01-06-2010, 04:22 PM
Достојанствено смо се сетили страдања српског народа у селу Кравица и крвавог похода комшијских помахниталих хорди Насера Орића и страдања на стотине Срба. Нека вам је вечна слава мученици !!!
Да наставим са расправом коју смо пре пар дана започели !!!
Почео бих цитатом дела отвореног писма Радована Караџића упућеног Слободану Милошевићу,који гласи :
,, ...Ви сте окренули леђа српству. Почели сте попуштати пред спољним притисцима до те мјере да се то граничи са издајом. За то вас је Запад прогласио својом једином надом. Бојим се да сте,свјесно или несвјесно, препустили Србе у Крајини усташком ножу у неразумној нади да би на тај начин могли спасити Југославију и свој положај...''
У току пада Крајине, њено тешко наоружање било је под контролом УНПРОФОР-а и зна се да су акције Олуја и друге пре ње имале дугу припрему потпомогнуту из САД-а и међународне заједнице. Тадашња Југославија се Венс Овеновим планом била обавезала да ће заштити Републику Српску Крајину. Сви знамо како се све завршило. Из ове данашње перспективе очогледно је да је у грађанском рату са српске стране све конце вукао Београд, односно брачни пар Милошевић-Марковић. И да се без њих ништа није могло одлучити,ко је покушао бивао је санкционисан. Зна се да је власт у Републици Српској Крајини након доласка Милана Бабића, водио Милошевић помоћу овог поменутог господина. Све ово пишем да би се бар донекле схватило какве су тада околности биле на просторима Републике Српске и Републике Српске Крајине. Што се тиче Радована Караџића и његових наводних грехова око пада Крајине,по мом мишљењу нема никаквог говора. Сигурно да ниједан Србин није желео да се деси егзодус али шта се тачно могло учинити то ће показати време. Али како замерати Караџићу који се борио са српском војском у Републици Српској уз сав притисак који је имао из Београда да брани Крајину чија је продаја већ унапред била договорена.А сама власт у Београду имала је обавезу да брани народ у Крајини. И то је можда кључ свих наших трагедија у протеклом рату. Док су сви Хрвати и муслимани знали свој циљ ми га једноставно нисмо имали. Југославија није упркос томе што је била потписница поменутог Венсовог плана и што је тај потпис обавезивао да брани наш народ у Крајини,а ниједном није реаговала на усташке акције. Остали су неми и на Миљевачки плато, Медачки џеп, Равне Котаре и Олују.Да Београд неће реаговати ни на једну акцију знале су и западне дипломате које су у то доба биле на нашим просторима. У чему можемо тражити грешку Радовану Караџићу ? Што није у моменту погрома додао броју жртава још коју узалудну жртву ?! Зар је он требао да поред власти у Крајини позива народ да побегне. Такве тезе просто су ирационалне. Након пада Крајине и западних делова Републике Српске поново је Београд поклонио српску земљу. Да подсетим и да је Караџић након пада Крајине и западног дела РС имао одличан план којим би узео Бихаћ и Цазинску Крајину уништавајући пети корпус муслиманске војске. Али је поново неко у Београду умешао прсте и довео до тога да се направи Сплитски споразум након кога је убрзо почела Олуја. Већина усташких официра је била уверена да би падом Бихаћа,који је иначе четири године држан у опсади, Република Српска преокренула рат и довела и усташе и муслимане у пат позицију. Ово сам навео као пример колико је Милошевићу било стало до српских интереса а још више да видимо шта је све могао да уради мимо воље Караџића или било кога другог. Колико год доживљавали пропаст Крајине тешко морамо бити објективни у неким оценама. Једноставно нисмо имали слогу у власти и како је то обично бивало кроз историју цех је платио народ.
Република Српска је настала као држава а као државни ентитет федерације БиХ је постала након Дејтона. Као таква данас преставља трајну категорију која је настала вољом њеног народа и заснована на домаћем и међународном праву. И као што је својом вољом ушла у федерацију тако и може да изађе из ње. Када? На то питање не бих могао да одговорим. Ако погледамо пример Абхазије и Јужне Осетије које су данас самосталне државе, признате од стране пар Русије и још пар држава, због чега у будућности и Република Српска неби могла да промени свој статус. Јер у времену када је међународно право погажено, сигурно да је илузорно очекивати признање од онога ко те до јуче бомбардовао.Али светска политичка сцена у време настајања Републике Српске и данас није иста. Тако да ни статус Републике Српске никако не може бити коначан.
Много ме боли чињеница да сада многима пише Б деведесетдвојкаша смета име Радована Караџића и да се такве измишљотине о њему све више причају. Као и што у навијачком свету има минуса и плусева што смо безброј пута поновили и што ћемо безброј пута поновити у будућности то се исто може догодити и у стварању неке нове државе које уопште није лак задатак с обзиром какве смо душмане имали за непријатеља. Па зар Радовану Караџићу тај минус грешка или кикс нису дозвољени поготову у таквом послу и стварању државе кад се цео свет окомио да истреби српски народ !!! Зар смо изгубили тај осећај братске слоге,очинског поштовања према људима који су у најтежим моментима по наш народ стали на браник отаџбине. Ниједан народ који држи до себе не блати вођу свог народа који се у рату борио за своју земљу. Много ме боли то да хрвати или муслимани не би рекли никад такве ствари за Готовину, Норца, Орића или Дудаковића који Караџићу ни у једном сегменту нису ни до колена нити уопште може да се повлачи била каква паралела између њих. И сигуран сам да тај отпад и окот од (назови) народа то јавно никада не би рекао. Јер сам рат носи са собом терет чији ток ни у ком случају не зависи само од једног човека или једне стране и са собом такође носи непредвиђене околоности пред којима је појединац обично беспомоћан.Због чега се у обичном народу створила атмосфера да је све што је туђе лепше од нашег?! Више верујемо лажљивим чланцима пуним наводних сензација, које плаћају сороши и остала багра него људи који се труде да истина о отаџбинском рату изађе на видело из овог општег мрака, који нам је изгледа и умове помрачио.
Да наставим са расправом коју смо пре пар дана започели !!!
Почео бих цитатом дела отвореног писма Радована Караџића упућеног Слободану Милошевићу,који гласи :
,, ...Ви сте окренули леђа српству. Почели сте попуштати пред спољним притисцима до те мјере да се то граничи са издајом. За то вас је Запад прогласио својом једином надом. Бојим се да сте,свјесно или несвјесно, препустили Србе у Крајини усташком ножу у неразумној нади да би на тај начин могли спасити Југославију и свој положај...''
У току пада Крајине, њено тешко наоружање било је под контролом УНПРОФОР-а и зна се да су акције Олуја и друге пре ње имале дугу припрему потпомогнуту из САД-а и међународне заједнице. Тадашња Југославија се Венс Овеновим планом била обавезала да ће заштити Републику Српску Крајину. Сви знамо како се све завршило. Из ове данашње перспективе очогледно је да је у грађанском рату са српске стране све конце вукао Београд, односно брачни пар Милошевић-Марковић. И да се без њих ништа није могло одлучити,ко је покушао бивао је санкционисан. Зна се да је власт у Републици Српској Крајини након доласка Милана Бабића, водио Милошевић помоћу овог поменутог господина. Све ово пишем да би се бар донекле схватило какве су тада околности биле на просторима Републике Српске и Републике Српске Крајине. Што се тиче Радована Караџића и његових наводних грехова око пада Крајине,по мом мишљењу нема никаквог говора. Сигурно да ниједан Србин није желео да се деси егзодус али шта се тачно могло учинити то ће показати време. Али како замерати Караџићу који се борио са српском војском у Републици Српској уз сав притисак који је имао из Београда да брани Крајину чија је продаја већ унапред била договорена.А сама власт у Београду имала је обавезу да брани народ у Крајини. И то је можда кључ свих наших трагедија у протеклом рату. Док су сви Хрвати и муслимани знали свој циљ ми га једноставно нисмо имали. Југославија није упркос томе што је била потписница поменутог Венсовог плана и што је тај потпис обавезивао да брани наш народ у Крајини,а ниједном није реаговала на усташке акције. Остали су неми и на Миљевачки плато, Медачки џеп, Равне Котаре и Олују.Да Београд неће реаговати ни на једну акцију знале су и западне дипломате које су у то доба биле на нашим просторима. У чему можемо тражити грешку Радовану Караџићу ? Што није у моменту погрома додао броју жртава још коју узалудну жртву ?! Зар је он требао да поред власти у Крајини позива народ да побегне. Такве тезе просто су ирационалне. Након пада Крајине и западних делова Републике Српске поново је Београд поклонио српску земљу. Да подсетим и да је Караџић након пада Крајине и западног дела РС имао одличан план којим би узео Бихаћ и Цазинску Крајину уништавајући пети корпус муслиманске војске. Али је поново неко у Београду умешао прсте и довео до тога да се направи Сплитски споразум након кога је убрзо почела Олуја. Већина усташких официра је била уверена да би падом Бихаћа,који је иначе четири године држан у опсади, Република Српска преокренула рат и довела и усташе и муслимане у пат позицију. Ово сам навео као пример колико је Милошевићу било стало до српских интереса а још више да видимо шта је све могао да уради мимо воље Караџића или било кога другог. Колико год доживљавали пропаст Крајине тешко морамо бити објективни у неким оценама. Једноставно нисмо имали слогу у власти и како је то обично бивало кроз историју цех је платио народ.
Република Српска је настала као држава а као државни ентитет федерације БиХ је постала након Дејтона. Као таква данас преставља трајну категорију која је настала вољом њеног народа и заснована на домаћем и међународном праву. И као што је својом вољом ушла у федерацију тако и може да изађе из ње. Када? На то питање не бих могао да одговорим. Ако погледамо пример Абхазије и Јужне Осетије које су данас самосталне државе, признате од стране пар Русије и још пар држава, због чега у будућности и Република Српска неби могла да промени свој статус. Јер у времену када је међународно право погажено, сигурно да је илузорно очекивати признање од онога ко те до јуче бомбардовао.Али светска политичка сцена у време настајања Републике Српске и данас није иста. Тако да ни статус Републике Српске никако не може бити коначан.
Много ме боли чињеница да сада многима пише Б деведесетдвојкаша смета име Радована Караџића и да се такве измишљотине о њему све више причају. Као и што у навијачком свету има минуса и плусева што смо безброј пута поновили и што ћемо безброј пута поновити у будућности то се исто може догодити и у стварању неке нове државе које уопште није лак задатак с обзиром какве смо душмане имали за непријатеља. Па зар Радовану Караџићу тај минус грешка или кикс нису дозвољени поготову у таквом послу и стварању државе кад се цео свет окомио да истреби српски народ !!! Зар смо изгубили тај осећај братске слоге,очинског поштовања према људима који су у најтежим моментима по наш народ стали на браник отаџбине. Ниједан народ који држи до себе не блати вођу свог народа који се у рату борио за своју земљу. Много ме боли то да хрвати или муслимани не би рекли никад такве ствари за Готовину, Норца, Орића или Дудаковића који Караџићу ни у једном сегменту нису ни до колена нити уопште може да се повлачи била каква паралела између њих. И сигуран сам да тај отпад и окот од (назови) народа то јавно никада не би рекао. Јер сам рат носи са собом терет чији ток ни у ком случају не зависи само од једног човека или једне стране и са собом такође носи непредвиђене околоности пред којима је појединац обично беспомоћан.Због чега се у обичном народу створила атмосфера да је све што је туђе лепше од нашег?! Више верујемо лажљивим чланцима пуним наводних сензација, које плаћају сороши и остала багра него људи који се труде да истина о отаџбинском рату изађе на видело из овог општег мрака, који нам је изгледа и умове помрачио.
Кокеза лопове !!!