Сребреница

[Nedostizni]

МАРКО МИКЕРОВИЋ, РАТНИ СУДИЈА-ПОРОТНИК ОКРУЖНОГ ВОЈНОГ СУДА У САРАЈЕВУ

У САРАЈЕВУ УБИЈЕНО 10.000 СРБА!

Српски ловац на муслиманске злочине у Сарајеву располаже подацима да је од близу 10.000 убијених Срба у Сарајеву, само у Казанима завршило око 2.500. Чека хашке оптужнице против Бошњака

РАЗГОВАРАО: Драго ТОДОРОВИЋ

АНТРФИЛЕ 1

ХАГ И „КАЗАНИ” Тек се послије свједочења и писаних докумената Марка Микеревића које је предао Међународном комитету ЦК, за злочине Бошњака заинтересовао Хашки трибунал. Тако је отворен и досје „Казани”, који је 1997. године на својим страницама први јавно отворио сарајевски недјељник „Дани”. „...На нас се одмах сручила лавина оптужби, пријетњи и увреда. Оркестрираном кампањом дириговао је особно Алија Изетбеговић. Шта нам се све тада није сручило на главу? Свака је шуша схватила правилно поруку првог у Бошњака и дала себи за право или да демонстрира свој вазелински однос према Вођи или да да одушка својим примитивним нагонима. Најдаље су отишли Хасан Муратовић и реис Мустафа Церић...” каже, између осталог Сенад Пећанин, главни уредник „Дана”, који закључује:
- Нисам ни мало сретан што ће пуно већу цијену од оне коју су платили „Дани” сада плаћати Босна и Бошњаци. Но, она је незаслужена само онолико колико незаслужено већ деценију Бошњаке предводи Алија Изетбеговић.

АНТРФИЛЕ 2

ЛЕШЕВИ ИСПРЕД ЦРКВЕ КОД „БРИСТОЛА” Почетком марта 1993. године прича Јелена Курушић, куварица у кухињи муслиманске војске, смјештена у хотелу „Бристол”, како муслимани доводе и кољу Србе у оближњој цркви Св. Преображења, код „Бристола”. Послије те приче дуго нисам могао заспати. Одем и сам да се увјерим. И заиста, и на једном и на другом стубу, код улазних врата цркве, стајале су двије, већ исушене људске главе. Врата цркве била су широм отворена, а војници су улазили и вршили нужду. У јесен 1993. по граду су кренуле приче како је Силајџић дао паре да се ова црква доведе у првобитно стање, што је и урађено.
Тек 1994. године Срби се први пут окупљају у цркви Св. Преображења.

ИМАЈУ ПАРА ЗА СТОТИНУ ЏАМИЈА, А НЕМАЈУ ЗА ЈЕДАН МУЗЕЈ!

ПИШЕ: Душан МАРИЋ

На иницијативу Радмиле Хрустановић, градоначелнице Београда и сарајевске снаје, Београд ће са 60.000 конвертибилних марака финансирати обнову „Музеја града у федералном Сарајеву. У вријеме кад су пола Сарајева поклањали муслиманима, власти у Београду обећавале су су да ће изградити ново Сарајево, али сада умјесто изградње српског, финансирају изградњу институција у муслиманском дијелу града.
Тврдња госпоше Хрустановић да је помоћ Београда помоћ свим грађанима Сарајева, пошто градски музеј, наводно, припада свима њима, само је још једна лаж и подвала. Прво, зато што Срба скоро да више и нема у Сарајеву. Они што су ”преживјели много тога„ су их, са завежљајем у рукама, а често и без њега, протјерали у туђе земље, туђе градове, у туђе куће и пред туђе музеје. Тако да им уопште није до музеја. Посебно не до оног у Сарајеву. Друго, музеј који је од 1992. године отворено и у потпуности у функцији фалсификовања историје БиХ и доказивања непостојећег историјског континуитета новокомпоноване нације и у којем кустоси посјетиоцима из иностранства причају о српској агресији на Сарајево, Срби који су остали у Сарајеву сигурно не сматрају својим музејом. Од завршетка рата у Сарајеву је обновљено преко 130 старих и саграђено преко стотину нових џамија, за шта су потрошене десетине милиона марака. Тај новац био је довољан да се све куће културе у том граду не реновирају него - позлате. Међутим, у исто вријеме док су за изградњу џамија (којих ионако има превише) арчили десетине милиона марака, сарајевским муслиманима било је жао да дијелић тог богатства одвоје за обнову зграде у коју хоће да смјесте двије најзначајније установе културе у граду. А било је довољно да одустану само од изградње једне џамије. И да им претекне новца за реновирање још једне зграде.
Спремност градоначелнице Геограда да новцем из градског буџета финансира обнову нове зграде градског музеја у Сарајеву је још невјероватнија ако се има у виду чињеница да Музеј града Београда нема своју зграду него већ 100 година ”живи„ као подстанар.
Пошто Музеј нема сопствени простор, не постоји ни организована стална музејска поставка а своје изложбене активности остварује у другим музејима на подручју града.

(”Ново ослобођење„, 20. јануар 2004)