Сребреница

[Nedostizni]

“MEHINU kameru” Haški tribunal odbio je da prikaže. Zbog brutalnosti. Ekipa “Večernjih novosti” je u pregledala privatni snimak pripadnika 505. bužimske brigade bošnjačke armije BiH, uključujući i celokupan snimak zverkog ubistva zastavnika Vojske Republike Srpske Radeta Rogića.
Materijal, zaista, nije za prikazivanje. U studiju BK televizije juče su ostali samo novinar i snimatelj “Novosti”. Čak ni Miodrag Popov, ratni reporter, koji nam je prikazao sve snimke, nije mogao kasetu da odgleda do kraja.
Materijal počinje snimkom mudžahedina, koji puši marihuanu. Naredna scena je selo, koje se čitavo puši. Srećom, niko od civila nije ostao. Muslimanski vojnici ulaze u svaku kuću. “Sisu ti j...”, govore na svakom pragu. Desetak vojnika gura se kako bi preturilo stan. Trpaju džepove svim i svačim.
Novi kadar. Nema sela. Tridesetak vojnika peva neku ratničku pesmu. Prilično je nerazumljivo, osim “...ne bojte se četnika... i...srpska krv...”
Pale čak i plast sena pored kojeg prolaze. Totalna destrukcija. “Ovo je oslobodilačka vojska Hamzina”, čuje se glas iz gomile. I tako... iz sela u selo. Neverovatni kadrovi. Apokalipsa, i juče i danas. I zauvek...
Iznenada kamera prilazi grupi vojnika. Napravili su krug. U sredini - zarobljenik.
Udarac pesnicom. Kamera je i dalje na dvadesetak metara. Druga pesnica. Krupan kadar. To je Rade Rogić. Pripadnik Radničkog bataljona. Rođen je 1957. u Sanskom Mostu. Zalutao je. Ovo je njegov poslednji snimak.
Mladi mudžahedin, bar ga tako predstavljaju, sa zelenom trakom oko čela, ispituje ga. Odlično govori srpski.
- Je l' znaš ti mene? - pita ga.
- Ne znam! - kaže Rogić.
- Šta misliš odakle sam? - nastavlja, gotovo sihtući kroz zube.
Desetak mladih vojnika stoji iznad Rogića i smeje se. Kažu da je mudžahedin. Rogić ostaje miran, koliko može. Pokušava da ih urazumi, da pronađe bar neku ljudskost pred svojim dželatima. Diže ruku, kao da hoće da kaže “šta vam je”, i da se probudi u nekom drugom filmu.
Ali, udarci ga vraćaju u stvarnost.
- Zašto sam ja ovde? - nastavlja da ga ispituje očigledno, ipak, “domaći mudžahedin”.
Udara ga pesnicama, hvata za kosu, prosto ne zna šta bi s njim uradio od besa.
- Pa, valjda da se boriš, jebi ga! - odgovara Rogić.
Nov udarac.
- Koliko imaš godina? - ubacuje se novi glas.
- Trideset devet - mirno kaže srpski zastavnik.
- Pa, šta radiš ovde? - pita njega “mudžahedin”.
Nastavlja se salva udaraca. Rogić diže ruku. Brani se, refleksno. - Zbog čega - govori. Čim prestanu udarci, spušta ruku.
- Gde si bio? - nastavlja čovek sa zelenom trakom oko čela.
- U šumi, jebi ga!
- Pa, šta radiš u šumi? - nastavlja pitanjima i udarcima.
- 'Ajmo, 'ajmo - viče neko iz gomile.
Rogić još govori: - Pa, da smo se ti i ja pitali sigurno ne bismo ovde bili...
Neko ga udara po ustima.
- Nemoj vikat j... ga, majku ti j...! - urla.
- Kakva ti je to navika - govori drugi, dok ga drži za kosu i jedva čeka trenutak da sve završi.
Vuče ga za kosu prema zemlji, i udara nekoliko puta iza uveta.
„Tu ga seci, tu ga seci!”
Mudžahedin se ubacuje, naređuje Rogiću da viče “Alahu ekber”(Alah je veliki)
- Nemoj, nemoj, nemoj... - poslednje su reči zastavnika Radeta Rogića.
Razmrskana lobanja ostala je između dva kamena. Iako je loš snimak jasno se raspoznaju tri velika reza: jedan preko vrata, drugi preko usta i treći preko čela. Mudžahedin ga, pozirajući za kameru, hvata za kosu. Diže glavu. Da pokaže svoje delo. Čuje se smeh.
Naredni kadar je u nekom dvorištu.
- Ej, ubili ga, j... li mu nanu njegovu? - čuje se neki glas.
Krupan kadar na ubicu. Drži pušku. Napućio obraze. Pogled totalnog idiota. Naglo ustaje. Trči i diže obe ruke ka nebu...
“Alah ekber” urla...
Okreće se ka vojnicima i nastavlja “'Ajmo, 'ajmo...”.