Отаџбински рат

[дрвосеча]

Видео снимак није препоручљив осетљивим и малолетним особама!



Напад на колону ЈНА у Тузли извршиле су муслиманске снаге 15. маја 1992. године приликом повлачења ненаоружаних припадника ЈНА из Тузле. Догађај је познат као „Тузланска колона“. Напад је био један од првих важнијих догађаја током рата у Босни и Херцеговини 1992-95, а извршили су га припрадници Патриотске лиге БиХ, уз сарадњу са локалним властима. Напад је директно приказиван на локалној телевизијској станици.

Према наводима из кривичне пријаве, у колони је погинуло око 200 старешина и војника ЈНА, док је 140 заробљено и мучено. 15. мај се слави као дан ослобођења Тузле!?

Припадници екстремне организације „Патриотске лиге" уз помоћ локалних тузланских власти су 15. маја 1992. године напале колону возила ЈНА која је у складу са договором мирно напуштала Тузлу према Бијељини и даље у правцу Србије, чиме су прекршиле одредбе међународног ратног права, Женевску конвенцију као и претходни договор СР Југославије и муслиманских власти у Сарајеву о мирном повлачењу ЈНА са подручја Босне и Херцеговине до 19. маја 1992. године.
Према изјавама учесника тог догађаја, колона је нападнута на Брчанској малти са околних зграда, па чак и са зграде болнице, а дуж целог пута биле су постављене мине и друга експлозивна средства. Возила ЈНА су горела, а експлозије су одјекивале на све стране. Цео напад директно је преносила локална телевизија "ФС 3", што су потом приказале и бројне друге телевизијске станице.

Тачан број официра, младих војника (на радовном служењу војног рока) и резервиста који су убијени приликом повлачења из Тузле 15. маја 1992. године није утврђен, а претпоставља се да је реч око 200. Посмртни остаци свих настрадалих још нису пронађени, а у спомен-костурници у Бијељини сахрањено је 29 тела.

Председник Скупштине Организације породица погинулих бораца Ђоко Пајић рекао је да су локалне власти у Тузли 1992. године са градоначелником Селимом Бешлагићем на челу том приликом починиле злочин, јер је ЈНА, у складу са договором, мирно напуштала град.




Радован Крстић, у то време војник на редовном одслужењу војног рока, чија прича на најсликовитији начин сведочи о паклу у Тузли:
„Када смо кренули да напуштамо касарну, у Тузли је била тишина, готово невероватна. Онда је одјекнуо само један хитац, ваљда је то био знак за напад, и почео је пакао. Возач камиона и ја смо рањени, али је он некако успео да нас довезе до насеља Славиновићи. Тамо је изгубио контролу и испалисмо из камиона. Док сам лежао, појавили су се неки њихови војници. Један од њих ми је сео на груди и питао где ми је пушка. Када сам рекао да је немам, погледао ме је и рекао: "Немаш, а?" Извукао је пиштољ, угурао ми цев у уста и пуцао. Изгубио сам свест, а пробудио сам се тек касније у тузланској болници“...


БЕШЛAГИЋ
- ЈНA није испоштовала договор и почела је да пуца по грађанима Тузле, након чега су браниоци града одговорили на ватру. Од те ватре није страдало ни десет војника, већ је већина погинула од граната које су превозили у колони, када су се оне запалиле и експлодирале - изјавио је својевремено Селим Бешлагић једној страној агенцији.
Међутим, у Билтену Скупштине општине Тузла из маја 1992. године Бешлагић се хвалисао "великом побједом".
- За добру припрему било је потребно вријеме, а то смо обезбиједили завлачењем југо-армије свакодневним исцрпљујућим преговорима, уз истовремену припрему наше акције. Одложили смо стављање знакова "љиљана" на униформе, већ смо имали грб Тузле, како би у ЈНA и даље вјеровали нашим преговарачима - навео је, између осталог, Бешлагић у писму бошњачком ратном вођи Aлији Изетбеговићу.