Отаџбински рат

[дрвосеча]

Сећање на масакр у Кравици

Муслиманске оружане снаге Насера Орића напале су у 7. јануара 1993. године Кравицу и околна српска села и мештане убили и измасакрирали на кућном прагу



Братунац – Парастосом у цркви и полагањем цвећа на централном спомен-обележју у Кравици код Братунца, јуче је обележена 17. годишњица страдања 49 српских цивила које су 7. јануара, на Божић, 1993. године убили припадници муслиманске Армије БиХ из Сребренице, а 86 ранили, преноси Танјуг.

Јаке муслиманске оружане снаге из Сребренице под командом Насера Орића напале су у рану зору из више праваца Кравицу и околна српска села и све мештане који нису успели да побегну убили и измасакрирали на кућном прагу. Међу убијенима је било највише жена, деце и стараца. Седморо заробљених је након тортуре и мучења у затвору у Сребреници убијено.

Више од 1.000 мештана Кравице, носећи децу и рањенике, успело је да се кроз велике сметове снега на путу дугом око пет километара преко планинских превоја пробије до реке Дрине, да би чамцима били пребачени у Србију.

После Божића 1993. године пронађено је и сахрањено само девет српских цивила, док су посмртни остаци 40 масакрираних мештана пронађени и идентификовани тек два месеца касније.

У овом највећем српском насељу у средњем Подрињу без једног или оба родитеља остало је 101 дете.

Кравица, у којој је пре рата живело 2.500 становника, током ратних 1992. и 1993. године била је стална мета напада наоружаних муслимана из села у околни Сребренице и Братунца који су у том периоду убили 152 српска цивила и војника, а 168 ранили.

За те злочине, као и за све остале злочине почињене на подручју Сребренице и Братунца још ниједан муслиман или Бошњак није одговарао, а Хашки суд је 3. јула 2008. године Орића ослободио оптужби због недостатка доказа за командну одговорност.

На простору од 64 квадратна километра месне заједнице Кравица муслимани су током 1992. и почетком 1993. године разорили сва села и засеоке, укупно 30, у којима је срушено свих 688 стамбених и 27 друштвених објеката. Од тих 30 села, 26 су и данас потпуно празна и разорена. Само се у четири насеља вратио занемарљиво мали број, углавном старијих, људи.