04-22-2008, 03:24 PM
Quote:Делије - 12. играч црвено-белих
Увек уз Звезду и са Звездом
Јелена Давидовић
О њима прича читава Европа... Због њих и за њих се фудбал игра, без њих се он не може замислити, а опет, са њима је често немогуће играти га... Навијачи Црвене звезде, окупљени под заједничким именом Делије важе за најбројнију и највернију армију фанова не само у маленој и распарчаној Србији већ широм Балкана и читаве Европе. Навијачи на целом Старом континенту често са страхопоштовањем и неизмерним дивљењем причају о њима, а противнички клубови често преимпресионирани атмосфером коју направе Делије неретко више причају о томе него о самом мечу. На свакој утакмици, о којој год секцији спортског друштва Црвена звезда да се ради, могу и умеју да направе амбијент за памћење, а својим љубимцима буду онај преко потребни ветар у леђа који их носи и до граница немогућег, а често и преко тога...
Откако је клуб формиран 1945. године, радило се на "прављењу" Звездиних навијача и већ 1948. формирана је секција "чланови - пријатељи" која је бројала 120 чланова, а како су пролазиле године та бројка се стално увећавала. Педесетих и шездесетих година навијање и даље није било оно што је данас, тек понека застава красила је трибину где су биле смештене црвено-беле присталице, седамдесетих се уносе први шалови, транспаренти... а онда се осамдесетих година догађа права "револуција" и оснивају се прве навијачке групе. Међу првим оформљене су Ултрас и Ред Девилс, које су и сачињавале "језгро Севера". Касније, како се на Северу формира све више група и све више људи долази да бодри црвено-беле, вође водећих екипа на трибини тада долазе до занимљивог решења - да се сви навијачи окупе под једним заједничким именом и тако су се родиле Делије - на Божић 1989. године.
Пошто слове за најорганизованију и најбројнију навијачку групу на овим просторима, самим тим и неког ко има огроман утицај не велики део становништва (нарочито омладину) Делије су често биле мета различитих страначких партија које су их својатале и покушавале да се на њиховим плећима приближе народу и протуре своју вољу. Саме Делије неретко су и доводили у везу са политичарима, али се на Северу од деведесетих па наовамо никада званично ниједна странка није подржавала, иако су једно време (непосредно после распада СФРЈ) Вук Драшковић и касније Војислав Шешељ били једни од омиљенијих људи на трибини. Интересантно је да готово сви до једног инострани медији за једног од вођа Делија пропагирају покојног Жељка Ражнатовића Аркана и да баш због тога странци са страхом, али и презиром гледају на њих. Иако Аркан никада званично није промовисан у вођу Делија (јесте био на Северу), сви су га називали тако и на себи својствен начин градили погрешну слику о присталицама црвено-белих. Тачно је да је велики број припадника његове добровољачке гарде био редован на трибини, али међу тим људима било је и припадника других навијачких група, али су сви они ту били не због тога што навијају за Звезду већ зато што су мислили да у том тренутку тако треба због државе. Не улазимо у то да ли је то било исправно или не, само се неке ствари морају разграничити. Исто тако се зна да је распаду "велике Југославије" претходио сукоб Делија и Бед Блу Бојса на Максимиру 13. маја 1990. године. Тога дана се у Загребу много тога издешавало, сукоби су прерасли границе људског и нормалног, а много људи је са обе стране повређено - епилог, убрзо после тога дошло је до рата на овим просторима и земља је више него преполовљена. Недуго затим, због свега што се код нас у то време дешавало, на нашу земљу стављене су санкције, а самим тим ни наши клубови нису могли да играју нигде у Европи, све до 1994. године и пријатељског меча са Олимпијакосом на Маракани.
Од тог меча 1994. и датира пријатељство два клуба, односно братство навијача. Заправо, пријатељтсво навијача траје још од 1986. године када је Звезда у Атини играла са Панатинаикосом, а на том мечу се појавили Олимпијакосови навијачи да подрже црвено-беле, када је и остварен први контакт, који траје и дан-данас. Често се на мечевима и једних и других могу видети обележја оба клуба, а своју приврженост Делијама и Србији Олимпијакосови фанови најбоље су показали ове зиме, када се њихов тим такмичио у Лиги шампиона, а готово на сваком мечу био је истакнут огроман транспарент "Косово је Србија" у знак подршке српском народу. Поред пријатељства са Грцима, познато је да Делије пријатеље имају и у московском Спартаку, али међу навијачима широм Старог континента.
Управо је тема Косова и једина, ако се тако може назвати, политичка ствар у коју се Делије са правом мешају, а коју не дају да им се отме. Питање Косова ових дана је најактуелније, сви се утркују ко ће овај део српске земље чешће споменути у својој кампањи, а нико их и не пита где су били пре пар година, када су Делије биле ретка група људи која је редовно посећивала тај напаћени народ и пружала им подршку. Често скривено од јавности, не желећи тако себе да експонирају, Делије и даље прикупљају помоћ за најугроженије, шаљу им храну, лекове, одећу... одлазе доле сами да посете заборављене и остављене... Прошле године су на Маракани и организовали велики концерт са бројним познатим личностима чији је циљ био прикупљање помоћи за КИМ, ове године ће бити направљен још један, али они тиме не желе да се хвале нити то да истичу. Како кажу, не раде то да би добили "гласове" и да би их волели већ зато што тако треба, да помогну српском становништву.
Иако их углавном "етикетирају" као хулигане, вандале, криминалце, Делије из дана у дан на себи својствен начин потиру сва та писанија и "епитете" и појединим акцијама указују на то да и међу овом милионском армијом има нормалних младих људи, који су ту пре свега зато што воле свој клуб... који нису ту да би убијали, крали, ломили... прави пример за то јесте последњи меч са Партизаном у оквиру полуфинала Купа. Пар дана пре убијен је навијач Војводине, а Делије су у знак протеста првих 27 минута меча ћутале (толико је година имао убијени младић) и за то време истицале паролу за паролом "Докле више да се убијамо", "Ниједан српски живот није вредан навијачког обрачуна"... и тако свима јасно ставили до знања шта мисле о употреби ватреног и било каквог другог оружја на трибини. Управо су навијачи Партизана и најомраженији ривал Делија. Ривалство са "гробарима" постоји откако постоје и два клуба, али је оно последњих година, да не кажемо и деценију, прерасло у нешто више од игре и отишло је ван граница спортског. Жртава навијачких обрачуна било је на обе стране, туче које се виђају на готово сваком кораку више личе на затворске сукобе, а просек година између њихових учесника једва да прелази 18. Наравно да ни Делије нису цвећке, и оне на својој души имају пуно тога, али радује чињеница да бар покушавају да нешто промене, да исправе навијачку и људску свест и покажу да ништа није вредно губљења живота и то на такав начин. Они су почели, на другима је да наставе са таквом акцијом.
Но, да се вратимо поново у деведесете и период највећег успеха српског фудбала - 1991. године Црвена звезда је успела оно што ниједан други клуб на овим просторима није и вероватно никада неће успети да понови, освојила је тадашњи Куп европских шампиона, касније и Интерконтинентални куп и тако се попела на врх Европе и света, а Делије су све то испратиле онако како се од њих и очекивало. Незаборавна атмосфера направљена је на историјској утакмици са Бајерном, а у Бари, на финални меч КЕШ са француским Олимпиком отпутовало је око 20.000 Делија - ишли су како су могли и знали - брод, авион, воз, ауто... није биран начин да се стигне до Апенинског полуострва, а на стадиону Свети Никола атмосфера о којој се и данас прича - када је Панчев постигао онај гол ерупција емоција преплавила је трибину на којој су биле Звездине присталице. Писац ових редова тада је имао нешто више од пет година, али јасно се сећа слике белих папирића, балона, заставе и хука црвено-белих навијача када су Стојановић и друштво примили пехар. И данас сваком навијачу Звезде на сам помен Барија задрхти глас, очи се напуне сузама и нема ниједног који не пожели да се то бар још једном понови. Знају сви да се од старе славе не живи, али то се не може заборавити и нико не може оспорити да је и Црвена звезда једном била европски првак. Мислим да данас не постоји дете, а камоли нешто старија особа која воли Звезду, да не зна чувене речи "Највећи успех југословенског фудбала... Дарко, Дарко, Дарко... златна копачка Црвене звезде позлатила је црвено-бели тим..." и ниједном Делији нико не може и неће те детаље и тај понос никада ишчупати из срца.
И као што кажу стихови једне од њихових песама "По зими, киши, сунцу, снегу или кошави, ми бодримо те увек Звездо ма где била ти" они су увек ту за свој клуб, стоје иза њега и бодре своје љубимце и праве атмосферу за памћење, који год спорт да је у питању. У то смо се уверили и недавно када је у Пиониру био организован финални турнир ЦЕВ за одбојкашице, на коме су црвено-беле освојиле треће место, а на трибинама било више од 6.000 душа које су до последњег момента бодриле девојке. Бивају Делије и на рукометним мечевима... где год затреба њихова помоћ ту су да пруже свесрдну подршку, па чак и ако им се играчи не одуже победом, не замерају (ако су меч одиграли срцем и борбено), отпоздраве шампионски и настављају своју борбу, која често подсећа на ону кихотовску са ветрењачама, али они се не предају и увек поручују само једно - "Добро знај да увек ту сам ја, добро знај да нећу никада да те оставим, да те заборавим".
Са сајта дневног листа "Данас": www.danas.co.yu (идите на "ЦРВЕНА ЗВЕЗДА" у делу "додатак" и онда изаберите наслов "Увек уз Звезду и са Звездом"). По мени јако добар текст (нарочито за разлику од многих других који смо сви ми имали прилике да прочитамо и које читамо у разноразним новинама и по многим сајтовима) и свакако га треба прочитати. Похвале за аутора. :ruke