Слика данашње Србије..

[дрвосеча]

Сумњиво лице


Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић
25.09.2010.

ЗАИСТА, кад се све сабере и одузме, сви смо ми помало сумњиви. Велики Брат нас посматра, и то је чињеница коју никада не бисмо смели да сметнемо са ума. Савремени систем живота заснован је на томе - свако од нас је можда праћен, а неки су и испраћени, тамо где им је место.

Наизглед комична прича која је засмејала Европу, и о којој ових дана сви причају, у ствари није нимало смешна. Наиме, извесни времешни фландријски сликар Фреди де Греф ухапшен је и задржан у полицијској станици неколико сати, али се испоставило да је човек недужан. Агенти тајне службе мислили су да је он Ратко Младић.

Иако Фреди де Греф прилично подсећа на Радована Караџића, из фазе кад се Радован представаљао као доктор Дабић, чињеница да је човек ухапшен зато што личи на Ратка Младића додаје овој причи елементе уренебесне трагедије.

У бројним изјавама за новине, Фреди де Греф се смеје овој невероватној забуни и додаје да зна да су га дуже време пратили. Изгледа, не само због сличности са неким дивљим Србином.

Фреди де Греф, како се испоставило, ожењен је Српкињом, и има кућу у околини Задра. А то није мала ствар у данашњој Европи.

Свакако да ти мали и наизглед небитни детаљи допуњавају причу о сумњивом лицу - да је Фреди којим случајем ожењен неком женом пристојнијег порекла, и да се облачи и фризира по последњој европској моди - то јест да нема уметнички рашчупану седу косу, његов живот био би много једноставнији.

За неког који целу ову сторију посматра са хумористичке тачке, ствар може да изгледа и овако - иако је ухапшен, и седи у Хагу, Радован Караџић је жива слика злочинца и сумњивог лица. Ратко Младић, са својим далеко конвенционалнијим изгледом од пре десет година, може бити свако. Отуда, људи кратке косе и затегнутог лица морају да воде рачуна куда иду и са ким се срећу - јер сличност са Младићем може скупо да их кошта. Илије Чворовићи не спавају.

Један од комшија у малом фландријском месту - са поносом и жаром - за неке новине је изјавио да је добро што тајне службе раде свој посао, и да је добро претрести све сумњиве.

Али, бити сумњив данас, шта то значи? Бити уметник?
Бити ожењен Српкињом?

А бити савестан грађанин Европе, то значи подржати потрагу за сумњивима? Аплаудирати свим системима за надгледање и пратњу. И, што је најслађе - са задовољством пријавити комшију. Јер, кад пријавите комшију, као у оном старом руском вицу, у коме „Иван Иванович станује спрат изнад“, то само значи да овог пута неће одвести вас? Диван живот.

Да је Србија заиста на путу који нема алтернативу говори и бизарна прича која је ових дана осванула на домаћим насловним странама - српски полицајци у цивилу, у потрази за сумњивим лицем, олешили су неког наставника у Крагујевцу - јер је човек трчао. А кад неко трчи, то значи да бежи. А ако бежи - мора бити да је сумњив!

Шта ће бити ако једног дана заиста ухвате Ратка Младића? Ко ће онда бити универзални модел за сумњиво лице?

Цела јавна сфера глобалног села у последње време и служи да нам, на овако духовит, или застрашујући начин покаже како неко међу нама никада не спава, и како нас Велики Брат заиста посматра. Или, свако може бити сумњив, и свако може бити праћен, контролисан, регулисан.

Сви стари руски вицеви сада су постали реалност света, и паметнима више ништа није тако смешно.

Јер, без идеје о камуфлираноим непријатељу међу нама, како владати?

Отуда, већ сада, све може бити извор потенцијалних проблема.

Живот стварно нема алтернативу. Или, Европа више не може да чека?