Отаџбински рат

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!

Сисак 1991-92

Пише: Ратко Дмитровић, ПЕЧАТ магазин
29.04.2010.

Највећи масовни злочин у хадезеовској Хрватској није почињен у Госпићу, Осијеку, Сплиту… сви ти злочини скупа нису ни принети ономе што се у другој половини 1991. и почетком 1992. догађало на педесетак километара од Загреба. Зашто о томе ћуте и Хрватска и Србија?

Постоји један хрватски злочин о коме се службено не говори. Никада ниједна хрватска влада, од оне Месићеве и Манолићеве до ове Иве Санадера и Јадранке Косор о томе није хтела да расправља. Ни да чује. За службену Хрватску тај злочин не постоји. То је ужарена лава новостворене хрватске државе, орман чије би отварање ту државу засуло лешевима и питањима на које Загреб не жели да одговара. Или би одговор био за Хрватску страшнији од одласка свих оних генерала, на челу са Готовином, у притворску јединицу Хашког трибунала. Шта је то? То је Случај Сисак.

ВИШЕСТРУКЕ УБИЦЕ

У другој половини 1991. и током 1992. године у Сиску је убијено више од 600 Срба, цивила. Таквих оргијања, пре Сиска, у прошлости је било, само у Јасеновцу и неким местима Лике, Далмације и Херцеговине, за Другог светског рата; силовања, клања, комадања живих људи, јавна вешања пред кућама, ликвидације на улици…убијане су целе породице. Сисак је тих месеци био концентрациони логор из којег ниједан Србин није могао да изађе.

Нико у Хрватској није чак ни оптужен за зверства у Сиску. Зашто. Због бројке. Како објаснити европској и светској јавности да је само у једном граду, у којем тада, ово је врло важно, није било ратних дејстава, обрачуна, сукобљавања… убијено 600 цивила, само због тога што су били Срби.

Данас улицама Сиска, Хрватске и неких европских земаља слободно шетају, седе по кафанама, баве се приватним пословима, уживају у пензијама (и до 2000 евра месечно), вишеструке убице, монструми, људи који су уз животињске урлике забадали ножеве деци у врат, одсецали својим комшијама главе, пуцали у потиљак. Ено их са високим државним одликовањима, што од Туђмана што од Месића, у вишесобним становима и вилама, уживају под пуном заштитом хрватске државе.

Све се зна, појединачно, до страшних детаља, од имена жртава до имена злочинаца. Знају се и адресе на којима убице живе. Један од њих, извесни Роберт Ахметагић, пре рата физички радник у Рафинерији Сисак, лично је, на улици у Сиску, у лице рекао Горану Дабићу да је баш он убио његовог оца Бранка. Ахметагић је учествовао у неколико десетина ликвидација а означен је и у досијеу инжењера Дамјана Жилића, из оближње Петриње, којег је, по сопственом признању, заклао.

Било је неколико покушаја да се сисачки злочин уведе у судску процедуру државе Хрватске али све је остајало на покушају. Денису Латину једном су забранили „Латиницу“ кад су сазнали да ће емитовати прилог о убијању Срба у Сиску; двојица бивших хрватских војника напрасно су окончали живот кратко након што су самоиницијативно у Загребу, у државном тужилаштву, дали исказ о зверствима у Сиску; пријаву са врло прецизним подацима, именима убица и убијених, поднела је 25. априла 2007. године Заједница Срба у Републици Хрватској али до данас никаквих реакција нема. Стипе Шувар је покушао, преко свог листа „Хрватска љевица“, да натера државу на хапшење и осуду убица из Сиска али није успео.