06-18-2005, 03:34 PM
Nemate pojma!
Redakcija Srpskog Nacionala primila je pismo uvaženog američkog istoričara Rejmonda Kenta, koje je on u otvorenoj formi uputio ambasadi SAD u Beogradu. Pismo se tiče događaja u Srebrenici i odnosa službenika američke ambasade prema ovom događaju. Srpski Nacional prenosi delove ovog pisma: Jedanaestog juna 2005. prisustvovali ste konferenciji u Beogradu. Tema razgovora je bila „Srebrenica - Izvan opravdane sumnje”. Preko Centra za humanitarno pravo organizovali su ih ono što zovemo „aktivisti za ljudska prava”, od kojih je najpoznatija Nataša Kandić, kojoj ste odali značajno priznanje. U svom uvodnom govoru rekli ste da „kako se približavamo obeležavanju godišnjice masakra u Srebrenici, pravo je vreme da se prisetimo šta se sve dogodilo pre deset godina”. Vi ste kritikovali grupu studenata završne godine Pravnog fakulteta u Beogradu zbog pokušaja da se baci sumnja na zločine u Srebrenici. Optužili ste ih za „propagiranje opasno neodgovornog mita”, samo da bi se „opravdali ratni zločini počinjeni tamo”. Kao što će se videti iz daljeg teksta, vaše ocene su čisto političke prirode i nisu zasnovane na ekstenzivnom istraživanju onoga što se dogodilo u Srebrenici. Prikazivanjem čuvenog video-snimka jedino se efikasno podstiče širenje mržnje među Srbima u SAD i ostalim evropskim zemljama i još se bolje utvrđuje odavno uvreženo osećanje antisrpskog rasizma. Teško da je „tajna” da su se smaknuća dešavala u Srebrenici i ja sam ubeđen da bi samo mali broj ljudi u Srbiji porekao da se tamo ništa nije dogodilo. Postoje dva osnovna problema u temeljima svake diskusije o Srebrenici. Prvo, ukupan broj tela koji je pronađen u okolini Srebrenice se kreće oko 2.000 i, čak i uz pomoć najmodernijih forenzičkih metoda, nije moguće utvrditi da li su u pitanju Bosanci pravoslavne ili islamske veroispovesti. U svom govoru nigde niste spomenuli paravojnog komandanta Srebrenice, koji je redovno harao okolnim selima, nastanjenim hrišćanskim Srbima, još od samog izbijanja bratoubilačkog rata u Bosni. Iako broj baš nije sasvim tačan, negde između 1.800 i 3.000 bosanskih Srba sistematski je ubio komandant po imenu Naser Orić. Ali, pretpostavimo da su navedene cifre od 8.000 za muslimane i 3.000 za Srbe tačne, da li to zaista čini kakvu razliku za vaše moralno, unutrašnje biće, budući da obe, jednako vredne prezira, predstavljaju broj ubijenih i obezglavljenih civila. Postoje dve osnovne razlike između dva događaja. Jedna, koja se gotovo nikad ne spominje u pristojnom okruženju i koja, zapravo, ide u korist Srba i generala Mladića, „najtraženijeg ratnog zločinca”. Žene, decu i starce Mladić je poslao u oblasti koje su bile pod kontrolom bosanskih muslimana. Orić je samo ubijao Srbe na prostački način. On je ponosno pokazivao svoje video-snimke Srba odsečenih glava. Iz nekog čudnog razloga ovi snimci nikako da stignu do zapadnih medija, preko muslimanskih „aktivista za ljudska prava”? Kao čovek koji se bavi istorijom kako bi zaradio za život, ja sam obavezan da pozovem na posmatranje dokaza. Otkriveno je da se 3.003 imena, koja se pojavljuju na listi „mrtvih i nestalih” muškaraca iz Srebrenice, takođe pojavilo na glasačkim listićima na poslednjim izborima u Bosni. Ono što ja, u stvari, hoću da kažem jeste da je pitanje broja žrtava i dalje prilično otvoreno, kao i to kako su srebrenički muškarci ubijeni u julu 1995, bežeći kroz šume okružene tenkovima Drinskog korpusa, platili svojim životima. Šuma se nalazila u okruženju tenkova Drinskog korpusa koji su pucali nasumice. Umesto da prihvate ponudu Mladića i predaju se i budu tretirani kao ratni zarobljenici, oni su pobegli. Tenkovi, njihove velikokalibarske cevi i njihovi komandanti, „videli” su samo poraženog neprijatelja kako beži i baca naoružanje. Verovatno je najveći deo ubijenih u Srebrenici završio na ovaj način, a ne u masovnim egzekucijama. Mogao bih da se upustim i u dublju analizu vaših ocena, ali ču se ovde zaustaviti. Biće mi zadovoljstvo da vam izađem u susret ako budete želeli civilizovanu diskusiju sa mnom, po mogućnosti u pisanom obliku. Veliki pozdrav Rejmond K. Kent Penzionisani profesor istorije, Univerzitet u Kaliforniji Berkely, Ca. 94720
Redakcija Srpskog Nacionala primila je pismo uvaženog američkog istoričara Rejmonda Kenta, koje je on u otvorenoj formi uputio ambasadi SAD u Beogradu. Pismo se tiče događaja u Srebrenici i odnosa službenika američke ambasade prema ovom događaju. Srpski Nacional prenosi delove ovog pisma: Jedanaestog juna 2005. prisustvovali ste konferenciji u Beogradu. Tema razgovora je bila „Srebrenica - Izvan opravdane sumnje”. Preko Centra za humanitarno pravo organizovali su ih ono što zovemo „aktivisti za ljudska prava”, od kojih je najpoznatija Nataša Kandić, kojoj ste odali značajno priznanje. U svom uvodnom govoru rekli ste da „kako se približavamo obeležavanju godišnjice masakra u Srebrenici, pravo je vreme da se prisetimo šta se sve dogodilo pre deset godina”. Vi ste kritikovali grupu studenata završne godine Pravnog fakulteta u Beogradu zbog pokušaja da se baci sumnja na zločine u Srebrenici. Optužili ste ih za „propagiranje opasno neodgovornog mita”, samo da bi se „opravdali ratni zločini počinjeni tamo”. Kao što će se videti iz daljeg teksta, vaše ocene su čisto političke prirode i nisu zasnovane na ekstenzivnom istraživanju onoga što se dogodilo u Srebrenici. Prikazivanjem čuvenog video-snimka jedino se efikasno podstiče širenje mržnje među Srbima u SAD i ostalim evropskim zemljama i još se bolje utvrđuje odavno uvreženo osećanje antisrpskog rasizma. Teško da je „tajna” da su se smaknuća dešavala u Srebrenici i ja sam ubeđen da bi samo mali broj ljudi u Srbiji porekao da se tamo ništa nije dogodilo. Postoje dva osnovna problema u temeljima svake diskusije o Srebrenici. Prvo, ukupan broj tela koji je pronađen u okolini Srebrenice se kreće oko 2.000 i, čak i uz pomoć najmodernijih forenzičkih metoda, nije moguće utvrditi da li su u pitanju Bosanci pravoslavne ili islamske veroispovesti. U svom govoru nigde niste spomenuli paravojnog komandanta Srebrenice, koji je redovno harao okolnim selima, nastanjenim hrišćanskim Srbima, još od samog izbijanja bratoubilačkog rata u Bosni. Iako broj baš nije sasvim tačan, negde između 1.800 i 3.000 bosanskih Srba sistematski je ubio komandant po imenu Naser Orić. Ali, pretpostavimo da su navedene cifre od 8.000 za muslimane i 3.000 za Srbe tačne, da li to zaista čini kakvu razliku za vaše moralno, unutrašnje biće, budući da obe, jednako vredne prezira, predstavljaju broj ubijenih i obezglavljenih civila. Postoje dve osnovne razlike između dva događaja. Jedna, koja se gotovo nikad ne spominje u pristojnom okruženju i koja, zapravo, ide u korist Srba i generala Mladića, „najtraženijeg ratnog zločinca”. Žene, decu i starce Mladić je poslao u oblasti koje su bile pod kontrolom bosanskih muslimana. Orić je samo ubijao Srbe na prostački način. On je ponosno pokazivao svoje video-snimke Srba odsečenih glava. Iz nekog čudnog razloga ovi snimci nikako da stignu do zapadnih medija, preko muslimanskih „aktivista za ljudska prava”? Kao čovek koji se bavi istorijom kako bi zaradio za život, ja sam obavezan da pozovem na posmatranje dokaza. Otkriveno je da se 3.003 imena, koja se pojavljuju na listi „mrtvih i nestalih” muškaraca iz Srebrenice, takođe pojavilo na glasačkim listićima na poslednjim izborima u Bosni. Ono što ja, u stvari, hoću da kažem jeste da je pitanje broja žrtava i dalje prilično otvoreno, kao i to kako su srebrenički muškarci ubijeni u julu 1995, bežeći kroz šume okružene tenkovima Drinskog korpusa, platili svojim životima. Šuma se nalazila u okruženju tenkova Drinskog korpusa koji su pucali nasumice. Umesto da prihvate ponudu Mladića i predaju se i budu tretirani kao ratni zarobljenici, oni su pobegli. Tenkovi, njihove velikokalibarske cevi i njihovi komandanti, „videli” su samo poraženog neprijatelja kako beži i baca naoružanje. Verovatno je najveći deo ubijenih u Srebrenici završio na ovaj način, a ne u masovnim egzekucijama. Mogao bih da se upustim i u dublju analizu vaših ocena, ali ču se ovde zaustaviti. Biće mi zadovoljstvo da vam izađem u susret ako budete želeli civilizovanu diskusiju sa mnom, po mogućnosti u pisanom obliku. Veliki pozdrav Rejmond K. Kent Penzionisani profesor istorije, Univerzitet u Kaliforniji Berkely, Ca. 94720
ve ih prodaj Dzajo, kupi nam Ronalda