Злочини у сарајевском "силосу"
Логор у силосу, у Тарчину, мај 1992.- јануара 1996.
- Материјал обрађује време од априла 1992. године, од избијања сукоба у Српској и Федерацији до 27. јануара 1996. године када је по Дејтонском споразуму и под притиском међународних фактора затворен логор Силос у Тарчину.
- Када су у априлу 1992. године почели сукоби у Сарајеву муслимани су преко резервног састава милиције у Тарчину ставили под појачану контролу и присмотру све Србе на подручју Тарчина.
- Почетком маја 1992. године муслимани су почели да празне силос који се налази у центру Тарчина и да деле пшеницу становништву.
- На дан 11. маја 1992. године муслимани су напали и заузели касарну ЈНА у Крупи, Општина Хаџићи, удаљену од Тарчина око 8 км. Заробљене војнике затворили су у испражњене пшеничне коморе у силосу. Тада је силос за лагеровање житарица у Тарчину код Пазарића претворен у логор за Србе.
- Први затвореници у овом логору су били 11 заробљених војника - резервиста из касарне бивше ЈНА у Зовику и касарне "Жуновица" у Хаџићима.
- Почев од 20. маја муслимани су почели са привођењем Срба на такозвани "информативни разговор", а после су их одводили у силос и више их нису пуштали. Почетком јуна 1992. године почело је масовно привођење Срба са подручја месних заједница Тарчин и Пазарићи у логор у Силосу.
- Логор је непрекидно функционисао за све време српско-муслиманског рата између Реп. Српске и МХ Федерације и последњи затвореници су овај логор напустили крајем јануара 1996. године, када су логораши ослобођени по Дејтонском споразуму.
- Кроз овај логор се процењује да је прошло око 550 Срба, међу којима и десетак жена, од којих су две остале у логору до његовог затварања.
- Први управник логора у силосу био је Бећир Хујић, а његов заменик Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смењен, а на његово место је дошао Човић, изразити екстремиста, који је имао обичај да пред затвореницима иронично каже: "само силос Србина спашава". Остао је управник логора до затварања крајем јануара 1996. године.
- Логор је био под непосредном командом 109. Брдске муслиманске бригаде такозване "армије БиХ" чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом 14. дивизије муслиманске армије тзв. БиХ, на чијем челу се налазио Заим Имамовић, који је касније погинуо. Штабови ових јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа.
- Све ћелије у овом логору су биле величине 9,50 х 4,50 м. Висина ћелија је била између 5 и 5,50 м, па се ту налазио поред сваког зида бетонски руб широк око 50 цм, а изнад тога на око 5 м налазио се плафон. По том рубу шетали су стражари и контролисали шта се догађа у ћелијама, а простор за њихову шетњу је био и над суседном ћелијом, као и над ходником, тако да су они имали довољно простора за контролу.
- У ћелијама није било прозора, није било осветљења, сем слабе светлости која је долазила са горњег нивоа од око 10 м висине, где је под кровом био мали прозор који се из ћелије није могао видети.
- Из ћелија затвореници нигде нису извођени, по цео дан су били у ћелијама, које су биле пренатрпане. Прва шетња је била тек у новембру 1993. године, али ни то није било редовно. Све је зависило од расположења дежурног стражара.
- У почетку затвореници су добијали само један оброк хране дневно који се састојао од 4-5 кашика неке неодређене течности. На петорицу затвореника долазила је једна мала чинија и по једна кашика која се није прала и која је ношена из ћелије у ћелију како се делила храна. Уз то су добијали по један хлеб тежине између 350 и 500 грама, (увек је био различите величине, веома лошег квалитета) што се делило прво на 9, а после на 12 затвореника. Други оброк је уведен тек 12. јула 1992. године - "доручак", који се састојао од мале зделе млека која се делила на петорицу, тако да је практично на свакога долазио по гутљај млека у праху, које је било лоше растворено у хладној води.
- Због слабе исхране чему су допринеле и повреде нанете батинањем умро је Петко Крстић 14. октобра 1992. године.
- И тако мале количине хране су у јуну 1992. године ускраћиване, па једанпут нису давали храну три дана, а други пут два дана.
- У логору у Тарчину били су затворени искључиво Срби и то углавном сељаци из околине, младићи који су ишли у школе или млађи радници. Било је и нешто интелектуалаца, а било је и старијих људи.
- Сви они били су цивили, изузев 11 првих резервиста. Затворени цивили нису учествовали у рату, нити су били у некој од војних формација. У силосу је било затворено и 11 жена које су биле у посебној ћелији.
- Старост логораша кретала се од 14 до 85 година. Најмлађи је био Лео Капетановић, који тада није имао ни пуних 14 година, а најстарији Васо Шаренац, рођен 1908. године, који је био потпуно сенилан човек. Он уопште није био оријентисан у времену и простору.
Видео материјал на енглеском о сарајевском "силосу"
![[Image: ResizeofLOGOR.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/razno/ResizeofLOGOR.jpg)
Видео материјал о сарајевском "силосу" на српском од РТРС
Видео сведочења преживелих, снимци РТРС. 1. део
Видео сведочења преживелих, снимци РТРС, 2. део
Упозорење: видео снимци се не препоручују осетљивим и малолетним особама!
Логор у силосу, у Тарчину, мај 1992.- јануара 1996.
- Материјал обрађује време од априла 1992. године, од избијања сукоба у Српској и Федерацији до 27. јануара 1996. године када је по Дејтонском споразуму и под притиском међународних фактора затворен логор Силос у Тарчину.
- Када су у априлу 1992. године почели сукоби у Сарајеву муслимани су преко резервног састава милиције у Тарчину ставили под појачану контролу и присмотру све Србе на подручју Тарчина.
- Почетком маја 1992. године муслимани су почели да празне силос који се налази у центру Тарчина и да деле пшеницу становништву.
- На дан 11. маја 1992. године муслимани су напали и заузели касарну ЈНА у Крупи, Општина Хаџићи, удаљену од Тарчина око 8 км. Заробљене војнике затворили су у испражњене пшеничне коморе у силосу. Тада је силос за лагеровање житарица у Тарчину код Пазарића претворен у логор за Србе.
- Први затвореници у овом логору су били 11 заробљених војника - резервиста из касарне бивше ЈНА у Зовику и касарне "Жуновица" у Хаџићима.
- Почев од 20. маја муслимани су почели са привођењем Срба на такозвани "информативни разговор", а после су их одводили у силос и више их нису пуштали. Почетком јуна 1992. године почело је масовно привођење Срба са подручја месних заједница Тарчин и Пазарићи у логор у Силосу.
- Логор је непрекидно функционисао за све време српско-муслиманског рата између Реп. Српске и МХ Федерације и последњи затвореници су овај логор напустили крајем јануара 1996. године, када су логораши ослобођени по Дејтонском споразуму.
- Кроз овај логор се процењује да је прошло око 550 Срба, међу којима и десетак жена, од којих су две остале у логору до његовог затварања.
- Први управник логора у силосу био је Бећир Хујић, а његов заменик Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смењен, а на његово место је дошао Човић, изразити екстремиста, који је имао обичај да пред затвореницима иронично каже: "само силос Србина спашава". Остао је управник логора до затварања крајем јануара 1996. године.
- Логор је био под непосредном командом 109. Брдске муслиманске бригаде такозване "армије БиХ" чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом 14. дивизије муслиманске армије тзв. БиХ, на чијем челу се налазио Заим Имамовић, који је касније погинуо. Штабови ових јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа.
- Све ћелије у овом логору су биле величине 9,50 х 4,50 м. Висина ћелија је била између 5 и 5,50 м, па се ту налазио поред сваког зида бетонски руб широк око 50 цм, а изнад тога на око 5 м налазио се плафон. По том рубу шетали су стражари и контролисали шта се догађа у ћелијама, а простор за њихову шетњу је био и над суседном ћелијом, као и над ходником, тако да су они имали довољно простора за контролу.
- У ћелијама није било прозора, није било осветљења, сем слабе светлости која је долазила са горњег нивоа од око 10 м висине, где је под кровом био мали прозор који се из ћелије није могао видети.
- Из ћелија затвореници нигде нису извођени, по цео дан су били у ћелијама, које су биле пренатрпане. Прва шетња је била тек у новембру 1993. године, али ни то није било редовно. Све је зависило од расположења дежурног стражара.
- У почетку затвореници су добијали само један оброк хране дневно који се састојао од 4-5 кашика неке неодређене течности. На петорицу затвореника долазила је једна мала чинија и по једна кашика која се није прала и која је ношена из ћелије у ћелију како се делила храна. Уз то су добијали по један хлеб тежине између 350 и 500 грама, (увек је био различите величине, веома лошег квалитета) што се делило прво на 9, а после на 12 затвореника. Други оброк је уведен тек 12. јула 1992. године - "доручак", који се састојао од мале зделе млека која се делила на петорицу, тако да је практично на свакога долазио по гутљај млека у праху, које је било лоше растворено у хладној води.
- Због слабе исхране чему су допринеле и повреде нанете батинањем умро је Петко Крстић 14. октобра 1992. године.
- И тако мале количине хране су у јуну 1992. године ускраћиване, па једанпут нису давали храну три дана, а други пут два дана.
- У логору у Тарчину били су затворени искључиво Срби и то углавном сељаци из околине, младићи који су ишли у школе или млађи радници. Било је и нешто интелектуалаца, а било је и старијих људи.
- Сви они били су цивили, изузев 11 првих резервиста. Затворени цивили нису учествовали у рату, нити су били у некој од војних формација. У силосу је било затворено и 11 жена које су биле у посебној ћелији.
- Старост логораша кретала се од 14 до 85 година. Најмлађи је био Лео Капетановић, који тада није имао ни пуних 14 година, а најстарији Васо Шаренац, рођен 1908. године, који је био потпуно сенилан човек. Он уопште није био оријентисан у времену и простору.
Видео материјал на енглеском о сарајевском "силосу"
Видео материјал о сарајевском "силосу" на српском од РТРС
Видео сведочења преживелих, снимци РТРС. 1. део
Видео сведочења преживелих, снимци РТРС, 2. део
Упозорење: видео снимци се не препоручују осетљивим и малолетним особама!
[url=http://www.delije-caffe.net/forum/index.php?topic=3990.0]![[Image: stopkrimifudbal.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/stopkrimifudbal.jpg)