12-03-2009, 07:51 PM
Одмазда
Још један део ове преваре је било необраћање пажње на злочине који су претходили бруталним дејствима Срба. Ово се често дешавало, иако је извесно било случајева када су Срби (углавном њихове паравојне јединице) ударали први. Одмазда је, међутим, била уобичајена и углавном се, као и многи узајамни страхови, може приписати масовним убиствима у којима су највише страдали Срби током Другог светског рата, нацистичке окупације и од руке хрватских фашиста усташа. Ови подаци о истинским масовним убиствима су углавном прећуткивани.
Највећа недавна одмазда је сребренички случај, у коме се и даље игноришу разлози за понашање Срба током јула 1995. У британској штампи нећете прочитати тврдњу британског новинарског ветерана Џоан Филипс од 31. марта 1993. да је „од 9.300 Срба који су живели у сребреничкој општини остало мање од девет стотина и да су остала само три српска села од некадашњих 26. („Жртве и злочинци рата у Босни“, South Slav Journal, пролеће-лето 1992, објављено 1993.). После тога је уништено још много села, а у српској монографији Књига мртвих из 1995. побројано је 3.287 Срба из околине Сребренице који су убијени у претходне три године. Српски медицински вештак др Зоран Станковић и његов тим открили су у околини Сребренице преко хиљаду тела Срба убијених пре јула 1995, а генерал Луис Макензи је изјавио да „досадашњи докази наговештавају да је Насер Орић, босански заповедник у Сребреници, одговоран за убиство истог броја српских цивила изван Сребренице колико је и војска босанских Срба одговорна за масакр над босанским Муслиманима у том граду.“ Станковић и српске власти никада нису успеле да за овај масакр заинтересују Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији, као ни западне медије.
Микрокосмос предрасуда Међународног трибунала може се видети по томе како се односио према Насеру Орићу. Када се 2005. године појавио снимак на коме се види како неки босански Србин наводно убија шесторицу босанских Муслимана (неутврђеног порекла и аутентичности), побудио је озлојеђеност и велику пажњу на Западу и наводно је „крунски доказ“ да је 8.000 људи побијено у Сребреници. Међутим, било је и очито аутентичнијих снимака које је Орић показао канадском новинару Toronto Star-a Билу Шилеру и извештачу Washington Post-a Џону Помфрету на којима се Орић хвали убијањем Срба и одсецањем њихових глава и где тврди како је убио 114 Срба само у једном од таквих инцидената. Помфрет је написао само један краћи чланак о томе, Шилер два, и то је било то. Нико није рекао како је то „крунски доказ“ да су злочини над Србима у Сребреници били масовни нити да је наводна „демилитаризација“ „безбедне зоне“ само варка. Није било коментара што је Међународни трибунал подигао оптужницу против Орића тек 2002. године, и то не због убистава, већ зато што у шест наврата није имао контролу над подређенима и на крају одбацио цео случај због техничког пропуста. Међународни трибунал никада није позвао Помфрета или Шилера да сведоче нити је употребио ове снимке као доказе.
Трибунал није узео у обзир ни сведочење Ибрана Мустафића, босанског званичника у Сребреници, који је својој у недавно објављеној књизи Планирани хаос написао како је Насер Орић „ратни злочинац коме нема равна“ и описује грозна убиства која је лично видео, а која је починио Орић. Као сведок није позван ни француски генерал Филип Морион, иако је сведочио на суђењу Милошевићу, где је тврдио како Орић „не узима затворенике“ и да су његова масовна убиства из „безбедне зоне“ кључни фактор који објашњава осветољубивост Срба пошто су заузели Сребреницу.
Међународни трибунал није инструмент правде, већ продужена рука НАТО-а, створен да служи његовим циљевима у ратовима на Балкану, што је у бројним приликама и урадио. Главна улога му је да у средиште интересовања стави, сатанизује и осуди Србе, који су и били мета НАТО-а. Кад год је НАТО-у била потребна потпора, Међународни трибунал се нашао при руци, подигавши оптужницу против Младића и Караџића како не би преговарали у Дејтону. Подигао је и оптужницу против Милошевића у мају 1999. када је НАТО почео да добија критике због бомбардовања цивилних циљева у Србији, односно ратних злочина.
Повећавање броја жртава
Надувавање броја убистава која су починили Срби је институционализовано почетком сукобâ у Југославији, а кључну помоћ у томе су пружили медији и лаковерна либерална левица. Превише су се ослањали на босанске Муслимане и америчке званичнике, који су често лагали, али штампа никада у њих није сумњала. У случају озлоглашеног масакра на пијаци Маркале који се десио 27. августа 1993. пред састанак НАТО-а на коме је одобрено бомбардовање Срба, главни стручњаци и посматрачи са лица места – из Велике Британије, Француске, Канаде, Уједињених нација, па чак и из САД – били су убеђени да су починиоци босански Муслимани. Ово, међутим, није могло да прође у западним медијима. Босански Муслимани су тврдили да је на њиховој страни почетком 1993. било 200.000 мртвих (и наравно, да само Срби држе логоре), у то су сви поверовали, као и у бајке о „Великој Србији.“
Исти је поступак коришћен и у случају Косова и пре и после бомбардовања. Говорило се о наводном геноциду који се десио пре рата, а још више о наводном бомбардовању (када је Стејт Департмент проценио да је убијено чак 500.000 косовских Албанаца). Све су то биле велике лажи. Оних 200.000 (што је касније нарасло чак на 300.000) се смањило на 100.000 у које спада 65.000 цивила страдалих у Босни на свим странама. Предратни број жртава на Косову је смањен на 2.000 у години пред бомбардовање, од којих су већина жртве дејстава ОВК, а не Срба (на основу онога што је рекао британски секретар за одбрану Џорџ Робертсон), а укупан број мрвих и несталих на Косову је током бомбардовања смањен на 6-7.000 на обе стране. Међутим, није било никаквих извињења нити преиспитивања од стране водећих медија или либералних апологета „корисног бомбардовања.“
Сребреница је остала њихова. Али, као и код осталих пренадуваних или неистинитих елемената процеса сатанизације, добили су је преваром. Није спорно да је било убистава у Сребреници, али није 8.000 жртава и по свој прилици их није било више него српских жртава Насера Орића на подручју Сребренице, како је наговестио генерал Луис Макензи (који се по ауторовом мишљењу овде показао конзервативним). Прича о моралности се у великој мери ослања на пренебрегавање чињенице како Сребреница није демилитаризована „безбедна зона“, већ заштићена војна база босанских Муслимана која је коришћена да би се десетковало локално српско становништво. Прећуткује се и то да је масакр био од велике користи, као и онај на Маркалама, који је створио наду и очекивање да ће испровоцирати војни одговор НАТО-а. Лидери босанских Муслимана су вриштали о „геноциду“ чак и пре него што су Срби заузели Сребреницу.
Цела ова прича се заснива и на бројним манипулацијама. После интензивних претрага код Сребренице је у последњих шест година нађено само око 2.000 жртава од којих нису све муслиманске и које нису све убијене. Интензивних борби је било изван Сребренице, али је било згодно да се цифре напумпају како би се бројке погинулих у борби могле занемарити и да би се свако ко се води као „нестао“ могао сматрати мртвим.
Навод да су Срби преместили неколико хиљада лешева никада није деловао веродостојно. Сателитски системи за осматрање би лако уочили да су превожени камионима, а такве слике никада нису предочене, а неке од наводно нових гробница су ближе Сребреници од места са којих су лешеви наводно премештени. Касно проналажење гробница после 2000. године спроведено је под контролом вођства босанских Муслимана, које од 1992. редовно шири дезинформације. Налази добијени после 2000. године и ДНК идентификација још више су компромитовани ненаучним руковањем остацима (који су у земљи провели пет или више година), немогућношћу да одвоје оне који су страдали у борби од убијених или оних који су умрли пре 1995. и одабирањем тренутка за акцију како би створили погодне политичке догађаје.
Стални публицитет који се даје Сребреници је као и на почетку у великој мери политичке природе. Ова селективна и претерана виктимизација донела је политичку корист жртвама и њиховим менторима, као и психолошку награду у виду наношења бола дугогодишњим непријатељима. А у овом случају империјални владари не само што могу да укажу на наводно оправдану „хуманитарну интервенцију“ како би тиме прикрили крупније планове за глобалну пројекцију моћи, већ су и успели да претворе Балкан у одскочну даску за експанзионистички постхладноратовски поредак НАТО-а.
Едвард С. Херман је пензионисани професор финансија на Вортону, Универзитет у Пенсилванији, и аутор је многих књига о економији, спољној политици и медијима у које спада и Деградирана моћ: медији и косовска криза (уредник Филип Хамонд, издавач Pluto, 2000.)
Извор: http://www.globalresearch.ca/index.php?c...&aid=13130
(Превео Ненад Томовић)
Још један део ове преваре је било необраћање пажње на злочине који су претходили бруталним дејствима Срба. Ово се често дешавало, иако је извесно било случајева када су Срби (углавном њихове паравојне јединице) ударали први. Одмазда је, међутим, била уобичајена и углавном се, као и многи узајамни страхови, може приписати масовним убиствима у којима су највише страдали Срби током Другог светског рата, нацистичке окупације и од руке хрватских фашиста усташа. Ови подаци о истинским масовним убиствима су углавном прећуткивани.
Највећа недавна одмазда је сребренички случај, у коме се и даље игноришу разлози за понашање Срба током јула 1995. У британској штампи нећете прочитати тврдњу британског новинарског ветерана Џоан Филипс од 31. марта 1993. да је „од 9.300 Срба који су живели у сребреничкој општини остало мање од девет стотина и да су остала само три српска села од некадашњих 26. („Жртве и злочинци рата у Босни“, South Slav Journal, пролеће-лето 1992, објављено 1993.). После тога је уништено још много села, а у српској монографији Књига мртвих из 1995. побројано је 3.287 Срба из околине Сребренице који су убијени у претходне три године. Српски медицински вештак др Зоран Станковић и његов тим открили су у околини Сребренице преко хиљаду тела Срба убијених пре јула 1995, а генерал Луис Макензи је изјавио да „досадашњи докази наговештавају да је Насер Орић, босански заповедник у Сребреници, одговоран за убиство истог броја српских цивила изван Сребренице колико је и војска босанских Срба одговорна за масакр над босанским Муслиманима у том граду.“ Станковић и српске власти никада нису успеле да за овај масакр заинтересују Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији, као ни западне медије.
Микрокосмос предрасуда Међународног трибунала може се видети по томе како се односио према Насеру Орићу. Када се 2005. године појавио снимак на коме се види како неки босански Србин наводно убија шесторицу босанских Муслимана (неутврђеног порекла и аутентичности), побудио је озлојеђеност и велику пажњу на Западу и наводно је „крунски доказ“ да је 8.000 људи побијено у Сребреници. Међутим, било је и очито аутентичнијих снимака које је Орић показао канадском новинару Toronto Star-a Билу Шилеру и извештачу Washington Post-a Џону Помфрету на којима се Орић хвали убијањем Срба и одсецањем њихових глава и где тврди како је убио 114 Срба само у једном од таквих инцидената. Помфрет је написао само један краћи чланак о томе, Шилер два, и то је било то. Нико није рекао како је то „крунски доказ“ да су злочини над Србима у Сребреници били масовни нити да је наводна „демилитаризација“ „безбедне зоне“ само варка. Није било коментара што је Међународни трибунал подигао оптужницу против Орића тек 2002. године, и то не због убистава, већ зато што у шест наврата није имао контролу над подређенима и на крају одбацио цео случај због техничког пропуста. Међународни трибунал никада није позвао Помфрета или Шилера да сведоче нити је употребио ове снимке као доказе.
Трибунал није узео у обзир ни сведочење Ибрана Мустафића, босанског званичника у Сребреници, који је својој у недавно објављеној књизи Планирани хаос написао како је Насер Орић „ратни злочинац коме нема равна“ и описује грозна убиства која је лично видео, а која је починио Орић. Као сведок није позван ни француски генерал Филип Морион, иако је сведочио на суђењу Милошевићу, где је тврдио како Орић „не узима затворенике“ и да су његова масовна убиства из „безбедне зоне“ кључни фактор који објашњава осветољубивост Срба пошто су заузели Сребреницу.
Међународни трибунал није инструмент правде, већ продужена рука НАТО-а, створен да служи његовим циљевима у ратовима на Балкану, што је у бројним приликама и урадио. Главна улога му је да у средиште интересовања стави, сатанизује и осуди Србе, који су и били мета НАТО-а. Кад год је НАТО-у била потребна потпора, Међународни трибунал се нашао при руци, подигавши оптужницу против Младића и Караџића како не би преговарали у Дејтону. Подигао је и оптужницу против Милошевића у мају 1999. када је НАТО почео да добија критике због бомбардовања цивилних циљева у Србији, односно ратних злочина.
Повећавање броја жртава
Надувавање броја убистава која су починили Срби је институционализовано почетком сукобâ у Југославији, а кључну помоћ у томе су пружили медији и лаковерна либерална левица. Превише су се ослањали на босанске Муслимане и америчке званичнике, који су често лагали, али штампа никада у њих није сумњала. У случају озлоглашеног масакра на пијаци Маркале који се десио 27. августа 1993. пред састанак НАТО-а на коме је одобрено бомбардовање Срба, главни стручњаци и посматрачи са лица места – из Велике Британије, Француске, Канаде, Уједињених нација, па чак и из САД – били су убеђени да су починиоци босански Муслимани. Ово, међутим, није могло да прође у западним медијима. Босански Муслимани су тврдили да је на њиховој страни почетком 1993. било 200.000 мртвих (и наравно, да само Срби држе логоре), у то су сви поверовали, као и у бајке о „Великој Србији.“
Исти је поступак коришћен и у случају Косова и пре и после бомбардовања. Говорило се о наводном геноциду који се десио пре рата, а још више о наводном бомбардовању (када је Стејт Департмент проценио да је убијено чак 500.000 косовских Албанаца). Све су то биле велике лажи. Оних 200.000 (што је касније нарасло чак на 300.000) се смањило на 100.000 у које спада 65.000 цивила страдалих у Босни на свим странама. Предратни број жртава на Косову је смањен на 2.000 у години пред бомбардовање, од којих су већина жртве дејстава ОВК, а не Срба (на основу онога што је рекао британски секретар за одбрану Џорџ Робертсон), а укупан број мрвих и несталих на Косову је током бомбардовања смањен на 6-7.000 на обе стране. Међутим, није било никаквих извињења нити преиспитивања од стране водећих медија или либералних апологета „корисног бомбардовања.“
Сребреница је остала њихова. Али, као и код осталих пренадуваних или неистинитих елемената процеса сатанизације, добили су је преваром. Није спорно да је било убистава у Сребреници, али није 8.000 жртава и по свој прилици их није било више него српских жртава Насера Орића на подручју Сребренице, како је наговестио генерал Луис Макензи (који се по ауторовом мишљењу овде показао конзервативним). Прича о моралности се у великој мери ослања на пренебрегавање чињенице како Сребреница није демилитаризована „безбедна зона“, већ заштићена војна база босанских Муслимана која је коришћена да би се десетковало локално српско становништво. Прећуткује се и то да је масакр био од велике користи, као и онај на Маркалама, који је створио наду и очекивање да ће испровоцирати војни одговор НАТО-а. Лидери босанских Муслимана су вриштали о „геноциду“ чак и пре него што су Срби заузели Сребреницу.
Цела ова прича се заснива и на бројним манипулацијама. После интензивних претрага код Сребренице је у последњих шест година нађено само око 2.000 жртава од којих нису све муслиманске и које нису све убијене. Интензивних борби је било изван Сребренице, али је било згодно да се цифре напумпају како би се бројке погинулих у борби могле занемарити и да би се свако ко се води као „нестао“ могао сматрати мртвим.
Навод да су Срби преместили неколико хиљада лешева никада није деловао веродостојно. Сателитски системи за осматрање би лако уочили да су превожени камионима, а такве слике никада нису предочене, а неке од наводно нових гробница су ближе Сребреници од места са којих су лешеви наводно премештени. Касно проналажење гробница после 2000. године спроведено је под контролом вођства босанских Муслимана, које од 1992. редовно шири дезинформације. Налази добијени после 2000. године и ДНК идентификација још више су компромитовани ненаучним руковањем остацима (који су у земљи провели пет или више година), немогућношћу да одвоје оне који су страдали у борби од убијених или оних који су умрли пре 1995. и одабирањем тренутка за акцију како би створили погодне политичке догађаје.
Стални публицитет који се даје Сребреници је као и на почетку у великој мери политичке природе. Ова селективна и претерана виктимизација донела је политичку корист жртвама и њиховим менторима, као и психолошку награду у виду наношења бола дугогодишњим непријатељима. А у овом случају империјални владари не само што могу да укажу на наводно оправдану „хуманитарну интервенцију“ како би тиме прикрили крупније планове за глобалну пројекцију моћи, већ су и успели да претворе Балкан у одскочну даску за експанзионистички постхладноратовски поредак НАТО-а.
Едвард С. Херман је пензионисани професор финансија на Вортону, Универзитет у Пенсилванији, и аутор је многих књига о економији, спољној политици и медијима у које спада и Деградирана моћ: медији и косовска криза (уредник Филип Хамонд, издавач Pluto, 2000.)
Извор: http://www.globalresearch.ca/index.php?c...&aid=13130
(Превео Ненад Томовић)