01-12-2010, 02:47 PM
Шести месец има словенске називе липањ и черешњар, који такође одсликавају стање вегетације, односно време цветања липа и сазревања трешања. Јулијански латински назив јуни је добио име по богињи Јунони, Јупитеровој жени (Цермановић - Кузмановнћ А. - Срејовић Д. 1992. с. в. Јунона). Ово име заслужује да га посебно анализирамо. У латинском језику junior је компаратив од придева juvens - млад. У свим словенским језицима јуност значи младост, јуноша - младић. Скоро су потпуно идентичне латинске речи junix и junicis и српске јунац и јуница, којима је означено младо и полно зрело говече. Ту је и српска реч јунак - млад, снажан, неустрашив и непобедив човек. Јун је месец летње дугодневице, односно летњег солстиција. Најважнији српски празник посвећен Сунцу у ово доба године је Ивањдан. Тог дана Срби плету венце кружног, коластог облика, са приказаним зрацима који симболишу Сунце. Венци се плету од ивањског цвећа (Galium verum), које је жуте боје, боје Сунца и њима се ките куће. По народном веровању Сунце овај дан три пута заигра на небу. Уочи Ивањдана пале се ватре, кресови, лиле, олалије, чија је улога у култу Сунца несумњива (Српски митолошки речник, с. в. Ивањдан; Недељковић М. 1990, с. в. Ивањдан). Хришћанство је народни празник Ивањдан посветило Светом Јовану Крститељу, који је због компромиса са српском народном религијом добио епитет Биљобер. Очигледно је да је сугласничка основа за обе речи иста: ЈВН = IVN. Пошто се и у латинском и у словенским језицима слово I - И може читати и као И и као Ј, а слово V - В као В и као У, сугласничку основу IVN је могуће читати као Јован, Иван и Јун. На основу тога месец јун је месец јаког и непобедивог Сунца, отелотвореног у лику Ивана или Јована. У српској народиој епици Јован је често главна личност, која представља антропоморфизирано Сунце, што ће касније анализе показати.
Седми месец у години је српањ, жетвар и његово име означава време жетве и употребе српа. Жетва, поред сетве, представља најважнији посао у години. Јулијански латински назив овог месеца је јули, што је име једног римског племена и самог Јулија Цезара који је извршио реформу календара. Јулије и Јулија су честа лична имена Римљана. Ово име срећемо и код Срба где имамо женска имена Јулка, Јулијана, Јула и врло ретко као мушко име Јуло. Важно је напомеиути да у руском језику реч јул значи чигра, несташан, живахан. Јули је у народу познат и као илињски месец. По народном веровању Илиндан је задњи дан лета. Иако су у то време највеће, илињске врућине, наш народ каже: ''Од светог Илије Сунце све милије" и " Свети Илија, ватра све милија". Свети Илија је огњевити светац. У песми "Свеци благо дијеле" он добија "муње и громове". Он је замишљан како се небом вози у огњевитим колима, која када иду преко неба, онда грми. Са именом Илија могуће је довести у везу обичај паљења лила, олалија. Лила је старосрпска реч која и данас означава љубичасту, виолет боју, која у спектру боја представља највишу тачку усијања. Потпуно исту основу има и име биљке љиљан (Lilium), чији је цвет један од симбола Сунца. Лична имена Љиља и Лила су честа у српском именослову. Фонетска сличност између имена Илија - (Л)илија - Лила - Љиља је евидентна. Овоме треба додати и чест припев у краљичким песмама "..Љељо, Љељо'''. Краљичке песме су певане у време пролећа и лета. У песми ''Код краљеве куће" јасно се види њихов соларни карактер:
Краљу, светли краљу, љељо, / ... / Краљица му служи, љељо, / Из златна кондира, љељо."
Још је занимљивија краљичка песма коју је забележио М. Ђ. Милићевић:
"Љељо, љељо, мала момо, клела се девојка, / Љељо, љељо, мала момо, сунцу на истоку, / Љељо, љељо, мала момо, дрену на корену."
Соларни карактер песме је сасвим очигледан у самом обраћању Сунцу, као и месту обраћања - корену дрена. Дрен са својим жутим цветовима и чињеницом да први цвета у пролеће, је праисконски симбол Сунца. Припев краљичких песама " Љељо, љељо" може се довести у везу са именицом љељо, љељак, лешник, леска. Да је и ово дрво у вези са култом Сунца говоре следећи подаци. Лесково дрво служи за вађење живе ватре, чиме је оно у директној вези са Сунцем као небеском живом ватром. У народном веровању да ''Ако грми на светог Илију" лешници ће бити црвљиви, евидентна је директна веза између овог дрвета и Илиндана. На основу свега могуће је извући фонетски и суштински паралелизам: Јули - Ијули - Илија - (Л)илија - Лила - Љиља - Љељо.
Осми месец у години је гумник, коловоз. Први назив означава време када је жито на гумну. Садашња народна етимологија да је коловоз назван по томе што се тада највише возе кола је доста наивна, мада је у неким елементима блиска суштини. Именица коловоз је сложеница састављена од две речи: коло и воз, али у значењу коло - сунчево коло - Сунце и воз - возити - ићи, одлазити. Астрономски коловоз означава време када Сунце после летњег солистиција одлази - одвози се. Због тога се овај месец у народном календару и назива први јесењи месец. Јулијански латински назив за овај месец је август, што значи свети, освећен, частан, узвишен, величанствен, што представља глаголски придев од глагола augeo = увећати, повисити, узвисити. Октавијан је први у Римском царству увео титулу августа, коју срећемо код свих римских царева за време принципата.
Девети месец је рујан, гроздобер или михољски месец. Назив гроздобер означава време бербе грожђа. Рујан је назван по рују, што је старосрпски назив за црвен - рујно вино, рујна зора. Овоме треба додати и бројну топографску грађу са основом на Руј, Рујно, Рујиште, Рујевац итд. На острву Рујан (Rigen) налазило се старословенско светилиште посвећено богу Рујевиту (Кулишић, Ш, 1979.). Бројни топоними на руј, назив месеца рујан, име биљке руј и придев рујан - црвен, указују да је ово божанство поштовано и од Срба на Балкану. То потврђују и велике народне светковине - вашари, сабори, који се у ово доба године празнују на брдима која носе назив Руј, и које су везане за читаве области.
Десети месец је листопад или митровски месец. Назив листопад означава време опадања лишћа. Митровски месец је назван по великом празнику Митровдану, који је посвећен Светом Димитрију Солунском, који је убијен за време цара Максимијана крајем III века после Христа. Митровдан је и велики старосрпски народни празник. Година се делила на два полугођа: ђурђевско и митровско.
Једанаести месец у српској народној години је студен или груден, чије име означава време студени и хладноће и време снега - грудвања. Чест је и назив мратињи месец. Хришћанство је народни празник Мратинце изједначило са Светим Мартином Милостивим, који је био епископ у Туру. Да је Мратиндан -Мратинци важан народни и годишњи празник говори и изрека:
"Свети Мрата, снег за врата'' којом је означен почетак зимског, хладног и снежног периода у години. Неопходно је напоменути да крај овог периода означава Баба Марта, где је очигледан паралелизам Марта - Мрата. Мрату и Марту срећемо и у топономастици Балкана: Мартин Брод, Мратиње итд.
Седми месец у години је српањ, жетвар и његово име означава време жетве и употребе српа. Жетва, поред сетве, представља најважнији посао у години. Јулијански латински назив овог месеца је јули, што је име једног римског племена и самог Јулија Цезара који је извршио реформу календара. Јулије и Јулија су честа лична имена Римљана. Ово име срећемо и код Срба где имамо женска имена Јулка, Јулијана, Јула и врло ретко као мушко име Јуло. Важно је напомеиути да у руском језику реч јул значи чигра, несташан, живахан. Јули је у народу познат и као илињски месец. По народном веровању Илиндан је задњи дан лета. Иако су у то време највеће, илињске врућине, наш народ каже: ''Од светог Илије Сунце све милије" и " Свети Илија, ватра све милија". Свети Илија је огњевити светац. У песми "Свеци благо дијеле" он добија "муње и громове". Он је замишљан како се небом вози у огњевитим колима, која када иду преко неба, онда грми. Са именом Илија могуће је довести у везу обичај паљења лила, олалија. Лила је старосрпска реч која и данас означава љубичасту, виолет боју, која у спектру боја представља највишу тачку усијања. Потпуно исту основу има и име биљке љиљан (Lilium), чији је цвет један од симбола Сунца. Лична имена Љиља и Лила су честа у српском именослову. Фонетска сличност између имена Илија - (Л)илија - Лила - Љиља је евидентна. Овоме треба додати и чест припев у краљичким песмама "..Љељо, Љељо'''. Краљичке песме су певане у време пролећа и лета. У песми ''Код краљеве куће" јасно се види њихов соларни карактер:
Краљу, светли краљу, љељо, / ... / Краљица му служи, љељо, / Из златна кондира, љељо."
Још је занимљивија краљичка песма коју је забележио М. Ђ. Милићевић:
"Љељо, љељо, мала момо, клела се девојка, / Љељо, љељо, мала момо, сунцу на истоку, / Љељо, љељо, мала момо, дрену на корену."
Соларни карактер песме је сасвим очигледан у самом обраћању Сунцу, као и месту обраћања - корену дрена. Дрен са својим жутим цветовима и чињеницом да први цвета у пролеће, је праисконски симбол Сунца. Припев краљичких песама " Љељо, љељо" може се довести у везу са именицом љељо, љељак, лешник, леска. Да је и ово дрво у вези са култом Сунца говоре следећи подаци. Лесково дрво служи за вађење живе ватре, чиме је оно у директној вези са Сунцем као небеском живом ватром. У народном веровању да ''Ако грми на светог Илију" лешници ће бити црвљиви, евидентна је директна веза између овог дрвета и Илиндана. На основу свега могуће је извући фонетски и суштински паралелизам: Јули - Ијули - Илија - (Л)илија - Лила - Љиља - Љељо.
Осми месец у години је гумник, коловоз. Први назив означава време када је жито на гумну. Садашња народна етимологија да је коловоз назван по томе што се тада највише возе кола је доста наивна, мада је у неким елементима блиска суштини. Именица коловоз је сложеница састављена од две речи: коло и воз, али у значењу коло - сунчево коло - Сунце и воз - возити - ићи, одлазити. Астрономски коловоз означава време када Сунце после летњег солистиција одлази - одвози се. Због тога се овај месец у народном календару и назива први јесењи месец. Јулијански латински назив за овај месец је август, што значи свети, освећен, частан, узвишен, величанствен, што представља глаголски придев од глагола augeo = увећати, повисити, узвисити. Октавијан је први у Римском царству увео титулу августа, коју срећемо код свих римских царева за време принципата.
Девети месец је рујан, гроздобер или михољски месец. Назив гроздобер означава време бербе грожђа. Рујан је назван по рују, што је старосрпски назив за црвен - рујно вино, рујна зора. Овоме треба додати и бројну топографску грађу са основом на Руј, Рујно, Рујиште, Рујевац итд. На острву Рујан (Rigen) налазило се старословенско светилиште посвећено богу Рујевиту (Кулишић, Ш, 1979.). Бројни топоними на руј, назив месеца рујан, име биљке руј и придев рујан - црвен, указују да је ово божанство поштовано и од Срба на Балкану. То потврђују и велике народне светковине - вашари, сабори, који се у ово доба године празнују на брдима која носе назив Руј, и које су везане за читаве области.
Десети месец је листопад или митровски месец. Назив листопад означава време опадања лишћа. Митровски месец је назван по великом празнику Митровдану, који је посвећен Светом Димитрију Солунском, који је убијен за време цара Максимијана крајем III века после Христа. Митровдан је и велики старосрпски народни празник. Година се делила на два полугођа: ђурђевско и митровско.
Једанаести месец у српској народној години је студен или груден, чије име означава време студени и хладноће и време снега - грудвања. Чест је и назив мратињи месец. Хришћанство је народни празник Мратинце изједначило са Светим Мартином Милостивим, који је био епископ у Туру. Да је Мратиндан -Мратинци важан народни и годишњи празник говори и изрека:
"Свети Мрата, снег за врата'' којом је означен почетак зимског, хладног и снежног периода у години. Неопходно је напоменути да крај овог периода означава Баба Марта, где је очигледан паралелизам Марта - Мрата. Мрату и Марту срећемо и у топономастици Балкана: Мартин Брод, Мратиње итд.