 |
после 17. марта
Липљан, Стара и Нова црква данас
Број 924, Рубрика Косовски завет
У Липљану смо посетили Нову и Стару цркву а проту Ранђела Денића, енергичног и храброг човека, затекли смо у Новој цркви крај постављене плаштанице. Цркву је скоро обновио и поправио, као и зидове и улазна црквена врата разломљена у прошлогодишњем шиптарском погрому на косовске Србе.
Тог 17. марта 2004. године, прота Ранђел, видевши да су се Шиптари узнемирили, шетао је и нешто радио у порти испред цркве, одлучан да одбрани и заштити цркве и парохијски дом. Упали су у порту, али је прота стао испред врата и борио се да не уђу у цркву. Камењем и оружјем Шиптари су демолирали цркву споља, као и црквена врата. Неки су успели да уђу у цркву, оштетили су неколико икона, светој Параскеви нагрдили лице, а велику престону икону Христову преломили су тако да икона сада нема главу и десно раме. Но, ипак нису стигли да запале цркву и иконостас.
Свакако да су Пресвета Богородица и свети мученици Флор и Лавр, којима је Нова црква посвећена, сачували и свештеника и његову породицу. Прота Ранђел показао нам је чудесну престону икону Пресвете Богородице која је проплакала, и те њене сузе видели су сви присутни, као и новинари и наши и страни који су посетили цркву.
Нова црква, коју је пројектовао др Александар Дероко, није тако велика, али има веома лепо украшено централно византијско кубе, тако велико да покрива готово целу цркву. При улазу у цркву је неколико обновљених степеника. Подигнута је 1934. године и посвећена светим мученицима Флору и Лавру. Електроинжењер Дојчин Костић из Липљана сачувао је и показао нам дискету са иконом и сузама Пресвете Богородице која је проплакала 17. и 18. марта 2004. год.
Стара липљанска црква је мање оштећена у мартовском погрому, а у њој није имало много тога ни да се оштети или запали, јер је без опреме за служење, а иконостас је зидан. По народном предању, ова црква потиче из 2. века. Затим је била порушена и на тим темељима обновљена у 11. веку. Посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице, а у летопису цркве пише: „...Сазидана је негде у 11. веку или почетком 12. на развалинама старе хришћанске базилике“.
Још у 2. веку римски цар Домицијан основао је овде град и назвао га по имену своје жене Улпијане. Тај град протезао се негде од данашњег Липљана до близу Грачанице, дакле око 16 километара, и бројао је око 80 хиљада становника. Почетком средњег века, Липљан се помиње као Лепенион. Био је важан византијски град, јер се налазио на раскрсници путева према југу. У њему се налазило и седиште византијских епископа, а у 4. веку и хришћански проповедници. Већ 343. године помиње се улпијански епископ на Сабору помесне Цркве у Сардици - Софији, у данашњој Бугарској. Но, 518. године Улпијану је задесио страшан земљотрес од кога је страдао цео град, па и црква Светог Ваведења. Већ 535. године цар Јустинијан обнавља Улпијану и назива је „Улпијана Секунда“, али тај се назив није одржао. Већ 551. године митрополит Улпијане Павле учествује у раду Петог васељенског сабора у Цариграду. Вероватно да је 535. г. обновљена и ова базилика, јер су темељи испод ове цркве други, и виде се да су били много дужи, тако да је у то време црква била дупло већа и дужа него данас.
Црква је обновљена на старим темељима и пре 1331. г, када ју је краљ Душан Немањић даровао Спасовом пиргу манстира Хиландара. Доласком Турака у Србију и падом под турску власт, црква је запаљена и порушена, о чему је остављен запис на фрески у апсиди цркве: „В љето 1441. примише Турци Ново Брдо“. Таквих записа на фрескама и иконостасу, који прате судбину наше цркве од тада до данас, урезано је још много. После турског рушења у 16. веку црква је поново обновљена.
Све је то добро знао парох липљански прота Ранђел Делић. Зато се толико жртвовао и трудио да заштити обе цркве. Кад се маса Шиптара повукла из црквене порте према улици, он се налазио испред олтарског дела цркве и парохијског дома. Тада су Шиптари са улице бацили на њега активирану бомбу, чија га је експлозија ранила на 13 места. Шиптари су свој бес утолили тиме што су цркву демолирали и оштетили, а свештеника, како су мислили, убили. Тога дана су убили Ненада Весића, из Липљана а једну жену из села Староградско, где су четири године раније убили 14 жетелаца, смртно ранили.
Проту Ранђела, онако крвавог и рањеног шиптарски полицајци хапсе и одводе у полицијску станицу где су га држали четири сата без икакве лекарске помоћи.
Отац Ранђел је преболео те љуте ране, и ми смо га, иако забринутог, затекли задовољног, у празничном расположењу код своје лепо обновљене цркве у кругу своје породице: супруге, кћерке и три сина. Његов црквењак, Живорад Борисављевић, протеран из српског Бабуша, и остали верници његове парохије тврде: да није било оца Ранђела и његовог одлучног става у одбрани цркава, обе би биле порушене, као што су многе на Косову и Метохији. И не само то, својим храбрим ставом зауставио је одлазак српског народа из Липљана у том тешком и бурном времену. Тако је чинио и 1999. год. у Штрпцима и у Сиринићкој жупи у којој је 12 српских села. Говорио је њима и избеглим Србима из Призрена и околних села: „Ми се нећемо, браћо и сестре, одавде селити. Ово је наше и нас ће Бог сачувати, ако нема ко други, као и планина Шара и наших 16 цркава на овом шарпланинском венцу...“.
Када су рањеног оца Ранђела хтели да одведу из Липљана у Грачаницу на лечење, он, знајући колико поверење имају у њега Срби из његове парохије и околине, није пристао да их тада остави. Остао је на кућном лечењу код цркава у Липљану. Овако су чинили многи свештеници и монаси на Косову и Метохији, који су својим храбрим ставом постали пример и узор својим сународницима.
Архимандрит Јован Радосављевић
|
