05-16-2004, 12:13 PM
Bila je to jedna od najvecih utakmica u to vreme. Nesto slicno kao sa Laciom nedavno, ako ne i vishe. Za mene je to bio poseban momenat. Tog oktobra 1982 godine cale me je vodio na moju prvu tekmu. I to protiv Barselone. Naravno, tada je neumoljiva zvezda bio Maradona. On je bio otkrice tih godina, ono sto je bio Ronaldo (a ponovo i sada pomalo) , Figo i Zidan u isto vreme. Mozete zamisliti na sta su licili prilazi Marakani u to vreme. Kada malo bolje razmislim, haos je bio slican. Ono sto sam bio prvo zapazio jeste ogroman broj autobusa, cini mi se iz cele bivse yu. Pa onda panduri na konjima, koje do tada nisam vidjao.
Ja sam cekao samo momenat da ugledam kada ce istrcati moji tadasnji idoli
ika Stojanovic, Pizon i Dule Savic. Jednom me je prilikom cale odveo na Zvezdin trening, dosli smo negde taman na kraju. Isli su prema svlacionicama, a onda su stali Dule i Pizon, potapsali mi po ledjima i pikali 2-3 puta sa mnom u moju gumenu deciju loptu.
E sada sam ja dosao da ih gledam i uzivo.
Sada morate shvatiti da ja ovde ne mogu da vam prepricam "ultra" dozivljaje, nego jednostavno ono sto me je navelo da toliko volim Zvezdu.
Sama tekma je pocela uzasno. Vec u 10 minutu Maradona je dao gol. Drugo poluvreme taman sto je pocelo primili smo i drugi, pa i treci. Igrali smo izgubljeno, barem koliko se ja secam, a onda... Onda je izasao Dule Savic koji je i pored ocajne igre dobio ono "Duuule Savic" od celog stadiona. Usao je Janjanin. Zvezda je pocela toliki presing kakav sam retko video. Janjanin je za dva minuta postigao dva gola. Bilo je 3:2 za Barsu. U igri su se nasla i Bosko i Milko (kome su ovo bili pocetci u Zvezdi). Pizon je driblao po sredini, Repcic se muvao na krilu, izgubismo loptu, a i poslednju nadu. Suster nam je dao i cetvrti gol.
Ipak to je bila utakmica kakva ce se pamtiti. I pored poraza. To je ipak za mene tada bio najbolji klub (jedan od najboljih) u Evropi. Secam se velikom aplauza i tuznih sagnutih glava igraca koji su dali sve, sve, sve od sebe.
Lavovski.
Revans je bio na TV, 2 nedelje kasnije. Prva je dala gol Zvezda, drugo poluvreme i Bosko Djurovski. Opet velika nada...Na zalost, stvari su ubrzo dosle na svoje i izgubili smo (realno) 2:1. To je bio kraj te sezone, ali ipak carobno.
Ja sam cekao samo momenat da ugledam kada ce istrcati moji tadasnji idoli
ika Stojanovic, Pizon i Dule Savic. Jednom me je prilikom cale odveo na Zvezdin trening, dosli smo negde taman na kraju. Isli su prema svlacionicama, a onda su stali Dule i Pizon, potapsali mi po ledjima i pikali 2-3 puta sa mnom u moju gumenu deciju loptu. E sada sam ja dosao da ih gledam i uzivo.
Sada morate shvatiti da ja ovde ne mogu da vam prepricam "ultra" dozivljaje, nego jednostavno ono sto me je navelo da toliko volim Zvezdu.
Sama tekma je pocela uzasno. Vec u 10 minutu Maradona je dao gol. Drugo poluvreme taman sto je pocelo primili smo i drugi, pa i treci. Igrali smo izgubljeno, barem koliko se ja secam, a onda... Onda je izasao Dule Savic koji je i pored ocajne igre dobio ono "Duuule Savic" od celog stadiona. Usao je Janjanin. Zvezda je pocela toliki presing kakav sam retko video. Janjanin je za dva minuta postigao dva gola. Bilo je 3:2 za Barsu. U igri su se nasla i Bosko i Milko (kome su ovo bili pocetci u Zvezdi). Pizon je driblao po sredini, Repcic se muvao na krilu, izgubismo loptu, a i poslednju nadu. Suster nam je dao i cetvrti gol.
Ipak to je bila utakmica kakva ce se pamtiti. I pored poraza. To je ipak za mene tada bio najbolji klub (jedan od najboljih) u Evropi. Secam se velikom aplauza i tuznih sagnutih glava igraca koji su dali sve, sve, sve od sebe.
Lavovski.
Revans je bio na TV, 2 nedelje kasnije. Prva je dala gol Zvezda, drugo poluvreme i Bosko Djurovski. Opet velika nada...Na zalost, stvari su ubrzo dosle na svoje i izgubili smo (realno) 2:1. To je bio kraj te sezone, ali ipak carobno.