Отаџбински рат

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: филм се не препоручује малолетним и осетљивим особама!

Исповест жртве/сведока: Божана Делић из Горажда




"Што мене Бог не узме?" речи су Божане Делић, из Црквина, изнад Витковића у општини Горажде која је, кад је рат почео имала седморо деце. Данас су живе само Милка и Гина.

Кућу Божане и Влада Делића напале су најближе комшије из Калца, Витковића, Зупчића, Кочара, Амовића и Оглечева, неколико дана након Ђурђевдана. У поверењу које су имали у своје комшије, и њиховом уверавању да им се ништа неће догодити, можда лежи узрок трагедија ове и многих других породица страдалих у БиХ.

У Црквинама је било 11 српских кућа чији су домаћини бранили своје породице 2-3 сата, а онда су се предали. Муслимани су похватали све оне Србе који су остали живи у селу - десет мушкараца и четири жене.
"Заробљени су и моји синови Нико (1943), Јово (1947), Новица (1939) и Радивоје (1952), кћерка Анђа (1933), затим мој унук Данило (1960), зет Милутин Пејовић (1937), муж моје ћерке Милке, зет Перо Шекарић (1929), муж моје Анђе, мој братић Угљеша Жмугић (1937), његов син Никола (1963) и зет Љубо Матовић (1934). Осим мене и моје кћерке Анђе, муслимани су ухватили моје снаје Анђу и Стану."

Сви Срби су из Црквине спроведени у село Калац и предати локалном команданту Муји Пештеку. Након мучења, батина и понижавања, сви су спроведени у вишу команду у Мравињац изнад Витковића.
"Е, ту нас жене раздвојише и вратише у село, а мушкарце оставише. Тада сам посљедни пут видела своје синове.
Муслимани су долазили сваки дан у кућу. Не могу ни да причам шта су све радили. Иживљавали се онако како ни најгора животиња не би. Нека им је на образ. Батине су биле најлакше. Најтеже је било када почну да се иживљавају, да нам наређују да се скидамо... Не могу ни да причам о томе."
Божанину кћер Анђу су посебно малтретирали. После свакодневних понижења, Анђа се обесила у ноћи 13. августа, испред штале, где је и сахрањена. Божана је са осталим старицама спроведена до села Шашићи, а крајем 1994. у Вишеград.
По речима муслимана, син Радивоје страдао је већ првог дана и покопан је заједно са зетом Пером Шекарићем, који је умро од силних батина.
"Крадомице сам им једне ноћи отишла на гроб. Нисам им смјела ту запалити свећу, али сам је палила на гробу ћерке Анђе".
Осморица осталих мушкараца, међу којима и остала три Божанина сина, пребачени су у Горажде и о њиховој се судбини ни данас ништа не зна.
"Што мене више држи, што мене Бог не узима, да што прије одем код мојих синова, да их мајка бар тамо, на оном свијету, загрли и види, да заувијек будем с њима и да их се нагледам. А нема ни пусте смрти. Ни она ме неће..." понављала је често ова српска мајка чија је судбина црња од судбине мајке девет Југовића!

---------------------------------------------------------------------

Пише: Перица Васовић, Ревија 92


Потресно сведочење о страдању своје породице Божана Делић испричала у камере. Умрла је у 93. години, не сазнавши где и како су јој скончали четири сина и ћерка, одведени из куће 12. маја 1992. године

Снимајући документарни филм „На Дрини гробница“, који је премијерно приказан 27. августа у Новом Горажду на „Конференцији о злочину над Србима у Горажду и Горњем Подрињу“, аутори су пре три године у приземљу трошне куће на периферији Вишеграда пронашли старицу Божану Делић, из Горажда, и камером забележили потресно сведочење о страдању њене породице. На крају разговора, на питање зна ли где су гробови њена четири сина и кћерке, као и гробови других убијених Срба из Горажда, после мало размишљања, болно и немоћно им је рекла: “Дрина је њихова гробница“.

Тим речима Божане Делић завршава се документрни филм „На Дрини гробница“, који је и пре премијерног приказивања изазвао велику буру у Босни и Херцеговини. У међувремену, сломљену тугом за својим најдражим, срце ове друге мајке Југовића, престало је да куца, 8. јуна 2005. године. Издржало је 93 године.

Потресну животну драму ове мајке, чији су синови Новица, Нико, Јово, Радивоје и ћерка Анђа Пејовић, мучени и убијени првих ратних дана у Горажду, обележиле су и каснија убиства њеног зета, братанца и његова два сина. Превише туге за једно крхко срце.

Прича почиње овако: у селу Црквине поред магистралног пута Горажде-Фоча, пре рата живела је велика породица Божане и Владе Делића. У једној кући су били њих двоје, са своја четири сина, ћерком Анђом и њеним мужем, а својим зетом Милутином Пејовићем. Имали су Делићи и земље, и посла, и пуне куће деце. Имали су и комшије муслимане са којима су се посећивали и помагали, и добру и у злу. Нису ни слутили какве године и које црно време долази. Још мање су слутили да им они са којима су комшијски делили добро и зло, смишљају најгоре.

Кад је избио рат и букнуо на све стране, Горажде су преузеле јаке полицијске паравојне муслиманске снаге. Срби су напуштали град са завежљајем у руци, мислећи да ће се убрзо вратити. Делићи су живели на периферији Горажда, у селу које се налазило на ничијој територији. Верујући да их комшије неће напасти, остали су на своме. Преварили су се. Ујутру 12. маја 1992. године у кућу Делића долазе муслиманске паравојне јединице и полиција. Прате их синови Омера Ерака, они са којима су Делићи славили и туговали.

Исповедајући се новинарима пре осам година, Божана се добро сећала тога јутра. Остали су у души и до смрти је чула јауке и сузе унука и снаја. Муслимани, предвођени Мујом Пештреком, одводе Божанине синове и зета, са још десетак Срба из села, у један инпровизовани затвор на брду Мравињац изнад Горажда.

После тумарања по истоку Републике Српске Божана и њен супруг Владо долазе у собичак у вишеградској улици “Гаврило Принцип”. Средином 1996. године Владо умире и Божана остаје сама. Сваком путнику намернику, новинарима, понављала је исте речи: “Чекам, а ни сам Бог, ни ја, не знам кога. Некога ко ће ми рећи где су гробови моје деце, да одем да им упалим свећу и да одмах испустим душу.“

Сахрањена је на градском гробљу у Црнчи, одмах уз њеног Владу. Њихове гробове посећују унучад и други потомци, а за хумке њихових синова никада нису сазнали. Биће да је “Дрина је њихова гробница“, како са тугом и сузом једном рече старица Божана Делић.