Отаџбински рат

[дрвосеча]

Да наставим...

Хрвати рецимо, величају своју "победу" у "домовинском" рату?!
Оно што скоро нигде није јавно објављивано јесте да су официри војске РСК, добијали маја месеца запечаћена писма на својим радним местима, уз напомену да отворе на неки датум, на крају јула месеца 1995. А скоро сви су добијали одлуке о прекоманди најкасније до 02.08.1995., у Бања Луку, Бијељину, Шабац, Београд, Нови Сад, итд. Тиме је званични Београд, односно тадашњи председник Србије желео да кадровски ослаби Крајину, и то је био само још један у низу издајничких потеза "нашег" председника.
Апсурд је да Хрвати рат 1990-95 зову домовински.. иако им за сада западноевропске земље и САД то нису признале, не значи да неће у будућности. Ради се о томе да је ратови на простору бивше Југославије 1990-99 који су се водлили, били грађански.. никако домовински како Хрвати кажу, јер СР Хрватску није напала Италија, Мађарска, или Аустрија, па да се каже да је био рат за "домовину".. био је грађански рат, јер је властела у Загребу одлучила да одстрани један део (српског/православног) становништва из своје репубике.

Е сада.. осврнуо би се на ово што је Капетан Кука поменио Радована Караџића. Иако се неки учесници дискусије и неће сложити самном, ја би изнео моје виђење ситуације око њега. Поистовећују га рецимо са генералом ВРС Ратком Младићем, давајући му епитет хероја. Али ја међу њима ипак правим разлику. Радован Караџић је био политичар, а Ратко младић официр.. и Радован је по командној структури био изнад Ратка Младића. Политичаре никада нисам готивио, нити озбиљно схватао... увек су ми некако били несимпатични. Неки више, неки мање.
Радовану Караџићу имам шта и да замерим, ту је неколико ствари. Прво је то.. док је трајало убијање, етничко чишћење, и највећи прогон у Европи после Другог светског рата.. а то су злочиначке акције "Олуја" и "Бљесак", Војска Репубике Српске није реаговала.. бар не онако како се очекивало ("ако брату гори кућа, онда се не залива цвеће у својој кући"). Док је српски народ у Западној Славонији 1. и 2. маја 1995. бежао пред налетом усташких хорди, Радован Караџић, као председник РС, и главнокомандујући ВРС, није се упустио у акцију спашавања Западне Славоније, и Срба од тамо.. сем што им је пружио уточиште. Три месеца после кренула је злочиначка "Олуја", некажњени злочин хрватске државе и народа.. прогон Срба из Северне Далмације, Лике, Кордуна, Баније.. туку гранате са свих страна по колони избеглих Срба, пуштају се усташки и муслимански кољачи у колоне да праве крваве пирове.. а ВРС и даље не реагује?! Само се пружа уточиште. Занимљиво да сви који су кренули у колони са тракторима и аутима, имали су до Шапца бесплатно точење горива!?!? Дешава се и злочиначка операција "Маестрал", агресија на Бос. Крајину, одмах у наставку "Олује", где се Република Српска смањује на договорених 49%, како би је САД и ОУН признале.. и то само фактички.
Мени такве ствари никако не иду у главу. Ако је неко Србин, по осећању, пореклу, и свему ономе што носи српство, уз све то обавља дужност председника једне (какве такве) државе, има право наређења војсци.. и док његови сународници гину, крваре, отима се део њихове земље, да он не реагује тако да их заштити, и да не буде то што је било. Из горе изнетих текстова.. јасно се види рецимо да је стотине, и стотине руских добровољаца дошло на Балкан да нам помогну.. Хоћу рећи, ако су они потегли из Русије нама у помоћ, онда не видим зашто Радован Караџић није могао покренути ВРС да помогне браћи из Крајине. Није само кривица на Радовану.. хоћу рећи и на Слободану Милошевићу, и Момиру Булатовићу (тадашњем председнику Црне Горе - Српске Спарте)
С тиме да све док Милошевић није завршио у Хагу, нико њега није узимао за неког "хероја".. већ пар година уназад видим тамо где се продају слике и календари са Радованом, и Ратком, видим и Милошевићеве слике?!

Друго.. Имамо и гореизнету причу о Др Миодрагу Лазићу, лекару који је свој хумани посао у тим злим временима када је живот најмање вредео, отишао од своје породице, пријатеља, посла.. отишао да помогне Србима у Крајини, и БиХ. Тамо је свашта преживљавао, и како сам каже није ни веровао да тако нешто може да издржи... Оно што верујем, да Др Миодраг Лазић, као и сви други лекари који су радили западно од Дрине, није могао да се нада неким великим примањима (плати).. а радио је за шаку динара, и то оних што су скоро сваки дан девалвирали. Није имао ко да му пази жену и децу.. он је био и под теретом тога да може граната сваки час да рокне близу њега.. Тиме и не треба да наглашавам како је Др Миодраг Лазић ИСТИНСКИ ХЕРОЈ ОВОГ РАТА! Зашто сам баш њега поменио, у анализирању и повлачењу паралеле са Радованом Караџићем.. хоћу да кажем, да он своје херојство није наплатио! А тиме је он себи сачувао образ.
Не знам колико људи још овде је упознато са тиме да су Радован Караџић и Ратко Младић дошли у сукоб око Аркана (чини ми се да је то било 1994. године). Ради се о томе што је Ратко Младић школовани официр, који је добро познавао свој посао, и није био део миљеа какав је Аркан имао пре рата. Иначе и Аркан је своју храброст добро наплатио (намерно не пишем херојство, јер Аркан за мене није херој, већ само храбар лик.. јер ту постоји разлика.. храбар не мора да значи да си и јунак.. јунаци се не постају, већ рађају, а јунаци немају мрље у животу!).
Даље... Сада је сплетом околности (шатро ЦИА није знала где се он тачно налази, и одједном га проналазе..)  Радован Караџић нашао се у Хашком трибуналу, у коме, где смо видели како се прави фарса од суђења свима.. и како се доносе одлуке супротне здравом разуму! Насеру Орићу 2 године затвора за призвавање ратних злочина, и почињено етничко чишћење. Тиме верујем да ће Радовану Караџићу већ унапред спремити пресуду, од најмање 30 година, као што су и председнику РСК Милану Мартићу.. а Србима у БиХ, наметнути геноцидну одговорност, и тиме укинути Републику Српску!?! Признање за геноцидну одговорност Биљане Плавшић већ су добили.

Добра ствар код Радована јесте што је успео бар делимично сачувати РС, али бојим се да то није на климавим ногама, па да нам не измакну столицу, јер "сила Бога не моли".. као што су урадили са Косметом. Не мислим да му је било пријатно седети тих година на месту председника РС.. али ови неки потези ме изненадише.

[дрвосеча]

Пише: Жељко Томић, sokolac.net
19.04.2009.

Обично пишем са лакоћом, прсти на тастатури не могу да прате мисли. Али, када покушам да нешто напишем о Мићи Влаховићу мозак затаји, па узалудно тражим изгубљени почетак. Откако кроз пријатеље упознах Мићу као дјечака, човјека и ратника, те проникох у његову душу и сазнадох његову потресну животну причу, Мићин лик ми не излази из главе. Прати ме на спавање и увијек је ту покрај мене када се пробудим. У овој причи наводим исјечке из дјетињства једног паћеничка чији живот ријечи не могу описати. Мићина животна прича ствара језу код помисли шта живот може некоме да учини. Није праведно да сву несрећу која некога у животу може да задеси нађох у Мићиној тужној причи. Није ни поштено да се све то десило душнобрижној особи, каква је био наш Мићо.

Мићо Влаховић никада није сазнао ко су му родитељи, нити зашто га је мајка једног магловиог јутра оставила умотаног у крпе на прагу београдског дома за сирочад у улици Звечанска број 9. Када је мало јакнуо, усвојила га је једна старатељска породица из Александрова (близу Зрењанина), вјероватно не због тога што су жељели да учине неко хумано дјело него да би од државе добили пристојне мјесечне приходе, као и неке пореске олакшице. Наравно, мушка дјеца много лакше налазе "нови дом" код војвођанских ратара јер у банатским њивама никада нема довољно радника.

Мићо је спавао у једној малој собици која је мирисала на буђ, и да се у њој није налазио дрвени кревет та просторија би више личила на оставу него на собу. Дане је проводио на њиви, пржен врелим сунцем и купан хладним панонским пљусковима. На поље би најчешће носио само пола килограма хљеба и литру млијека, и то би било све што је добијао за цијели дан напорног рада. Ријетко је причао о својој раној младости, али је једном саборцу са Жучи испричао како му је у тој кући једини пријатељ била сестра Весна, која би му понекад, кријући од осталих, доносила остатке непоједених оброка.

Не желим на овом мјесту да судим другима, нити да бацам клетве на ту старатељску породицу јер се на банатској земљи много ради а тешко живи. Војвођански сељак је одувијек био државно сироче, препуштен на милост и немилост мајке природе и лопова из пољопривредних задруга. Ипак, морам да примјетим да се нико из села не потруди да каже неку лијепу ријеч за тог Мићиног старатеља, оца Ђорђа.

И поред тешког живота, Мићо је зрачио неком позитивном енергијом. У селу су га сви вољели. Имао је много пријатеља, да поменем само неке: Сашу Ђурића званог Бели, као и Зорана Миловановића званог Зода, те Илију Ковачевића. Бели и Зода су сирочад, одрасли у истој хранитељској породици па их то чини "браћом" јер они другог брата немају. Зоду нисам упознао, али се потрудио да пронађе видео касету са Мићине сахране. Зодину касету намјеравам да пребацим на ДВД, па ћу исту да пошаљем донаторима. Илија је домаћи, рођен је у Александрову.

Мића је био и добар друг. Многе је задужио својим добронамјерним савјетима, попут Марије Максић која Мићу окива у звијезде.

На Мићином погребу се окупило много свијета, житеља Александрова и бораца из Источног Сарајева. У најдирљивијем тренутку тог тужног дана, када се народ разишао са гробља, Мићини саборци из Треће сарајевске пјешадијске бригаде су клекнули око хумке - и заплакали.

Срби су из грађанског рата 1992 - 1995 изашли као побједници, јер су многи борци, попут Миће Влаховића, уградили своје кости у темеље Републике Српске. Међутим, што се политике тиче, рат никада није ни објављен па се није ни десио. Ни један српски јунак из прошлог рата није проглашен за хероја, а да јесте Мићо би сигурно био један од њих.

Ми покушавамо да оживимо акцију обиљежавања имена Миће Влаховића, како би Александрово добило улицу Миће Влаховића.



------------------------------------------------------------------------------------------

Мићо Влаховић - српски херој

Пише: Вогошћанин прави, sokolac.net

Прије нешто више од 16 година упознао сам једног од највећих хероја новије српске историје Мићу Влаховића. У Вогошћу је стигао из мјеста Александрово (а тада се звало Велике Ливаде), на себи је имао маскирни комбинезон, а око паса му је био опасач на којем је висио бајонет од пушке М48. Изгледао је јако повучен и скроман, тихог и пријатног гласа без сувишни ријечи у његовом говору. За свој долазак није ништа тражио од команде и био је смјештен у просторије И. Д. В. Вогошћанске бригаде ВРС, која се у то вријеме звала Црновршка бригада. Након доласка добио је задатак да поново формира И. Д. В. који је у то вријеме би расформиран ради криминала и одбијања наређења од претпостављене команде.

Мићо је врло брзо стекао повјерење Вогошћана и постао прави вођа своје јединице. Команде у Вогошћи су се смјењивале као сцене на филмском платну, а сваки нови командант је покушавао да задржи Мићу крај себе, због његове храбрости и извршавања наредби које је добијао. Мићо је низао успјех за успјехом и његова јединица је постала узданица становника Вогошће. Мићо Влаховић је провео у Вогошћи нешто више од годину и по дана ратујући на просторима Републике Српске и у тим борбама био вјечито испред својих другова, давајући им морал да га прате, до његових успјеха да овлада тереном који контролише непријатељ.

Био је то човјек који се не може описат са пар реченица. Мићо је дошао у Вогошћу да би помогао свом народу. Током рата није тражио ништа за своје учешће. Ратовао је хрбро и достојанствено.
Мићину доброту су користили неки који су се крили иза његове храбрости. Мићо је ишао испред свих, а неки његови борци се често нису појављивали ни на полазном положају. Мићу су сви вољели. Нема официра који је имао да каже нешто што би указивло нешто лоше о Мићи.

О Мићи Влаховићу се у то вријеме причало све најбоље. Мићо није био оштар према људима који су се крили иза његовог имена. Команда је смислила да смијени Мићу како би очистила његову јединицу. То је био само један тактички потез команде, који Мићо није могао да учини својим друговима. Врло брзо су Мићу, вратили на мјесто које заслужује.

Након Мићине погибије се осјећао недостатак кадра за офанзивна дејства и успјехе у њима. Мићо је у рату дао све што је имао. Зато ми данас имамо обавезу да га вратимо међу живе. Једна улица у његовом Александрову је само једна ситница коју је он заслужио од својих преживјелих сабораца.

Данас након скоро 15 година од погибије Миће Влаховића, поносим се што сам познавао таквог хероја. Овом приликом би замолио све који прате овај сајт, а у могућности су да дођу на парастос да нам се прикљуће и да покажемо да наш Мићо Влаховић није заборављен од својих другова и свог народа. Нека је вјећна слава за нашег истинског хероја.

[KizaLion]

Да наставим...

Хрвати рецимо, величају своју "победу" у "домовинском" рату?!
Оно што скоро нигде није јавно објављивано јесте да су официри војске РСК, добијали маја месеца запечаћена писма на својим радним местима, уз напомену да отворе на неки датум, на крају јула месеца 1995. А скоро сви су добијали одлуке о прекоманди најкасније до 02.08.1995., у Бања Луку, Бијељину, Шабац, Београд, Нови Сад, итд. Тиме је званични Београд, односно тадашњи председник Србије желео да кадровски ослаби Крајину, и то је био само још један у низу издајничких потеза "нашег" председника.

Исто важи и за свештенике СПЦ-а по Крајини, добили су директиву из Београда да све што је вредно по Црквама склоне на време. Сви су знали осим народа, који је испао колатерална штета. Мени је најжалије због српског народа.

Република Српска без Дрвара, Гламоча, Кључа, Купреса и Босанског Петровца... тешко је то замислити. Срби повратници сада јесу већина у неким од наведених градова.. Нема посла и ниси свој на своме него су ту Лопатари главни.

[дрвосеча]

Исто важи и за свештенике СПЦ-а по Крајини, добили су директиву из Београда да све што је вредно по Црквама склоне на време. Сви су знали осим народа, који је испао колатерална штета. Мени је најжалије због српског народа.
Република Српска без Дрвара, Гламоча, Кључа, Купреса и Босанског Петровца... тешко је то замислити. Срби повратници сада јесу већина у неким од наведених градова.. Нема посла и ниси свој на своме него су ту Лопатари главни.

Да, ово је исто истина за свештенике СПЦ, с тиме да су они директиву добили нешто касније од официра СВК.. буквално пар дана пред саму Олују. Један крајишник ми је причао да је свештеник код њих у селу, одржао литургију 3.08.1995. затим сео у ауто, и правац БГ где му је већ била породица?!  :o
Ја то стварно не могу да разумем.. никако ми није јасно да можеш оставити човека у невољи, ону нашу нејач и сиротињу. Не каже се џабе: "Бол је тренутна, а срамота траје довијека!".
Исти ти људи су њега годинама хлебом 'ранили, и вином појили.. а он да је тако кукавички их оставио.. најгора одлука!
Да је бар остао са њима, или да им је на време рекао "људи, издани смо, склањајте се, да бар жива глава на рамену остане, па ћемо после живи лако прегрмети!"... овако баца мрљу на себе и свој свети позив који обавља.
Није ми циљ да овде с овим коментаром блатим име СПЦ, јер свакако као православни верник, и нисам достојан тога, већ само моје запажање од нељудском гесту једног од свештеника СПЦ.

Наравно Кизо, да РС није ако нема Босанске Крајине, од Грахова до Санског Моста.. за мене то и није РС. То је исто као када птици одломиш 1 крило.  И чудом се чудим, не могу се начудити што већ годинама када се црта карта РС, приказује се само од Бијељине од Б. Луке!? Чак мислим да је и један од твојих потписа био "Када кажем западна Србија не мислим на Шабац, Зворник и Ужице.. већ на Бања Луку, Пале и Невесиње" (тако некако је ишао потпис).. Ја у себи мислим: А где је ту Крајина? Где је ту Грахово, Петровац, Дрвар, Гламоч.. бар.. ако нема Обровца, Бенковца, Плашког, Карловца, Петриње, Грубишног поља...

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: следи текст потресне садржине!


СРПСКИ ХЕРОЈ
Зоран Боровина (1952-1992)




Пуковник ВРС Зоран Боровина, је рођен 14. фебруара 1952. у селу Мало Поље (општина Хан Пијесак). Основну школу и гимназију завршио је у Хан Пијеску, а Војну академију у Београду, и завршну годину у Сарајеву.
Погинуо је 4. децембра 1992. у борбама на Отесу, на сарајевском ратишту.

Зорана Боровину на место комаданта Српске гарде на Илиџи је поставио лично Ратко Младић.

Оно по чему ће пуковник Зоран Боровина остати упамћен јесте одлучност, и херојство у борбеним акцијама на самом терену, у сукобима са непријатељем. Био је сасвим природан, тих, са благим осмехом на лицу. Није волео неправду, и борио се протви ње.
Дошао је децембар 1992. када је кренула акција ослобађања Отеса, код Илиџе. Пре саме акције пуковних Зоран Боровина је извукао разне кукавице "општинаре" и друге гузоње, који су се често скривали од броби, и наређивали напада и повлачили људе, преко моторола.. онда их је све обукао у униформу, и дао оружије у руке, па их је повео са собом у акцију. То им се нимало није допало, сви су били укочени и ознојени до голе коже, јер су били у самртном страху, гледајући непријатеља у очи.
1. децембра 1992. у зору кренула је акција ослобађана Отеса, и вршена је из 3 правца. Четврти дан акције већ у предвечерије, када су борбе већ јењавале, пуковник Боровина повео је неколико својих момака добровољно да изврше диверзантски упад међу непријатеља, како би се после отвориле шансе за наставак акције ослобађања Ступске петље. Бачена им је бомба пред ноге, момци су полегали, а Зоран Боровина је узео бомбу у шаке, и није стигао да им врати, него му је ескплодирала у руци. Донесен је у болницу "Жица", где су лекари констатовали смрт. Морал српске војске, када су чули за погибију свог комаданта и јунака, је страховито пао.
Наредни дан 5.12.1992. српски гардисти са Илиџе су ушли у Отес, и практично само ушетали, јер скоро да метак нису испалили. Што ће рећи да је још дан раније Отес био ослобођен.

Једино ко се радовао у српским редовима одласку Зорана Боровине јесте овај кадар, који се поново вратио у своје канцеларије и фотеље јер су се добро уплашили за своје задњице.

Након смрти Зорана Боровине, Отес доби ново име - Зораново!

Тодор Крајишник је написао своју књигу "Пут до сунца", где је једна песма посвећена пуковнику Зорану Боровини

Љубиша Калас - Зоране, Зоране

[KizaLion]

[quote author=KizaLion link=topic=3705.msg74731#msg74731 date=1262359081]
Исто важи и за свештенике СПЦ-а по Крајини, добили су директиву из Београда да све што је вредно по Црквама склоне на време. Сви су знали осим народа, који је испао колатерална штета. Мени је најжалије због српског народа.
Република Српска без Дрвара, Гламоча, Кључа, Купреса и Босанског Петровца... тешко је то замислити. Срби повратници сада јесу већина у неким од наведених градова.. Нема посла и ниси свој на своме него су ту Лопатари главни.

Да, ово је исто истина за свештенике СПЦ, с тиме да су они директиву добили нешто касније од официра СВК.. буквално пар дана пред саму Олују. Један крајишник ми је причао да је свештеник код њих у селу, одржао литургију 3.08.1995. затим сео у ауто, и правац БГ где му је већ била породица?!  :o
Ја то стварно не могу да разумем.. никако ми није јасно да можеш оставити човека у невољи, ону нашу нејач и сиротињу. Не каже се џабе: "Бол је тренутна, а срамота траје довијека!".
Исти ти људи су њега годинама хлебом 'ранили, и вином појили.. а он да је тако кукавички их оставио.. најгора одлука!
Да је бар остао са њима, или да им је на време рекао "људи, издани смо, склањајте се, да бар жива глава на рамену остане, па ћемо после живи лако прегрмети!"... овако баца мрљу на себе и свој свети позив који обавља.
Није ми циљ да овде с овим коментаром блатим име СПЦ, јер свакако као православни верник, и нисам достојан тога, већ само моје запажање од нељудском гесту једног од свештеника СПЦ.

Наравно Кизо, да РС није ако нема Босанске Крајине, од Грахова до Санског Моста.. за мене то и није РС. То је исто као када птици одломиш 1 крило.  И чудом се чудим, не могу се начудити што већ годинама када се црта карта РС, приказује се само од Бијељине од Б. Луке!? Чак мислим да је и један од твојих потписа био "Када кажем западна Србија не мислим на Шабац, Зворник и Ужице.. већ на Бања Луку, Пале и Невесиње" (тако некако је ишао потпис).. Ја у себи мислим: А где је ту Крајина? Где је ту Грахово, Петровац, Дрвар, Гламоч.. бар.. ако нема Обровца, Бенковца, Плашког, Карловца, Петриње, Грубишног поља...
[/quote]

То сам ја писао јер на тренутно тим територијама живе Срби, па кад то преузмемо лако ћемо после и за Крајину. Никад ја нисам заборавио ни Книн, Дарувар, Подравску слатину, Госпић, Костајницу, Дрежницу, Столац, Равно... ми смо то све требали у рату завршити а фронт после пребацити на Косово.

А све те територије су везане за српски народ који је живео тамо, а колико нас сада има? И хоће ли се они вратити тамо да буду под Њиховом капом? Тешко. Јер Србин неће више да буде роб... народ ће се вратити кад дође до неког новог рата, овако не...

[дрвосеча]

А све те територије су везане за српски народ који је живео тамо, а колико нас сада има? И хоће ли се они вратити тамо да буду под Њиховом капом? Тешко. Јер Србин неће више да буде роб... народ ће се вратити кад дође до неког новог рата, овако не...

Негде на нету сам читао добар коментар.. Јевреји већ 2000 година  се налазе на Блиском Истоку, и тамо су већ деценијама у рату са муслиманима. Нико од њих не помишља да се повуче, или да би пораз од муслимана дошао у обзир.. једноставно НЕ, и милион година да прође, опет ће се БОРИТИ, до краја, до последњег.
Овим што сада причам не позивам на рат, на оружије, на клање, убијање и сл. (као што верујем да би ми свашта прилепили, и етикетирали, они којима управо овакве приче и теме сметају).
Овим само позивам на нашу свест, свих Срба.. крајишника да не забораве своје корене, и завичај, а и остале Србе када неко каже да је из Обровца, или Пертиње, да не гледају у њега ко крава у мртво теле.. већ да каже: знам, то је у Крајини.
Као што ја знам где је Призрен, Куманово, Неготин, Кикинда, Требиње, Никшић, Будва, Брчко.. не зато што сам завршио географски факултет, или сам интелигентан 180%.. већ то је то ствар опште културе...
Да не може бити само речено да је Никола Тесла Србин.. већ да се зна ко је он, одакле су му преци, колевка.. исто важи и за патријарха Павла, Милутина Миланковића итд.

Знаш како Кизо.. негде с краја 1990-их креће први талас, али мали, повратак Крајишника у свој завичај, после се наставило, али слабо.. разлог је заправо недостатак посла. А то се јавља и у осталим крајевима Србије, јер је таква државна полтика Србије. Наравно Хрватска не жели да инвестира ништа (сем онога што им ЕУ наређује) у подручије бивше РСК, из страха да се Срби не врате. Никада то нису ни хтели.. све живо се улагало у Загреб и приморије.. ово остало јако слабо.
Друго, често се дешавало да поједини примитивци нападају Србе, претежно старе и немоћне, који су у мањини, и тиме им се загорчава повратак, а уједно и шаље порука осталим Крајишницима шта их чека када се буду вратили. Ранији је проблем био велики што су људи помало долазили.. сада их је све више, сваке године. Али лично мислим да увек тереба бити више и више, јер управо то ствара критичну масу, да не би долазило до кукавичких потеза тамошњих пи*да, који нападају по принципу 5 на 1. Ако хоће да се пегламо, онда ајде 5 на 5, или 1 на 1.. па да видим ко ће да ми стане на црту?! Неће нико.. већином су кукавице, који за 50е ће направити грдно зло (па и запалити Србину повратнику кућу).. а неће имати муда да то јавно каже, или се људски побије.
Разлог слабог повратка наших људи се огледа пре свега у лошем раду државних институција РХ, која све могуће начине користи како би све одуговлачило, и отезало, да се људима смучи, и да једноставно пожеле да НЕ ДОЂУ више тамо. Но, то не сме да нас обесхрабри.. напротив.
Као што још давно пре 5 година запазих у извештају са нашег гостовања у Запрешчићу 2005. године, лепо пише: делије (Срби) у хрватској представљају наааајвећу могућу провокацију итд. Тако да и ово се тумачи исто.

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: видео снимци се не преоручују малолетним и осетљивим особама!

Злочиначка операције
Маестрал 1995.

Злочиначка акција "Маестрал" извршена је током септембра месеца 1995. године од стране хрватске војске на западне делове Републике Српске (Босанска Крајина - Дрвар, Гламоч, Грахово, Кључ, Петровац, Дубица, Мркоњић Град, Шипово).
Одговорност за ову злочиначку акцију сносе Фрањо Туђман председник РХ, као и хрватски генерали Јанко Бобетко и Гојко Шушак.

Сједињене Америчке Државе су преко својих приватних војних фирми помагале хрватску војску преко опреме, кадрова, и логистике, да се ова акција спроведе.



Маестрал 1/2 део



Маестрал 2/2 део

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: видео снимци се не преоручују малолетним и осетљивим особама!

Операција Уна 1995.


Операција Уна 95 је био назив војне операције у којој је хрватска војска са територије Републике Хрватске напала 4 западнокрајишке општине Републике Српске (Нови Град, Костајница, Коз. Дубица, Градишка). Операција је почела 18. септембра 1995. а завршила се већ идућег дана тешким поразом Хрватске војске.

Циљ акције хрватске војске је био заузимање Приједора и окупација целе територије источно од пута Градишка – Приједор. Акцију Уна је са југа, месец дана касније, пратила комбинована акција Хрватске војске, ХВО-а и 5. корпуса (већински муслиманске) Армије БиХ под називом "Јужни потез".

Због агресије Хрватске на Републику Српску и тешког пораза, у хрватској јавности се веома мало зна о овој неуспешној операцији.

Операција Уна 95 је била последица еуфорије након операције Олуја, због чега је Главни штаб ХВ очекивао да ће моћи брзо заузети ове делове Републике Српске. Операција је била и претходница операције Јужни потез, да би Хрвати, након евентуалног заузимања тих општина, запречили Муслиманима прилаз до реке Саве.
Након одбране домаћина други дан су у бој ступиле и војне јединице Војске Републике Српске, које су повучене са других линија фронта. У битку су са бањалучког аеродрома кренула и два српска авиона, која су бомбардовала хрватску колону на регионалном путу Сисак – Банска Дубица на деоници Живаја – Шаш.

Наводно су зелено светло за ову акцију дали и сами амерички дипломати (Ричард Холбрук). Фрањо Туђман је операцију планирао мимо заповедника главног стожера Хрватске војске. Након претрпљеног пораза дошло је до смена у штабу ХВ а сама акција је била заташкана. Хрватска страна је пораз оправдавала тешко укопаном српском војском, поменула је чак и ваздушне ударе српских авиона из Батајнице, којих није било, већ само ова 2 из Бања Луке.

Приликом напада, хрватске снаге су починиле и масовне злочине код фабрике Кнежопољка, убивши сваког цивила којег су пресрели на локалном путу Коз. Дубица – Костајница, који су документовани и пред Хашким трибуналом. Тада је на свирепи начин убијено 44 цивила а рањено 38 цивила. Велику улогу у спречавању даљег продора хрватских јединица према дубини територије и одбрани Козарске Дубице имао је интервентни вод цивилне полиције који је тај дан процентуално претрпио највеће губитке. Припадници интервентног вода цивилне полиције су се и сутрадан 19. септембра у реону села градине сукобили са хрватском војском која је прешла на територију Републике Српске. Том приликом смртно је страдао један полицајац а више их је лакше рањено.

Операција Уна 95 - 1. део

Операција Уна 95 - 2. део

Операција Уна 95 - 3. део

[дрвосеча]

Разбијање мрежа лажи у Хрватској





Качим ове слике да се виде сви апсурди хрватске мреже лаж, и превара у протеклом рату. А хоћу да објасним шта је посреди, и разбијем ту превару.

На сликама јасно се види табла где пише како су у Книнској болници 1991-95. мучени и убијани хрватски цивили и "бранитељи".. Но, прво што упада у очи, јесте само табла, нема нигде пописа имена мучених и убијаних у болници. Од када знам за себе, када су нас као клинце водили да гледамо партизанске споменике из Другог светског рата, и оне од жртава фашизма, увек су пред оваквих табли стајала имена пострадалих. Овде таквих имена нема!?
Друго, ова табла се окачила тек 2003. године, што ће рећи читавих 8 година након њиховог уласка у Книн. Не кажем да су морали истог момента да то каче.. али следеће године, или 2 године касније табла јесте морала да стоји, са списком настрадалих у Книнској болници. А они се 8 година касније сетили да је ту неко пострадао!?
Треће, поред ове спомен-плоче стоји један офуцан венац са цвећем, који је ко зна када стављен, и то неки најмањи, да не може ни да се види рецимо ко је оставио тај венац, коме се оставља тај венац.. ништа од тога нема!?
Врло чудно, и запањујуће, али нити њих ЕУ и НВО гањају због таквих лажи, нити је држава Србија уложила било какав протест!?


У вуковарској болници је слично.
На уласку у болницу имате таблу од црног меремера, на коме позлаћеним словима пише како су 18.11.1991. србоћетници, и ЈНА одвели 200 пацијената из вуковарске болнице, на пољопривредно добро Овчара, и тамо их мучки стрељали. Имена додуше ту нису наведена.. али тамошњи људи знају тачно ко је одведен и стрељан на Овчари. Зна се, а Хрвати то неће да ставе, јер би се видело именом, и презименом, годиштем, да је ту доста чланова 204. вуковарске бригаде ХВ, који су били рањеници са свежим ранама. Пресвукли се, мислећи да ће успети преко свежих рана да се извуку. То припадницима територијалне одбране није промакло, и они су их и одвели на Овчару.
Чак је ова прича, о "рањеницима" из вуковарске болнице доказана и на МСП у Хагу прошле године, када је један од сведока била др Весна Босанац.

Оваквих табли само са спомен-плочама сличне садржине, имате и у другим градовима РСК, рецимо Глина конкретно, и Бели Манстир...