02-15-2005, 08:34 AM
Evo našao sam ovaj tekst u svojoj "arhivi" na kompu, postovao sam ga ranije na kafeu, ali je kad nam je "vremeplov" sjeban - obrisan... Pa pošto je to bilo davno, a od tada ima dosta novih članova, evo ponovo... Uživajte...!
Cesto se u navijackom svetu vode diskusije o tome da li je bolja ova ili ona grupa, da li su jaci ovi ili ono navijaci, koja je grupa u modernijem fazonu, bolje organizovana...
Teško je utvrditi opšte kriterijume po kojima bi se odgovorilo na predhodna pitanja.
Do kraja pedesetih navijenje je svuda u svetu bilo stihijsko i neorganizovano na stadionima, cak i kad su bili puni, nisu postojali sektori gde su se okupljali najvatreniji navijaci.
Prvi faktor koji je uticao na stvaranje navijackih jezgra bio je cena ulaznice. Po pravilu, iza golova i na mestima za stajanje karte su redovno bile jeftinije i mnogo dostupnije mladjima i nižim društvenim slojevima. Mladji navijaci, koji su iz nedelje u nedelju dolazili na ove sektore postepeno su se upoznavali, zajedno provodili na utakmicama i postajali sve zagriženiji fanovi.
Krajem šezdesetih nastaju prvi pokušaji organizovanog navijanja u Engleskoj i Italiji. Navijaci u pomenutim zemljama poceli su da se organizuju, ali sve je teklo u dva potpuno razlicita smera.
U Engleskoj su navijaci bili organizovani neformalno, a okupljali su se oko klubova. Postojao je izvestan stepen saradnje oko registracije clanstva, ali se sve završavalo na tome. Takodje su organizovani i pojedini fan - klubovi i oni su okupljali sve simpatizere kluba. Oni, "zagriženiji", vreme pre i posle tekme su provodili po pabovima oko stadiona, gde su, uz dosta pica proslavljali pobede i tugovali zbog poraza. Organizovanog navijanja u smislu pravljenja koreografija, bakljadi i sl. nikada nije bilo, ali je postojao dobar stepen organizacije oko odlaska na gostovanja, uglavnom pod patronatom neke turisticke agencije koja je saradjivala sa klubom. Na tribinama nije bilo zvanicnog vodje, nego je navijanje pocinjalo na nekoliko mesta u kopu. I pored toga, bilo je jako dobro, prvenstveno zbog izuzetnih glasovnih sposobnosti i motivisanosti navijaca, ali i odlicne akusticnosti stadiona i melodocnosti pesama.
Sastanaka i druženja medju navijacima tokom nedelje nije bilo.
Izuzetak predstavljaju ekstremni navijaci skoro svih engleskih klubova, koji su bili organizovani gotovo vojnicki (i hijerarhiski) i koji su funkcionisali savršeno. Okupljali su se u manjim grupama (na tajnim sastancima), gde su pažljivo planirali akcije (uglavnom pravljenje incidenata), a finansirali su se samostalno.
Do današnjeg dana u engleskoj se ništa nije znacajnije promenilo, izuzev što je usled pojacane policijske represije broj ekstremnih navijaca znatno smanjen.
U Italiji su u medjuvremenu zaživele ULTRA grupe. Prva prava navijacka grupa bila je FOSSA DEI LEONI (Snaga lavova-navijaci Milana), a zatim slede ULTRAS GRANATA (navijaci Torina), FIGHTERS (Juventus) i mnoge druge. Ono što je italijanske grupe razlikovalo od engleskih je to što su predstavljale model za organizovane navijace, odnosno organizacija im je dovedena do savršenstva. Svaka veća grupa u Italiji ima svoje prostorije, manje ili veće, u zavisnosti od broja članova.
Grupe imaju svoje članske karte, članarina se placa jedanput godišnje, a pored satisfakcije, clan grupe dobija i raznorazne pogodnosti tipa jeftiniji materijal grupe, povlašcenja pri vadjenju pretplatnih karata, jeftiniji odlasci na gostovanja...
Zanimljivo je da su pojedine grupe u odredjenim periodima imale i po dvadeset hiljada clanova (kao na primer Fossa Dei Leoni), iz cega proizilazi da je grupa od novca koji se prikupljao (clanarina 10 EUR puta 20.000 clanova = 200.000 EUR) mogla odlicno da izfinansira svoje akcije. (I posle se pitaj otkud to da im vodja navijaca vozi bembaru! prim.aut.)
Od tih para pravljene su prelepe koreografije krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih, zakupljene su prostorije u elitnom delu grada, a grupa je sama finansirala svoje odlaske na gostovanja.
Pored toga, svaka grupa obavezno ima oficijelnog fotografa, cije je jedino zaduženje da prati grupu i brine o distribuciji fotografija.
Kod svih grupa postoji visok stepend disciplinovanosti u odnosu na vodje.
Na gostovanja se ide masovno, a na stadionima svaka grupa ima svoj razglas.
Nešto kasnije, po ugledu na Italijane slicne grupe se oformljuju u Španiji, Portugalu, Francuskoj, a krajem sedamdesetih i na našim prostorima.
Medjutim, sve one su bile samo bleda kopija grupa u Italiji i po brojnosti i po stepenu organizovanosti.
Dok su u ovim sredozemnim zemljama navijaci kopirali Italijena, u Nemackoj, Holandiji, Belgiji, tifo-pokret je viљe licio na onaj u Engleskoj. Navijaci su se okupljali po fan-klubovima, i jedini izuzetak predstavljaju holandjani kod kojih je postojala malo veca povezanost medju liderima grupa.
U Grckoj su najekstremniji navijaci dobro organizovani po klubovima gde se okupljaju. Ta organizacija koliko god da je dobra pri organizovanju prodaje karata, odlaska na gostovanja, prodaje rekvizita, toliko je loša za situaciju na stadionima.
Grci ne slikaju, ne snimaju svoje akcije, ne prave koreografije, a jedina i glavna aktivnost im je pravljenje nereda, odnosno tuca sa "zaptitnicima plavetnila" i kolegama-protivnicima.
U zemljama bivše istocne Evrope, navijacki pokret je ugledao svetlost dana tek sa padom komunizma u tim zemljama. Vredniji pomena su navijaci u Poljskoj i donekle Madjarskoj, koji su prvi poceli da kapiraju fazon.
U bivšoj SFRJ navijacki pokret je buknuo u drugoj polovini osamdesetih.
"Preko noći" su nastale grupe DELIJE, GROBARI, BAD BLUE BOYS, TORCIDA, ARMADA, HORDE ZLA, LEŠINARI, UNITED FORCE...
Veliki problem svih ovih grupa je bio tadašnji tvrdi komunisticki režim i nerazumevanje sredine za ovaj vid organizovanosti.
Navijaci su teško dolazili do prostorija za okupljanje, posle i najmanjih incidenata vodje su bivale hapšene, a ogroman problem je bio i nedostatak para.
U tadašnjoj ligi stanje na tifo-sceni je bilo takoreci katastrofalno. Skoro pune cetiri godine jedine aktivnosti navijaca bile su bakljade i po neki incident.
Stanje je pocelo da se menja tek u nama relativno-skorije vreme.
Napravljene su izuzetno lepe koreografije (Pre svega DELIJE, a nešto slabije Djavoli, ostali nisu vredni pomena po ovom segmentu navijanja), ide se mnogo više na gostovanja, navijanje je buknulo u nekim gradovima gde nisu ranije postojale navijacke grupe (Pre svega Kragujevac i Smederevo).
Nekoliko grupa je imalo ili ima svoje navijacke fanzine (DELIJE, Grobari, Djavoli, Firma, Invalidi, Taurunum, Trans Bojs).
Pregršt sjajno uradjenih transparenata znak je da ovdašnjim navijačima ne nedostaje mašta.
Rak rana domace tifo - scene i dan danas predstavlja navijanje. Osim par casnih izuzetaka (DELIJE i United Force) sve ostale navijacke grupe (prednjace Grobari u negativnom smislu) reperstoar svojih pesama svode na nekoliko vec prežvakanih tema, ili prepravljaju pesme protivnickog kopa, i to ne Bog zna kakvo prepravljanje, vec samo zamene dve reci i pevaju.
Sve je ovo do sada uradjeno na našoj tifo-sceni ohrabrujuće, ali potrebno je mnogo više pravih grupa.
Da bi definisali pojam "prave grupe", navešcu nekoliko nazovi pravila kojih bi morala da se pridržava svaka grupa koja sebe smatra ozbiljnom.
-Grupa mora imati svoje prostorije;
-Grupa mora da ide na sva gostovanja sa svojim oficijelnim (ili ti udarnim) transparentom;
-Grupa mora imati svog oficijelnog fotografa, arhivu negativa i fotografija...;
-Grupa svoje vece akcije (koreografije, bakljade, tuce...) mora snimati video-kamerom;
-Grupa mora da razvije svoj marketing (da pravi šalove, majice, priveske, članske karte, nalepnice... kako za clanove tako i za prodaju);
-Svaki clan mora da nosi rekvizite svog kluba na tekme;
Pozz.,
Velja ;pljuga
Cesto se u navijackom svetu vode diskusije o tome da li je bolja ova ili ona grupa, da li su jaci ovi ili ono navijaci, koja je grupa u modernijem fazonu, bolje organizovana...
Teško je utvrditi opšte kriterijume po kojima bi se odgovorilo na predhodna pitanja.
Do kraja pedesetih navijenje je svuda u svetu bilo stihijsko i neorganizovano na stadionima, cak i kad su bili puni, nisu postojali sektori gde su se okupljali najvatreniji navijaci.
Prvi faktor koji je uticao na stvaranje navijackih jezgra bio je cena ulaznice. Po pravilu, iza golova i na mestima za stajanje karte su redovno bile jeftinije i mnogo dostupnije mladjima i nižim društvenim slojevima. Mladji navijaci, koji su iz nedelje u nedelju dolazili na ove sektore postepeno su se upoznavali, zajedno provodili na utakmicama i postajali sve zagriženiji fanovi.
Krajem šezdesetih nastaju prvi pokušaji organizovanog navijanja u Engleskoj i Italiji. Navijaci u pomenutim zemljama poceli su da se organizuju, ali sve je teklo u dva potpuno razlicita smera.
U Engleskoj su navijaci bili organizovani neformalno, a okupljali su se oko klubova. Postojao je izvestan stepen saradnje oko registracije clanstva, ali se sve završavalo na tome. Takodje su organizovani i pojedini fan - klubovi i oni su okupljali sve simpatizere kluba. Oni, "zagriženiji", vreme pre i posle tekme su provodili po pabovima oko stadiona, gde su, uz dosta pica proslavljali pobede i tugovali zbog poraza. Organizovanog navijanja u smislu pravljenja koreografija, bakljadi i sl. nikada nije bilo, ali je postojao dobar stepen organizacije oko odlaska na gostovanja, uglavnom pod patronatom neke turisticke agencije koja je saradjivala sa klubom. Na tribinama nije bilo zvanicnog vodje, nego je navijanje pocinjalo na nekoliko mesta u kopu. I pored toga, bilo je jako dobro, prvenstveno zbog izuzetnih glasovnih sposobnosti i motivisanosti navijaca, ali i odlicne akusticnosti stadiona i melodocnosti pesama.
Sastanaka i druženja medju navijacima tokom nedelje nije bilo.
Izuzetak predstavljaju ekstremni navijaci skoro svih engleskih klubova, koji su bili organizovani gotovo vojnicki (i hijerarhiski) i koji su funkcionisali savršeno. Okupljali su se u manjim grupama (na tajnim sastancima), gde su pažljivo planirali akcije (uglavnom pravljenje incidenata), a finansirali su se samostalno.
Do današnjeg dana u engleskoj se ništa nije znacajnije promenilo, izuzev što je usled pojacane policijske represije broj ekstremnih navijaca znatno smanjen.
U Italiji su u medjuvremenu zaživele ULTRA grupe. Prva prava navijacka grupa bila je FOSSA DEI LEONI (Snaga lavova-navijaci Milana), a zatim slede ULTRAS GRANATA (navijaci Torina), FIGHTERS (Juventus) i mnoge druge. Ono što je italijanske grupe razlikovalo od engleskih je to što su predstavljale model za organizovane navijace, odnosno organizacija im je dovedena do savršenstva. Svaka veća grupa u Italiji ima svoje prostorije, manje ili veće, u zavisnosti od broja članova.
Grupe imaju svoje članske karte, članarina se placa jedanput godišnje, a pored satisfakcije, clan grupe dobija i raznorazne pogodnosti tipa jeftiniji materijal grupe, povlašcenja pri vadjenju pretplatnih karata, jeftiniji odlasci na gostovanja...
Zanimljivo je da su pojedine grupe u odredjenim periodima imale i po dvadeset hiljada clanova (kao na primer Fossa Dei Leoni), iz cega proizilazi da je grupa od novca koji se prikupljao (clanarina 10 EUR puta 20.000 clanova = 200.000 EUR) mogla odlicno da izfinansira svoje akcije. (I posle se pitaj otkud to da im vodja navijaca vozi bembaru! prim.aut.)
Od tih para pravljene su prelepe koreografije krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih, zakupljene su prostorije u elitnom delu grada, a grupa je sama finansirala svoje odlaske na gostovanja.
Pored toga, svaka grupa obavezno ima oficijelnog fotografa, cije je jedino zaduženje da prati grupu i brine o distribuciji fotografija.
Kod svih grupa postoji visok stepend disciplinovanosti u odnosu na vodje.
Na gostovanja se ide masovno, a na stadionima svaka grupa ima svoj razglas.
Nešto kasnije, po ugledu na Italijane slicne grupe se oformljuju u Španiji, Portugalu, Francuskoj, a krajem sedamdesetih i na našim prostorima.
Medjutim, sve one su bile samo bleda kopija grupa u Italiji i po brojnosti i po stepenu organizovanosti.
Dok su u ovim sredozemnim zemljama navijaci kopirali Italijena, u Nemackoj, Holandiji, Belgiji, tifo-pokret je viљe licio na onaj u Engleskoj. Navijaci su se okupljali po fan-klubovima, i jedini izuzetak predstavljaju holandjani kod kojih je postojala malo veca povezanost medju liderima grupa.
U Grckoj su najekstremniji navijaci dobro organizovani po klubovima gde se okupljaju. Ta organizacija koliko god da je dobra pri organizovanju prodaje karata, odlaska na gostovanja, prodaje rekvizita, toliko je loša za situaciju na stadionima.
Grci ne slikaju, ne snimaju svoje akcije, ne prave koreografije, a jedina i glavna aktivnost im je pravljenje nereda, odnosno tuca sa "zaptitnicima plavetnila" i kolegama-protivnicima.
U zemljama bivše istocne Evrope, navijacki pokret je ugledao svetlost dana tek sa padom komunizma u tim zemljama. Vredniji pomena su navijaci u Poljskoj i donekle Madjarskoj, koji su prvi poceli da kapiraju fazon.
U bivšoj SFRJ navijacki pokret je buknuo u drugoj polovini osamdesetih.
"Preko noći" su nastale grupe DELIJE, GROBARI, BAD BLUE BOYS, TORCIDA, ARMADA, HORDE ZLA, LEŠINARI, UNITED FORCE...
Veliki problem svih ovih grupa je bio tadašnji tvrdi komunisticki režim i nerazumevanje sredine za ovaj vid organizovanosti.
Navijaci su teško dolazili do prostorija za okupljanje, posle i najmanjih incidenata vodje su bivale hapšene, a ogroman problem je bio i nedostatak para.
U tadašnjoj ligi stanje na tifo-sceni je bilo takoreci katastrofalno. Skoro pune cetiri godine jedine aktivnosti navijaca bile su bakljade i po neki incident.
Stanje je pocelo da se menja tek u nama relativno-skorije vreme.
Napravljene su izuzetno lepe koreografije (Pre svega DELIJE, a nešto slabije Djavoli, ostali nisu vredni pomena po ovom segmentu navijanja), ide se mnogo više na gostovanja, navijanje je buknulo u nekim gradovima gde nisu ranije postojale navijacke grupe (Pre svega Kragujevac i Smederevo).
Nekoliko grupa je imalo ili ima svoje navijacke fanzine (DELIJE, Grobari, Djavoli, Firma, Invalidi, Taurunum, Trans Bojs).
Pregršt sjajno uradjenih transparenata znak je da ovdašnjim navijačima ne nedostaje mašta.
Rak rana domace tifo - scene i dan danas predstavlja navijanje. Osim par casnih izuzetaka (DELIJE i United Force) sve ostale navijacke grupe (prednjace Grobari u negativnom smislu) reperstoar svojih pesama svode na nekoliko vec prežvakanih tema, ili prepravljaju pesme protivnickog kopa, i to ne Bog zna kakvo prepravljanje, vec samo zamene dve reci i pevaju.
Sve je ovo do sada uradjeno na našoj tifo-sceni ohrabrujuće, ali potrebno je mnogo više pravih grupa.
Da bi definisali pojam "prave grupe", navešcu nekoliko nazovi pravila kojih bi morala da se pridržava svaka grupa koja sebe smatra ozbiljnom.
-Grupa mora imati svoje prostorije;
-Grupa mora da ide na sva gostovanja sa svojim oficijelnim (ili ti udarnim) transparentom;
-Grupa mora imati svog oficijelnog fotografa, arhivu negativa i fotografija...;
-Grupa svoje vece akcije (koreografije, bakljade, tuce...) mora snimati video-kamerom;
-Grupa mora da razvije svoj marketing (da pravi šalove, majice, priveske, članske karte, nalepnice... kako za clanove tako i za prodaju);
-Svaki clan mora da nosi rekvizite svog kluba na tekme;
Pozz.,
Velja ;pljuga
Кад Шавија завија,
ЦЕО СЕВЕР НАВИЈА
ЦЕО СЕВЕР НАВИЈА