Митови,легенде предања и обмане о историји

[Majka Mara]

АЛБАНСКИ ТАЛАС ЗАТИРАЊА...
За разлику од оних албанских критичара који су доводили у питање српски креативни културни идентитет на Косову и Метохији, албански рушитељи су га препознали без двојбе.
Ослепљени ликови рушења српских дарова цивилизацијској ризници и затирање корена српског културног идентитета, трагови су не сасвим ишчезлог варварства.
Опстају ли данас на косовскометохијском тлу открића из праисторијског периода, античког, средњовековног, модерног и постмодерног доба?
Ко се сећа Старе Србије?
Чему талас затирања српског наслеђа, духовни геноцид, културцид-као 17. марта 2004. године, означен и као Мартовске иде Великоалбанаца?

... И ПРИСВАЈАЊА СРПСКОГ КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА
У покушају да се оспори српски корен идентитета на Косову и Метохији, албански творитељи сопственог идентитета (једнострано проглашене независности Косова - као државе јединственог случаја?) преиначују историјске чињенице, научна сазнања, трагове и остатке културе, културно наслеђе и митове из историјске свести, не само српског народа, него и из бисага мултицивилизацијског света (Александар Велики).
У питању су слојеви, посебно српског и османског наслеђа из времена поламиленијумске владавине исламске над европском цивилизацијом!
Шта је и како опстало од свега што чини корен српског културног идентитета у колевци европске(хришћанске) цивилизације?
Савремено доба има мање милости према знамењима која су изронила испод претећих таласа исламске цивилизације?
Косово и Метохија није заравњен простор мачем и бомбама и претпочињен новим власницима као наследницима раритетног културног наслеђа. Медаљони српске културе искристалисани су током векова тако дуго трагично смењиваног рата и мира. Прошлост је оживљавана и претварана у обичаје и празновања значајних датума из календара културне историје Европе и Србије.
На више од двадесет језика су се споразумевали идеалисти из света на српској земљи у време Велике источне кризе, када су добровољци, први пут после Косовске битке, крочили на Косово поље и причестили се у Грачаници.
Било је то преломно модерно време када је на Берлинском конгресу, 1878. године, Србија међународно призната за независну државу, вративши се, са својим очуваним кореном културног идентитета, у оквире европске заједнице и културне баштине.
Томаш Масарик, пријатељ српског народа, описао је како никада раније није осетио шта је народна свест као у тренуцима приче рањеног српског капетана из времена балканског рата: шта се догодило када је српски официр својим војницима из десеткованог пука показао руком и рекао: „Браћо, тамо је Косово!“
„Војници су ишли брзо, тако да смо стигли брзо. Идем први и- наједанпут опазим да пук иза мене корача тихо, окренем се, и гле: сви војници иду на прстима, као да се боје да неког не пробуде! И на један мах, ред за редом, сви падају на земљу, плачу и љубе је кличући: Косово, Косово!...“
Чему духовни криминал у комуникацијско-информатичкој ери?
Фалсификовање историје сеже до покушаја приштинског дневног листа „Епока и ре“ да увери како је породица Немањић, у ствари, породица „Немани, албанског порекла, а да је српска квазиисторија касније ову династију приписала себи“!
Туристичка публикација на енглеском језику, с грбом УМНИК-а, од стране албанских промотора с Косова и Метохије представила је српске манастире као културна добра Албанаца из доба Византије!
У брошури „Споменици Косова“, штампане у време када је министар културе Косова био Астрит Харације, ниједном речју нису поменути Срби! Српски манастири и цркве на фотографијама су презентирани и као споменици „византијско-косовског стила“, у којима су се молили „косовско-албански хришћани“!
Нова страница историје(?!) албанских фалсификатора открива како је „Манастир Дечани градило албанско племе Гаси“, а поштанска маркица документује да је то албански манастир, без помена Стефана Дечанског!
Албански истраживачи откривају како су „Српске цркве грађене на темељима албанских цркава“...?
Чему преименовања (преузимања, крађе...?) као, на пример, Призрена у Презрени?
Људи у Амазонији су пред крај живота мењали имена мислећи да их смрт тако неће наћи!
Светлост помена и наде видовдански опомиње Платоновом мишљу да су само мртви видели крај рата!
Не дирајте мртве!
На оксфордској сцени, 1619. године, Томас Гоф је оживео време српског косовског подвижништва, стиховима:
Мртве које ни земља не прима/ покрива небо - тамо места има.

ДУХОВНИ КРИМИНАЛ
Историја цивилизације показује да државе почивају на оснивачким митовима. Албанско проглашење независног Косова (17. фебруара 2008) суочава се с двоструким изазовом:
И) непостојећим основама једностраног проглашења „државе посебног случаја“ и
ИИ) темељима српске државе као појаве дугог трајања.
Како превазићи оно што свет зна и бележи светска историја културе и цивилизације зарад националног и политичког интереса промовисања албанског Косова као нове државе на мапи Европе на месту на коме је миленијумски постојала српска држава, и то у деликатном тренутку очекивања гласа међународног суда о спорној једностраној одлуци?
Из ранијих митолошких побуда и прекрајања историје, преузета је српска митолошка матрица и на њој осмишљен албански мит о Албанском Косову, Албанском Милошу Обилићу...
Најављена је књига „Битка за Косово, 1389: албански мит“, др Ане Ди Љељо, у издању познатог издавача „ Палгрејв Макмилан“. У креативно интригантном опису издавача, јавност се упућује на „фантастичну причу о Муратовом нападу на Косово и о убиству Мурата које је извршио Миллосх Копилиq“(Милош Обилић).
Преводилац књиге је албанолог Роберт Елси.
Из садржаја књиге, објављеног на интернету, наведена су поглавља књиге:
„Био једном султан Мурат...“, „Историјски записи: албански протагонисти у хришћанском кампу“, „ Милош обилић против Милоша Копилика“, Албанске варијанте песама о Боју на косову“ и „Избор песама о боју на косову на албанском језику, које су певане и снимане између 1923. и 1998. године“.
Издавач сматра да је „Битка за Косово“ важна књига која помаже да разумемо прошлост, садашњост и будућност ове комплексне балканске нације, уз шире сагледавање питања као што су национално сећање и идентитет.
Игра идентитетом крадљиваца историје носи ризике далекосежних и вишеструких последица.

ИМПЕРАТИВ
Очување и заштита културног наслеђа захтева дугорочну политику, стратегију, координирану акцију, систем Србије и дијаспоре као део светског културног система.
Приоритетни задаци могу се разумети у оквиру:
критичке идентификације културног наслеђа на интерконтиненталном простору;
израде мапе културног наслеђа;
универзализације српске културе;
афирмисања вредности српског културног наслеђа;
подизања свести о културном наслеђу као извору инспирације у креирању квалитетнијег живота свакодневних људи;
осмишљавања пројеката и реализације програма одбране српске историје и културе на Косову и Метохији, у колевци Европске цивилизације,
као и на другим подручјима на којима се угрожава културна баштина на различите начине, од манипулација до насиља и екстремних облика културцида, и то:
рушењем и уништавањем цркава, манастира, гробаља, споменика... затирањем духовности,
раритетних извора, уметничких остварења, дела из различитих области стваралаштва, знаменитих објеката, превредновањем догађаја, преиначавањем порекла и смисла материјалних остатака српске културе, крађом ауторства, преименовањима, присвајањем светских великана српског порекла - Тесле, Андрића...
потискивањем обичаја на дно заборава - попут некадашњег обележавања 28. јуна као Српског дана -Видовдана - Kosovo day у САД-у ...