Много битних ствари ми пада на памет, не знам која је битнија, не могу неки тачан хронолошки редослед да направим, ал ај да пробам:
- да се понесу шалови;
- да се уђе на време;
- да се лепо попуне централни сектори људима који су редовни на мањим утакмицима, а да остатак севера попуне мање редовни;
- да се дође са здравом причом у глави "...да се не може битка задобити на дивану све лулу пушећи" већ доћи максимално наложен и спреман на 90+ минута громогласног навијања (под овим се не подразумева само отварање уста или само тапшање у такту песме, опуштање након вођства, падање након њиховог вођства /пу-пу далеко било...) Под овим се подразумева концентрисаност како на терен тако и на активности наше трибине, праћење ритма и гласно певање започете песме од почетка до краја без обзира на њен број понављања;
- доћи на север у присебном стању (у задње време сведоци смо међусобних туча и непотребних тензија на већим утакмицама, а то је између осталог последица тога што људи себи дају превише одушка пре утакмице...);
- својим навијањем давати пример људима око себе (само онај ко навија како треба има "морално" право да подвикне другима и само такав приступ ће мотивисати и оне најбезобразније да или се укључе у навијање или се једноставно склоне ка ободу трибине...);
Не знам, можда сам себи дао сувише за право пишући ово, али толико ми је стало да се стоци усеремо у живот, а још више да погурамо ове наше на терену да остваре победу...уф!
Не треба далеко ићи у прошлост, да бисмо се подсетили да то можемо. Прошле сезоне реванш полуфинала купа. Победа и доминација и на трибинама и на терену. То је модел.
- да се понесу шалови;
- да се уђе на време;
- да се лепо попуне централни сектори људима који су редовни на мањим утакмицима, а да остатак севера попуне мање редовни;
- да се дође са здравом причом у глави "...да се не може битка задобити на дивану све лулу пушећи" већ доћи максимално наложен и спреман на 90+ минута громогласног навијања (под овим се не подразумева само отварање уста или само тапшање у такту песме, опуштање након вођства, падање након њиховог вођства /пу-пу далеко било...) Под овим се подразумева концентрисаност како на терен тако и на активности наше трибине, праћење ритма и гласно певање започете песме од почетка до краја без обзира на њен број понављања;
- доћи на север у присебном стању (у задње време сведоци смо међусобних туча и непотребних тензија на већим утакмицама, а то је између осталог последица тога што људи себи дају превише одушка пре утакмице...);
- својим навијањем давати пример људима око себе (само онај ко навија како треба има "морално" право да подвикне другима и само такав приступ ће мотивисати и оне најбезобразније да или се укључе у навијање или се једноставно склоне ка ободу трибине...);
Не знам, можда сам себи дао сувише за право пишући ово, али толико ми је стало да се стоци усеремо у живот, а још више да погурамо ове наше на терену да остваре победу...уф!
Не треба далеко ићи у прошлост, да бисмо се подсетили да то можемо. Прошле сезоне реванш полуфинала купа. Победа и доминација и на трибинама и на терену. То је модел.
"Језгро је твоје лудница жива, било да дајеш ил' голове примаш..."