, uspeo da iskoči kroz prozor.

Zvrki nije mogao — od iznenađenja — da dođe k sebi. Pre nego što je izašao, ženi je rekao tek toliko da ne bi želeo da je zatekne u kući kad se bude vratio.

Dalja priča je mnogo pouzdanija, zahvaljujući mnogim očevidcima, iako i ona ima stotine verzija.

Zvrki je izašao kroz prozor, slep i gluv na pozdrave sveta izbio je na ulicu, spustio se prema reci, obučen i obuven zagazio u vodu, prešao na drugu obalu, udario glavom u debelu topolu, nije je zaobišao već se ispentrao uz nju i sišao s njene druge strane, nastavio uz brdo, došao na vrh, onda se spustio u dolinu, izbio na šumski put, zaustavio prvi kamion, vozač ga je pitao kud ide, fudbaler je rekao da će tamo kuda i on, stigao je u omanju varošicu, promuvao se ulicama, popeo se u putnički voz, seo u vagon drugog razreda i vratio se kući (žena je već bila pokupila stvari i otišla) sa strašnom mišlju: da mu je podvalio najbolji drug, onaj koga je na leđima izneo iz grotla smrti. Iz te misli rodila se druga, još strašnija i opasnija: da je Prle tim postupkom izdao revoluciju.

Tu istu misao (sledimo i dalje osnovnu priču, komentarisanje verzija i nastojanje na potankostima odvelo bi nas daleko) Zvrki je izgovorio posle nekoliko dana na partijskoj konferenciji, na kojoj se raspravljalo o razvoju poljoprivrede u našem kraju. Zvrkijev kratki govor dobio je takođe stotine verzija, a mi se, iz poštovanja prema ujaku, odlučujemo za verziju iz njegove građe za antihroniku naše varoši.

"Drugarice i drugovi, kada sam polazio u partizane, tog maglovitog julskog jutra 1941. godine, duboko su mi se u srce urezale reči mog druga sa sportskog terena Prleta, koje je izgovorio na brdu iznad naše varoši, na domaku šuma. Drug Prle je rekao — a on je tu, neka ispravi ako sam nešto zaboravio — da nas očekuje najvažnija utakmica u našem životu, koju ćemo igrati pred publikom koju u tom broju nijedan stadion na svetu nije video. Mi moramo pobediti, po cenu najvećih gubitaka i žrtava. Mnogi od nas će se zauvek oprostiti od igrališta. Ali treba da znamo da se borimo za ulazak u ligu kakva u svetu ne postoji, ligu slobode, sreće blagostanja, ljubavi. Niko ne može naneti poraz jednom timu koji se bori za slobodu, za novo, pravedno društvo, u kojem čovek čoveku neće biti vuk, u kojem ljudi neće nanositi jedni drugima zlo, bol ...

Ovih reči druga Prleta, koje sam, nadam se, dobro upamtio, sećao sam se za sve vreme ratovanja, kad mi je bilo najteže, one su me hrabrile, podsticale, davale snagu da istrajem.

(Kratak prekid. Tišim glasom.)

Na žaloet, drugovi, ovih dana drug Prle je izdao mene, izdao revoluciju, svoje reči od pre desetak godina sramno je pogazio, bacio ih u blato. U socijalizmu, u društvu za koje se i sam borio on je spavao sa ženom najboljeg prijatelja, saborca iz revolucije. Da je spavao sa ženom nekog klasnog neprijatelja, pa da čovek i razume ...

(Graja u sali. Predsedavajući lupa šakom u sto.)"

Naš centarfor je grubo prekinut, uz objašnjenje da se na sastanku razgovora o razvoju poljoprivrede u našem kraju, a da se ovakvo izlaganje druga Zvrkija može protumačiti kao omalovažavanje sjajnih rezultata koje su naši radni ljudi u toj oblasti postigli.

Na istoj konferenciji Prle je, kao istaknuti društveni i sportski radnik, predložen za našeg predstavnika u sportskim organizacijama glavnog grada.

Bilo je očigledno da ni ljudi iz Komiteta a ni varoš ceo slučaj ne uzimaju tragično, pogotovo što od kafanske pevačice drugo nešto nisu ni očekivali. Sve ih je mnogo više zabrinjavalo da se posledice tog događaja ne sruče na fudbalski klub. Pomiriti najboljeg igrača i najboljeg i jedinog trenera bilo je, bar za sada, nemoguće i neizvodljivo, a zatim, ipak, bio je važniji Zvrki: i najbolji trener ništa ne može da uradi ako nema bar jednog dobrog igrača, jednu zvezdu. Brzi Prletov premeštaj u glavni grad (a što je označavalo i početak njegovog političkog uspona) izdejstvovan je, najverovatnije, s namerom da se spase Zvrki, odnosno naš tim.

U ublažavanju tragedije koja je u crno zavila našu varoš, centar svetskog fudbala, vidnu ulogu je odigrao ujak. Kao najveći psiholog naše varoši, kao pesnik koji čuči u dnu svakog ljudskog srca, ujak se prihvatio mučnog i odgovornog posla da Zvrkija izvuče iz teškog psihološkog stanja.

Tri osnovna pitanja, pored mnogih nevažnih, vrzmala su se tih dana u Zvrkijevoj glavi, na koja je on pokušao, zajedno s ujakom, kao s prijateljem pred kojim nije imao tajne, da nađe odgovor:

1) Da li je njegova žena tu svinjariju napravila smišljeno, s namerom da ponizi njega, Zvrkija, velikog fudbalera, u koga je bila do ušiju zaljubljena, da ga baci u prašinu, na kolena, kad toliki bekovi, služeći se i rukama i nogama, to nisu mogli da urade, i da u isto vreme ponizi i njegovog najboljeg prijatelja (mora da se Prle bedno osećao što je izdao svog drugara zbog neke sumnjive kafanske pevačice), pojavljujući se u celoj situaciji kao pobednik, kao prava zvezda?

2) Da li je to Prle uradio iz osvete, jer je bio, po Zvrkijevom mišljenju, lošiji fudbaler od njega?

3) Nije li njegova žena obična namiguša, ne može da živi bez više muškaraca, sasvim je slučajno što je izbor pao na Prleta?

Sva tri pitanja, s mnogobrojnim potpitanjima, imala su hiljadu svojih da i hiljadu svojih ne. A svako to da i ne imalo je hiljadu svojih priča. Raspravljajući sa Zvrkijem o celom slučaju, za vreme dugih i zamornih šetnji pored reke, ujak je shvatio da je ljudska misao strašno žilava i probojna: proći će i kroz vatru i kroz vodu, preko šuma i planina, otići će na nebo i pod zemlju, prevrnuće svaki list i kamenčić, sići će i u donji svet da dođe do onoga čega, obično, nema.

Veliki maštar i tvorac čudesnih bajki naše varoši, osećao se inferiorno i bedno pred razbuktalom fantazijom uvređenog fudbalera, koji je u svakoj sitnici otkrivao hiljade značenja, bitnih za objašnjenje celog slučaja. Koliko su samo časova Zvrki i ujak izgubili pokušavajući da odrede tačan smisao Prletovog pikavca ugašenog u vinskoj čaši, jednog od mnogih tragova koje je trener ostavio posle neslavnog bekstva.

Zašto baš u čaši da ugasi cigaretu? — pitao se Zvrki. — Nije li tim, u suštini drskim i bezobraznim gestom, trener hteo još više da ga uvredi? Ili je to uradio nesvesno? Kako sve to objasniti kad se zna da Prle i u kafani i na igralištu nije bacao opuške bilo gde, nikad pod noge, u tanjire i čaše, i kad se zna da je lično organizovao radne akcije da se igralište i tribine očiste od pikavaca, a da je duž klupa, na svakih pet metara, postavio pepeljare od praznih konzervi? Zašto je ugašena tek pripaljena cigareta? I ne izbija li drskost i nadmenost iz te grubo zgnječene i gotovo neispušene cigarete? U kojem je to trenutku urađeno? Šta je posle tog poteza došlo? Šta je Prleta sprečilo da cigaretu ne popuši dokraja, na miru? Da li se u tom trenutku smejao na račun svog prijatelja? Itd.

Ujaku je pucala glava. Već je hteo da digne ruke od našeg najboljeg fudbalera. Ovaj je u svemu otkrivao trenerove podle namere, čak i u tome što je za igrače određivao dvodnevni karantin uoči utakmice, mada je bilo nepobitno dokazano da je to kratko uzdržavanje od seksa donosilo dobre rezultate našem timu.

Ujaku je, u vrlo teškoj situaciji, sasvim slučajno pomogao glavom i bradom. Prle, koji se, čekajući dan da pođe za Beograd, skrivao od sveta i Zvrkija kao miš i rupi. Ujak je na Prleta nabasao u jednoj zabačenoj birtiji, i ovaj mu je, kao čoveku u koga je imao puno poverenje, potanko objasnio kako se sve to dogodilo.

Po ujakovoj priči, odnosno Prletovoj, ceo događaj je neko vešto udesio da bi narušio prijateljstvo naših najboljih fudbalera. Taj neko je, donekle, u tome uspeo.

Ujak je tvrdio da se Prle, teško utučen, sa suzama u očima, kleo svim najdražim na svetu da ne zna kako se obreo u stanu svog prijatelja. Magla, koja se iznenada sručila na varoš, zatekla je našeg trenera na pecanju, u trenutku kad je riba najbolje radila. Magla je bila toliko gusta da se vrh štapa nije video. Iznenada, na jednom mestu, magla se proredila i tu se pojavila nepoznata, lepuškasta plavuša, gola do pojasa, koja je rukama i nemim pokretima usana mamila okasnelog ribolovca. Kao začaran, Prle je ispustio štap i krenuo za lepom neznankom, oko koje se u krugu, veličine fudbalskog centra, kao oko sveca, topila magla.

Devojka ga je vodila u centar varoši, glavnim ulicama, ne pazeći na pešačke prelaze i semafore, a Prle je koračao kao u snu, goreći od želje da je što pre stigne, dotakne, privuče k sebi. Ni na kraj pameti mu nije padalo da se upita kuda to ide, zašto na ulicama nije sreo nikog, zašto nijedan milicioner ne hapsi tu nepristojno obučenu devojku i zašto se svi automobili, bez obzira na svetlo na semaforima, zaustavljaju da propuste lepu golišavu plavušu.

Devojka je Prleta uvukla u jednu veliku zgradu, liftom ga ponela na osamnaesti sprat i uvela u neki ogroman stan. U salonu, pored raspaljenog kamima, na beloj medveđoj koži, devojka se potnuno obnažila, donela dve čaše vina i zapalila dve cigarete. Prle je pošao k njoj, spreman da joj svakog trenutka padne u zagrljaj, ali mu je neznanka pokazala na plavi dres s brojem osam, prebačen preko fotelje. Prle je odmah shvatio da plavuša želi da on obuče svoj čuveni dres, koji već godinama nije nosio. Ni u jednom trenutku on nije stigao da se upita gde se to nalazi, čiji je to ogroman stan, kako da se popne liftom do osamnaestog sprata kad u našoj varoši najveća zgrada ima svega deset spratova, i otkud tu njegov dres, koji se nalazi u spomen-sobi našeg kluba, zaključan u vitrini.

Iz tog čudnog sna — da priču skratimo i privedemo kraju — Prleta je probudio tresak vrata, kojim je Zvrki objavio svoj dolazak. Prvo što je naš čuveni trener video bilo je: noćni stočić, na njemu slika njegovog prijatelja i dve dopola napunjene čaše vina — u jednoj ugašena cigareta. Onda je shvatio da se nalazi u malom Zvrkijevom stanu, u spavaćoj sobi, na bračnom krevetu, pored žene svog prijatelja, gole, raspletenih crnih kosa.

Ujak je čvrsto verovao da naš trener ne laže. Koliko je Prletu bilo teško, on je hteo da puca sebi u glavu, ali ga je ujak sprečio, uveravajući ga da time samo ispunjava pakleni plan te bajne utvare.

I Zvrki je poverovao, doduše, ne odmah, celoj priči. U dugim šetnjama pored reke, on je došao do čvrstog zaključka: ta plava neznanka bila je u svemu nalik na onu koja ga je čekala po izlasku iz obruča. Čak se i pojavila u istim okolnostima, u najgušćoj magli. Ovoga puta, u svojim pokvarenim namerama ona je uspela.

Kako je to moguće? Postoji li ta žena zaista? — ozbiljno su se pitali ujakovi slušaoci, iako su već bili navikli na svakojaka čudesa.

Ovog puta ujak ništa nije rekao. S visine je pogledao sve prisutne, izvukao maramicu iz malog džepa, mahnuo svima ispred očiju, zgužvao je i raširio: iz maramice je, na veliko zaprepašćenje svih gostiju naše najveće kafane, prhnuo beli golub i vinuo se u nebo.

— Ljutu! — rekao je ujak zabezeknutom konobaru i dodao: — Duplu!

Zvrki je čvrsto poverovao ujakovoj priči tek posle nekih događaja koji su ubrzo usledili.

Ta ženska utvara, koja se, prema prilici, pretvarala čas u plavušu, čas u crnku, čas u ružnu, čas u lepu, navukla je Filipa da se založi da zaposlenje koje nije zasluživala dobije neka sumnjiva devojka, poslednja varoška namiguša, a i umalo na jednoj pozorišnoj predstavi nije otkrila legendarnog junaka, koji je, zahvaljujući samo lukavosti, u poslednjem trenutku pobegao iz sale i tako izbegao da ga varoš konačno upozna.

Udbaš Andrija Pauk, posle propijančene noći, našao se na školskom igralištu, na kome je dvadesetak učenica u belim gaćicama i majicama, nalik na buket rascvetalih ruža, igralo košarku. Sav očaran i zadivljen lepotom njihovih golišavih i čulnih tela, Andrija je, raširenih ruku, pošao prema mladim devojkama, kao da je među njima ugledao plavokosu Engleskinju Meri. Ugledavši ga tako bunovnog, s ulepljenim lišćem na ćelavoj glavi, devojke su se uplašile i razbežale s igrališta, dok je Andrija, jednako šireći ruke, mucao:

— Zašto? Zašto bežite!?

A ujak se jednog jutra pojavio s tamnim naočarima za sunce, koje ipak nisu mogle da sakriju da je sviraču jedno oko zatvoreno i okruženo masnicom. Cela varoš je već znala da je te noći neki poručnik, koji se nepredviđeno vratio s vežbe, zatekao u kući svirača sa svojom ženom kako — bar tako je tvrdio ujak — hrani mlekom slepiće u cokulama, i cela varoš je unapred znala da će ujak reći da ga je tamo odvela ta opasna i prevejana utvara.

Na sledećoj varoškoj partijskoj konferenciji, koja je usledila vrlo brzo, Zvrki se odrekao onoga što je na prethodnom sastanku rekao o svom drugu Prletu, koji je već bio otputovao za Beograd. Taj kratki govor navodimo opet iz ujakove antihronike:

"Drugarice i drugovi, Prle nije izdao revoluciju. Uveravam vas da joj je verniji nego ikada. Revolucija još nije završena. Još nisu savladali razni kontrarevolucionarni elementi, koji se svim i svačim služe. Oni menjaju svoje lice, nalazeći pak pribežište među utvarama i priviđenjima. Pošto ne mogu da razbiju naše idejno jedinstvo, oni pokušavaju da naruše naše drugarske odnose. Oni bi se najviše radovali ako bismo spavali sa ženama svojih najboljih prijatelja.

Ti isti kontrarevolucionarni elementi su pokušali da poseju razdor izmeću Prleta i mene, ali nisu uspeli.

Drugarice i drugovi, budimo na oprezu, otvorimo četvore oči i pronađimo što pre neko sredstvo za rasterivanje magle".

Zvrkija su opet prekinuli, rekavši mu da skreće diskusiju s glavne tačke: razvoj turizma u našoj varoši. Više nego očigledno je da turizam postiže lepe rezultate, a Zvrki priča o kontrarevolucionarnim elementima. Konferencija je završena tako što naš centarfor ovoga puta nije, na jedan diskretan način, izabran ni u jednu komisiju i rukovodeći organ.

Ništa nije moglo spasti naš tim od neizbežne propasti. Gubio je utakmicu za utakmicom. Naš čuveni Zvrki, centarfor oko koga se otimalo devet okolnih gradova, pružao je sve slabije i slabije partije. Maštovitost i duhovitost njegove igre, koja je dovodila do ushićenja ceo stadion, nestale su preko noći. Šutevi su mu bili mlaki i neprecizni. Dešavalo se da je po čitavih desetak minuta bio potnuno odsutan iz igre, lopte su ga udarale u glavu i noge a da ni prstom nije mrdao, što je samo bio znak da još nije raščistio s nekim od hiljadu zagonetnih pitanja koja su ga mučila.

Kraj Zvrkijeve fudbalske karijere bio je tužniji od kraja mnogo manje čuvenih igrača: bez cveća, počasnog gola, iznošenja sa igrališta na rukama, oproštajnih govora, svečane večere. Na njegovoj poslednjoj utakmici, koja se igrala po kiši i magli, lopta uopšte nije htela naš tim: prelazila im je preko nogu, bežala od njih, odlazila tamo gde je ni u snu ne bi uputili. Naš tim je izgubio s rezultatom koji nije zabeležen u istoriji varoškog fudbala 33:0 ("i slovima: trideset i tri prema nula" — govorio je ujak), kao da su svih dvadeset i dva igrača igrali na jedan gol. Na toj utakmici golman protivničkog tima napravio je čuveni "štos", koji je kasnije uveliko korišćen kao otrcano poređenje kad god je bilo reči o slaboj igri navalnih igrača: skoknuo je u obližnju kafanu, pojeo deset ćevapčića i popio flašu piva, bez ikakve bojazni za svoj gol.

U jednom trenutku te nikakve igre Zvrki je ispod gaćica izvukao revolver i ispalio čitav šaržer u loptu.

— Zar je ne vidite!? Plavuša! — uzvikivao je Zvrki, vitlajući revolverom, dok su preplašene sudije i igrači glavom bez obzira bežali sa igrališta.

Naš tim je, za nekoliko sezona, ponovo vraćen u ligu iz koje je, odmah posle rata, i krenuo. Nije nam ništa išlo naruku: ni novo igralište napravljeno po poslednjoj reči tehnike (kamena podloga, drenaža, buseni trave izvađeni s planinskih vrhova), ni mnogi mladići kojima je fudbal bio zanimanje, ni nova oprema, ni lopte nabavljene u inostranstvu, ni čitav klupski štab sastavljen od prvog, drugog, trećeg trenera, masera, lekara, psihologa.

Ujak, čovek starih vremena i zaljubljenik svoje mladosti, u svim novinama video je okolnosti koje neminovno vode ka propasti jednog od najpopularnijih sportova naše varoši. Još uvek glavna zvezda u bašti naše najveće kafane, ujak je i dalje pravio svoje usmene novine (one su s pažnjom slušane, iako su u varoši već odavno izlazila dva dnevna informativno-politička lista i jedan sportski), sipajući kao iz rukava pred svojim slušaocima jed i žuč na stanje u današnjem fudbalu:

1) Nema više dobrog fudbala čim su nestale divlje poljane (tu su sada parkovi i stambene zgrade), s kojih su, obično, dolazili najbolji igrači.

2) Dobar fudbal neće nam doneti ni dresovi od prirodnih i veštačkih vlakana, ni kopačke nabavljene u inostranstvu. Stara je istina da utakmicu ne dobijaju dresovi i konačke, odnosno da je svaka puška u rukama Vuka Mandušića ubojita, kako je voleo da kaže ujak, najbolji poznavalac Njegoša u našoj varoši. Zvrki je u jednom dresu, iskrpljenom na stotinu mesta, igrao tri sezone, a ko ne veruje može taj dres, natopljen znojem našeg najboljeg fudbalera, videti u ujakovom podrumu, gde ga, u jednoj vitrini, drži kao najveću svetinju. Prle je svoju prvu utakmicu igrao u gumenim opancima, a kad su mu se kaiševi pokidali, nastavio je u vunenim čarapama, pa mu nije smetalo da zabije tri sjajna gola.

4) Ponajmanje će dobar fudbal doneti plate i nagrade fudbalerima, duge pripreme, bolje reći besplatna letovanja i zimovanja, na moru i planini. Zašto fudbalere tako maze? U ujakovo vreme, a to će reći u najslavnije vreme u istoriji varoškog fudbala, igrači su bili srećni ako bi posle utakmice dobili bocu piva i pljeskavicu od deset, s malo više luka.

Varoš je preko noći izgubila interesovanje za fudbal. Ujak se više nije pojavljivao na utakmicama, a nije imao dostojne zamene koja bi mogla preuzeti njegov orkestar najbučnijih navijača. Slike našeg tima i našeg ljubimca Zvrkija polako su nestajale s javnih mesta. Doduše, u dnevnim listovima povremeno su objavljivane fotografije naše druge čuvene zvezde, Prleta, koji je, odavno zaboravivši na našu varoš, u glavnom gradu vrlo uspešno krčio put ka političkoj slavi. U varoši je ostala legenda o dvojici naših najboljih fudbalera, koju je ujak, ponekad, za kafanskim stolom, podgrevao pričama o starim dobrim vremenima kada se igrao pravi fudbal.

Milisav Savic, 1977.

U koliko sati se igra sa ofk i u koliko je derbi ??? To ce dosta da zavisi od nase brojnosti...

28/02/2005 | Izvor: B92, Beta
Hokejaši Zvezde šampioni SCG

Hokejaši beogradske Crvene zvezde postali su novi šampioni Srbije i Crne Gore u hokeju na ledu, pošto su u ponedeljak u gostima na penale pobedili novosadsku Vojvodinu.

U regularnom toku rezultat je bio 3:3, iako je Zvezda do 53. minuta vodila sa 3:1.

Vojvodina je 18 sekundi pre kraja uspela da postigne izjednačujući pogodak, a nakon produžetaka rezultat je ostao nepromenjen.

Zveda je postigla dva gola iz penala, a Vojvodina samo jedan, tako da je titula otišla u Beograd.

Vojvodina je poslednjih sedam godina bila šampion SCG.

Utakmica je odigrana u punoj Ledenoj dvorani novosadskog Spensa, pred oko 2.000 gledalaca.
ampion

Jel bio neko, imate li jos neko neke informacije? Ja samo znam da smo pre par meseci bili tek drugi ili treci favoriti. Srecom nesto se desilo, te pobedismo...

Наш саговорник, у ексклузивном разговору, је Владимир Цветковић, некад истакнути кошаркашки репрезентативац (149), освајач сребрне олимпијске (Мексико 1968.), две сребрне и једне златне медаље на светским шампионатима (Монтевидео, Рио де Жанеиро, Сантјаго де Чиле), као и носилац пет националних одликовања: Ордена заслуга за народ са црвеном звездом, Ордена рада са златним венцима, Октобарске награде града Београда, Златног грба града Београда и Мајске награде Србије.

Рођен је 24. маја 1941. године у Лозници где је завршио гимназију. У Београду је дипломирао на Економском факултету. Кошаркаш и капитен Црвене звезде био је од 1959. до 1972. године. Кад је завршио спортску каријеру био је директор у туристичким предузећима „Кварнер експресу” и „Инексу”, и Спортског центра Ташмајдан, затим генерални секретар, па директор фудбалске Црвене звезде, коју је, у тандему са Драганом Џајићем, и сјајно упакованим тимом, одвео 1991. године до титуле првака Европе и света. Говори енглески и француски.

Шта Вам је те 1968. године у Мексику, три секунде пре краја утакмице против Руса, кад сте се спремали да изводите два слободна бацања, при вођству ривала од „пола коша,” казао Сплићанин Петар Сканси, саиграч у тиму?

– Пришао ми је, и да нико нечује, рекао:„Ако убациш „обе лопте” носићу те до Београда.” И у томе сам успео. Победили смо Русе са 63:62. Сви смо ми у екипи имали изузетно пријатељски однос. Били смо једна сјајна, готово непоновљива генерација, која је играла за славу.

А 23 године касније, 1991. били сте један од вођа сјајне фудбалске генерације Црвене звезде која је освојила титулу првака Европе и света. И тада се играло за славу, али и за озбиљне паре. Италијани су тврдили да Савићевић, Михајловић, Југовић, Најдоски, Белодедић, Панчев голман Стојановић...вреде око 50 милиона долара, а Звезда је, њиховом продајом, добила само 20 милиона. Да ли су они вредели толико или је то била само прича?

– Увек постоје разлике између приче и стварности. То је увек тако. Једно је сигурно: за сваки трансфер постоји уговор који се налази на три места, један је код продавца, други је код купца и трећи је у националној федерацији. И ти уговори морају да буду апсолутно идентични. То је основа целог посла.

Да ли је Ваш однос са Џајићем, већ тада, био мало лабавији него раније?

– Није. Једноставно ми смо имали две различите концепције које нису, до мог одласка из Звезде, до децембра 2001, битно утицале на рад клуба. Више је то био различит приступ одређеним односима. Сматрао сам, пре свега, да сви фудбалери који играју за наш клуб морају да буду играчи Црвене звезде. Био сам и за вредновање доприноса навијача. Али за успех сваког великог клуба је значајно да мора да се нађе мера између клуба и навијача. Увек негде у тој релацији мора да постоји граница. Сматрао сам да оног момента, кад се направи инцидент без потребе, и навијачи морају да сносе консеквенце као и клуб. Други нису тако мислили. Дуго сам то толерисао, али тврдио сам да то не може тако. Прави навијач мора да допринесе клубу, а не сме да одмогне ни у чему.Ту је била та разлика.

Изненада сте отишли из Црвене звезде у децембру 2001. Зашто?

– Ја сам сматрао да само људи који раде у Звезди, који су изабрани Звездини руководиоци, имају право да воде клубску политику.То право, по мени, нема ни председник државе или владе. Ипак, почели су притисци да Звезду морају да воде и неки други људи, да Звезда мора да буде оваква или онаква...А ја сам сматрао да један овакав клуб мора да буде ван било каквог утицаја. Ја сам, до рада у Звезди, деведесетих, био шест година министар спорта, волонтер, без партиске припадности, а ни један политичар на мене није вршио никакав притисак. Јер за једну државу је битан сваки резултат једног великог клуба. Ево, на пример, сад после Дњепра, успех Партизана из „неке Србије и Црне Горе,” где се дешава шта се дешава, један клуб успе да се пробије у осмину финала Купа Уефа у једној врло напорној утакмици у борби са тешким противником. То сад бележи читава светска штампа. Партизан је то учио са својим руководством, са својим играчима, са својом политиком, са својим знањем са својим навијачима... Тако мора да буде. А у Звезди су почели да дувају неки ветрови из супротног смера...То је био и мој принцип и то би требало да буде принцип свакога који искрено воли свој клуб. Имао сам 60 година, провео сам у Звезди 42 године, био сам и мало засићен и сматрао сам да би требало да одем, да не би штетио Црвеној звезди. Мени је спортско друштво направило опроштај. Добио сам једну велику сребрну лопту која је пола кошаркашка а пола фудбалска, као симбол мога рада у обе секције.

На посебан начин, фештом у спортском центру, у пензију Вас је отпратио и фудбалски Партизан. Како је до тога дошло?

– За мене је то било пријатно изненађење. Да се не схвати погрешно било је то мало и логично. У току целе каријеру увек сам прихватао екипу Партизана као ривала, а не као непријатеља.

После таквог Вашег одласка из Звезде и такве организације испраћаја, од вас је тражена изјава о односу са Џајићем. Шта сте тада казали?

– Свима сам рекао оном што сам тада искрено мислио. Казао сам да сам Џајића упознао 1964. кад смо били чланови Олимпијског тима у Токију. Од 1983. до 2001. године. Радили смо на заједничком послу у Звезди, која није ни моја ни Џајићева, већ је власништво милиона људи. Радило смо најбоље што смо знали. И успели смо да стигнемо до врха и Европе и света. У току тог рада смо се и дружили. Разумљиво је да сам о низу односа мислио другачије од Џајића, јер обрнуто не би било природно. Било је, не жели да кријем, ту и сукоба, па и повишених тонова, а по некад, условно речено, и свађа. Али никад се није догодиоло да Џајић и ја не говоримо. Ни једног тренутка.

Да ли сад говорите са Џајићем, да ли се дружите..?

– Не знам да ли говоримо. Нисмо у контакту!

Сад сте менаџер са радном дозволом Фифе. Имате агенцију „Скил” (у преводу ниво). Опет сте у фудбалу, а не у кошарци. Због чега?

– Било је то логично ја сам последњих 20 година провео у фудбалу и све кошаркашке везе су покидане.

Да ли неки играчи Звезде долазе код Вас због трансфера?

– Никад нисам обавио ни један трансфер фудбалера Звезде. Мислим да би се то мало другачије тумачило. Али видим да је Звезда упала у неки раскорак између Босмановог правила (кад истекне уговор играч је слободан) и стварности. Тако да се десило да је доста играча Звезде отишло из клуба без обештећења.

Да ли можете и себе да оптужите што нисте припремили неког младог и способног човека да у Звезди настави Ваш посао?

– Ако постоји такво гледање могу и о томе да причам. Себе оправдавам, али не као алиби већ као чињеницу. Имао сам мандат у Звезди још три године после мог одласка, а отиишао сам у пензију. Међутим, нико ме није задржавао. Сви су се сложили са мојим одласком. То сам протумачио овако: „Значи Цвеле твоје време је прошло.”

Ког калибра би требало да буду вође Црвене звезде?

– Профил, првих људи, пословних и спортских људи Црвене звезде мора да буде такав да их знају сви. Морају да их воле „звездаши,” а сви остали спортисти морају да их познају, а без талента ни ово прво ништа не вреди. Морају да имају знање и огромни радни потенцијал као и одлике људи који се не цене по обећањима већ према учинку.

Звезда сад није међу првих 100 клубова света. Како то доживљавате?

– Та кривуља успеха и падова се смењује. Не би требало заборавити да мадридски Реал 30 година није освојио Лигу шампиона, а онда им је у томе помогао Предраг Мијатовић. Значи ти падови су логични, само је сад питање како изаћи из кризе и како кривуљу усмерити на горе. Није ово крај света нити је ово коначно. Људи који су сад у Звезди и око ње морају озбиљно и опрезно да раде на враћању клуба на стари пут. Могу да сугерирам. Мора се наћи комбинација у којој нико не може да води Звезду, а да нема „звезде” овога клуба у било ком смислу. Не може се од десет највећих бизнисмена направити велики клуб. Мора у тај посао да се уграде и спортисти, који клубу дају посебан шарм, посебну димензију и доносе знања које бизнисмени немају. Конкретно: Не може се направити велика Црвена звезда са Мишковићем, Карићем и Антељом, ако у вођству клуба нема бивших фудбалера. И ти фудбалери који улазе у тај посао морају поседовати један велики квалитет, једну додатну димензију која стреми будућности, а не ономе што су они били. Значи на бази онога што су урадили морају да имају један нови квалитет.

Да ли можете да сугеришете и неколико имена тих Звездиних звезда?

– То би могли да буду Стојковић, Југовић, Михајловић, Бинић, Стојановић...То су људи које цео свет познаје...Пред њима се отварају сва врата, а прате их бизнисмени...

Која је сад цена Звезде?

– Са спортским клубом се дешава супротно од привредне организације. У земљама транзиције предузећима се смањује цена да би се јефтиније продала. У спорту је то супротно. Вредиш само ако си квалитетан. Звезда би се брзо продала да је у врху Европе и света, а не овако. Мислим да се много мистификује приватизација у спорту. Онај ко уноси капитал у Звезду хоће да се тај капитал оплоди. Први услов је да Црвена звезда не мења име. Затим мора да уложи огрмоне паре за инфраструктуру, па да купи најбоље играчи, скупе и квалитетне...И опет је то неизвесно. На пример: Реал је најскупљи клуб, а не узима ни један трофеј већ две-три године. И зато мислим да ће доста времена проћи док неко не загризе у куповину Звезде и Партизана.

Од чега Вам се сад састоји живот?

– Не само сад већ увек од љубави, поверења, рада, бриге о деци...Имам кћерку Зорану (37) и сина Растка (35), а и унука Мишка-Џарвиса (година и по), Зораниног сина.

-----------------------------------------------------------

Одлазак у правом тренутку

Да ли сте Ви гневни због свега што те снашло пре три године у Звезди?

– Нити сам љут, нити сам гневан. Мој одлазак је могао да буде и касније и раније. Лично мислим да је дошао на време. Могао сам да одем кад буде касно. Човек сам Црвене звезде и на сасвим други начин је доживљавам. У Звезди има и успешних и неуспешних и задовољних и незадовољних. Спадам у категорију и успешних и задовољних. Признат сам од породице Црвене звезде плус од стране других. Мој долазак или недолазак на прославу 60-тог рођендана није битан. Црвена звезда увек остаје моја боја, мој клуб и тако ће увек да остане.

-----------------------------------------------------------

Време тандема Цветковић – Џајић је прошло

Како тумачите ово што се у Звезди догодило после ПСВ и Зенита?

– Да мало све обрнемо. Ево овако: Џајић и ја смо били супер тандем. Имали смо свој стил, имали смо своје квалитете и ја лично мислим да је време тог тандема прошло и да је морало да дође до иновација у раду. Данас је време интернета и људи другачије орјентације. Ту је сад настао једна вакум у Црвеној звезди. Рећи ћу нешто што се види из података о мом животу. Ја сам ипак, као Звездин човек, као кошаркаш, али и економиста, дошао да водим послове Звезде, али сам пре тога био директор у туризму 10 година био сам 5 година директор „Ташмајдана”. И тек тада сам дошао да водим Црвену звезду. А у Звезди је сад наступио један вакум. Недостаје младих, а искусних и способних људи спремних да уђу у једну велику и непознату битку.

-----------------------------------------------------------

Поштујем Цептера...

Филип Цептер је у понедељак изабран за председника Олимпијског комитета Србије и Црне Горе. Владимир Цветковић је о томе рекао:

– Милана Јанковића познајем одавно, о њему као пословном човеку мислим све најбоље. Ипак, жалим због таквог епилога. Председник Олимпијског комитета треба да буде најбољи представник свих спортиста наше земље. По мени, требало је имати и знања и снаге да се на место председника поново изабере бивши олимпијац. Могао је то да буде и Александар Ђорђевић, Јасна Шекарић... Наравно, у најужем руководству може да буде и бизнисмен, са задужењем да брине о финансијама. Спортиста-председник даје целој земљи другачију димензију. Поштујем Цептера, треба знати зарадити динар, то је за многе велики проблем. Али, бити председник Олимпијског комитета, то је нешто сасвим друго. Шта ће са браћом Грбићима, Даниловићем, зашто се неко од њих није кандидовао? Али, шта је ту је...

Od sad pa na dalje,ovde bi mogli da stavljamo obelezja nase brace,koja se mogu videti na nasoj tribini! ;pljuga

Zašto uvek. Zašto uvek kasnimo na početak utakmice. Zar je neki veći problem poći malo ranije. Koliko samo utakmica na kojima ulazimo sa zakašnjenjem na stadion. Ovo je veliki problem i morali bi da poradimo na njemu. Skoro nijedno gostovanje u zadnje dve sezone van Beograda nije bilo bez kašnjenja. Znam da postoje objektivni razlozi kao što su nekad kvarovi, zadržavanje od strane kerova ali u većini slučaja je to samo naša lenjost. Interesuju me i vaša mišljenja povodom ovoga.

Ima li odavde iz Srbije zainteresovanih za ovo gostovanje ? ;pljuga (pored UK-a koji ide iz "preko" )

Evo kombinacije:

Slovenacka viza - 35-40 Eura
Engleska viza 50 Eura
S obzirom da bus povratna bg-lj-bg kosta 60 EUR, jedna kola sa 4 osobe, podele se troskovi goriva, 30 eura po osobi.
Iz Ljubljane preko Easyjet-a LJ-London-LJ
(Ne postoji direktan avion iz LJ za Newcastle, London - Newcastle voz povratna kosta oko 35-40 funti...)

London - Newcastle u jednom pravcu kosta preko easyjet-a (ako sada rezervises) 8 funti...

E sad, ako se krece avionom iz LJ za London (stansted) kosta 4,250 SIT. Povratak iz Londona za LJ je uvek skuplji i kosta 27,282 SIT (premnogo). Verovatno je ryanair jeftiniji za povratak? Samo sto ryanair ne leti do LJ, nego do Trsta (u tom slucaju bolja je sengen viza nego slovenacka viza).


Mapa easy-jetovih ruta:


Za sve ovo treba dosta kesha, mada ce uglavnom ici gastosi

Moja prava tekma,spomenuo sam je u pivnici pa moram i da otvorim topic.
Pionir,koliko se secam solidno popunjen,s druge strane navijaci Paok-a sa nekim isvrljanim platnom-vecina(kako su mi rekli)studenti u bg i nesto malo ih je doslo iz Grcke.
A svi kozne jakne.
A kod nas kriza.
A mi Srbi navikli da se snabdevamo,pritisla nas vremena.
Prosle tako Delije s druge strane i izlete Grcima na tribinu,a ovi hvala Bogu gas dole :jebanje.
Naravno-ko se kurci,a nije kurcevit mora da plati.
Posto su im jakne-bolidima ostale na stolicama(ko jos u Srbiji ostavlja koznu jaknu tako opusteno),nasi im pokupe jakne ;pljuga ,odma ih obuku i nazad na svoju tribinu.Ovi zinuli ne mogu da veruju,a napolju,napolju decembar.

U toku utakmice Delije pocinju pesmu:BANDO CRVENA!
Dolaze dva reda pandura ispod tribine i kao krecu na nase da ih ucutkaju,medjutim ucutkali nasi njih sto rukama sto pesnajama.
Ja se naravno primio i pevam sa njima i neka riba mi kaze:aj mali sedi tu nemoj da se palis!(i dan danas popizdim kad se setim toga).
Izgubimo tri razlike,jedva nas dobise,jos onaj crnja sutne sa pola u zadnjoj sec. i zamalo...
Tamo su nas nakantali i ispali smo...jebi ga.

у суботу је текма.Интересује ме чисто колико људи долази и одакле све. Ми домаћи издајници ћемо блејати на станици и дочекивати делије као и прошле године.
Иначе терен је уништен од снега ...
Да ли ће нам борац и овај пут ишчупати који бод или је победа сигурна
надам се најбољем!!!
поздрав :ruke ampion :ruke