09-04-2005, 03:33 PM
R A N G E R S – C E L T I C
Rangers F.C.
osnovan 1873. godine
stadion: Ibrox Stadium kapaciteta 50.444 sedecih mesta
klupska boja: kraljevsko plava
najuspešniji klub na svetu po broju osvojenih titula državnog prvaka – 50 puta prvaci Škotske!
evropski trofej: 1972. osvajaci evropskog kupa pobednika kupova.
rekordna poseta: 118.567 gledalaca u derbiju protiv Celtica 02. januara 1939. godine
Celtic F.C.
osnovan 1888. godine
stadion: Celtic Park kapaciteta 60.355 sedecih mesta
klupska boja: zeleno-bela
titule: 39 puta prvak Škotske (racunajuci i ovu sezonu)
evrospki trofej: 1967. prvaci Evrope (Celtic je prvi britanski klub koji je osvojio kup evropskih šampiona)
rekordna poseta: 92.000 gledalaca protiv Rangersa 01.januara 1938. godine
Malo je gradova na svetu koji se mogu pohvaliti fudbalskim vecitim derbijem. Kad kažemo veciti derbi tu pre svega mislimo na tradicionalne susrete dva trofejna tima iz istog grada. Kod nas je to mec izmedu Partizana i Zvezde. Kada se igra veciti derbi, tog dana zaboravljaju se sva prijateljstva, neprijatni ste prema roditeljima, devojci, ženi, a pobeda protiv najomraženijeg rivala vecini navijaca bitnija je cak i od osvajanja titule. Cesto se i neuspešna sezona spašava baš pobedom protiv gradskog rivala. Tog dana vam se u stomaku nešto stisne, ruke vam se znoje, i nervozniji ste nego obicno. Nije vam do jela, ma nije vam nidocega! Najgore je kad utakmica pocinje kasnije ( pet, šest popodne), a vi se zbog nervoze probudite, ako ste uopšte mogli da spavate, ranije. Pa onda vrtite film u glavi jel' derbi vec odigran ili ste to samo sanjali? I šta onda raditi ceo dan do pocetka? Naravno ništa! Grizete nokte, i gledate svakih pet minuta na sat. Ta utakmica bez obzira na njenu važnost je uvek najvažnija. Ne trebaju vam ni titule, ni kupovi, ni ucešca u evropskim takmicenjima, samo da pobedite vecitog rivala. Ipak beogradski veciti derbi ima i tu car da gotovo uvek direktno odlucuje o šampionu! U Španiji se recimo veca tenzija diže kada se sastaju Real i Barsa, nego u okršajima gradskih rivala Madrida (Real- Atletiko) i Barselone (Barsa-Espanjol). U Engleskoj, derbi mecevi u Londonu (Arsenal-Tottenham, Millwall-West Ham...), Manchesteru (United-City), Liverpoolu (Liverpool-Everton) ili Birminghamu (Villa-Birmingham) uvek predstavljaju meceve koji se jednostavno moraju dobiti, ali je ipak susret izmedu Manchester Uniteda i Liverpoola (u poslednjih par sezona Manchestera i Arsenala) tradicionalno okršaj dva najbolja i najtrofejnija kluba koji je cesto direktno odlucivao o prvaku.
Italija može da se pohvali sa nekoliko izuzetno zanimljivih gradskih derbija. Tu pre svih mislimo na susrete izmedu Rome i Lazia kao i Intera i Milana. Osim ova dva duela, veciti derbiji se igraju i u Torinu odnosno Ðenovi, ali su utakmice u kojima se na primer Juventus srece sa Interom, Milanom ili Romom ipak mnogo zanimljiviji (iz fudbalskog, ne navijackog ugla) i rezultatski bitniji od meceva protiv gradskog rivala Torina koji je trenutno drugoligaš.
Južno od nas, u Atini mobilišu se sve raspoložive policijske i vojne snage kako bi mec izmedu Olimpijakosa i Panatenaikosa protekao bez incidenata (što je gotovo nemoguce), a slicna situacija je i u Istanbulu prilikom susreta Fenerbahcea, Galatasaraja i Bešiktaša.
Jedan duel vecitih gradskih rivala ipak odskace od drugih. U njemu je tenzija mnogo veca nego bilo gde drugo i on gotovo uvek direktno odlucuje prvaka ili osvajaca kupa. Taj mec nije samo okršaj dva tima i dve armije navijaca, vec je rec o rivalitetu sa mnogo dubljom pozadinom, okršaju dve religije. Naravno rec je o mecevima dva najuspešnija škotska tima Celtica i Rangersa.
Šta reci o škotskom fudbalu? Prosecan ili cak i ispod evropskog proseka! Fudbal je jedna od nekoliko životnih stvari koje se u Škotskoj odvijaju nezavisno od Engleza. Dok se Englezi smatraju osnivacima modernog fudbala, Škoti su ti koji su mnogo doprineli njegovom usavršavanju, pogotovu u njegovoj ranoj fazi. Škotska fudbalska asocijacija osnovana je daleke 1873. godine, a vec naredne odigrano je i prvo kup takmicenje. Tek nekoliko timova iz tog vremena postoje i danas, dok su se mnogi ugasili nakon svega par godina (poput Third Larnaka i Vale Of Levena). Profesionalna liga pocela je da se igra na severu Velike Britanije 1893. a prvu titulu, ispred nosa gradskom rivalu Rangersu, osvojio je Celtic. Od tada pa do danas, veliki dvojac iz Glasgowa osvojio je preko 85 posto titula. Ostali škotski klubovi gotovo da nemaju šta da traže u zajednickoj ligi sa Celticom i Rangersom, pa je u nekoliko navrata predlagano njihovo premeštanje u premijer ligu Engleske. Oba kluba su uveliko prerasla takmicenje u svojoj ligi, i daleko su odmakla od ostalih kako po broju navijaca tako i po organizaciji, finansijama i igarackom kadru. Trebalo bi da se desi pravo cudo pa da se neki treci tim ozbiljno umeša u borbu za titulu, ili da bar razdvoji vecite rivale na vrhu tabele. Tokom celog prošlog veka samo petnaest puta prvak Škotske nije bio jedan od dva glasgowska tima, a poslednji put nekom drugom klubu je pošlo za rukom da osvoji titulu 1985. godine kada je prvak bio Aberdeen na celu sa Alexom Fergusonom. Ipak za sada je sve ostalo samo na predlozima i željama malih timova i velikih sponzora , tako da od selidbe vecitih rivala u Englesku gotovo sigurno nece biti ništa.
Kada je osnovan Rangers nije ispoljavao interesovanje za religiju, i nije se naglašavalo da su oni protestanski klub. Tek petnaest godina kasnije, osnivanjem Celtica, Glasgow se podelio na protestante i katolike, odosno na Rangers i Celtic. Doseljenici iz Irske, katolici koji su tada u gradu cinili manjinu okupili su se oko svoje irske trobojke, osnovali svoj fudbalski klub i dali mu svoje zeleno-bele boje. Veza izmedu kluba, navijaca i katolicke crkve od samog pocetka bila je vrlo jaka.
Od tada je stvoreno nepisano pravilo u protestantskom Rangersu da ni jedan katolik ne može da obuce plavi dres, niti da bude zaposlen na bilo kojoj funkciji u klubu. Ubrzo su derbi mecevi u Glasgowu postali poznati pod nazivom ''The Old Firm'', što bi u bukvalnom prevodu znacilo staro a jako. To su utakmice koje se od nastanka oba tima igraju svake sezone, u poslednje vreme zbog sistema takmicenja minimum cetiri puta, u igri je velika lova a stadioni su uvek unapred rasprodati.
Mnogo pre pojave prvih huligana na ostrvskim stadionima ''The Old Firm'' mecevi obilovali su neredima. Odlazak na utakmicu za navijace oba tima, poreden je sa odlaskom u verski rat. Ceo grad je u to vreme bio podeljen. Istocni kraj je bio naselejn katolicima, navijacima Celtica, dok su ostatak Glasgowa cinili protestanti. 1921. za vreme jednog derbija srušila se drvena tribina. Dvadesetšestoro ljudi je nastaradalo, a preko sto ih je bilo povredeno. Pedeset godina kasnije dogodila se i najveca tragedija na stadionima u Škotskoj. Po završetku utakmice Celtic-Rangers, pod pritiskom mase srušile su se stepenice. Šezdesetšest navijaca izgubilo je život, a skoro stopedeset ih je zadobilo povrede. Tokom derbija 1975. godine dvojica navijaca su poginula, a još devetorica ih je izbodena noževima. Jednom fanu lekari su jedva uspeli da zakrpe ruku koja je na par mesta bila isecena sekirom. Još tridesetpet navijaca oba tima tog dana je zadržano na bolnickom lecenju. Nakon serije incidenata sve je kulminiralo na derbiju u finalu kupa 1980. kada je utakmica zbog opšte tuce na tribinama jedva privedena kraju. I pored velikog pritiska fudbalskog saveza Rangers i dalje nije pomišljao da u svoje redove dovede katolickog igraca, dok je Celtic, u kojem je oduvek bilo protestanata,(u Celticu je igrao protestant Bertie Peathingy, za kojeg se pricalo da je cak bio ekstremni clan poretka protestantskih oranžista), odbio da sa stadiona ukloni zastavu Irske.
II deo :
1989. trener Rangersa, legendarni Graeme Souness dao je šokantnu izjavu na pres konferenciji da ga iskljucivo zanimaju uspeh tima i kvalitet fudbalera a ne njihova verska pripadnost. Istog dana promovisao je novo pojacanje, katolika Maurice Johnstona, bivšeg heroja sa Celtic Parka. Koliko ga je javnost podržala i prozvala mirotvorcem, toliko su se na njega obrušili najtvrdokorniji Rangersovi navijaci, koji se nikako nisu mirili sa cinjenicom da ce omraženi Mo Johnston, koji se cak pred njima prekrstio (protestanti se nikada ne krste) dok je napuštao teren kada mu je u jednom derbiju 1986. sudija pokazao crveni karton, nositi plavi dres. Mnogi navijaci na Ibroxu jednostavno nisu brojali Moove golove, dok su najekstremniji cak ucutkivali one koji su se radovali njegovim pogocima. Par godina kasnije engleski reprenzetativac Mark Hateley takode nije naišao na dobrodošlicu Rangersovih fanova, pošto ni sami nisu bili sigurni da li je katolik ili protestant. Hateley je ustvari bio oženjen katolkinjom što je navijacima bilo nepojmljivo. Slicnu sudbinu doživeo je i Trevor Francis za kojeg se pricalo da je decu upisao u katolicku školu, a zvižducima sa tribina pozdravljan je i protestant Mark Falco pošto je imao obicaj da se krsti.
Danas je situacija u samom gradu mnogo izmenjena. Veliki broj katolika su advokati, sudije, lekari, što je pre pedesteak godina bilo nezamislivo. Katolici i prtotestanti žive jedan pored drugog i mržnja više nije toliko izražena, mada se svi dobri komšijski odnosi zaboravljaju na dan utakmice. Igraci oba kluba kao i svo osoblje upoznato je sa pravilima ponašanja dok traje mec. Tako je recimo direktor Rangersa bio primoran da podnese ostavku nakon što su ga kamere snimile dok je proslavljajuci osvojen kup pevao sa navijacima anti-katolicku pesmu. Polovinom devedestih u plavom dresu igrao je i uvek incidentni Englez Paul Gascoigne koji je jednom prilikom simulirao sviranje frule (tradicionalan instrument oranžista) pred navijacima Celtica. Usledile su kazne popularnom fudbaleru, ali on kao i u mnogim slucajevima pre toga, nije mnogo mario, pa je slican gest ponovio i nekoliko godina kasnije kao igrac Middlesbrougha. U prijateljskoj utakmici njegov tadašnji tim sastao se sa njegovim bivšim. Ceo stadion mu je skandirao, a navijaci Rangersa su ga pozdravili ovacijama. Pesmom ''Gazza, Gazza lets play the flute'' zamolili su ga da im još jednom odsvira frulu što je ovaj naravno i ucinio.
''The Old Firm'' derbi podelio je Škote širom sveta, od Amerike do Južne Afrike, ali je situacija najkomplikovanija ipak u Alsteru ili Severnoj Irskoj. Nositi dres bilo kog kluba na ulicama Belfasta smatra se provokacijom i više je nego opasno, a cak se dešavalo i da policija zaustavi i legitimiše one koji su bili odeveni u klupske boje. Kako je žiteljima glavnog grada Severne Irske vec preko glave verske netrpeljivosti, i jedni i drugi su se dozvali pameti, pa radije ne nose plave odnosno zeleno bele dresove. Mnogi od njih zajedno rade i izbegavaju svaku pricu o tome ko je ko, o cemu dovoljno govori i poznata fraza: ''šta god da si rekao, nisam te cuo''.
Tokom sed**naestog veka protestanti su se iz Cromwellove Engleske doselili u irsku oblast Ulster, danas poznatu pod nazivom Severna Irska, i sebi prisvojili najplodnije zemljište, nametnuvši pri tom starosedeocima svoje zakone i pravila ponašanja. Tek tada su Irci poceli da se organizuju, jer nikako nisu želeli da se njihovom zemljom upravlja iz Londona.
Krajem devetnaestog i tokom prve polovine dvadesetog veka i Belfast je imao svoju imitaciju ''The Old Firm'' derbija. 1891. godine osnovan je Belfast Celtic, po uzoru na klub iz Glasgowa. Mecevi protiv protestantskih ekipa bili su ništa manje žestoki nego u Škotskoj, a 1940. utakmica sa Linfieldom bila je prekinuta zbog pucnjave. Devet godina kasnije nakon opšte tuce navijaca i igraca oba tima, bilo je dosta povredenih na obe strane a najgore je prošao jedan fubaler Linfielda kojem je slomljena noga. Ubrzo nakon tih incidenata Belfast Celtic je prestao da postoji, a katolici su poceli da prate mali klub iz komšiluka Cliftonvilleu.
Ipak oba kluba iz Belfasta su previše mala, tako da su svi navijaci okrenuti vecitim rivalima iz Glasgowa. Upravo navijaci Celtica i Rangersa iz Severne Irske smatraju se najvernijim u Britaniji. Više od osamdeset procenata ih ide na svaku utakmicu svojih klubova. Katolici iz Belfasta koji odlaze na utakmice Celtica su uglavnom Sinn Feinovo glasacko telo, a pedeset posto ih nema stalan posao. Posebno zanimljivi su odlasci na derbi meceve kada navijaci dva tima obavezno putuju odvojenim brodovima. ''Celtic je Irski klub koji igra u stranoj ligi, što je cudno.'' rekao je jednom prilikom Paul Hamill, Celticovac iz Belfasta i dodao: ''U Severnoj Irskoj opredeljuješ se od rodenja za jednu ili drugu starnu. Nema neutralnih. Još od malena rec Celtic mi se uvukla u uši podjednako kao i rec mama ili tata.'' Pošto su navijaci Celtica uglavnom Irci, oni prate Irsku reprenzetaciju. Za reprenzetaciju Škotske mnogo ne mare ni Rangersovi fanovi. Cak postoji prica da su neki slavili kada je njihov idol Paul Gascoigne postigao gol za Englesku protiv Škotske na evropskom prvenstvu.
U poslednjoj deceniji keltska kultura postala je popularna u celoj Evropi. Tradicionalna irska muzika i ples omiljeni su u mnogim zemljama. Najvecu zaslugu što je to i kod nas tako treba pripisati beogradskom bendu Orthodox Celts, koji je za svojih desetak godina postojanja stekao pravu armiju fanova. Prosto je neverovatno koliko se samo mladih ljudi ''navuklo'' na taj irski fazon. Koncerti srpskih Kelta proticu u sjajnoj atmosferi, a publika kao po direktivi obavezno dolazi obucena u Celticov dres, ili neki drugi zeleni odevni predmet. Ipak sumnjamo da je medu fanovima Orthodox Celtsa mnogo onih koji zaista prate škotski fudbal i rezultate Celtica. Sa druge starne i Rangers ima svoje simpatizere u Srbiji, a najbolji primer je registrovan klub navijaca Glasgow Rangersa ''Serbian Loyal RSC'' (www.serbianloyalrsc.com) sa sedištem u Novom Sadu ciji je osnivac Marko, koji je imao tu srecu da 7.marta prisustvuje ''The Old Firm'' derbiju.
III deo :
''Nekoliko puta sam pokušavao da dodem do karte za utakmicu Rangers-Celtic, ali bezuspešno. Nikada pre nisam bio u Škotskoj, pošto je samo putovanje daleko i skupo, pa sam cekao da odem prvom prilikom kada uspem da nabavim kartu za derbi sa Celticom. Rangerse sam gledao nekoliko puta u evropskim kupovima. Poslednji put je to bilo u novembru prošle godine u mecu lige šampiona na gostovanju u Štutgartu. Imam mnoge prijatelje medu Rangersovim navijacima širom ostrva, ali i oni teškom mukom uspevaju da dodu do karata za derbi. Posebno je teško dobiti ulaznicu za gosotvanje na Celtic Parku, pošto prvenstvo pri kupovini imaju vlasnici pretplatnih karata kojih je skoro cetrdeset hiljada, pa potom clanovi kluba, pa tek onda ostali navijaci.''
* Kako ti je pošlo za rukom da se dokopaš dragocenog papirica ovaj put?
''Obratio sam se zvanicnim dopisom fudbalskom klubu Rangers. Pre toga sam izvadio vizu, pošto sam svakako rešio da idem. Bojao sam se da, u slucaju da dobijem kartu, necu imati vremena za vadenje vize, pa sam se osigurao na vreme. Kada mi je mejlom stigla potvrda iz kluba da je moj zahtev prihvacen, nisam mogao da verujem. Bio sam presretan. Cetvorodnevni boravak u Britaniji isplanirao sam u istom momentu. Beograd-London-Liverpool-Glasgow i obrnuto. Malo toga sam uspeo da vidim, ali sam gledao ''The Old Firm'' derbi i stigao da posetim stadion Rangersa.''
* Kakav je osecaj prisustvovati utakmici Celtic-Rangers?
''Bez obzira što smo izgubili utakmicu, celo putovanje i dogadaj pamticu za ceo život. To se jednostavno ne može opisati recima i fotografijama. Ni kamera nije dovoljno. To stvarno treba doživeti.
*Može li se atmosfera sa stadiona porediti sa našim vecitim derbijem?
''Mislim da takav rivalitet ne postoji nigde u svetu. Stadion je bio krcat. Vecinu su naravno cinili domacini, navijaci Celtica. Bilo ih je više od pedeset hiljada. Rangers je dobio svega sedam hiljada karata za ''Southwest Stand'' i ''Lisbon Lions'' tribinu, iako je imao pravo na dvadeset posto od kapaciteta stadiona, koliko se obicno daje gostujucim navijacima u kup utakmicama. Ipak moram da napomenem da su Rangersovi navijaci ocitali Keltima lekciju iz navijanja. I pored poraza na završetku utakmice stadionom se orilo: ''I am Rangers til I die!'' Na ostrvu uglavnom bolju atmosferu prave gostujuci navijaci.
*Da li se Rangers i Celtic stvarno toliko mrze kao što price kažu?
''Mržnja izmedu navijaca dva kluba je veca nego što sam uopšte imao predstavu. Iako je stadion Celtica izlepljen uputstvima i pravilima ponašanja, u kojima se izricito zabranjuje pevanje i skandiranje uvredljivih parola i onih koji imaju versku sadržinu, devedest posto pesama navijaca Rangersa bile su baš takve, mada ni Kelti tu ne zaostaju puno.''
*Da li je bilo incidenata, i kako policija reaguje na sve te pesme i prozivke?
''Do tuce na stadionu gotovo da ne može da dode zbog velikog prisustva redara i policije. Ceo dan, na svakom cošku u gradu prisutne su policijske patrole. Policija je organizovana do savršenstva. Helikopteri kruže non stop, tako da do tuce može eventualno da dode negde daleko od stadiona. Navijaci Rangersa tacno znaju kojim putem mogu da se krecu kada se utakmica igra na stadionu Celtica, i obrnuto. Protivnicke navijace smo prvi put videli na stadionu. Iznenadio sam se ipak da policija nije reagovala ni na jednu provokativnu pesmu, a jedini put su intervenisali kada su jednom navijacu oduzeli zastavu UVF-a (Ulster Volonteer Force – blaži protestantski odgovor na irsku teroristicku organizaciju IRA). Rangersov sektor bio je ukrašen svim mogucim ''zabranjenim'' zastavama. Svi nose ''britanke'' ili zastave Ulstera, odnosno Severne Irske, dok je suprotna strana ukrašena iskljucivo irskim trobojkama. Navijaci Celtica, koji su bili do nas u jednom momentu okrenuli su se ka nama i odgovorili na sve provokacije tako što su se u tišini prekrstili. To je bio signal za Unioniste da odlepe i pocnu da lome stolice. Policija ni tada nije reagovala. Njima je bitno da ne dode do fizickog obracuna i u tome su vrlo uspešni.''
*Da li je u poslednje vreme bilo nereda na utakmicama glasgowskih rivala?
Poslednji ozbiljniji incident na samom stadionu dogodio se pre pet godina kad je Rangers baš u derbiju proslavljao titulu. Utakmica je obilovala neredima. Sudija Hugh Douglas pogoden je tvrdim predmetom u glavu, a tokom svih devedeset minuta policija je hapsila izgrednike. Mnogo ucestaliji ali i brutalniji incidenti dešavaju se nevezano za dan kada se igra derbi. U maju 1995. godine maloletni navijac Celtica vracao se sa utakmice svoga tima protiv Partick Thistlea. Napadnut je dok je prolazio kroz Bridgeton, kraj nedaleko od Celticovog stadiona, ali poznat kao jako uporište navijaca Rangersa. Mladic je preminuo od uboda nožem, a policija je uhapsila ubicu, istaknutog aktivistu protestanskog UVF-a. U martu 1999. godine još jedan navijac Celtica izgubio je život, pošto su mu navijaci Rangersa prerezali grkljan. Momak nije uspeo da nabavi kartu za finale kupa Celtic-Rangers, pa je odlucio da utakmicu odgleda u pabu. Kada je krenuo kuci dvojica Unionista su ga napali i isekli nožem. Umro je na putu za bolnicu pevajuci republikansku himnu ''Fields Of Athenry''. Poslednje ubistvo desilo se pre šest meseci kada se jedan navijac Rangersa vracao kuci preko East Enda, gde je napadnut i izboden nožem na smrt.
*Iz tvoje price zakljucujemo da u Galsgowu postoje kvartovi kroz koje je vrlo opasno prolaziti ako si odeven u klupske boje?
''Park Head je veliki kraj u kojem se nalazi Celticov stadion, ali na svega pet minuta hoda od njega je Duke Street, u kojoj su smešteni lokali i pabovi. Izmedu ostalih tu su Calvay club, Bristol pub i Louden tavern (zvanicno jedan od najboljih klubova u Britaniji) pored kojih ne smeš ni da prodeš ako imaš nešto zeleno na sebi. Celticovi navijaci izbegavaju Duke Street kako znaju i umeju. Nešto slicno je u Belfastu Falls Road, koji se ne preporucuje za šetnju ako si protestant. U Glasgowu postoji i cela ulica sa Celticovim pabovima, ali je ona u samom centru grada, mnogo je prometnija i nije toliko opasna kao Duke Street, koja se nalazi u mracnom i ozloglašenom kvartu.
*Ko ima više navijaca Celtic ili Rangers?
''To je teško odrediti. Celticov stadion je veci za deset hiljada, samim tim oni imaju i deset hiljada pretplatnika više. Ni situacija u Glasgowu više nije kao krajem devetnaestog veka kada su katolici bili u manjini. Tada su se oni naselili u istocni kraj grada, koji je ruku na srce pun neradnika i toliko je prljav i oronuo da izgleda kao grad za sebe. Glasgow je nekada imao preko milion stanovnika, a danas ih je oko sedamsto hiljada. Protestanata je nešto više. Zamislite recimo da u Zagrebu živi cetristo hiljada Hrvata i trista hiljada Srba. U Glasgowu su deca podeljena od momenta kada krecu u školu, jer su katolici još pre osamdeset godina izdejstvovali da se školuju ikljucivo u katolickim školama. Mislim da Celtic ima više navijaca u Evropi jer njih simpatišu svi katolici. U poslednjih nekoliko godina imaju brojnu podršku i u Skandinaviji zbog Švedanina Larsona koji im je najbolji igrac. Ipak pred utakmicu lige šampiona u Minhenu protiv Bayerna Celtic je trebovao deset hiljada karata, od cega je vratio skoro pola. Slicno se nikada ne bi desilo Rangersu, za cija se evropska gostovanja uvek može prodati bar duplo više karata nego što im sleduje. Rangers takode ima klubove navijaca po celom svetu, ali su najorganizovaniji i najbrojniji oni iz Nemacke i Holandije. Znam da i u Srbiji Celtic ima navijace, ali nisam siguran koliko njih baš zanima fudbal. Mislim da su to vecinom samo fanovi Orthodox Celtsa, koji iz fazona nose Celticove šalove i bedževe teroristicke organizacije IRA. Verovatno nemaju pojam o cemu je rec. Nisam baš siguran koliko ih je bilo na utakmici koju je Celtic igrao letos u Budimpešti. Takode bih dodao da se na Celtic lože i hrvatski navijaci, posebno Bad Blue Boys.''
Utakmicu koju je naš sagovornik gledao dobio je Celtic 1-0 golom Larssona i tako se plasirao u polufinale škotskog kupa.
Navijaci Celtica su dakle uglavnom katolici ili ''Tims'' kako ih podrugljivo zovu. Rangers su ''Prods'' -protestanti, Unionisti, lojalisti... Što je interesantno ni jedni ni drugi navijaci nisu huligani i retko izazivaju incidente osim u medusobnim duelima, ali se oni zasnivaju iskljucivo na verskoj osnovi. ''Celtic nema Casulas (huligansku) ekipu. Svi su obuceni u prugaste zeleno bele dresove i trenerke i retko izazivaju nerede. Rangers je vec druga prica, ali i oni dosta zaostaju za huliganima Aberdeena, Motherwella ili Heartsa. Ipak Rangers imaju Casualse, odevene po uzoru na južne komšije. Zovu se Inter City Firm (poput West Hamovih, mada su jedni pokušali da skracenicu ICF proguraju kao Ibrox Casual Firm). Dosta njih nose ''Hackett'' odecu i to prvenstevno kolekciju sa St. George krstom (engleska zastava) na grudima.'' dodaje naš sagovornik.
Celticovi navijaci svake godine polovinom marta slave St. Patricka, dok Rangersovi proslavljaju 12. jul 1690, dan kada je William, Prince of Orange (holandskog porekla) u bici na reci Bojn potukao kralja James Stuarta i njegovu tiransku vlast. Tada je uspostavljena monarhija i parlamentarna vlada. Svakog 12. jula u cast ''slavne revolucije'' organizuju se festivali i tradicionalni marševi oranžista (The Orange Order je irsko protestantsko društvo osnovano 1795.) po gradovima Velike Britanije kao i u mnogim mestima u Evropi.
''Pesme navijaca Celtica su uglavnom irski tradicionali i tek po neka peva o uspesima kluba (osvajanju evropske titule 1967.) ili igracima. Skandira se Celtic, Celtic, pozdravlja se Henrick Larsson, a cesto ceo stadion zapeva i prisvojenu Liverpoolovu himnu ''You'll Never Walk Alone'' ili klupsku ''Heil, Heil The Celts Are Here!''. Kada Kelti skandiraju ''f**k the Queen!'', sa suprotne strane stiže odgovor '' f**k the Pope!'' Rangersove pesme su uglavnom ''sectarian'' ( da ne kažemo sektaške kako bi bilo u bukvalnom prevodu, vec pre religiozne ali ''bolesne'' sadržine i pune mržnje s' osvrtom na prošlost), i osim u par navrata kada se skandira klubu sve ostalo se svodi na prozivanje katolika.''Your moms are stealers, your dads are dealers!'' (vaše majke su lopovi, a vaši ocevi dileri) pevalo je svih sedam hiljada navijaca Rangersa aludirajuci pri tom na prljave poslove kojima su Irci tradicionalno vicni. U nekoliko navrata grmelo je i ''Hello, Hello We Are Billy Boys!'' (Billy Fullerton je bio lokalni mangup, sitni krimos, protestant i naravno navijac Rangersa, cija je banda ''Razor Gang'' žarila i palila Glasgowom tokom dvadesetih godina prošlog veka, mada se na pojedinim mestima srece i verzija po kojoj je Billy asocijacija na nadimak princa Williama). Pesme ''The Sash'' (platnena lenta koju oranžisti nose tokom marševa preko ramena) i ''Derry's Walls'' se pevaju u celosti sa nekoliko strofa. Iz ove druge je cuveni slogan ''No Surrender'' (...and the cry was no surrender; surrender or yell die, die, die; with heart and hand and sword and shield; we'll guard old Derry's walls...). Jedni klicu IRA-i dok ih drugi pljuju i pevaju o UDF-u...sve u svemu preterano i teško razumljivo.'' završava svoju pricu Marko.
Rangers F.C.
osnovan 1873. godine
stadion: Ibrox Stadium kapaciteta 50.444 sedecih mesta
klupska boja: kraljevsko plava
najuspešniji klub na svetu po broju osvojenih titula državnog prvaka – 50 puta prvaci Škotske!
evropski trofej: 1972. osvajaci evropskog kupa pobednika kupova.
rekordna poseta: 118.567 gledalaca u derbiju protiv Celtica 02. januara 1939. godine
Celtic F.C.
osnovan 1888. godine
stadion: Celtic Park kapaciteta 60.355 sedecih mesta
klupska boja: zeleno-bela
titule: 39 puta prvak Škotske (racunajuci i ovu sezonu)
evrospki trofej: 1967. prvaci Evrope (Celtic je prvi britanski klub koji je osvojio kup evropskih šampiona)
rekordna poseta: 92.000 gledalaca protiv Rangersa 01.januara 1938. godine
Malo je gradova na svetu koji se mogu pohvaliti fudbalskim vecitim derbijem. Kad kažemo veciti derbi tu pre svega mislimo na tradicionalne susrete dva trofejna tima iz istog grada. Kod nas je to mec izmedu Partizana i Zvezde. Kada se igra veciti derbi, tog dana zaboravljaju se sva prijateljstva, neprijatni ste prema roditeljima, devojci, ženi, a pobeda protiv najomraženijeg rivala vecini navijaca bitnija je cak i od osvajanja titule. Cesto se i neuspešna sezona spašava baš pobedom protiv gradskog rivala. Tog dana vam se u stomaku nešto stisne, ruke vam se znoje, i nervozniji ste nego obicno. Nije vam do jela, ma nije vam nidocega! Najgore je kad utakmica pocinje kasnije ( pet, šest popodne), a vi se zbog nervoze probudite, ako ste uopšte mogli da spavate, ranije. Pa onda vrtite film u glavi jel' derbi vec odigran ili ste to samo sanjali? I šta onda raditi ceo dan do pocetka? Naravno ništa! Grizete nokte, i gledate svakih pet minuta na sat. Ta utakmica bez obzira na njenu važnost je uvek najvažnija. Ne trebaju vam ni titule, ni kupovi, ni ucešca u evropskim takmicenjima, samo da pobedite vecitog rivala. Ipak beogradski veciti derbi ima i tu car da gotovo uvek direktno odlucuje o šampionu! U Španiji se recimo veca tenzija diže kada se sastaju Real i Barsa, nego u okršajima gradskih rivala Madrida (Real- Atletiko) i Barselone (Barsa-Espanjol). U Engleskoj, derbi mecevi u Londonu (Arsenal-Tottenham, Millwall-West Ham...), Manchesteru (United-City), Liverpoolu (Liverpool-Everton) ili Birminghamu (Villa-Birmingham) uvek predstavljaju meceve koji se jednostavno moraju dobiti, ali je ipak susret izmedu Manchester Uniteda i Liverpoola (u poslednjih par sezona Manchestera i Arsenala) tradicionalno okršaj dva najbolja i najtrofejnija kluba koji je cesto direktno odlucivao o prvaku.
Italija može da se pohvali sa nekoliko izuzetno zanimljivih gradskih derbija. Tu pre svih mislimo na susrete izmedu Rome i Lazia kao i Intera i Milana. Osim ova dva duela, veciti derbiji se igraju i u Torinu odnosno Ðenovi, ali su utakmice u kojima se na primer Juventus srece sa Interom, Milanom ili Romom ipak mnogo zanimljiviji (iz fudbalskog, ne navijackog ugla) i rezultatski bitniji od meceva protiv gradskog rivala Torina koji je trenutno drugoligaš.
Južno od nas, u Atini mobilišu se sve raspoložive policijske i vojne snage kako bi mec izmedu Olimpijakosa i Panatenaikosa protekao bez incidenata (što je gotovo nemoguce), a slicna situacija je i u Istanbulu prilikom susreta Fenerbahcea, Galatasaraja i Bešiktaša.
Jedan duel vecitih gradskih rivala ipak odskace od drugih. U njemu je tenzija mnogo veca nego bilo gde drugo i on gotovo uvek direktno odlucuje prvaka ili osvajaca kupa. Taj mec nije samo okršaj dva tima i dve armije navijaca, vec je rec o rivalitetu sa mnogo dubljom pozadinom, okršaju dve religije. Naravno rec je o mecevima dva najuspešnija škotska tima Celtica i Rangersa.
Šta reci o škotskom fudbalu? Prosecan ili cak i ispod evropskog proseka! Fudbal je jedna od nekoliko životnih stvari koje se u Škotskoj odvijaju nezavisno od Engleza. Dok se Englezi smatraju osnivacima modernog fudbala, Škoti su ti koji su mnogo doprineli njegovom usavršavanju, pogotovu u njegovoj ranoj fazi. Škotska fudbalska asocijacija osnovana je daleke 1873. godine, a vec naredne odigrano je i prvo kup takmicenje. Tek nekoliko timova iz tog vremena postoje i danas, dok su se mnogi ugasili nakon svega par godina (poput Third Larnaka i Vale Of Levena). Profesionalna liga pocela je da se igra na severu Velike Britanije 1893. a prvu titulu, ispred nosa gradskom rivalu Rangersu, osvojio je Celtic. Od tada pa do danas, veliki dvojac iz Glasgowa osvojio je preko 85 posto titula. Ostali škotski klubovi gotovo da nemaju šta da traže u zajednickoj ligi sa Celticom i Rangersom, pa je u nekoliko navrata predlagano njihovo premeštanje u premijer ligu Engleske. Oba kluba su uveliko prerasla takmicenje u svojoj ligi, i daleko su odmakla od ostalih kako po broju navijaca tako i po organizaciji, finansijama i igarackom kadru. Trebalo bi da se desi pravo cudo pa da se neki treci tim ozbiljno umeša u borbu za titulu, ili da bar razdvoji vecite rivale na vrhu tabele. Tokom celog prošlog veka samo petnaest puta prvak Škotske nije bio jedan od dva glasgowska tima, a poslednji put nekom drugom klubu je pošlo za rukom da osvoji titulu 1985. godine kada je prvak bio Aberdeen na celu sa Alexom Fergusonom. Ipak za sada je sve ostalo samo na predlozima i željama malih timova i velikih sponzora , tako da od selidbe vecitih rivala u Englesku gotovo sigurno nece biti ništa.
Kada je osnovan Rangers nije ispoljavao interesovanje za religiju, i nije se naglašavalo da su oni protestanski klub. Tek petnaest godina kasnije, osnivanjem Celtica, Glasgow se podelio na protestante i katolike, odosno na Rangers i Celtic. Doseljenici iz Irske, katolici koji su tada u gradu cinili manjinu okupili su se oko svoje irske trobojke, osnovali svoj fudbalski klub i dali mu svoje zeleno-bele boje. Veza izmedu kluba, navijaca i katolicke crkve od samog pocetka bila je vrlo jaka.
Od tada je stvoreno nepisano pravilo u protestantskom Rangersu da ni jedan katolik ne može da obuce plavi dres, niti da bude zaposlen na bilo kojoj funkciji u klubu. Ubrzo su derbi mecevi u Glasgowu postali poznati pod nazivom ''The Old Firm'', što bi u bukvalnom prevodu znacilo staro a jako. To su utakmice koje se od nastanka oba tima igraju svake sezone, u poslednje vreme zbog sistema takmicenja minimum cetiri puta, u igri je velika lova a stadioni su uvek unapred rasprodati.
Mnogo pre pojave prvih huligana na ostrvskim stadionima ''The Old Firm'' mecevi obilovali su neredima. Odlazak na utakmicu za navijace oba tima, poreden je sa odlaskom u verski rat. Ceo grad je u to vreme bio podeljen. Istocni kraj je bio naselejn katolicima, navijacima Celtica, dok su ostatak Glasgowa cinili protestanti. 1921. za vreme jednog derbija srušila se drvena tribina. Dvadesetšestoro ljudi je nastaradalo, a preko sto ih je bilo povredeno. Pedeset godina kasnije dogodila se i najveca tragedija na stadionima u Škotskoj. Po završetku utakmice Celtic-Rangers, pod pritiskom mase srušile su se stepenice. Šezdesetšest navijaca izgubilo je život, a skoro stopedeset ih je zadobilo povrede. Tokom derbija 1975. godine dvojica navijaca su poginula, a još devetorica ih je izbodena noževima. Jednom fanu lekari su jedva uspeli da zakrpe ruku koja je na par mesta bila isecena sekirom. Još tridesetpet navijaca oba tima tog dana je zadržano na bolnickom lecenju. Nakon serije incidenata sve je kulminiralo na derbiju u finalu kupa 1980. kada je utakmica zbog opšte tuce na tribinama jedva privedena kraju. I pored velikog pritiska fudbalskog saveza Rangers i dalje nije pomišljao da u svoje redove dovede katolickog igraca, dok je Celtic, u kojem je oduvek bilo protestanata,(u Celticu je igrao protestant Bertie Peathingy, za kojeg se pricalo da je cak bio ekstremni clan poretka protestantskih oranžista), odbio da sa stadiona ukloni zastavu Irske.
II deo :
1989. trener Rangersa, legendarni Graeme Souness dao je šokantnu izjavu na pres konferenciji da ga iskljucivo zanimaju uspeh tima i kvalitet fudbalera a ne njihova verska pripadnost. Istog dana promovisao je novo pojacanje, katolika Maurice Johnstona, bivšeg heroja sa Celtic Parka. Koliko ga je javnost podržala i prozvala mirotvorcem, toliko su se na njega obrušili najtvrdokorniji Rangersovi navijaci, koji se nikako nisu mirili sa cinjenicom da ce omraženi Mo Johnston, koji se cak pred njima prekrstio (protestanti se nikada ne krste) dok je napuštao teren kada mu je u jednom derbiju 1986. sudija pokazao crveni karton, nositi plavi dres. Mnogi navijaci na Ibroxu jednostavno nisu brojali Moove golove, dok su najekstremniji cak ucutkivali one koji su se radovali njegovim pogocima. Par godina kasnije engleski reprenzetativac Mark Hateley takode nije naišao na dobrodošlicu Rangersovih fanova, pošto ni sami nisu bili sigurni da li je katolik ili protestant. Hateley je ustvari bio oženjen katolkinjom što je navijacima bilo nepojmljivo. Slicnu sudbinu doživeo je i Trevor Francis za kojeg se pricalo da je decu upisao u katolicku školu, a zvižducima sa tribina pozdravljan je i protestant Mark Falco pošto je imao obicaj da se krsti.
Danas je situacija u samom gradu mnogo izmenjena. Veliki broj katolika su advokati, sudije, lekari, što je pre pedesteak godina bilo nezamislivo. Katolici i prtotestanti žive jedan pored drugog i mržnja više nije toliko izražena, mada se svi dobri komšijski odnosi zaboravljaju na dan utakmice. Igraci oba kluba kao i svo osoblje upoznato je sa pravilima ponašanja dok traje mec. Tako je recimo direktor Rangersa bio primoran da podnese ostavku nakon što su ga kamere snimile dok je proslavljajuci osvojen kup pevao sa navijacima anti-katolicku pesmu. Polovinom devedestih u plavom dresu igrao je i uvek incidentni Englez Paul Gascoigne koji je jednom prilikom simulirao sviranje frule (tradicionalan instrument oranžista) pred navijacima Celtica. Usledile su kazne popularnom fudbaleru, ali on kao i u mnogim slucajevima pre toga, nije mnogo mario, pa je slican gest ponovio i nekoliko godina kasnije kao igrac Middlesbrougha. U prijateljskoj utakmici njegov tadašnji tim sastao se sa njegovim bivšim. Ceo stadion mu je skandirao, a navijaci Rangersa su ga pozdravili ovacijama. Pesmom ''Gazza, Gazza lets play the flute'' zamolili su ga da im još jednom odsvira frulu što je ovaj naravno i ucinio.
''The Old Firm'' derbi podelio je Škote širom sveta, od Amerike do Južne Afrike, ali je situacija najkomplikovanija ipak u Alsteru ili Severnoj Irskoj. Nositi dres bilo kog kluba na ulicama Belfasta smatra se provokacijom i više je nego opasno, a cak se dešavalo i da policija zaustavi i legitimiše one koji su bili odeveni u klupske boje. Kako je žiteljima glavnog grada Severne Irske vec preko glave verske netrpeljivosti, i jedni i drugi su se dozvali pameti, pa radije ne nose plave odnosno zeleno bele dresove. Mnogi od njih zajedno rade i izbegavaju svaku pricu o tome ko je ko, o cemu dovoljno govori i poznata fraza: ''šta god da si rekao, nisam te cuo''.
Tokom sed**naestog veka protestanti su se iz Cromwellove Engleske doselili u irsku oblast Ulster, danas poznatu pod nazivom Severna Irska, i sebi prisvojili najplodnije zemljište, nametnuvši pri tom starosedeocima svoje zakone i pravila ponašanja. Tek tada su Irci poceli da se organizuju, jer nikako nisu želeli da se njihovom zemljom upravlja iz Londona.
Krajem devetnaestog i tokom prve polovine dvadesetog veka i Belfast je imao svoju imitaciju ''The Old Firm'' derbija. 1891. godine osnovan je Belfast Celtic, po uzoru na klub iz Glasgowa. Mecevi protiv protestantskih ekipa bili su ništa manje žestoki nego u Škotskoj, a 1940. utakmica sa Linfieldom bila je prekinuta zbog pucnjave. Devet godina kasnije nakon opšte tuce navijaca i igraca oba tima, bilo je dosta povredenih na obe strane a najgore je prošao jedan fubaler Linfielda kojem je slomljena noga. Ubrzo nakon tih incidenata Belfast Celtic je prestao da postoji, a katolici su poceli da prate mali klub iz komšiluka Cliftonvilleu.
Ipak oba kluba iz Belfasta su previše mala, tako da su svi navijaci okrenuti vecitim rivalima iz Glasgowa. Upravo navijaci Celtica i Rangersa iz Severne Irske smatraju se najvernijim u Britaniji. Više od osamdeset procenata ih ide na svaku utakmicu svojih klubova. Katolici iz Belfasta koji odlaze na utakmice Celtica su uglavnom Sinn Feinovo glasacko telo, a pedeset posto ih nema stalan posao. Posebno zanimljivi su odlasci na derbi meceve kada navijaci dva tima obavezno putuju odvojenim brodovima. ''Celtic je Irski klub koji igra u stranoj ligi, što je cudno.'' rekao je jednom prilikom Paul Hamill, Celticovac iz Belfasta i dodao: ''U Severnoj Irskoj opredeljuješ se od rodenja za jednu ili drugu starnu. Nema neutralnih. Još od malena rec Celtic mi se uvukla u uši podjednako kao i rec mama ili tata.'' Pošto su navijaci Celtica uglavnom Irci, oni prate Irsku reprenzetaciju. Za reprenzetaciju Škotske mnogo ne mare ni Rangersovi fanovi. Cak postoji prica da su neki slavili kada je njihov idol Paul Gascoigne postigao gol za Englesku protiv Škotske na evropskom prvenstvu.
U poslednjoj deceniji keltska kultura postala je popularna u celoj Evropi. Tradicionalna irska muzika i ples omiljeni su u mnogim zemljama. Najvecu zaslugu što je to i kod nas tako treba pripisati beogradskom bendu Orthodox Celts, koji je za svojih desetak godina postojanja stekao pravu armiju fanova. Prosto je neverovatno koliko se samo mladih ljudi ''navuklo'' na taj irski fazon. Koncerti srpskih Kelta proticu u sjajnoj atmosferi, a publika kao po direktivi obavezno dolazi obucena u Celticov dres, ili neki drugi zeleni odevni predmet. Ipak sumnjamo da je medu fanovima Orthodox Celtsa mnogo onih koji zaista prate škotski fudbal i rezultate Celtica. Sa druge starne i Rangers ima svoje simpatizere u Srbiji, a najbolji primer je registrovan klub navijaca Glasgow Rangersa ''Serbian Loyal RSC'' (www.serbianloyalrsc.com) sa sedištem u Novom Sadu ciji je osnivac Marko, koji je imao tu srecu da 7.marta prisustvuje ''The Old Firm'' derbiju.
III deo :
''Nekoliko puta sam pokušavao da dodem do karte za utakmicu Rangers-Celtic, ali bezuspešno. Nikada pre nisam bio u Škotskoj, pošto je samo putovanje daleko i skupo, pa sam cekao da odem prvom prilikom kada uspem da nabavim kartu za derbi sa Celticom. Rangerse sam gledao nekoliko puta u evropskim kupovima. Poslednji put je to bilo u novembru prošle godine u mecu lige šampiona na gostovanju u Štutgartu. Imam mnoge prijatelje medu Rangersovim navijacima širom ostrva, ali i oni teškom mukom uspevaju da dodu do karata za derbi. Posebno je teško dobiti ulaznicu za gosotvanje na Celtic Parku, pošto prvenstvo pri kupovini imaju vlasnici pretplatnih karata kojih je skoro cetrdeset hiljada, pa potom clanovi kluba, pa tek onda ostali navijaci.''
* Kako ti je pošlo za rukom da se dokopaš dragocenog papirica ovaj put?
''Obratio sam se zvanicnim dopisom fudbalskom klubu Rangers. Pre toga sam izvadio vizu, pošto sam svakako rešio da idem. Bojao sam se da, u slucaju da dobijem kartu, necu imati vremena za vadenje vize, pa sam se osigurao na vreme. Kada mi je mejlom stigla potvrda iz kluba da je moj zahtev prihvacen, nisam mogao da verujem. Bio sam presretan. Cetvorodnevni boravak u Britaniji isplanirao sam u istom momentu. Beograd-London-Liverpool-Glasgow i obrnuto. Malo toga sam uspeo da vidim, ali sam gledao ''The Old Firm'' derbi i stigao da posetim stadion Rangersa.''
* Kakav je osecaj prisustvovati utakmici Celtic-Rangers?
''Bez obzira što smo izgubili utakmicu, celo putovanje i dogadaj pamticu za ceo život. To se jednostavno ne može opisati recima i fotografijama. Ni kamera nije dovoljno. To stvarno treba doživeti.
*Može li se atmosfera sa stadiona porediti sa našim vecitim derbijem?
''Mislim da takav rivalitet ne postoji nigde u svetu. Stadion je bio krcat. Vecinu su naravno cinili domacini, navijaci Celtica. Bilo ih je više od pedeset hiljada. Rangers je dobio svega sedam hiljada karata za ''Southwest Stand'' i ''Lisbon Lions'' tribinu, iako je imao pravo na dvadeset posto od kapaciteta stadiona, koliko se obicno daje gostujucim navijacima u kup utakmicama. Ipak moram da napomenem da su Rangersovi navijaci ocitali Keltima lekciju iz navijanja. I pored poraza na završetku utakmice stadionom se orilo: ''I am Rangers til I die!'' Na ostrvu uglavnom bolju atmosferu prave gostujuci navijaci.
*Da li se Rangers i Celtic stvarno toliko mrze kao što price kažu?
''Mržnja izmedu navijaca dva kluba je veca nego što sam uopšte imao predstavu. Iako je stadion Celtica izlepljen uputstvima i pravilima ponašanja, u kojima se izricito zabranjuje pevanje i skandiranje uvredljivih parola i onih koji imaju versku sadržinu, devedest posto pesama navijaca Rangersa bile su baš takve, mada ni Kelti tu ne zaostaju puno.''
*Da li je bilo incidenata, i kako policija reaguje na sve te pesme i prozivke?
''Do tuce na stadionu gotovo da ne može da dode zbog velikog prisustva redara i policije. Ceo dan, na svakom cošku u gradu prisutne su policijske patrole. Policija je organizovana do savršenstva. Helikopteri kruže non stop, tako da do tuce može eventualno da dode negde daleko od stadiona. Navijaci Rangersa tacno znaju kojim putem mogu da se krecu kada se utakmica igra na stadionu Celtica, i obrnuto. Protivnicke navijace smo prvi put videli na stadionu. Iznenadio sam se ipak da policija nije reagovala ni na jednu provokativnu pesmu, a jedini put su intervenisali kada su jednom navijacu oduzeli zastavu UVF-a (Ulster Volonteer Force – blaži protestantski odgovor na irsku teroristicku organizaciju IRA). Rangersov sektor bio je ukrašen svim mogucim ''zabranjenim'' zastavama. Svi nose ''britanke'' ili zastave Ulstera, odnosno Severne Irske, dok je suprotna strana ukrašena iskljucivo irskim trobojkama. Navijaci Celtica, koji su bili do nas u jednom momentu okrenuli su se ka nama i odgovorili na sve provokacije tako što su se u tišini prekrstili. To je bio signal za Unioniste da odlepe i pocnu da lome stolice. Policija ni tada nije reagovala. Njima je bitno da ne dode do fizickog obracuna i u tome su vrlo uspešni.''
*Da li je u poslednje vreme bilo nereda na utakmicama glasgowskih rivala?
Poslednji ozbiljniji incident na samom stadionu dogodio se pre pet godina kad je Rangers baš u derbiju proslavljao titulu. Utakmica je obilovala neredima. Sudija Hugh Douglas pogoden je tvrdim predmetom u glavu, a tokom svih devedeset minuta policija je hapsila izgrednike. Mnogo ucestaliji ali i brutalniji incidenti dešavaju se nevezano za dan kada se igra derbi. U maju 1995. godine maloletni navijac Celtica vracao se sa utakmice svoga tima protiv Partick Thistlea. Napadnut je dok je prolazio kroz Bridgeton, kraj nedaleko od Celticovog stadiona, ali poznat kao jako uporište navijaca Rangersa. Mladic je preminuo od uboda nožem, a policija je uhapsila ubicu, istaknutog aktivistu protestanskog UVF-a. U martu 1999. godine još jedan navijac Celtica izgubio je život, pošto su mu navijaci Rangersa prerezali grkljan. Momak nije uspeo da nabavi kartu za finale kupa Celtic-Rangers, pa je odlucio da utakmicu odgleda u pabu. Kada je krenuo kuci dvojica Unionista su ga napali i isekli nožem. Umro je na putu za bolnicu pevajuci republikansku himnu ''Fields Of Athenry''. Poslednje ubistvo desilo se pre šest meseci kada se jedan navijac Rangersa vracao kuci preko East Enda, gde je napadnut i izboden nožem na smrt.
*Iz tvoje price zakljucujemo da u Galsgowu postoje kvartovi kroz koje je vrlo opasno prolaziti ako si odeven u klupske boje?
''Park Head je veliki kraj u kojem se nalazi Celticov stadion, ali na svega pet minuta hoda od njega je Duke Street, u kojoj su smešteni lokali i pabovi. Izmedu ostalih tu su Calvay club, Bristol pub i Louden tavern (zvanicno jedan od najboljih klubova u Britaniji) pored kojih ne smeš ni da prodeš ako imaš nešto zeleno na sebi. Celticovi navijaci izbegavaju Duke Street kako znaju i umeju. Nešto slicno je u Belfastu Falls Road, koji se ne preporucuje za šetnju ako si protestant. U Glasgowu postoji i cela ulica sa Celticovim pabovima, ali je ona u samom centru grada, mnogo je prometnija i nije toliko opasna kao Duke Street, koja se nalazi u mracnom i ozloglašenom kvartu.
*Ko ima više navijaca Celtic ili Rangers?
''To je teško odrediti. Celticov stadion je veci za deset hiljada, samim tim oni imaju i deset hiljada pretplatnika više. Ni situacija u Glasgowu više nije kao krajem devetnaestog veka kada su katolici bili u manjini. Tada su se oni naselili u istocni kraj grada, koji je ruku na srce pun neradnika i toliko je prljav i oronuo da izgleda kao grad za sebe. Glasgow je nekada imao preko milion stanovnika, a danas ih je oko sedamsto hiljada. Protestanata je nešto više. Zamislite recimo da u Zagrebu živi cetristo hiljada Hrvata i trista hiljada Srba. U Glasgowu su deca podeljena od momenta kada krecu u školu, jer su katolici još pre osamdeset godina izdejstvovali da se školuju ikljucivo u katolickim školama. Mislim da Celtic ima više navijaca u Evropi jer njih simpatišu svi katolici. U poslednjih nekoliko godina imaju brojnu podršku i u Skandinaviji zbog Švedanina Larsona koji im je najbolji igrac. Ipak pred utakmicu lige šampiona u Minhenu protiv Bayerna Celtic je trebovao deset hiljada karata, od cega je vratio skoro pola. Slicno se nikada ne bi desilo Rangersu, za cija se evropska gostovanja uvek može prodati bar duplo više karata nego što im sleduje. Rangers takode ima klubove navijaca po celom svetu, ali su najorganizovaniji i najbrojniji oni iz Nemacke i Holandije. Znam da i u Srbiji Celtic ima navijace, ali nisam siguran koliko njih baš zanima fudbal. Mislim da su to vecinom samo fanovi Orthodox Celtsa, koji iz fazona nose Celticove šalove i bedževe teroristicke organizacije IRA. Verovatno nemaju pojam o cemu je rec. Nisam baš siguran koliko ih je bilo na utakmici koju je Celtic igrao letos u Budimpešti. Takode bih dodao da se na Celtic lože i hrvatski navijaci, posebno Bad Blue Boys.''
Utakmicu koju je naš sagovornik gledao dobio je Celtic 1-0 golom Larssona i tako se plasirao u polufinale škotskog kupa.
Navijaci Celtica su dakle uglavnom katolici ili ''Tims'' kako ih podrugljivo zovu. Rangers su ''Prods'' -protestanti, Unionisti, lojalisti... Što je interesantno ni jedni ni drugi navijaci nisu huligani i retko izazivaju incidente osim u medusobnim duelima, ali se oni zasnivaju iskljucivo na verskoj osnovi. ''Celtic nema Casulas (huligansku) ekipu. Svi su obuceni u prugaste zeleno bele dresove i trenerke i retko izazivaju nerede. Rangers je vec druga prica, ali i oni dosta zaostaju za huliganima Aberdeena, Motherwella ili Heartsa. Ipak Rangers imaju Casualse, odevene po uzoru na južne komšije. Zovu se Inter City Firm (poput West Hamovih, mada su jedni pokušali da skracenicu ICF proguraju kao Ibrox Casual Firm). Dosta njih nose ''Hackett'' odecu i to prvenstevno kolekciju sa St. George krstom (engleska zastava) na grudima.'' dodaje naš sagovornik.
Celticovi navijaci svake godine polovinom marta slave St. Patricka, dok Rangersovi proslavljaju 12. jul 1690, dan kada je William, Prince of Orange (holandskog porekla) u bici na reci Bojn potukao kralja James Stuarta i njegovu tiransku vlast. Tada je uspostavljena monarhija i parlamentarna vlada. Svakog 12. jula u cast ''slavne revolucije'' organizuju se festivali i tradicionalni marševi oranžista (The Orange Order je irsko protestantsko društvo osnovano 1795.) po gradovima Velike Britanije kao i u mnogim mestima u Evropi.
''Pesme navijaca Celtica su uglavnom irski tradicionali i tek po neka peva o uspesima kluba (osvajanju evropske titule 1967.) ili igracima. Skandira se Celtic, Celtic, pozdravlja se Henrick Larsson, a cesto ceo stadion zapeva i prisvojenu Liverpoolovu himnu ''You'll Never Walk Alone'' ili klupsku ''Heil, Heil The Celts Are Here!''. Kada Kelti skandiraju ''f**k the Queen!'', sa suprotne strane stiže odgovor '' f**k the Pope!'' Rangersove pesme su uglavnom ''sectarian'' ( da ne kažemo sektaške kako bi bilo u bukvalnom prevodu, vec pre religiozne ali ''bolesne'' sadržine i pune mržnje s' osvrtom na prošlost), i osim u par navrata kada se skandira klubu sve ostalo se svodi na prozivanje katolika.''Your moms are stealers, your dads are dealers!'' (vaše majke su lopovi, a vaši ocevi dileri) pevalo je svih sedam hiljada navijaca Rangersa aludirajuci pri tom na prljave poslove kojima su Irci tradicionalno vicni. U nekoliko navrata grmelo je i ''Hello, Hello We Are Billy Boys!'' (Billy Fullerton je bio lokalni mangup, sitni krimos, protestant i naravno navijac Rangersa, cija je banda ''Razor Gang'' žarila i palila Glasgowom tokom dvadesetih godina prošlog veka, mada se na pojedinim mestima srece i verzija po kojoj je Billy asocijacija na nadimak princa Williama). Pesme ''The Sash'' (platnena lenta koju oranžisti nose tokom marševa preko ramena) i ''Derry's Walls'' se pevaju u celosti sa nekoliko strofa. Iz ove druge je cuveni slogan ''No Surrender'' (...and the cry was no surrender; surrender or yell die, die, die; with heart and hand and sword and shield; we'll guard old Derry's walls...). Jedni klicu IRA-i dok ih drugi pljuju i pevaju o UDF-u...sve u svemu preterano i teško razumljivo.'' završava svoju pricu Marko.