05-03-2010, 09:41 PM
Дрвосеча,лепо си написао све. Свашта се дешавало,свашта је прошло а свашта ће тек бити.
Ми смо мали. Јако мали. Ми смо један миш у чопору мачака. И оне се играју са нама. У зависности код које мачке ћемо се тренутно наћи,кројиће се и наша судбина. Никада ми ни из једног рата не би изашли као победници (балкански,светски ратови,не мислим на ове од 90их) да није било браће Руса. И као и за њих што смо везани тако смо везани и за њихову судбину. Према томе неће довека бити овако. Али ми нисмо ти који сада могу нешто да промене. Тренутно,можемо писати,пенити,лудети,шта год али нећемо постићи значајан успех. Човек не може да устане ако не падне. А ми морамо додирнути то дно да би на својој кожи осетили шта је и како је. Онај ко је осетио рат,он је свестан свега. Онај ко није,као тај мали монголоид кога си споменуо,он живи у илузији. Да му је неко недај боже погинуо,другачије би причао. Али ето,баш то мора да се деси да би човек схватио какву му будућност назови пријатељи желе. Тужно,трагично али истинито.
То ти је укратко неки мој резон,моје размишљање. Подржавам сваки вид борбе за овај народ,писање,беседа,физички рад,све. Али ја сам одавно забаталио убеђивање људи и то показивање како ће нам бити ако останемо овакви. Бог ће им сам показати,доћиће време и за то,а ја желим од тог тренутка када сам се преусмерио на хуманитарни рад,да својом активношћу помогнем људима који немају излаз из животних проблема. То је најмање што ја могу да учиним као индивидуа да бих и помогао несрећнима и да бих задовољио себе. А Бог нека уради остало што мора.
Надам се да ме схваташ.
Ми смо мали. Јако мали. Ми смо један миш у чопору мачака. И оне се играју са нама. У зависности код које мачке ћемо се тренутно наћи,кројиће се и наша судбина. Никада ми ни из једног рата не би изашли као победници (балкански,светски ратови,не мислим на ове од 90их) да није било браће Руса. И као и за њих што смо везани тако смо везани и за њихову судбину. Према томе неће довека бити овако. Али ми нисмо ти који сада могу нешто да промене. Тренутно,можемо писати,пенити,лудети,шта год али нећемо постићи значајан успех. Човек не може да устане ако не падне. А ми морамо додирнути то дно да би на својој кожи осетили шта је и како је. Онај ко је осетио рат,он је свестан свега. Онај ко није,као тај мали монголоид кога си споменуо,он живи у илузији. Да му је неко недај боже погинуо,другачије би причао. Али ето,баш то мора да се деси да би човек схватио какву му будућност назови пријатељи желе. Тужно,трагично али истинито.
То ти је укратко неки мој резон,моје размишљање. Подржавам сваки вид борбе за овај народ,писање,беседа,физички рад,све. Али ја сам одавно забаталио убеђивање људи и то показивање како ће нам бити ако останемо овакви. Бог ће им сам показати,доћиће време и за то,а ја желим од тог тренутка када сам се преусмерио на хуманитарни рад,да својом активношћу помогнем људима који немају излаз из животних проблема. То је најмање што ја могу да учиним као индивидуа да бих и помогао несрећнима и да бих задовољио себе. А Бог нека уради остало што мора.
Надам се да ме схваташ.