12-03-2009, 07:42 PM
Идеја геноцида над Србима у хрватској
За нешто више од 48 сати, 5. и 6. августа 1995. године, простор Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније, у садашњој Републици Хрватској напустило је преко 90% тамошњих Срба, потраживши уточиште у Републици Српској, Србији и Црној Гори. Изгнани су са земље на којој су прије њих њихови преци живјели више стотина година, чувајуци тешко своје име, вјеру, културу и кућу. Приликом извођења хрватске злочиначке акције, а највећим дијелом послије тога, кад су престала свака борбена дејства, убијено је, или нестало најмање 1542 Срба Крајишника. Већина су то биле старе и изнемогле особе које нису имале снаге и жеље да пред крај животног пута напусте своје домове, па су у својим куцама и двориштима мирно дочекале своје убице Хрвате. Посматрачи међународне заједнице и представници хуманитарних организација забиљежили су да је по завршетку свих војних операција, дакле у миру, спаљено или порушено динамитом преко 80% српских кућа, уз претходну темељиту пљачку. Убиства српских цивила, који су повјеровали позиву хрватског предсједника Фрање Туђмана да остану мирно код својих кућа и да им се ништа неће лоше догодити, по свирепости и цинизму сасвим су личила на она од прије пола вијека, која су изводили Хрвати, често очеви и ђедови ових најновијих убица.
![[Image: oluja_kolona2.jpg]](http://www.krajinaforce.com/images/oluja_kolona2.jpg)
Српски етнички простор у Хрватској је коначно очишћен и тако је до краја изведена хрватска политицка мисао о Хрватској без Срба. Ова геноцидна мисао стара је неколико стотина година и више је пута покушавана и потпомагана у посљедњих 150 година, нарочито из Беча, Пеште, Берлина и из римокатолицких кругова. Овај пут геноцид је у потпуности успио захваљујући првенствено Вашингтону који је тиме потврдио јаку државну традицију у истребљивању читавих народа, али и политицкој вољи и пракси српске државе која се сматра матицом очишћених Срба, без обзира како је и под којим је условима та воља стимулисана.
Према ваљаним историјским изворима Срби су насељавали дио Далмације и Лику још у 9. вијеку, а на тај простор, као и на простор Кордуна, Баније и Славоније у каснијим временима су се досељавали у вецем броју, особито у 16. вијеку.
У вријеме турских продора према европском западу Срби из ових крајева чинили су обрамбени зид према турском освајачу штитећи тако тај хришћански запад. Срби су тако силом прилика и намјером аустријских царева и мађарских краљева постали војнички народ. Због својих заслуга на бојном пољу владари тих држава су им давали привилегије и ослобађали их кметског положаја у каквом су били хрватски или словеначки сељаци. Умјесто даџбина у раду и материјалним добрима Срби су морали ратовати. О њиховом духовном просвјетном и, често, јавном животу, бринули су се њихови вјерски поглавари, увијек уз огромне тешкоће и притиске на њихову вјеру и савјести.
Тај привилеговани положај, према мишљењу знатног броја историчара, испровоцирао је код хрватских феудалних и католичких црквених кругова завист и мржњу према Србима, а код обичног сељака фрустрираност. Све те негативне набоје досљедно је потхрањивала католичка црква па је и тада, и касније, сваки сукоб између Срба и Хрвата садржавао и вјерски стимуланс.
Тако управник имања загребачке бискупије Алојз Кузмич пише 13. новембра 1700. године да би било боље све Србе поклати, него их настањивати. Ово је први писмени позив за физичку ликвидацију Срба у Хрватској. Та мисао није престала у Хрвата егзистирати до данас, а њу су подржавали војни кругови из Беча, бринући се стално да антагонизам измеду Срба и Хрвата буде жив, час јачи, час слабији, већ према томе како је шта ишло у прилог државној политици.
Хрватска политичка мисао, израсла на обрасцу мађарске феудалне државне мисли, стала је негирати Србе као народ, нарочито у другој половини 19. вијека. По хрватским политичким и националним предводницима, Срби су само "хрватски политички народ", али и "реметилачки фактор" у хрватском националном програму. Тај "реметилачки" фактор требало је одстранити. То је чињено на културном, вјерском и биолошком плану.
Срби су, међутим, били ти који су били врло конструктивни фактор у развијању хрватске културе и у остваривању хрватског националног програма (учешће у стварању Народне странке, стварање културе, установа и књижевног језика, сједињење Далмације и Хрватске, превођење Хрватске у побједнички табор, територијско проширење).
Хрватски бан, и пјесник, Иван Мажуранић, међу првима је покушао организовати културни геноцид над Србима, подвргавајући њихово културно биће кроатизацији.
Мажуранићев зачетак продужиће касније, мање или више, отворено све хрватске политичке странке од утицаја на власт или на власти. У том послу су били сагласни и они политичари с лијева и они с десна. Павелићев усташки фашистички режим чинио је то драстичним средствима, а Титов комунистички у мекој форми, али у крајњем резултату не мање ефикасно. Културни геноцид над Србима у Хрватској био је увијек гласник њиховог физичког уништавања. Тако је и Тито најавио Туђмана.
Хрватски културни и јавни радник у прошлом вијеку Исидор Кршњави записао је и ове ријечи: "Било је вријеме када се писало да све Србе треба сјекиром утући. Ова мисао има нешто за себе и то нешто врло важно, она, наиме, изриче отворено и досљедно једини начин којим би се дала провести хрватска мисао."
Касније ће Франц Фердинанд, 1905., формулисати и оснажити идеју о физичком уништењу Срба. Крајем прошлог вијека Хрвати су наговијестили шта би се могло десити у току овога и на самом његовом крају. Наиме, 1895, 1899, и 1902. у Загребу су организоване демонстрације и погроми на Србе и њихову имовину, и то све уз ону пјесму "Славо-Србом штрик за врат". Године 1909. организован је тзв. велеиздајнички процес против највиђенијих Срба из Хрватске. Познато је да је годину дана раније вођа хрватске националистичке Правашке странке, Јошуа Франк, добио сагласност од највиших војних кругова из Беча да у случају рата између Аустро-Угарске и Србије, због анексионе кризе 1908., може организовати покољ над свим Србима у Хрватској или их све протјерати.
Има јасних потврда о томе да би се нешто слично и десило да је Аустро-Угарска из Првог свјетског рата изишла као побједник.
Почетком Другог свјетског рата у Хрватској као сателиту фашистичких сила, у првом реду Њемацке, организован је геноцид над Србима, коме је по суровости и досљедности једнак само онај турски над Јерменима 1915. Усташки министар Миле Будак формулисао је рјешење српског питања у Хрватској овако: Једну трећину Срба побити, другу иселити, трећу прекрстити у католике и тако од њих направити Хрвате. У тим временима Хрвати су на најсвирепији начин уморили око 1.000.000 Срба. Срби су били главни носиоци борбе против фашизма у Хрватској а од 1941. до 1943. и једини. Српски борбени састави називани су из идеолошких разлога хрватским.
У само предвечерје овог тек минулог рата, професор Јован Рашковић, предсједник Српске демократске странке (СДС), видио је овакву атмосферу:
"Најприје смо дискриминисани да би се ускоро дискриминација претворила у терор и прогањање наших чланова и функционера. У исто вријеме се чланови СДС масовно отпуштају с посла и исељавају под терором. Њихова имовина се уништава. Према нашој процјени и сигурној евиденцији, срушено је или коначно оштећено више од 5000 кућа и станова чланова наше странке. Нема поштовања према имовини наших људи. У 4000 станова чланова СДС бесправно су се уселили Хрвати, без икаквих потешкоћа и са благословом власти". ("НИН, 21.јула 1992.)
У овом рату (1991-1995.) Хрвати стицајем околности нису убили преко милион Срба, али методи обрачуна са старим и немоћним, или са заробљеним српским борцима, били су исти као и у оном претходном рату, препуни нечувене суровости и некрофилног цинизма.
И послије двије године од завршетка рата етничка метла у Хрватској не престаје да ради. Пале се и руше преостале српске куће, отима се имовина повратника, а они се тероришу и убијају под патронатом хрватске државе.
Хрватска етничка метла чисти и трагове српског вјековног постојања па се, према извјештајима разних организација за људска права у Крајини накнадно пљачкају српске цркве и манастири, а гробља девастирају. Из истог извора, а и из других, сазнаје се о премлаћивањима и убијању Срба повратника. Све у име дуго сањане етнички чисте хрватске државе.
Светозар Борак, професор
српског језика и књижевности
Београд, август 1997. године
За нешто више од 48 сати, 5. и 6. августа 1995. године, простор Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније, у садашњој Републици Хрватској напустило је преко 90% тамошњих Срба, потраживши уточиште у Републици Српској, Србији и Црној Гори. Изгнани су са земље на којој су прије њих њихови преци живјели више стотина година, чувајуци тешко своје име, вјеру, културу и кућу. Приликом извођења хрватске злочиначке акције, а највећим дијелом послије тога, кад су престала свака борбена дејства, убијено је, или нестало најмање 1542 Срба Крајишника. Већина су то биле старе и изнемогле особе које нису имале снаге и жеље да пред крај животног пута напусте своје домове, па су у својим куцама и двориштима мирно дочекале своје убице Хрвате. Посматрачи међународне заједнице и представници хуманитарних организација забиљежили су да је по завршетку свих војних операција, дакле у миру, спаљено или порушено динамитом преко 80% српских кућа, уз претходну темељиту пљачку. Убиства српских цивила, који су повјеровали позиву хрватског предсједника Фрање Туђмана да остану мирно код својих кућа и да им се ништа неће лоше догодити, по свирепости и цинизму сасвим су личила на она од прије пола вијека, која су изводили Хрвати, често очеви и ђедови ових најновијих убица.
Српски етнички простор у Хрватској је коначно очишћен и тако је до краја изведена хрватска политицка мисао о Хрватској без Срба. Ова геноцидна мисао стара је неколико стотина година и више је пута покушавана и потпомагана у посљедњих 150 година, нарочито из Беча, Пеште, Берлина и из римокатолицких кругова. Овај пут геноцид је у потпуности успио захваљујући првенствено Вашингтону који је тиме потврдио јаку државну традицију у истребљивању читавих народа, али и политицкој вољи и пракси српске државе која се сматра матицом очишћених Срба, без обзира како је и под којим је условима та воља стимулисана.
Према ваљаним историјским изворима Срби су насељавали дио Далмације и Лику још у 9. вијеку, а на тај простор, као и на простор Кордуна, Баније и Славоније у каснијим временима су се досељавали у вецем броју, особито у 16. вијеку.
У вријеме турских продора према европском западу Срби из ових крајева чинили су обрамбени зид према турском освајачу штитећи тако тај хришћански запад. Срби су тако силом прилика и намјером аустријских царева и мађарских краљева постали војнички народ. Због својих заслуга на бојном пољу владари тих држава су им давали привилегије и ослобађали их кметског положаја у каквом су били хрватски или словеначки сељаци. Умјесто даџбина у раду и материјалним добрима Срби су морали ратовати. О њиховом духовном просвјетном и, често, јавном животу, бринули су се њихови вјерски поглавари, увијек уз огромне тешкоће и притиске на њихову вјеру и савјести.
Тај привилеговани положај, према мишљењу знатног броја историчара, испровоцирао је код хрватских феудалних и католичких црквених кругова завист и мржњу према Србима, а код обичног сељака фрустрираност. Све те негативне набоје досљедно је потхрањивала католичка црква па је и тада, и касније, сваки сукоб између Срба и Хрвата садржавао и вјерски стимуланс.
Тако управник имања загребачке бискупије Алојз Кузмич пише 13. новембра 1700. године да би било боље све Србе поклати, него их настањивати. Ово је први писмени позив за физичку ликвидацију Срба у Хрватској. Та мисао није престала у Хрвата егзистирати до данас, а њу су подржавали војни кругови из Беча, бринући се стално да антагонизам измеду Срба и Хрвата буде жив, час јачи, час слабији, већ према томе како је шта ишло у прилог државној политици.
Хрватска политичка мисао, израсла на обрасцу мађарске феудалне државне мисли, стала је негирати Србе као народ, нарочито у другој половини 19. вијека. По хрватским политичким и националним предводницима, Срби су само "хрватски политички народ", али и "реметилачки фактор" у хрватском националном програму. Тај "реметилачки" фактор требало је одстранити. То је чињено на културном, вјерском и биолошком плану.
Срби су, међутим, били ти који су били врло конструктивни фактор у развијању хрватске културе и у остваривању хрватског националног програма (учешће у стварању Народне странке, стварање културе, установа и књижевног језика, сједињење Далмације и Хрватске, превођење Хрватске у побједнички табор, територијско проширење).
Хрватски бан, и пјесник, Иван Мажуранић, међу првима је покушао организовати културни геноцид над Србима, подвргавајући њихово културно биће кроатизацији.
Мажуранићев зачетак продужиће касније, мање или више, отворено све хрватске политичке странке од утицаја на власт или на власти. У том послу су били сагласни и они политичари с лијева и они с десна. Павелићев усташки фашистички режим чинио је то драстичним средствима, а Титов комунистички у мекој форми, али у крајњем резултату не мање ефикасно. Културни геноцид над Србима у Хрватској био је увијек гласник њиховог физичког уништавања. Тако је и Тито најавио Туђмана.
Хрватски културни и јавни радник у прошлом вијеку Исидор Кршњави записао је и ове ријечи: "Било је вријеме када се писало да све Србе треба сјекиром утући. Ова мисао има нешто за себе и то нешто врло важно, она, наиме, изриче отворено и досљедно једини начин којим би се дала провести хрватска мисао."
Касније ће Франц Фердинанд, 1905., формулисати и оснажити идеју о физичком уништењу Срба. Крајем прошлог вијека Хрвати су наговијестили шта би се могло десити у току овога и на самом његовом крају. Наиме, 1895, 1899, и 1902. у Загребу су организоване демонстрације и погроми на Србе и њихову имовину, и то све уз ону пјесму "Славо-Србом штрик за врат". Године 1909. организован је тзв. велеиздајнички процес против највиђенијих Срба из Хрватске. Познато је да је годину дана раније вођа хрватске националистичке Правашке странке, Јошуа Франк, добио сагласност од највиших војних кругова из Беча да у случају рата између Аустро-Угарске и Србије, због анексионе кризе 1908., може организовати покољ над свим Србима у Хрватској или их све протјерати.
Има јасних потврда о томе да би се нешто слично и десило да је Аустро-Угарска из Првог свјетског рата изишла као побједник.
Почетком Другог свјетског рата у Хрватској као сателиту фашистичких сила, у првом реду Њемацке, организован је геноцид над Србима, коме је по суровости и досљедности једнак само онај турски над Јерменима 1915. Усташки министар Миле Будак формулисао је рјешење српског питања у Хрватској овако: Једну трећину Срба побити, другу иселити, трећу прекрстити у католике и тако од њих направити Хрвате. У тим временима Хрвати су на најсвирепији начин уморили око 1.000.000 Срба. Срби су били главни носиоци борбе против фашизма у Хрватској а од 1941. до 1943. и једини. Српски борбени састави називани су из идеолошких разлога хрватским.
У само предвечерје овог тек минулог рата, професор Јован Рашковић, предсједник Српске демократске странке (СДС), видио је овакву атмосферу:
"Најприје смо дискриминисани да би се ускоро дискриминација претворила у терор и прогањање наших чланова и функционера. У исто вријеме се чланови СДС масовно отпуштају с посла и исељавају под терором. Њихова имовина се уништава. Према нашој процјени и сигурној евиденцији, срушено је или коначно оштећено више од 5000 кућа и станова чланова наше странке. Нема поштовања према имовини наших људи. У 4000 станова чланова СДС бесправно су се уселили Хрвати, без икаквих потешкоћа и са благословом власти". ("НИН, 21.јула 1992.)
У овом рату (1991-1995.) Хрвати стицајем околности нису убили преко милион Срба, али методи обрачуна са старим и немоћним, или са заробљеним српским борцима, били су исти као и у оном претходном рату, препуни нечувене суровости и некрофилног цинизма.
И послије двије године од завршетка рата етничка метла у Хрватској не престаје да ради. Пале се и руше преостале српске куће, отима се имовина повратника, а они се тероришу и убијају под патронатом хрватске државе.
Хрватска етничка метла чисти и трагове српског вјековног постојања па се, према извјештајима разних организација за људска права у Крајини накнадно пљачкају српске цркве и манастири, а гробља девастирају. Из истог извора, а и из других, сазнаје се о премлаћивањима и убијању Срба повратника. Све у име дуго сањане етнички чисте хрватске државе.
Светозар Борак, професор
српског језика и књижевности
Београд, август 1997. године
[url=http://www.delije-caffe.net/forum/index.php?topic=3990.0]![[Image: stopkrimifudbal.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/stopkrimifudbal.jpg)