Отаџбински рат

[дрвосеча]

Јама Казани у непосредној близини сарајевског стадиона "Кошево" налазе се гробице грађана српске националности Сарајева.

Први део...


УПОЗОРЕЊЕ: филмови се не препоручују малолетним и осетљим особама!

Други део...


"Казани" крију жртве

Пише: Д. СТОЈАКОВИЋ, Новости

КАДА су муслимански војници етнички очистили Пофалиће, на ред је дошло насеље Велешићи, у којем су почињени монструозни злочини. Најдрастичнији пример је убиство шесточлане породице Ристовић, 8. јула 1992. године. Он што баца посебну сенку на цео случај, јесте чињеница да је један од преживелих Ристовића, у сарајевској болници "Кошево", добио отпусну листу у којој се каже да је рањен од гелера експлодиране гранате, иако је имао прострелне ране задобијене од групе војника који су ликвидирали његову породицу.
Породица Ристовић је била једна од најугледнијих и најимућнијих у насељу Велешићи. Реч је о староседеоцима који су имали чак 18 кућа у свом власништву. Једна од тих кућа је била у власништву покојног Светозара Ристовића, који је умро 1990. године. После њега остала је супруга Радослава, два сина Петар (рођен 1951. године), Обрен (1955) и кћерка Боса (1961).
У њихову кућу, 8. јула 1992. године, у 12:35, упала је група од четири наоружана муслиманска војника у маскирним униформама на којима су биле ознаке "Зелених беретки", који су припадали јединици Мурата Шабановића. У поменутој групи били су Мирсад Хоџић, Адмир Адиловић, Осман Хоџић и Мехо Ибишевић. Сва четворица су из насеља Кобиља глава. Осим четворо чланова Светозарове породице, у кући су се налазили још и рођаци Данило (Тодора) Ристовић (1977), Мила Ристовић (1932), Душан Ристовић и Стојанка Мастиловић.
Војници су их затекли како седе око округлог стола и упитали су их да ли имају оружје? Када су добили одговор да немају, војници су запуцили и на лицу места убили Радосаву, Милу и малолетног Данила, док су Обрен, Перо и Босиљка били рањени, односно још су давали знаке живота, али су убрзо умрли. Душан Ристовић је био погођен и покушао је да побегне, али је изгубио свест и 30 метара од куће се онесвестио и пао.

ЈЕДИНА неповређена особа је Стојанка Мастиловић, која је сведок овог злочина. Она је, осам дана касније, уз помоћ пријатеља, избегла у Србију, где и данас живи. Рањеног Душана Ристовића, до данас непознате особе, пребациле су у болницу "Кошево" где је остао 18 дана на лечењу.
Иако је задобио прострелне ране испод самог лакта леве руке, у пределу грудног коша с леве стране испод рамена, на левој препони и у пределу десног колена, у отпусној листи му је написано да је страдао од парчади гелера експлодиране гранате. После рата у болници у Теслићу потврђено је да је страдао од прострелних рана.
Душан се, после изласка из болнице, вратио у Велешиће где је боравио до марта 1995. године. Услови за живот су му били ужасни. Није имао хране, а муслимански војници су га сваког дана "обилазили" претресајући му кући и одузимајући сву храну коју је имао.
Отац малолетног Данила Ристовића - Тодор, одмах после синовљевог убиста, ухапшен је и затворен, а тек 1995. године је размењен. Око убиства породице Ритовић вођен је судски поступак. Нажалост, као да није. Исмет Ћутук и Адмир Адиловић су ослобођени оптужбе, док је Мирсаду Хоџићу изречена мера психијатријског лечења.
Какав је однос власти у Сарајеву био према ратним злочинима, сведочи и податак да је, тек после седам месеци од овог стравичног масакра, начелних Центра јавне безбедности Сарајево Бакир Алиспахић, по службеној дужности, поднео кривичну пријаву против пет лица. Од те петорице тројица су, како смо навели, ослобођена, а двојица су у бекству.
После масакра породице Ристовић, целокупно српско становништво из Велешића кренуло је у збег, али их је, код предузећа "Плин", уз претњу оружјем, војна и цивилна полиција присилила да се врате кућама, уз тврдње да ће бити заштићени. Нажалост, терор над српским становништвом је настављен.

У стан Славка Рађена, 4. септембра 1992. године, упали су наоружани војници који су га у чарапама и без зубне протезе, наочиглед његове супруге, одвели. Славкова супруга Вера је од полиције захтевала информацију о свом супругу и добила информацију да је нестао. Његово тело је пронађено испред кафане "Три шешира".
У Велешићима је убијен и Крсто Буха, чије тело су муслимански војници после убиства покушали да запале. Његовог сина Јанка одвели су припадници сарајевске полиције и тада му се губи сваки траг.

ЈЕДНА од најморбиднијих ликвидација је масакрирање Милорада Плазинића (1951). Њега су између 5. и 7. јула 1993. године, у његовој кући у Горњим Велешићима, број 96Б, исекли оштрим предметима, а комаде његовог тела је пронашао комшија муслиман који се презива Семић. Треба напоменути да је покојни Милорад био тежак инвалид и већ пензионер у својој 52. години живота.
Сурову ливидацију није, нажалост, избегао ни Ненад Гојковић (1934) из Ловћенске улице бр 53. Њега су, 24. септембра 1992. године, око 18 часова, из стана одвеле "Зелене беретке". Три часа касније, његовој супрузи Вукосави полиција је јавила да јој је муж убијен. Она је заједно са мужевљевим братом Недељком отишла у мртвачницу где је видела да Ненаду недостаје лево око и да на лицу има подливе од удараца. Како је Вукосава успела да сазна, њеног мужа је ликвидирао извесни Менсур, звани Менсо, из Скадарске улице.
Иако војска и полиција нису дозволиле масовни одлазак Срба, тотура се наставила. Моторизована санџачка бригада је, 24. и 25. новембра 1992. године, извршила рацију у Велешићима под оправдањем да тражи наоружање. У тој акцији ухапшено је 19 Срба: Жељко Кљајић, Остоја Шоја, Драго Шоја, др Војислав Чангаловић, Тодор Ристовић, Константин Божић, Живко Кретија, Јово Кретија, Милорад Шекара, Момчило Ковачевић, Ранко Крунић, Трифко Божић, Миливоје Скакавац, Драган Ристовић, Радмило Божић, Радмила Шоја, Милорад Плазинић (који је годину дана касније одведен и убијен), Младен Глоговац.

Они су спроведени у станицу полиције у МЗ Велешићи, а потом у просторије ГП "Враница" у Доњим Пофалићима у Дринској улици, изнад Фабрике дувана Сарајево. Сви су били изложени мучењу, пребијању и тортури, а најгоре је прошао Трифко Божић који је преминуо од последица мучења. У критичном стању, после злостављања, био је и стоматолог др Војин Чангаловић, који је једва преживео. Прво су га тукли палицама, а када је пао, шутирали су га ногама.
Потом Чангаловића уводе у једну просторију тако што га ударају нечим у пределу леђа од чега се лицем закуцава у зид. Колико је овај зубни лекар био измучен, сведочи податак да после пуштања није имао снаге да се врати кући, већ је ноћ провео у једном напуштеном аутомобилу у којем је изгубио свест. Сутрадан ујутро је покушао да се врати кући, али је у улици Благоја Паровића поново ухапшен и одведен у полицијску станицу Пофалићи. Из овог објекта пребачен је у болницу где је констатовано да му је поломњено седам ребара, да има инсуфијенцију бубрега и велики број контузија по рукама, ногама и телу.
Четири дана касније од прве рације, 29. новембра 1992. године, у Велешићима је обављена и друга у којој је ухапшен Божо Плазинић, који је одведен у ГП "Враница", где је тучен и присиљаван да призна поседовање оружја које није имао. После бруталног пребијања, одведен је у подрум где је затекао много испребијаних српских цивила. Успео је да препозна своје комшије Миливоја Скакавца и Микија Ристовића. Док је био затворен, кућа му је опљачкана.
Осим убијања и пребијања, Срби из Велешића су приморавани на копање ровова за потребе муслиманске војске. На том "послу" били су ангажовани Миливоје Шоја, Момир Ковачевић, Миливоје Скакавац и други.

"КАЗАНИ" су јама на Требевићу у коју су бацана тела српских жртава из Сарајева. Тачан број посмртних остатака који су завршили у "Казанима", вероватно, никада неће бити познат, јер је јама минирана и затрпана са неколико тона стена и камења. Федерална страна је 1996. године, пре минирања, извршила једну ексхумацију и пронашла, како се тврди, 29 тела и једну главу, али тела тих људи су нестала и не зна се где су завршила!?
Претпоставља се да су посмртни остаци жртава "Казана" сахрањени у секундарну масовну гробницу, а бошњачке војне и цивилне власти одбијају да одају локацију, јер се на том месту налази више стотина, можда и више од хиљаду српских жртава. О томе сведочи и изјава Бахирете Шљивић, чији је муж Божидар ликвидиран и бачен у "Казане". Бахирета је била упорна да пронађе мужевљеве посмртне остатке и нашла их након што је прегледала више од 200 тела убијених, који су били поређани на ледини у делу града недалеко од "Казана".
Ово сведочење Бахирете Шљивић открива да су бошњачке власти у Сарајеву и те како знале за злочине над српским цивилима, само до дан-данас нису одлучиле да казне починиоце, али и породицама дају информацију где су сахрањени њихови најмилији. Па, чак и да је у "Казанима" пронађено само 29 тела, невероватно је како су сва могла да се изгубе?!

Један од најодговорнијих за злочине на "Казанима" је Мушан Топаловић Цацо. Криминалац и силеџија који је на почетку рата био десна рука Алије Изетбеговића и једина особа која је код њега у кабинет могла да уђе без куцања, како је пре три године у интервјуу "Новостима" посведочио пензионисани генерал Армије БиХ Јован Дивјак. Управо у то време Цацо, који је био командант Десете брдске бригаде Армије БиХ, заједно са својим саборцима је чинио стравичне злочине над српским цивилима, али чак и над оним православним хришћанима који су били војници Армије БиХ.

МИНИРАНА ЈАМА
КОМИСИЈА за тражење несталих Републике Српске покушала је 23. августа 2001. године да изврши ексхумацију на "Казанима". Међутим, јама је минирана и њено дно је прекривено са неколико тона стена и камења. Ипак, пронађени су остаци одеће, златан ланац и део бутне кости.

КАМЕНОВАН ДО СМРТИ
Б. М. је посведочио да је сазнао за свог колегу из ПТТ Д. С. који је живео у насељу Швракино село. Прво је био ухапшен и у логору "Виктор Бубањ" провео пет дана потом је пуштен да би га поново ухапсили и у његовом насељу везали за расветни стуб где су га комшије каменовале до смрти.

(наставак текста је доле)