06-29-2005, 07:36 AM
ОСНОВНИ ТЕКСТ:
\„Оно што сам, као судија поротник чуо на суђењима за Казане, Храсно брдо и друге, и што је потврђено у записницима, ни један логор ни затвор за Србе није био строго приватан, а да за њега није знала СДА са Изетбеговићем на челу, која је много прије рата формирала злочиначке Патриотску лигу и Зелене беретке\”, каже Марко Микеревић, прије рата дугогодишњи судија-поротник Окружног војног суда, који је био смјештен у злогласној касарни \„Виктор Бубањ\”. Микеревић, родом из села Велика Буковица код Добоја, живио је у Сарајеву од 1954. године до почетка рата у БиХ, када је игром чудних околности, постављен за судију-поротника у процесима који су се, углавном, водили против Срба, а на које, како каже, он није могао утицати.
- Чуо сам на почетку рата за бројне логоре и затворе у које су из својих станова и кућа одвођени Срби и Српкиње, али сам својим истраживањима и непобитним чињеницама открио и обрадио осам логора, у којима су почињени стравични злочини. О њима сам слушао на фарсама од суђења, које су муслиманске власти, притиснуте бројним злочинима и протестима опозиције, организовали током 94. године, а који су се водили против 21 припадника у крви огрзле 10. брдске бригаде Армије БиХ.
Њом је командовао криминалац Мушан Топаловић-Цацо, а починиоци злочина су осуђени на симболичне казне које већина њих није ни одлежала.
* Како је дошло до суђења за Казане?
- На притисак опозиције у граду и неких међународних посленика, из понора Богушевац, или Казани, на падинама Требевића, почетком 93. је извађено 29 лешева, махом без главе. Осам их је идентификовано: брачни пар Марина и Радосав Комљенац, Милена Драшковић, Ергин Николић, Душан Јовановић, Предраг Челипур и Зоран Вучуревић. Међутим, Алијини злочинци су погријешили што су заједно са Србима заклали и брачни пар Васиља и Ану Лаврин, Јевреје, па се због њих и дигла прашина.
Казне затвора за злочинце су биле смијешне - од шест мјесеци до шест година. Неки, умјесто у затвор, требало је да иду на посматрање на Неуропсихијатрију, али сам их сретао на улицама.
* Сјећате ли се, ко су осуђени?
- Нема шта да се сјећам, ја сам записнике са именима злочинаца и другим фактима, ушивене у јакну изнио 1996. године, када сам, напокон, крочио на српску територију и напустио Алијину фабрику смрти, у којој је, по мојим рачуницама, убијено од седам до 10 хиљада Срба\„.
Дакле, за Казане су осуђени Зијо (Јусуфа) Кубат, Рефик (Мехмеда) Чолак, Есад Туцаковић, Омер Тенџо, Асиф Алибашић, Мевлудин Селак, Сенад (Реџепа) Хасић, Самир (Мустафе) Сеферовић, Сабахудин (Ремзије) Жига, Самир (Мухамеда) Љубовић, Есад Раонић и Сенад Харачић. Злочинци ни то мало докраја нису одлежали. Изетбеговић их је помиловао на Нову, 96. годину и пуштени су из затвора!
* Убице су признали клања Срба?
- Иако су на саслушању забиљежене изјаве и признања само на 56 страна, стравичне су! Они су на пример, Милеву Драшковић, коју су довели са брачним паром Лаврин, натјерали да изврши фелицио Васиљу Лаврину, па их све троје заклали! Ана Лаврин је морала раширити ноге, а они су јој грану гурнули у полни орган. То су признали Зијо Кубат, Туцаковић, Сеферовић, Омановић, Танџо. Кубат је на суђењу признао да је главу Васиља Лаврина одрубио од тијела, и тијело бацио у понор. Исто је урадио и са Аном и са Милевом Драшковић. Есад Туцаковић је, сјећам се рекао: \”Ја сам имао каму, дугачку 40 центиметара, закло сам их камом\„.
* На суђењу је свједочила и једна муслиманка?
- Да, била је то супруга покојног Божидара Шљивића, који је, заједно са Душком Јовановиће, Ергоном Николићем и Зораном Вучуревићем, био припадник тзв. Армије БиХ, али, очито, нису били довољно добри, јер су им имена српска. Она је, дакле, жена Шљивића, на суђењу је дословно рекла: \”Мајку им, мислили су ако сам ја муслиманка, нема Божидара ко тражити\„. Испричала је како је у потрази са мужевљевим тијелом отишла код Цаце, па на Казане, гдје су стално радили његови кољачи. Рекла је како је горе нашла око 250 лешева, већина полуизгоријелих. \”Горе сам нашла не војнике него бандите и криминалце\„, посвједочила је.
* Јесу ли за Казане знали остали из највишег политичког и војног руководства муслимана?
- Знали су и Алија, и Ганић, и Татјана Љујић-Мијатовић, генерали Дивјак и Петровић, јер су у униформама обилазили Казане, који су се налазили на линији раздвајања двије војске. То је, уосталом, приказала и муслиманска телевизија.
Још један детаљ, са суђења за Казане је интересантан. Позвао судија неког Армина Хоџића, родом из Рогатице, као свједока. Рекао је он да је био припадник Цацине бригаде, али се свим и свачим куне да он није ни клао, ни убијао Србе, други су то радили!
„А каква је твоја улога била? пита га судија.
”Ја сам, друже судија, припремао са војницима УМПРОФОР-а - печење и пиће„, признао је Хоџић. Иначе, јавни тужилац на овом суђењу је био Србин Лукић, коме је пријећено смрћу, па је убрзо побјегао за Француску.
* Присуствовали сте и суђењу муслиманским злочинцима за Храсно брдо?
- Јесам од почетка до краја и то је била представа и лакрдија!
Суђено је за живе запаљене Србе, који су изгорјели у најстрашнијим мукама у кући Гавра ћеранића, која се налазила у Вараждинској улици. Страдали су Сретен Нинковић, Јован Поповић, Јагода Јанковић, Добрила Вулетић и Јосип Гогало. Боже, шта су све признали - како су мучили Јагоду Јанковић, Српкињу - љепотицу! Они су јој, замислите, у стану на Грбавици, нашли двије дипломе о освојеним наградама на неком такмичењу из стрељаштва. Одмах су је прогласили четничким снајперистом. Доведу је у школу ”Владимир Назор„. Одмах је силовао Амир Хусић, из Храсног брда. Онда су је возили дуж борбене линије, гдје су је силовали остали војници. Кад су је вратили у Вараждинску, свезали су је за дрво, одсјекли јој дојке, а затим је запалили!
Срби су довођени и мучени у логору ”Стрела„ на Алипашином пољу. Главни налогодавац убијања Срба био је Сенад Џенановић из Вишеграда. И њему је ”суђено„. На суђењу је јавно признао да је ножем нарезивао вратове Срба, да би им послије пио крв. Добио је 14 мјесеци затвора. Никада дана није одлежао! У Бућа отоку, у логору Жељезничке школе, главни је био Машо Турковић. У Велешићима су затваране и мајке са малом дјецом. Као жена покојног Миломира Тодоровића - Гордана, која је била заточена са деветомјесечним сином и трогодишњом кћерком.
У логору на Отоци, које је било у Обданишту, питао се извјесни Един Омеровић у Школи за ретардиране ”Владимир Назор„ - Един Бахтић - Фићо, фудбалер, а у близини Санице полиције Нови Град, у Основној школи ”Павле Горанин„ по злу је био познат Фадил Ливац, звани Бај-Бај. Са њим су Србе клали и убијали - Слободан Рудо, Џемо и Јусуф Лагумџија (блиски рођаци Златка Лагумџије), Фадил Лакота, Осман Чустовић... Затим - Емин Рикало, Јозо Анџић, Дино Диздар, Хасиб Кљуно. Ови нељуди су 4. маја 92. пресрели транспортер ЈНА из правца Неџарића, заробили деветорицу војника у униформама авијације, мучили их и у ноћ побили у Саници полиције Нови Град.
* Како је дошло до тога да крајем 1994. године напустите посао судије-поротника у Окружном војном суду у касарни ”Виктор Бубањ„?
- Посвађао сам се са судијом Салемом Мисом око Горана Мркаје, кога су хтјели осудити на смрт. Мркаја је Србин, припадник бригаде ХВО ”Краљ Твртко„, која је, кад су се завадили са муслиманима, 1994. напустила положаје код Машинског факултета у Сарајеву и прешла на српску Грбавицу. Прешао је и Мркаја и остао у српској војсци. Али, нажалост, муслимани га заробе на Бјелашници и доведу у ”Виктор Бубањ„ да му суде. Мисо и компанија траже смртну казну за издају земље, а ја сам против. Зове ме предсједник Суда Идриз Каменица и вели: ”Какву то свињарију правиш, браниш четника„.
”Не браним ја четнике, већ интегритет Суда, јер државу не може издати обичан војник, него функционер и командант„, кажем ја. Нису га осудили на смрт, али су му ребнули 20 година. На излазу ми Мисо, који је сада судија Врховног суда БиХ каже: ”Одсад одавде мораш или ти или ја„. Боље је да идем ја, кажем и стварно одем. Послије сам обилазио Сарајево и рођеним очима гледао лешеве Срба којих је посебно било од РТВ Дома до Творнице жице Алипашин мост.
* Бошњаци упорно одбијају тврдње да је касарна ”Виктор Бубањ„, касније преименована у ”Рамиз Салчин„ била логор за Србе, они тврде да је у питању био Окружни војни затвор?
- Окружни војни суд је у овој касарни почео да ради тек у деветом мјесецу 92. године, а Срби су све вријеме прије тога и послије, били у правом логору. До 1993. управник ”Виктор Бубња„ је био Бесим Мудеризовић, а командир полиције Славко Херцег, Хрват. Он је о врату носио дебео златан ланац и католичку круницу. Идем ја једне прилике до пријемне канцеларије, кроз ходник и видим арматурне шипке, крваве, прислоњене о зид. ”Шта ће вам ово, побогу, склоните их„, рекао сам стражару. ”То ће, кад се рат заврши, требат у музеју„, одговорио је.
Овдје је скончало на стотине Срба. Једном их је било затворено 500. Сјећам се једног момка, готово дјечака - Стаменковића. У дворишту касарне био је шљивик, причало се миниран. Натјерају они Стаменковића да изађе у шљивик и стане на мину. Остао је без стопала. И тако обогаљеног осуде га на двије године затвора. Осудио га је судија Давор Јукић. То је познат случај у Сарајеву.
* Мирко Пејановић, челник Српског грађанског вијећа тврдио је да муслимани нису правили одмазду над Србима у Сарајеву?
- Нису одмазду, али јесу геноцид! И зато с нестрпљењем ових дана очекујем оптужнице Хашког трибунала против њих.
(”Ново ослобођење„, 20. јануар 2004) (БРОЈ 261, МАРТ 2004)
\„Оно што сам, као судија поротник чуо на суђењима за Казане, Храсно брдо и друге, и што је потврђено у записницима, ни један логор ни затвор за Србе није био строго приватан, а да за њега није знала СДА са Изетбеговићем на челу, која је много прије рата формирала злочиначке Патриотску лигу и Зелене беретке\”, каже Марко Микеревић, прије рата дугогодишњи судија-поротник Окружног војног суда, који је био смјештен у злогласној касарни \„Виктор Бубањ\”. Микеревић, родом из села Велика Буковица код Добоја, живио је у Сарајеву од 1954. године до почетка рата у БиХ, када је игром чудних околности, постављен за судију-поротника у процесима који су се, углавном, водили против Срба, а на које, како каже, он није могао утицати.
- Чуо сам на почетку рата за бројне логоре и затворе у које су из својих станова и кућа одвођени Срби и Српкиње, али сам својим истраживањима и непобитним чињеницама открио и обрадио осам логора, у којима су почињени стравични злочини. О њима сам слушао на фарсама од суђења, које су муслиманске власти, притиснуте бројним злочинима и протестима опозиције, организовали током 94. године, а који су се водили против 21 припадника у крви огрзле 10. брдске бригаде Армије БиХ.
Њом је командовао криминалац Мушан Топаловић-Цацо, а починиоци злочина су осуђени на симболичне казне које већина њих није ни одлежала.
* Како је дошло до суђења за Казане?
- На притисак опозиције у граду и неких међународних посленика, из понора Богушевац, или Казани, на падинама Требевића, почетком 93. је извађено 29 лешева, махом без главе. Осам их је идентификовано: брачни пар Марина и Радосав Комљенац, Милена Драшковић, Ергин Николић, Душан Јовановић, Предраг Челипур и Зоран Вучуревић. Међутим, Алијини злочинци су погријешили што су заједно са Србима заклали и брачни пар Васиља и Ану Лаврин, Јевреје, па се због њих и дигла прашина.
Казне затвора за злочинце су биле смијешне - од шест мјесеци до шест година. Неки, умјесто у затвор, требало је да иду на посматрање на Неуропсихијатрију, али сам их сретао на улицама.
* Сјећате ли се, ко су осуђени?
- Нема шта да се сјећам, ја сам записнике са именима злочинаца и другим фактима, ушивене у јакну изнио 1996. године, када сам, напокон, крочио на српску територију и напустио Алијину фабрику смрти, у којој је, по мојим рачуницама, убијено од седам до 10 хиљада Срба\„.
Дакле, за Казане су осуђени Зијо (Јусуфа) Кубат, Рефик (Мехмеда) Чолак, Есад Туцаковић, Омер Тенџо, Асиф Алибашић, Мевлудин Селак, Сенад (Реџепа) Хасић, Самир (Мустафе) Сеферовић, Сабахудин (Ремзије) Жига, Самир (Мухамеда) Љубовић, Есад Раонић и Сенад Харачић. Злочинци ни то мало докраја нису одлежали. Изетбеговић их је помиловао на Нову, 96. годину и пуштени су из затвора!
* Убице су признали клања Срба?
- Иако су на саслушању забиљежене изјаве и признања само на 56 страна, стравичне су! Они су на пример, Милеву Драшковић, коју су довели са брачним паром Лаврин, натјерали да изврши фелицио Васиљу Лаврину, па их све троје заклали! Ана Лаврин је морала раширити ноге, а они су јој грану гурнули у полни орган. То су признали Зијо Кубат, Туцаковић, Сеферовић, Омановић, Танџо. Кубат је на суђењу признао да је главу Васиља Лаврина одрубио од тијела, и тијело бацио у понор. Исто је урадио и са Аном и са Милевом Драшковић. Есад Туцаковић је, сјећам се рекао: \”Ја сам имао каму, дугачку 40 центиметара, закло сам их камом\„.
* На суђењу је свједочила и једна муслиманка?
- Да, била је то супруга покојног Божидара Шљивића, који је, заједно са Душком Јовановиће, Ергоном Николићем и Зораном Вучуревићем, био припадник тзв. Армије БиХ, али, очито, нису били довољно добри, јер су им имена српска. Она је, дакле, жена Шљивића, на суђењу је дословно рекла: \”Мајку им, мислили су ако сам ја муслиманка, нема Божидара ко тражити\„. Испричала је како је у потрази са мужевљевим тијелом отишла код Цаце, па на Казане, гдје су стално радили његови кољачи. Рекла је како је горе нашла око 250 лешева, већина полуизгоријелих. \”Горе сам нашла не војнике него бандите и криминалце\„, посвједочила је.
* Јесу ли за Казане знали остали из највишег политичког и војног руководства муслимана?
- Знали су и Алија, и Ганић, и Татјана Љујић-Мијатовић, генерали Дивјак и Петровић, јер су у униформама обилазили Казане, који су се налазили на линији раздвајања двије војске. То је, уосталом, приказала и муслиманска телевизија.
Још један детаљ, са суђења за Казане је интересантан. Позвао судија неког Армина Хоџића, родом из Рогатице, као свједока. Рекао је он да је био припадник Цацине бригаде, али се свим и свачим куне да он није ни клао, ни убијао Србе, други су то радили!
„А каква је твоја улога била? пита га судија.
”Ја сам, друже судија, припремао са војницима УМПРОФОР-а - печење и пиће„, признао је Хоџић. Иначе, јавни тужилац на овом суђењу је био Србин Лукић, коме је пријећено смрћу, па је убрзо побјегао за Француску.
* Присуствовали сте и суђењу муслиманским злочинцима за Храсно брдо?
- Јесам од почетка до краја и то је била представа и лакрдија!
Суђено је за живе запаљене Србе, који су изгорјели у најстрашнијим мукама у кући Гавра ћеранића, која се налазила у Вараждинској улици. Страдали су Сретен Нинковић, Јован Поповић, Јагода Јанковић, Добрила Вулетић и Јосип Гогало. Боже, шта су све признали - како су мучили Јагоду Јанковић, Српкињу - љепотицу! Они су јој, замислите, у стану на Грбавици, нашли двије дипломе о освојеним наградама на неком такмичењу из стрељаштва. Одмах су је прогласили четничким снајперистом. Доведу је у школу ”Владимир Назор„. Одмах је силовао Амир Хусић, из Храсног брда. Онда су је возили дуж борбене линије, гдје су је силовали остали војници. Кад су је вратили у Вараждинску, свезали су је за дрво, одсјекли јој дојке, а затим је запалили!
Срби су довођени и мучени у логору ”Стрела„ на Алипашином пољу. Главни налогодавац убијања Срба био је Сенад Џенановић из Вишеграда. И њему је ”суђено„. На суђењу је јавно признао да је ножем нарезивао вратове Срба, да би им послије пио крв. Добио је 14 мјесеци затвора. Никада дана није одлежао! У Бућа отоку, у логору Жељезничке школе, главни је био Машо Турковић. У Велешићима су затваране и мајке са малом дјецом. Као жена покојног Миломира Тодоровића - Гордана, која је била заточена са деветомјесечним сином и трогодишњом кћерком.
У логору на Отоци, које је било у Обданишту, питао се извјесни Един Омеровић у Школи за ретардиране ”Владимир Назор„ - Един Бахтић - Фићо, фудбалер, а у близини Санице полиције Нови Град, у Основној школи ”Павле Горанин„ по злу је био познат Фадил Ливац, звани Бај-Бај. Са њим су Србе клали и убијали - Слободан Рудо, Џемо и Јусуф Лагумџија (блиски рођаци Златка Лагумџије), Фадил Лакота, Осман Чустовић... Затим - Емин Рикало, Јозо Анџић, Дино Диздар, Хасиб Кљуно. Ови нељуди су 4. маја 92. пресрели транспортер ЈНА из правца Неџарића, заробили деветорицу војника у униформама авијације, мучили их и у ноћ побили у Саници полиције Нови Град.
* Како је дошло до тога да крајем 1994. године напустите посао судије-поротника у Окружном војном суду у касарни ”Виктор Бубањ„?
- Посвађао сам се са судијом Салемом Мисом око Горана Мркаје, кога су хтјели осудити на смрт. Мркаја је Србин, припадник бригаде ХВО ”Краљ Твртко„, која је, кад су се завадили са муслиманима, 1994. напустила положаје код Машинског факултета у Сарајеву и прешла на српску Грбавицу. Прешао је и Мркаја и остао у српској војсци. Али, нажалост, муслимани га заробе на Бјелашници и доведу у ”Виктор Бубањ„ да му суде. Мисо и компанија траже смртну казну за издају земље, а ја сам против. Зове ме предсједник Суда Идриз Каменица и вели: ”Какву то свињарију правиш, браниш четника„.
”Не браним ја четнике, већ интегритет Суда, јер државу не може издати обичан војник, него функционер и командант„, кажем ја. Нису га осудили на смрт, али су му ребнули 20 година. На излазу ми Мисо, који је сада судија Врховног суда БиХ каже: ”Одсад одавде мораш или ти или ја„. Боље је да идем ја, кажем и стварно одем. Послије сам обилазио Сарајево и рођеним очима гледао лешеве Срба којих је посебно било од РТВ Дома до Творнице жице Алипашин мост.
* Бошњаци упорно одбијају тврдње да је касарна ”Виктор Бубањ„, касније преименована у ”Рамиз Салчин„ била логор за Србе, они тврде да је у питању био Окружни војни затвор?
- Окружни војни суд је у овој касарни почео да ради тек у деветом мјесецу 92. године, а Срби су све вријеме прије тога и послије, били у правом логору. До 1993. управник ”Виктор Бубња„ је био Бесим Мудеризовић, а командир полиције Славко Херцег, Хрват. Он је о врату носио дебео златан ланац и католичку круницу. Идем ја једне прилике до пријемне канцеларије, кроз ходник и видим арматурне шипке, крваве, прислоњене о зид. ”Шта ће вам ово, побогу, склоните их„, рекао сам стражару. ”То ће, кад се рат заврши, требат у музеју„, одговорио је.
Овдје је скончало на стотине Срба. Једном их је било затворено 500. Сјећам се једног момка, готово дјечака - Стаменковића. У дворишту касарне био је шљивик, причало се миниран. Натјерају они Стаменковића да изађе у шљивик и стане на мину. Остао је без стопала. И тако обогаљеног осуде га на двије године затвора. Осудио га је судија Давор Јукић. То је познат случај у Сарајеву.
* Мирко Пејановић, челник Српског грађанског вијећа тврдио је да муслимани нису правили одмазду над Србима у Сарајеву?
- Нису одмазду, али јесу геноцид! И зато с нестрпљењем ових дана очекујем оптужнице Хашког трибунала против њих.
(”Ново ослобођење„, 20. јануар 2004) (БРОЈ 261, МАРТ 2004)
ve ih prodaj Dzajo, kupi nam Ronalda