Отаџбински рат

[дрвосеча]

Ево једног занимљивог тумачења са супротне стране. Не бих се баш о свему сложио са проф. Николом Висковићем. Али чуди ме да он и поред својих оваквих изјава, остаје у животу, дирајући осиње гнездо.

------------------------------------------------------------------------------


СВЈЕДОЧАНСТВА

ЗЛОЧИНАЧКИ ПОТХВАТ ПОЧЕО ЈЕ ЈОШ 1991.


НИКОЛА ВИСКОВИЋ, ПРОФЕСОР НА СПЛИТСКОМ ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ, ТВРДИ ДА ЋЕ И ДОПУЊЕНЕ ХАШКЕ ОПТУЖНИЦЕ БИТИ НЕДОВОЉНО ПРОШИРЕНЕ

— Како коментирате готово унисону осуду на коју је у Хрватској наишла хашка оцјена о злочиначком потхвату хрватске власти?
— На то питање не бих дао пребрзи одговор. Одговор на то питање тражи претходно разматрање неких претпоставки које се у нас редовито заобилазе. А то заобилажење израз је неспремности цјелокупне хрватске јавности да се озбиљно позабави и призна постојање злочина почињених деведесетих година у Хрватској,
прије и послије „Олује”. Та неспремност постоји прије свега код
политичких странака, и то готово свих, владајућих и опозицијских, па онда у државном апарату, од средишњег, до локалног, затим у Цркви и у знаности, а до четири - пет година унатраг и у новинству, уз неколико изузетака. При томе је управо у овом задњем сегменту јавности, у новинству, дошло посљедних година до значајних
промјена, кад се знатнији дио новинара доста касно пробудио у том погледу.

— Које су то претпоставке које би требало разбистрити?
— То су чињенице које увелико игнорирају сви сегменти јавног
мијења које сам споменуо, а дјеломично и међународни фактори, па и
Хашки трибунал, због чега се треба помало критички односити и према
начину како је ствар с ратним злочинима представљена у том трибуналу. То су чињенице оваквог типа: од самог почетка деведесетих долази до тешког масакра у Госпићу, о којему се дуго шутјело иако се од почетка знало што се тамо догодило; па се онда уз славонску фронту догађају бројна убојства, у и око Осијека, о којима се и данас шути; па је онда усред Загреба, на Велесајму, отворен центар за интернирање киндапираних Срба, о чему и до данас сви шуте, а Ненад Пуховски је нешто од тога успио скупити у свом документарцу; па је онда и у вези с тим центром дошло до неодређеног броја мучења и убојства на Пакрачкој Пољани, што је
опет и до данас готово табу тема. Па су и исто вријеме у Сплиту летјели у зрак динамиташењем готово сви локали српских грађана, а уз то је радило војно мучилиште Лора уз потпуно знање и толеранцију власти. Па су у Сиску у исто вријеме пловили ријеком или налажени по граду на десеци убијених грађана погрешних крвних зрнаца.
Истовремено се у свим градовима Хрватске, с изузетком Истре и дјеломично Ријеке, догађале насилно пљачкање и заузимање тисућа станова, с истјеривањем станара, као и отпуштање с посла људи по националној основи. На нашем лијепом Јадрану и на отоцима опљачкано је на стотине викендица и кућа по истој основи. А
онда, на крају крајева, долази и „Олуја”, у којој је ратни потхват био још и најмање проблематичан са стајалишта ратних злочина и људских права, али се послије пораза српских снага неколико мјесеци пљачкало и палило на десетке тисућа кућа широм такозване Крајине. И тако даље.

Што се из тих чињеница даде закључити?
— То су значајне и од свих споменутих сегмената хрватске јавности стално игнориране чињенице. У ствари о којој сада говоримо из тих
чињеница би се морало закључити да је хашка инкриминација начелно исправна, то јест да је деведесетих година стварно било злочиначког потхвата против српског становништва у Хрватској,
али уједно би се морало закључити да ту инкриминацију треба донекле преформулирати или друкчије тумачити, уколико је она, чини се, неумјесно концентрирана само на вријеме „Олује”.
Из наведених чињеница, које би требало, далеко, потпуније разложити, произлази да је елемената злочиначког потхвата, који се популарно назива и етничко чишћење, било већ од почетка деведесетих година и да је та константа хрватске политичке сцене с
„Олујом” само кулминирала у неке упадљивије видове, нарочито за међународну јавност.

- Ако су споменуте чињенице изрази злочиначког потхвата, како се
он изводио?
— Поступак извођења вишегодишње злочиначке политике хрватских
екстремних националиста састоји се из припреме, извођења, неспријечавања и некажњавања споменутих криминалних ђела. У свакој од ове четири фазе суђеловале су политичке странке, прије свега ХДЗ и крајња десница, а успоредно с тиме многи елементи државног апарата, и то прије свега владе, полиције и војске.
А око једног и другог су онда неспутно дјеловале „спонтане злочиначке
групе и појединци. Странке су припремале злочин трајном агитацијом
и говором мржње. Елементи државе су суђеловали и у извођењу
злочина, нарочито на рубним дијеловима ратишта, што је познато и по томе што су их чиниле и особе у државној униформи.
Надаље, и политичке странке и држава, а овђе се не може амнестирати ни такозвана опозиција у Сабору,годинама нису ништа озбиљно подузимали да у политичком смислу и у заповједном организацијском ланцу спријече оно што се могло спријечити од
споменутих злочина, а то значи да су на те злочине пристајали. И, коначно, и политичке странке и држава годинама нису ништа озбиљно подузимали да би се починитељи тих злочина, они у државном апарату и они изван њега, криввично казнили. Ето, укратко, то је био
механизам вишегодишњег злочиначког потхвата или етничког чишћења у Хрватској.

— Набројане чињенице највећим су дијелом познате јавности,
али су се покушале оправдати разним аргументима. Примјерице, цинично се тврди да је дио тих злочина био потребан ради обране Хрватске?
— То је аргумент „љуте траве на љуту рану „.Морално и политички неприхватљив аргумент, јер се обрана Хрватске могла и морала извести политички, а по потреби и војно, на начине да ништа од споменутих злочина није било нужно. Међутим, са стајалишта
одређеног политичког схваћања у Хрватској ти су злочини били и те како функционални, а то значи „потребни”. Ријеч је о оном политичком схваћању Хрватске по којем су Срби један
повијесно битно реметилачки фактор с којим треба коначно рашчистити, а то прије свега значи расељавањем дијела српског становништва из Хрватске. Све споменуте врсте злочина имале су основну функцију застрашивања српског живља и његова потицања на исељавање, што се коначно и догодило с „Олујом”. И да није
било све те припреме прије „Олује”, коју је владајућа политика извела, вјеројатно се масовно исељавање не би догодило након ”Олује”. И ту је грешка Хага, јер је по садашњој хашкој оптужници тешко објаснити зашто су Срби тако брзо иселили. Није њих само „Олуја” престрашила, него и оно што се догађало прије ње као основа једног застрашујећег искуства за оно што су људи могли очекивати. Хашка инкриминација начелно је исправна, то јест деведесетих је година стварно било злочиначког потхвата против српског становништва у Хрватској, али уједно би се морало закључити да ту инкриминацију треба донекле
преформулирати или друкчије тумачити, уколико је она, чини се, неумјесно концентрирана само на вријеме „Олује”.
Елемената злочиначког потхвата, који се популарно назива и етничко
чишћење, било је већ од почетка деведесетих година и та је константа
хрватске политичке сцене с „Олујом” само кулминирала у неке упадљивије видове, нарочито за међународну јавност.

— Говори се да су и злочини били спорадични и од неконтролираних појединаца, те да у опћој неорганизираности на почетку хрватске државе власт томе није могла стати на крај.
— То је прозирна бајка за дјецу, јер из свега што знамо, а само
мањи дио сам овђе набројио, етнички злочини су били константа широм
Хрватске, осим Истре, пуних пет-шест година, дакле, нимало спородично, а све то никако није могло починити само мањи број појединаца. То су у једној јединственој политици могле починити само тисуће људи, а они су властима били и те како добро познати, дјеломично из ње саме или од ње и употребљавани, а у сваком случају могли су бити препознати и спријечити да је за то било воље.