+- Delije (http://delije-caffe.net/mybb)
+-- Forum: Делије Кафе (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=3)
+--- Forum: Пивница (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=7)
+--- Thread: Отаџбински рат (/showthread.php?tid=1467)
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 03-19-2010
Ратни злочинци
Пуцање у белу заставу
Пише: Светлана Васовић-Мекина, ВРЕМЕ бр. 430.
16.01.1999.
Припадници словенчке полиције ликвидирали су два војника ЈНА, одмах по њиховој предаји 28. јула 1991. на граничном прелазу Холмец. Осам година касније, Словенију потреса афера обелодањивања тог догађаја.
![[Image: 094-1.jpg]](http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2006/slike/094-1.jpg)
"Словенске новице", таблоид с вероватно највећим тиражом у Љубљани, шокирале су своје читатељство обелоданивши да су припадници Словеначке полиције у време тзв. десетодневног рата, вођеног јуна 1991. године, приликом битке за гранични прелаз Холмец починили ратни злочин над регрутима ЈНА, злочин због кога би неки од словеначких полицајаца или припадника Територијалне одбране (ТО) могли да заврше у Хагу. Новинар "Словенских новица" закључио је да се ради о "мрачној мрљи" због које би поједини словеначки борци могли да стекну не само почасни назив браниоца већ и "етикету ратног злочинца".
"На моменте ми је изгледало као да снимамо филм - на једној страни ми, резервни полицајци и територијалци, на другој југословенска армија; сниматељи су били Аустријанци, који су цео догађај пратили са свог дела граничног прелаза Холмец. Тада још нисмо знали да је битка за гранични прелаз Холмец одлучујућа не само за нас Корушце него за читаву Словенију. Епилог је познат - Холмец је после дводневних сукоба остао у нашим рукама, а потом су једна за другом пале и све остале карауле, од Олшаве па до Капље", присећао се на прву годишњицу "одлучујуче битке" тридесетједногодишњи резервни полицајац Дејан Гершак.
ОДМАЗДА: Оно чега се Гершак није сетио евоцирајући успомене на првој прослави окршаја код Холмеца везано је за мрачни завршетак приче. Догађај се збио 28. јула 1991. године; тада су припадници словеначке полиције ликвидирали два војника ЈНА, одмах по њиховој предаји. Нема сумње да се све одвијало филмском брзином - битка, током које је, наводно, испаљено више од 100.000 метака, трајала је пар дана. Ожболт Фајмут, начелник локалног штаба ТО Словеније, присећа се да су војници ЈНА, обични редови на одслужењу војног рока (одједном на "непријатељској страни"), приликом покушаја "заузимања", односно "одбране" граничног прелаза - како за кога - показали велику устрајност: "Смислили смо током ноћи нови план како да одбранимо Холмец и онемогућимо екипу у тамошњој караули. Јединице ТО, допуњене припадницима наше полиције, стегле су их у обруч. Испрва смо рачунали да ће се предати, међутим, мало иза пет сати ујутро - они су ударили по нама! Борбе су престале тек око једанаест, када су се агресори предали", објашњава шеф територијалаца.
Два припадника резервног састава словеначке полиције погинула су приликом неуспешног напада на гранични прелаз, што је био увод у трагичан епилог сукоба, окончаног еуфоричним пиром словеначких територијалаца и полиције. "Предали су се подигавши руке увис и високо над главама машући белим чаршавом... Пришао им је неко од полицајаца и убио бар двојицу. А убијање ратних заробљеника јесте ратни злочин. Без оправдања", бележи данас новинар "Словенских новиц" Бојан Буђа. Одмах потом се на новине, чији би превод гласио "Словеначке вести", осула паљба из већине осталих словеначких медија. Новинар и новине оптужени су за издају домовине, блаћење бораца и боја за словеначку независност, помањкање државотворне савести и недостатак патриотизма.
Протекле седмице је брзометно уприличена и реконструкција догађаја, при чему се испред камера словеначке националне телевизије појавио бивши војник ЈНА, иначе Словенац, представљен као један од учесника у сукобу "на другој страни"; исти је (представљен сликом и приликом али, зачудо, не и именом - на екрану су се појавили само иницијали!) целу причу у интерпретацији "Словенских новиц" прогласио лажном. Што је било довољно да аутор ТВ прилога дође до сазнања да је писање о дотичној теми само још један покушај да се "Словенија увуче у балкански котао".
"Државна власт се није одазвала на наше писање, што није била препрека да против 'Словенских новица' и Бојана Буђе почне прави медијски рат. Као, разумели би да је у свом карактеристичном изопаченом и лажљивом стилу овакву тему обрадила некаква злочиначка београдска 'Политика Експрес', али - да нешто слично учине словеначке новине??! Па то је за њих ван памети и домољубног, државотворног понашања", сажима канонаду осуту из осталих медија главни уредник нападнутих новина.
Напори освешћених посланика словеначке седме силе убрзо су уродили плодом - испоставило се да је сторија о ратним злочинцима међу словеначким борцима много више од новинарске патке. Домаћа јавност открива да је догађај југословенско Министарство иностраних послова (наводно) већ пријавило суду у Хагу, као злочин почињен током ратних сукоба у Словенији. Истинитост навода још једном се потврђује и у уводнику који је потписао одговорни уредник "Словенских новиц", у коме упозорава да је словеначка полиција новинарима онемогућила увид у документацију везану за Холмец, врдајући да се ради о "радном материјалу" припремљеном за књигу "Полиција у рату". При чему је интригантно да је исти саветник министра полиције - према тврђењу новинара - децембра прошле године у посебном полицијском извештају записао да су приликом битке за Холмец "припадници словеначке милиције пуцали на ненаоружане војнике ЈНА". У истом извештају саветник министра без устручавања бележи како се ради о делу које се према слову међународног ратног права убраја у ратне злочине. А онда је документ испливао на светлост дана, што се саветнику, изгледа, није допало.
ДО КОСКЕ: Ускраћивање информација, обрађених за строго ограничен круг људи из државног апарата, нису омеле новинара Буђу да "ствар истражи до краја". Узгред, документација о овом случају склоњена је (од очију новинара) на основу правилника који никада није објављен. Тако се документи о злочину, противно важећим прописима, чувају у Готеници, што ће рећи у подземним бункерима некада заштићеног подручја у Кочевској регији, које је установио и градио још Иван Мачек Матија, некада високи члан партијске номенклатуре. Мачек, наводно, у Готеницу никада није пуштао никога из војске, због чега је јавно представљање подземних лагума у Кочевској Реци био прави медијски спектакл, приређен у име нове словеначке политике пре десетак година. Рекло би се, међутим, да нова бирократија није остала имуна на стил владања својих претходника, те је Готеница, очито, задржала статус чувара највећих државних тајни.
Занимљиво је да за "случај Холмец" није било места ни у брошури под насловом "Истина о оружаном сукобу у Словенији", коју је 1991. године публиковала Народна армија. У реченој књижици прецизно су наведене повреде правила која се односе на унутрашњи сукуб, повреде хуманитарног права, повреде према притвореним и рањеним војницима почињене од стране припадника словеначких оружаних снага, а забележена су и два примера сличних повреда које су скривили војници ЈНА. Ни Јанез Јанша у својој књизи "Премики" не помиње злочин у Холмецу, изузев да се радило о "драматичној" епизоди: "Холмец, Вич и Радељ су у рукама ТО. Холмец је опкољен", саопштава војнички кратко у 22 часа 27.07.1991. године, у прецизном прегледу сатнице свих догађаја који су се збили током рата. Дан касније Јанша бележи да "мајор Миладиновић наређује војницима да се утврде, јер стиже помоћ из ваздуха". Некако успут Јанша наводи да су војници ЈНА имали два мртва. И усредсређује се на завршницу - у 11 сати Јанез Јанша, тадашњи министар одбране, наређује да се "на свим тачкама где су одбрамбене снаге Републике Словеније у тактичкој предности изврше офанзивне акције против окупаторских снага и објеката".
Тада пада и Холмец. У Јаншиној сатници пише: "Холмец: заузимају га јединице ТО и милиције. Рањено је четворо припадника ТО, мртав је наш плицајац и два припадника ЈА, предало се 91 војника ЈА." О томе како је дошло до погибије двојица војника ЈНА (коју назива ЈА - Југословенска армада) Јанша не пише ништа. Наредног дана је гранични прелаз Холмец посетио и аустријски министар унутрашњих послова Лешнак. Још се не зна је ли већ тада знао за филм аустријских сниматеља, али је сасвим извесно да би снимци морали да буду депоновани и у архиву Аустријске државне телевизије (ÖРФ).
Што се Словеније тиче, сада је поводом целог заплета отворена и криминалистичка истрага, упркос којој се, у исто време, догађају бизарности: процурело је, на пример, да инкриминисани догађај из јуна 1991. године није снимила само аустријска телевизија већ да се исти снимак налазио и у архиву словеначке телевизије. Али, десило се чудо невиђено те је дати снимак после непуних седам година напрасно постао потпуно неупотребљив, због чега медији и поједини независни новинари постају последње средство за откривање истине.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 03-20-2010
Сада бих окачио нешто о Драгану Васиљковићу, познатијем као Капетан Драган, оснивач и вођа елитне јединице из РС Крајине - Книнџе. Книнџе су иначе јединица која је обучавана у војном кампу Голубићу, крај Книна.
Капетан Драган је један од ретких личности из времена рата са простора западно од Дрине, да није укаљао свој образ, и да га Крајишници и даље воле и поштују.
![[Image: KapetanDragan2.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/KapetanDragan2.jpg)
Quote:Изгледа да је разбеснео многе пуком популарношћу: у лето 1991. Крајина је значила Капетан Драган, а не Милан Бабић или Милан Мартић; или Слободан Милошевић.
Quote:Нико још није пронашао ниједан погрешан динар у вези са Фондом. Кад је почео рат у Босни и Херцеговини, Драган је у неколико наврата одлазио тамо у извиђање, али се није задржао, нити одазвао позивима да се придружи Караџићу и Младићу.
Quote:Е, онда се неко у Шибенику сетио да Драгана Васиљковића оптужи за ратне злочине у Хрватској, баш некако усред домољубне нервозе због тога што је у Шпанији ухапшен Анте Готовина, скоро
пуних петнаест година од самих догађаја.
Quote:Разумни људи у хрватској јавности и медијима већ су изразили резерве у погледу доказивости тих на брзину склепаних оптужби.
Quote:Капетан се не бори на српској страни због етничке солидарности, нити због зова крви и слепе љубави према Србима, већ зато што су они "у Хрватској на својој земљи и нико им то не може оспорити". Он се, другим речима, "бори за људску правду", а нашао се на српској страни само зато што се у овом рату интереси Србије подударају са интересима људске правде. Захваљујући томе, међу Капетановим борцима нису "све сами Срби". "Имамо" – каже он – "младића различитих националности, па и вероисповести". Да су, којим случајем, хрватски ратни циљеви у таквом односу према општељудским вредностима, Капетан би се борио за њихово остварење. Јер он не мрзи Хрвате. Напротив: "Ја волим и Хрвате, па мој рођени кум је Хрват. Срби су сто одсто у праву и зато сам ја са њима."
Иван Чоловић
30.09.1991.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 03-27-2010
Први ратни злочин на територији БиХ, 18 година без правде и казне
ЗЛОЧИН У СИЈЕКОВЦУ 1992.
Пише: Ненад Симић, Глас Српске
26.03.2010.
![[Image: 250px-BH_municipality_location_Bosanski_Brod.svg.png]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/thumb/3/35/BH_municipality_location_Bosanski_Brod.svg/250px-BH_municipality_location_Bosanski_Brod.svg.png)
СИЈЕКОВАЦ - Истина, правда и казна за злочинце затражена је у петак са комеморације у Сијековцу код Брода, гдје је марта 1992. године, прије почетка рата у БиХ, почињен први масовни злочин над српским цивилима и уопште први злочин у БиХ.
Припадници регуларне Војске Републике Хрватске и паравојних хрватско-муслиманских јединица из БиХ, прије званичног почетка рата у тадашњој СРБиХ, у Сијековцу су само за један час убили 16 цивила.
Најмлађа жртва био је седамнаестогодишњи Драган Милошевић, а најстарија Јово Зечевић, који је имао 72 године.
Начелник општине Брод Милован Черек оптужио је Републику Хрватску да је почетком марта 1992. године окупирала бродску општину и без објаве рата напала Србе у БиХ.
- Само у ноћи 3/4. марта из Хрватске је у тадашњи Босански Брод пребачено око 3.000 добро наоружаних хрватских војника. Брод је тада постао велики логор и српско мучилиште - присјетио се Черек.
Масовним убиствима у Сијековцу претходила је ликвидација трочлане породице Мартић у Броду.
Обиљежавање страдања Срба у Сијековцу по трећи пут је одржано у организацији Одбора за његовање традиције ослободилачких ратова Владе РС и општине Брод.
- Први ратни злочини, силовања, паљења кућа, убиства невиних цивила и етничко чишћење у минулом рату десили су се над српским народом у Сијековцу. Докази о овим злочинима познати су Хашком тужилаштву, Тужилаштву БиХ и свјетској јавности, али још нема казни за злочинце - рекао је на скупу шеф Координационог тима Владе Републике Српске за тражење несталих и процесуирање ратних злочина Сташа Кошарац.
Он је подсјетио да је од марта до октобра 1992. године на подручју Брода убијено 229 српских цивила, њихове убице су познате, али тужилаштва о томе, каже Кошарац, "свјесно ћуте и негирају страдање Срба у БиХ за вријеме рата".
Раде Ристовић, министар рада и борачко-инвалидске заштите и предсједник Одбора за његовање традиције ослободилачких ратова Владе РС, у свом говору рекао је да се ради о датуму који је увршћен међу 18 најзначајнијих датума у РС.
- Када и злочинци против српског народа буду изведени пред лице правде, онда ће се моћи говорити о просперитетнијем заједничком животу на овим просторима - рекао је Ристовић и нагласио да је Српској од непроцјењиве важности јединство, нарочито политичко.
- Жртве из свих отаџбинских ратова које су избориле слободу обавезују да се са највећом одговорношћу сачува отаџбина - поручио је Ристовић.
Вијенце испред спомен-плоче са именима жртава положиле су делегације Народне скупштине РС, Владе РС, Вијећа народа, Борачке организације РС, Савеза логораша, Трећег пјешадијског РС пука, општине Брод, као и породице убијених.
У Броду је у петак одржана и јавна трибина на тему страдања Срба у Сијековцу, те приказан филм "Зовем се Саша", који говори о дјечаку коме су 26. марта 1992. године хрватски војници убили родитеље.
Предмет о страдању Срба у Сијековцу предат је 22. јула 2003. године, а обухватио је пријаву против 68 осумњичених за злочин. Кривична пријава, послије одређеног боравка у Хашком трибуналу, прослијеђена је Тужилаштву БиХ, које овај предмет уступа Окружном тужилаштву Добој.
Владика Василије
У спомен цркви Света великомученица Огњена Марија парастос жртвама служио је владика зворничко-тузлански Василије, који је српски народ поново позвао на опрост, али не и на заборав.
Владика Василије је рекао да ће Сабор Српске православне цркве убијене Сијековчане прогласити за новомученичке страдалнике и да је у току израда иконе која ће бити посвећена овим жртвама.
- Овдје је исказана мржња и то мржња ђаволом потпомогнута. Српска Посавина је крвљу натопљена. Ово је страдалништво, ово је као арена у којој су бјесњели безумници овога свјета. Народ је овдје мирно живио - рекао је у бесједи послије парастоса владика Василије.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 03-27-2010
УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!
МОНСТРУОЗНИ ЗЛОЧИН Хрватске војске 1992.
ЖРТВАМА ВАДИЛИ КОШТАНУ СРЖ!
Пише: Ж. Марковић, Пресс РС
04.04.2008.
Генерални секретар Дечје амбасаде БиХ, Душко Томић предао доказе Тужилаштву БиХ о стравичном злочину хрватских војника над 59 људи, међу којима је највише било жена и деце, њих 23 којима су пре егзекуције извађени витални органи и коштана срж?!
![[Image: hvo.jpg]](http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2008/04/04/17830/hvo.jpg)
УБИЈЕНЕ МАЈКЕ С ДЕЦОМ... Масовна гробница у Сијековцу
Генерални секретар Дечје амбасаде Међаши Душко Томић јуче је затражио од Тужилаштва БиХ да преузме случај стравичног злочина који су 1992. године у Сијековцу код Борда починили хрватски војници, који су убили 59 људи, међу којима је било највише жена и 23 деце, а претходно су им извадили виталне органе и коштану срж! Томић тврди да има сазнања да су тела жртава, чији су посмртни остаци ексхумирани из масовне гробнице код муслиманског гробља у Сијековцу, била потпуно раскомадана и покопана без одеће што доказује да су над њима извршене нељудске радње.
- Сваки дан долазимо до нових сазнања која потврђују да ово злодело нису починили људи него монструми! У разговору са тужитељком из Зенице Енисом Адровић сазнао сам да су на скелетима свих жртава пронађене повреде које указују на то да су над њима извршене разне операције! Познато је колико је скупа коштана срж, а с обзиром на то да се број оболелих од рака костију последњих деценија стално повећава, неко је у несрећи тих људи видео шансу да се обогати на стравичан начин! - каже Томић.
Пошто је Пресс РС открио детаље о овом гнусном злочину хрватских бојовника, Томић је за само неколико дана прикупио доста доказа, који су довољни и за тужилаштво.
- Цела прича тек сада избија на видело због чињенице да се углавном ради о Ромима који у рату никога нису интересовали. Колико сам сазнао, у тој групи је био велики број Рома из Дервенте који су кренули према западним земљама, али заробиле су их хрватске оружане снаге које су их прво опљачкале! У то време нека међународна банда која је била у Броду укључила се заједно са хрватским војницима у посао вађења органа и коштане сржи! Нигде у БиХ не постоји масовна гробница у којој су све жртве сахрањене голе! - тврди Томић.
![[Image: rs-0618.jpg]](http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2008/04/04/17831/rs-0618.jpg)
Заборављени... Гробље у Високом
Кантонални тужилац из Зенице, Ениса Адровић, која је надгледала ексхумацију из масовне гробнице у Сијековцу, за Пресс РС открива да су тела нађена без одеће и да се ради о женским и дечјим скелетима, вероватно мајке са децом.
- На једном дечјем скелету нашли смо остатке памучне мајице, а сви остали су сахрањени без одеће! Уз једно тело смо нашли сат, а пронађено је неколико ампула са лековима и то су сви предмети који су пронађени! Много се спекулисало о пореклу тих жртава! Могло се чути да су из Козарца, Дервенте, источне Босне, али ништа конкретно не могу да кажем док се не утврди њихов идентитет - каже Адровићева.
Ф А К Т И
* Регуларне снаге Хрватске војске и ХВО у Сијековцу код Брода починиле први ратни злочин у БиХ
* Пресс РС пре три дана објавио детаље о монструозном злочину хрватских војника над најмање 59 људи којима су, пре убиства, извађени сви витални органи
* Реч је о путницима аутобуса из Зворника и Сребренице
* Генерални секретар Дечје амбасаде БиХ Душко Томић тврди да је жртвама извађена и коштана срж.
Она истиче да се током 2004. године подигло много буре јер су гробницу на подручју РС ископавали чланови Комисије за нестале из Федерације БиХ и додаје да је тужилаштво из Добоја, које има локалну надлежност, одбило да води тај процес.
- Федерална комисија је имала податке да је на том месту закопано пет тела. Када су у Добоју одбили да воде случај, на захтев комисије наш главни тужилац ме послао на терен! Међутим, када смо ми открили да се ради о масовној гробници, настала је права лудница и свако је почео да долази на место ископавања што је претило да угрози цели случај! Зато сам морала да интервенишем и да удаљим све придошлице иза жуте траке, па се данас због тога могу чути тврдње да сам покушала да прикријем доказе - каже Адровићева.
Адровић: Три године чекамо ДНК налаз!
Ениса Адровић каже да је на случају масовне гробнице у Сијековцу радила до 2005. године када је документацију предала главном тужиоцу у Зеници, и ту је престао рад на том случају.
- Тужилаштво је чекало ДНК анализе. У два наврата узети су узорци, али резултати нису стизали. Узорци су узети по трећи пут 2005. и ту анализу требало је да уради Међународна комисија за нестала лица. Већ три године нисмо добили резултате, а скелети су на Градском гробљу у Високом - тврди Адровићева.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 04-01-2010
УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!
ЗЛОЧИНИ У МРКОЊИЋ ГРАДУ 1995.
Пише: Слободан Дакић, ГЛАС СРПСКЕ
31.03.2010
МРКОЊИЋ ГРAД - Прије тачно 14 година, 1. априла 1996. године, у Православном гробљу у Мркоњић Граду почело је откопавање жртава из масовне гробнице, у којој је пронађено 181 тијело српских цивила и војника, које су на звјерски начин ликвидирали припадници хрватских оружаних снага у јесен 1995. године.
И поред доказа, који су му достављени прије 10 година, Хашки суд окренуо је главу од овог злочина и предмет уступио Суду БиХ, који још ништа конкретно није предузео на процесуирању предмета.
Огорчене породице затражиле су од Удружења логораша Републике Српске, да предмет о злочинима у Мркоњић Граду достави Тужилаштву за ратне злочине Србије у Београду, што је и урађено прије два мјесеца.
Породице жртава од тог тужилаштва очекују да предузме конкретне мјере на процесуирању одговорних и извршилаца ратног злочина.
Разочарана је и старица Милева Жупић, чија су два сина, Стево и Живко, пронађени у масовној гробници, док је тијело њеног трећег сина Жељка пронађено у селу Сурјан, недалеко од њихове породичне куће у селу Густовара. Пита се има ли правде.
- Надам се да ће правда ипак стићи злочинце. Живим за тај дан и надам се да нећу умријети прије него што видим да су злочинци одговарали за злочин који су направили. Моја дјеца никоме ништа нису била ни крива ни дужна, да би их неко, на такав начин, ликвидирао. Злотвори су ми уништили здравље и породицу - прича Милева Жупић.
Петар Митрић из Подоругле код Мркоњић Града каже да је 2. априла 1996. године из масовне гробнице извађено тијело његовог брата Душка, као и посмртни остаци Милорада и Петра, синова његовог стрица Жарка.
- Приликом ексхумације тијела из масовне гробнице видио сам стравичне слике. Било је јасно да су људи мучени и на звјерски начин ликвидирани. То су потврдили и налази екипе патолога, са др Зораном Станковићем, са ВМA у Београду на челу. Није ми јасно зашто за злочине нико није одговарао - каже Петар.
Много је таквих потресних прича људи чији су најмилији убијени док је мркоњићка општина, у јесен 1995. године, била под окупацијом Хрватске војске и ХВО-а. Међу жртвама најстарији је био 91-годишњи Јован Лазендић из мркоњићког села Подбрдо. На подручју ове општине пронађена су још 364 тијела убијених српских цивила и војника, од којих је 210 са подручја мркоњићке општине. Четрнаест лица још увијек се воде као нестали.
Предсједник Предсједништва Борачке организације Мркоњић Град Душан Милетић истакао је да становници мркоњићке општине никада неће заборавити злочин.
- Нећемо се смирити док рука правде не стигне злочинце. Зашто Суд БиХ није још ни прстом мрднуо са процесуирањем наредбодаваца и извршилаца злочина? Из документације која им је достављена све је јасно и зна се ко је то наредио и урадио. Међутим, очито је да код суда у Сарајеву српске жртве немају исти третман као остале - рекао је Милетић.
Одмазда
Према изјавама неколико преживјелих свједока, кључни догађај који је био повод за одмазду хрватских војника над недужним српским цивилима догодио се 10. октобра 1995. године. Тог дана, у нападу на Мркоњић Град, погинуо је бригадир Хрватске војске Aндрија Матијаш звани Паук, замјеник команданта Четврте гардијске бригаде из Сплита.
Тужба
Општина Мркоњић Град донијела је 2004. године одлуку да тужи Хрватску за почињену ратну штету, која је процијењена на 680 милиона марака. Експертски тим правника, у сарадњи са Aдвокатском комором РС, у завршној фази је припреме модела за тужбу.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 05-03-2010
Крвави првомајски уранак
Пише: П. Арбутина, СНВ
30.04.2010.
![[Image: big-1042.jpg]](http://www.snv.hr/images/pages/big-1042.jpg)
Хоће ли се итко на прослави "Бљеска" сјетити страдалих цивила Западне Славоније? Можда чекају да ми старци помремо, тако да за неколико година више нитко неће спомињати трагичну страну 1. маја 1995, каже Никола Радмановић из Медара.
Петнаест година након "Бљеска" малобројна српска популација у Окучанима и даље чека да нетко надлежан напокон покрене поступак ексхумације посмртних остатака из заједничких гробница на том подручју.
- Питамо се када ће се открити тајне заједничких гробница Врбовљани-Човац, Медари-Трнава и Окучани. Свака жртва, без обзира на чијој је страни погинула, заслужује истину и достојанствен покоп - кажу.
Велик број њих уопће не жели причати о крвавом првомајском уранку 1995. године. Кратко, готово за себе, кажу да се бјежало без размишљања.
- Жене су бјежале брашњавих руку. Све су остављале.
Никола и Милева Радмановић из Медара све су ратне године провели на самој граници између зараћених страна. Њихова кућа и окућница биле су скоро свакодневно на мети артиљеријске ватре.
- Добили смо обнову четврте категорије. Али, од свега ми је највише жао краве која је погинула у штали од гранате, свега неколико дана прије тељења. Из утробе мртве краве вирила је њушкица телета - описује Никола Радмановић један од призора које не може избрисати из сјећања.
![[Image: Okucani1.jpg]](http://www.snv.hr/hr/files/Image/Okucani1.jpg)
Комшије којих више нема
У Западној Славонији све приче почињу и завршавају с "Бљеском". Радо би људи заборавили све што се десило, али не могу.
- Сваки пут када погледамо кроз прозор сјетимо се комшија којих ту више нема. Сјетимо се трагичних судбина двију породица Вуковић из Медара. Седмеро Вуковића је сахрањено. Вуковић Милутин са супругом Цвјетом и кћери Драганом од девет година, Вуковић Ранко са супругом Анђелијом, кћери Горданом од девет година и сином Гораном од једанаест година. Шта су размишљали ти војници када су убијали ту ђецу? Коме су та ђеца била крива? И зашто за недужну ђецу и старце нитко није одговарао, а добро се зна која је јединица и под чијим заповједништвом овуда пролазила - каже Никола Радмановић.
- Иживљавали су се над недужном ђецом, женама и старцима. На нашем гробљу 29 је крстова, од тога 17 Медараца којима се зна име и презиме. Постоје и разне приче да су хумке само тако постављене, а да су сви лешеви багерима бацани у једну масовну гробницу. Испод једне хумке може бити и више лешева. Чак се прича да су лешеве возили у Сисак, у плинске пећи. Тко ће знати шта се дешавало.
Од оних који су виђели што се догађало ријетки су преживјели.
- У Медарима ни мачка није смјела остати. И тако је било. Све што је било живо, побијено је. Остали су само баба Романић и ђед Радмановић Гојко, који су се сакривали у подруму. Своје свједочанство прије неколико година однијели су у гроб - прича Никола Радмановић стојећи поред гробнице на чијим је крстачама довољно прочитати годишта страдалих: 1907, 1914, 1919, 1986...
У Медарима је некада било око 120 кућа, данас их је само 30, са становницима старије животне доби.
- И данас, послије толико година, питају ме моји пријатељи Хрвати зашто сам бјежао. Ја им одговарам: "Зар сам требао остати да и ја погинем?"
Пола Окучанаца нема домовницу
Због воље за животом и срца које воли родни крај Радмановићи су обновили кућу. Радују се доласцима ђеце која живе у БиХ, покушавају позитивно гледати на живот, мада с грчем причају о томе што виде свуда око себе.
- У Окучанима се само умире. За десет година нас на овом подручју неће бити, подмлатка нема и ми нестајемо. Иако је ово плодан и перспективан крај, Срби се не могу запослити. И оно мало младих што се вратило иде даље, гђе је боље - додаје Николина супруга Милева Радмановић, која још увијек нема држављанство, иако у Хрватској живи 40 година.
- Засновала сам овђе радни однос, удала се, родила ђецу, саградили смо кућу, шта још треба за хрватску домовницу? Истина, могла бих је купити за 1.500 куна, али откуд ми те паре? Овђе 50 посто Окучанаца нема хрватско држављанство - каже.
![[Image: Okucani2.jpg]](http://www.snv.hr/hr/files/Image/Okucani2.jpg)
С неизмјерном тугом годинама у Ратковцу живе Љубан и Драгиња Дабић. Бјежећи пред ХВ-ом изгубили су сина Милорада, у доби од 35 година. Пет година послије отац је пронашао његово тијело 800 метара од куће, у сеоском потоку надомак шуме.
- Препознао сам га по сивој вести. Њега и његовог пријатеља Војина, којег смо такођер препознали по црвеној вести. Сахранили смо га. Нитко нас ништа није питао нити нам пружио помоћ - прича Љубан Дабић.
Ови старци кажу да живе за унучад која им у посјет долази из Србије, за Синишу и Дејана, Милорадове синове.
- Ђеци недостаје отац. Дејан га није ни упамтио. Био је беба у пеленама, од годину и пол. Синиша се оца добро сјећа, те је јесени кренуо у први разред. Ишли су заједно на утакмице. Када дођу овђе, сваки дан и по неколико пута одлазе на очев гроб. Не можемо им забранити - каже Драгиња.
Дабићи су од помоћи добили само пећ и два жељезна кревета. Мало за двоје стараца који су у акцији ХВ-а изгубили сина.
- Одштету нисмо тражили. Знамо да је не бисмо добили. Само бисмо осјетили још већи бол у души - скромно ће Љубан.
Свијеће пале код куће
Ових дана пут гробља кренула би и Савка Марчинковић, која је супруга Николу изгубила 2. маја 1995, али не зна мјесто његовог посљедњег починка.
- Тог јутра отишао је нахранити марву код кћерке. Више се није вратио. Погинуо је у 54. години, неколико метара од куће, на жељезничкој рампи. Тек послије неколико дана комшиница ми је рекла да га је виђела како мртав лежи на рампи. Када сам дошла до тог мјеста, виђела сам само бицикл. Тијело су покупили и сахранили на окучанском гробљу, у заједничкој гробници. Стављен му је крст с именом и презименом, а да мене која сам само неколико метара била удаљена, нитко ништа није обавијестио. Никола је код себе имао документе и могли су ме обавијестити, да га сама закопам гђе и како желим. Бар су то могли. Сад бих знала гђе да запалим свијећу - у сузама прича Савка.
![[Image: Okucani4.jpg]](http://www.snv.hr/hr/files/Image/Okucani4.jpg)
Прије двије године мјештани Окучани сазнали су за тајанствено откопавање окучанске гробнице, а да нитко од породица страдалих и несталих није добио никакву обавијест ни објашњење о томе.
- Не идемо више на гробље. Не знам више гђе да запалим свијећу јер нема више хумке ни крста на којем је било његово име. Уколико је уопће ту био сахрањен. Сада палимо свијеће код куће. Хтјела бих само знати да ли је његово тијело извађено - каже Савка Марчинковић. И она и многи други на праву истину још ће морати чекати.
Осим мноштва прича и сјећања на страдале, Западна Славонија обиљежена је и суморном свакодневницом малобројног повратничког становништва. Велик број повратника годинама није успио остварити право на обнову.
Радован Добричић из Лијештана од 2003. чека одговор на своју жалбу за негативно рјешење. Без посла и примања, живи у комшијској кући преко пута властите.
- Чекам рјешење и чекам да ми газда који живи у Србији каже да не могу више ту бити јер планира кућу продати. Све ове године гледам своју кућу, која све више пропада - каже Добричић.
Десанка и Жељко Радановић у Горњим Рогаљима већ осам година живе без струје.
- Пријатељ нам је оспособио електричне инсталације, али ХЕП само за прикључак тражи осам хиљада куна. Толико новца немамо јер живим од 800 куна пензије. Обнову нисмо добили, кров нам прокишњава. Преживљавамо на сухој храни. Свако вече палимо свијеће. Пријератни водовод је прекинут, воду морамо носити с удаљеног извора - прича Десанка Радановић. Ипак, најтеже јој је што је село пусто. Горњи Рогаљи некада су бројали 600 кућа, данас је овђе сама са својим сином и неколико породица Хрвата досељених из Босне и Херцеговине.
- Погријешила сам што сам се вратила. Овђе нема живота - кратко нам на испраћају каже Десанка.
Никола Радмановић с почетка приче пита се хоће ли се итко на прослави "Бљеска" сјетити недужних цивила Западне Славоније и упитати када ће се расвијетлити тај мрачни дио новије хрватске хисторије.
- Или можда чекају да ми старци помремо, тако да за неколико година више нитко неће спомињати трагичну страну 1. маја 1995. године - каже Радмановић.
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 05-03-2010
Грешком је дошло до брисања 2 поруке из ове теме. Мени није тешко да напишем још једном свој коментар.
Ово је тужна прича о људима који само физички постоје. Претворили су се у зомбије, који се моле Богу сваки дан за своје најмилије који су убијени или нестали у крвавој и злочиначкој акцији хрватске војске 1. и 2. маја 1995. године.
Остављени су сироти од свих! Држава хрватска, и Хрвати не могу очима да их виде, чекају само дан када ће сви помрети, и када ће их све покопати. Мада би их они и сада радо покопали... али им дупе више зинуло за Европом... Држава Србија само када има какво поткусуривање са Хрватском, онда се сете да постоје неки Срби у Крајини односно Западној Славонији... Понеко од српског рода сети се да у Западној Славонији подно Папука, Псуња, и Билогоре, постоји њихови сународници због којих се Западна Славонија сматра српском земљом.
Људи који се враћају у Крајину, након Олује и Бљеска доживљавају тамо свакакве ружне ствари. Најгоре је што немају коме да се обрате.
Лицемерна питања Хрвата, упућена Србима који су се вратили: "Зашто сте бежали?". Питање, које на изглед је нормално... Али, када одрастате са причом о Јасеновцу ФАБРИЦИ СМРТИ, где је убијено преко 600.000 само Срба, а тај Јасеновац вам је ту у комшилуку на свега 20-30 км, од ваше куће... па још 1991. године, деца или унуци истих тих кољача од пре 45 година, почеше да поново настављају своје крваве пирове, и то не кажњено... да би 1995. уз подршку ЕУ, и НАТО, направили истребљење Срба из Западне Славоније... а то се иначе популарно зове решавање српског питања... И онда јадибедуси од ваших комшија сматрају да сте требали да останете, јер вам "милосрдна, и доброћудна" хрватска војска не би ништа урадила!?!?!?!
Данашњи српски политичари се смешкају овима из Хрватске, иду на летовања, зимовања... а све преко наше несреће, где смо изгубили своје најмилије, куће, гробове, земљу... све то за рад боље "европске и демократске будућности"... Јадна ли је та будћност, када иде преко наше крви и гробова.
Неки пак не виде разлога да се ми са Хрватима здружимо, и поново нам буде "лепо као некад"... Али, много тога нас опомиње да једноставно то није могуће. Немогуће из ових разлога, што је наведено горе.
Што би један наш старији Крајишник рекао...
Одг: Отаџбински рат - КАЛНА - 05-03-2010
Дрвосеча ,брате. Исувише је комплексна тема Српско-Хрватских односа,да би се на форуму могло нешто драстично променити. Међутим скидам ти капу за труд око ових писанија.
Видим да се трудиш да људи виде овакве приче,али не знам колико то има ефекта у овом друштву у коме се ми нормални налазимо (понекад помислим грешком).
Да би схватили све како треба морамо доста тога сазнати,и из свега извући поуке. Нажалост то се не дешава. Уместо као народ да се тргнемо,ми после сваког сакаћења упадамо у још већу летаргију,и закопавамо се још дубље. Промене би по мени требало направити првенствено у омладини. Али како,то јесте питање.
Рећићу ти један податак. Хрвати нашу званичну заставу зову агресорска,а њихов крвави пир зову Домовински рат,иако су напали туђу домовину. А ми? Треба упоредити њихов однос према том рату и наш. Притом је њима малтене то и једини рат који су водили као народ,ако се уопште тако може назвати,јер су напали када није било никога да брани. Да није жалосно било би смешно,али и ми ћемо ускоро нашу заставу звати агресорска,а тај рат већ по школама се учи као нека врста агресорског.
Према томе,народ који свесно гази преко својих мртвих и озлојађених,пљује на своју историју и своје претке, продаје свој понос и себе,не може ничему да се нада.
На нама и таквим мученицима који су остављени на милост и немилост је да се молимо Богу да нас једног дана прими под своје окриље,и да се боримо колико можемо,да никада не продамо наду,јер она последња умире.
Недавно сам на Космету причао са Србима који се баве у неку руку социјалним питањима. Много је зле крви међу нама,много се изродило антихриста и издајица. И они малобројни Срби који су остали трве се између себе,гледају како један другога да зајебу ради своје личне користи. Не бих гушио,али приче су невероватне. Доста Срба са Космета који живе у Србији рекло ми је да нису побегли са Космета због Шиптара,него због Срба веровао или не,који су све покрали па људи нису имали шта да једу,оних који су продајом сто посто Српско село претворили у Шиптарско.
Према томе , вучем једну паралелу између ове две несреће,Крајине и Космета. Ситуација је у многоме слична. Издаја је велика и тамо и овамо. Људи зарад шаке долара забораве на све и поведу људе,масу, у странпутицу. Јасеновац се не спомиње,у лијепу њихову иде се на море,и слично. Слушају се Усташки певачи,гледају се њихове серије,гледам бре клинке по граду једна другој говоре Бок када се виде. Катастрофа бре. Милион пута ми дође да пљунем на све и да одем у неко брдо у неку пећину да се никада не вратим. Да ли смо ми колективно,као народ нормални?
На питање зашто идеш у Хрватску на море,па они су побили више од милион Срба а ти идеш на море,људи кажу то је сада модерно,и имају лепо море. Да ли би они долазили у Србију да је ситуација обрнута?
Мишљења сам да све ово неће изаћи на добро,и да нам се спрема једна апокалипса после које нећемо сви живи и здрави изаћи. Много је тога лошег,баш као што је било и пре Косовског боја,велика завада,расуло распад државе. Тада су дошли Турци,малтене нас истребили,али су нас што је најважније ујединили.
Међутим,можда смо то као народ генерално и заслужили.Онај горе је ту да суди како о делима тако и о неделима. Онај који на грешци не научи,исту судбину доживљава.
Не знам да ли си ме схватио,плашим се да је једини начин да се тргнемо нека велика несрећа која ће променити све. Далеко било али ка томе све иде.
Ако неко није до сада прочитао беседу Владике Артемија о Видовдану,ево прилике. Сматрам је веома поучном,и у овом случају Косово и Метохију поистовећујем са Крајином.
http://www.svnikola.org/index.php?option=com_content&view=article&catid=1:novosti-parohija&id=98:vidovdan&Itemid=61
Одг: Отаџбински рат - Red Star Forever - 05-03-2010
(05-03-2010, 07:12 PM)КАЛНА link Wrote: Много је зле крви међу нама,много се изродило антихриста и издајица. И они малобројни Срби који су остали трве се између себе,гледају како један другога да зајебу ради своје личне користи. Не бих гушио,али приче су невероватне.
Нажалост, мање нашом вољом је овако... Људи су поводљиви, лако нас је завадити... Нешто ћу рећи, што је више за тему митови и обмане или за једну интересантну тему о медијским манипулацијама на званичном сајту Делија...
Имам једног пријатеља, интелектуалац, на путу да постане професор факултета, дедови су му били високи чиновници у краљевским владама, свестан свог порекла и надасве национално оријентисан као и сви ми овде... Има једну ману, симпатизер је Партизана
Али, увек истиче то и зна истину да је Звезда увек била српски клуб и да је окупљала противнике комунистичког режима, и један од ретких који истиче да увек навија за Звезду кад игра против других... Но, није то поента мојег писанија, само хтедох да направим увод у оно што је поента како би схватили да се ради о врло свесном и нормалном човеку... Оно што је свима јасно, је да смо ми само пијуни и да играмо по туђим нотама, масоснким или шта ти ја знам чијим је и закључак мог пријатеља, али скоро ми је рекао нешто за шта ће многи помислити да сам луд што спомињем, али... Како би Србе контролисали, увек је било потребно поделити их у два табора, Карађорђевићи и Обреновићи, партизани и Четници, а у савременом добу Звездаши и Партизановци... Без обзира што нас има дупло више, реално је да је Српство дубоко подељено по клубашкој линији и да би многи једни другима и очи ископали зарад ово ривалства... Морамо да схватимо да ништа и никакви сукоби и поделе нису вредни више губитка ниједног српског живота, ту је кључ свега, а здраво ривалство је ок... Овако смо контролисани, ради нам се шта главни играчи желе и што рече Кална, и ја се бојим дебеле казне за сва злодела која овај народ пре свега ради себи, никоме другом никада и нисмо наудили, сем себи!!!
Одг: Отаџбински рат - дрвосеча - 05-03-2010
Добро је да мало живне дискусија. Понекад помислим да држим монолог, а што ми сигурно није циљ.
Јер на основу коментара и других људи са форума, бићу и ја још бољи него ово сада. Знам да је ово велики труд, да сам и себе помало изненадио... односно схватио колико може још да се научи, чује, види сазна, и све остало. Мени је ово у неку руку хоби. Просто, све живо ме интересује. Зато се и грозим, када видим неког "Србина" коме је испран мозак, од раних новина, телевизија... не познаје основне ствари из националне историје, а хоће да држи предавања из данашње политике и сл. :o
Quote:Људи су поводљиви, лако нас је завадити...Тачно тако! Не знам како, али ово је неписано правило наше прошлости и садашњости. Повода за поделе имате увек... до скора смо ми Делије рецимо биле таоци тога... постојао је сукоб БГ група са групама из унутрашњости... али срећом, то је ипак превазиђено, јер Звезда није само репрезент Београда, стуб и симбол Српства.
Размишљао сам мало о овом проблему... и схватио сам да је просто невероватно колико је моћна људска сујета. Колико она влада људима. Неки просто због сујете ће направити гомилу лоших ствари, а често због тог лудила неће видети колико само зла може посејати.
Тако да може се срести незанемарив број поводљивих, односно лоших људи у Србији. Где су ти добри људи, сви се питамо?
Још један проблем је стидљивост, односно повученост наших добрих људи. Они се повлаче испред тог лошег, сујете, надобудности, примитивности и свега тога лошег. Што опет представља опасност. Како ће добро да победи зло, како се добро повлачи???
Ја сам раније, када сам био млађи био такав. Сада више не. Схватиш где иде све, ако се стално повлачиш. Мишљења сам да не треба стати.. напротив. Борба нам је вечито у крви. Није само реч о борби за трибину, или пак за Космет. Боримо се да наш живот буде бољи!
Само наша срећа не пада са неба, не доноси је неко други. За срећу се боримо сами. Ако добро радимо, и Бог ће нас погледати.
Quote:Морамо да схватимо да ништа и никакви сукоби и поделе нису вредни више губитка ниједног српског живота, ту је кључ свега, а здраво ривалство је ок...Ово је оно што ми се свиђа, и што идентификује мене и тебе, а верујем и остале.
Само постоји један озбиљан проблем, ово задње што си рекао... Губитници неће више да спортски признају победнику победу, неће да се касније потруде запну, и онда победе. Хоће победу одмах, и није важно како је победа стечена, важно да је победа!?
На томе морамо сви радити. Неки су толико затровани да им више никаква прича не помаже... али новим нараштајима прича, и показивање делима умноме помоћи. Било је о овоме доста приче, али нека, није згорега још поновити.