Отаџбински рат

[дрвосеча]

Казани (2. део)

Припадници 10. (касније 110-те) брдске бригаде Првог корпуса Армије БиХ су у периоду од 1991-93. године, приликом рација, хватали Србе на сарајевским улицама и становима и одводили их на Требевић, на копање ровова. Срби су се одатле ретко враћали живи. На Требевићу се налазила пећина Казани у коју су муслимански војници бацали тела Срба, које су претходно убили или живе Србе, које су усмрћивали и на тај начин. Да би уништили тела убијених Срба која су бацали у провалију Казани, у њу су убацивали старе гуме и палили их, а убацивали су и креч. Било је и других места где су бацани лешеви убијених Срба. Командант ове јединице је био Мушан Топаловић, звани Цацо, који је имао "елитну чету" у коју се примало са "уписнином", а "уписнина" је била одсечена српска глава. Припадници ове јединице су главе закланих Срба излагали у Основној школи?! Припадници ове бригаде су неке Србе убијали и на тај начин што би их привезали за камион и вукли их све док не издахну. Неке су, пак, убијали на тај начин што би их везали за 2 аутомобила који би кренули у супротном смеру, па би их тако расчеречили.

Припадници ове бригаде су учествовали и у снајперском гађању цивила у српском делу Сарајева. Командант снајперске чете је био Есад Туцаковић. Један од снајпериста је био Чолак Рефик, који се јавно хвалио да је лично од Алије Изетбеговића добио на поклон снајперски карабин који му је овај донео из Беча.
У посету овој јединици су долазили лично Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Бисерка Турковић која је касније била амбасадор БиХ, у Загребу.

Окружни војни суд у Сарајеву, чијем већу је председавао судија Мухамед Подруг, због неких од ових убистава је водио кривични поступак против једног броја припадника 10. брдске бригаде. Тако је 23.12.1994. године донсена пресуда по којој је била изречена казна затвора у трајању од 10 месеци, до 6 година.

Због кривичног дела убиства из чл. 36 ст. 1 Кривичног закона БиХ, а не ратног злочина, осуђени су Зијо Кубак, Рефик Цолак, Есад Туцаковић и Мевлудин Селак - на по 6 година затвора, Омер Тенџо и Акид Алибашић - на по 4 године и 4 месеца затвора, Сенад Хасић, Самир Шеферовић, Сабахудин Зига, Самир Љубовић, Есад Раонић и Сенад Харачић - на по 10 месеци затвора, Армин Хоџћ на 5 година и 8 месеци затвора, док је Сеад Кадић осуђен на 4 године затвора.

Мера обавезног психијатријског лечења у медицинској установи изречена је против пет лица. На главном претресу је изнето да су судско-медицински вештаци пронашли остатке 29 измасакрираних људских лешева, али су успели да идентификују само 8. Суд је нашао да се радило о такозваном "обичном" убиству, а не о убиству на свиреп и подмукао начин, како је то било стављено окривљенима на терет од стране јавног тужиоца БиХ.

После само годину дана, пред Нову 1996. годину сви су осуђени били пуштени на слободу!? Сам Мушан Топаловић није био изведен пред суд пошто је, наводно, био убијен при покушају бекства. Припадници ове бригаде, који су вршили убијање цивила, претходно су их противзаконито затварали, мучили их и са њима нечовечно поступали, наносећи им при том тешке патње и повреде. Све то је било у функцији истребљења српског народа на подручију БиХ.



Тако су, између осталих, убијени и следећи Срби:

Вук Сања, стара 16 година,
Вучуровић Зоран (сведок 649/96).
Драшковић Милена - коју су заклали Самир Саферовић и Суад Османовић и бацили тело у провалију "Казан",
Јовановић Душан - кога су ножевима измасакрирали припадници 10. брдске бригаде и бацили у провалију "Казан",
Комљенац Радослав, из Сарајева, Улица Драгице Правице 7/2 - кога је заклао Мевлудин Селак (сведок 649/96).
Комљенац Марина, из Сарајева, Улица Драгице Правице 7/2, супруга Драгослава Комљенца - њу је заклао Рефик Чолак, а њено тело је такодје бацено у провалију "Казани" (сведок 649/96).
Лавриан Васил, заклао га је Зијо Кубат, који му је одвојио главу од тела, а тело гурнуо у провалију "Казан". У убиству је учествовао и Ертан Хукелић.
Лавриан Јелена - Ана, од мајке Олге Сцибан, супруга Васила Лавриана, којој је Суад Османовић наредио да легне и да рашири ноге а затим јој је, док јој је он гурао комад дрвета у полни орган, Есад Туцаковић упаљачем палио стидне длаке и на крају је заклао Туцаковић Есад, одвојио јој главу од тела и тело бацио у провалију. У убиству је учествовао и Ертан Хукелић.
Муминагиц Зоран, стар 17 година,
Николић Ервин (или Ергон), звани "Ено" - коме је Самир Бејтић забио сабљу кроз врат, а потом су га остали ударали ножевима по телу док га нису измасакрирали па му је Самир Бејтић одвојио главу од тела и бацио тело у провалију "Казан",
Радосављевић Бранислав - њему је Мушан Топаловић одсекао главу, а потом је тело бацено у провалију "Казани",
Салипур Катарина, из Сарајева, Ул. Бориса Кидрича бр. 3, супруга Предрага Салипура - њено тело је после убиства бачено у провалију "Казани",
Салипур Предраг, из Сарајева, Ул. Бориса Кидрица бр. 3, кога је заклао Нихад Хоџић, а Хусеин Хоџић му је ножем одвојио главу од тела које је потом бацено у провалију "Казани",
Шљивић Божидар (сведок 649/96).
Сцибан Олга, мајка Јелене Лавриан,

Објављено у Београду, децембра 1996. године