Раднички Ниш - Звезда 17.3.

[Kapetan Kuka]

Прву утакмицу Црвене Звезде коју сам одгледао уживо на стадиону била је утакмица против сарајевског Жељезничара давне 1990. године. Тада нисам имао везе са навијањем, био сам само деветогодишњи клинац који је волео спорт, фудбал и Црвену Звезду. С годинама, дешавања око Звезде и све што прати Звезду постаје много озбиљнија ствар. Ређале су се победе, порази, титуле, славља, туговања, скандалозне елиминације из евро купова и све остале ствари које прате спорт а самим тим и навијање. Толерисало се све и свашта, деси се и пораз и реми и изгубљена титула и изгубљен куп. Освајаће се и губити трофеји и у будућности. Све је то саставни део ове игре.  Није се штедело на толеранцији ни овој звездиној генерацији. Толерисало јој се више него било којој до сада али ово данас што су приредили Делијама то је стварно за нервни слом, бар за мене. Схватам ја да то нису фудбалери већ особе ометене у развоју, али што је много много је. Пичка до пичке !!!
Да не трошим речи о тим имбецилима ипак данас а и задњих 5-6 година трибина једини део Звезде који још увек држи на ногама посрнули клуб. Бројност као и увек феноменална. Кореографија, барјаци, пиротехника све на завидном нивоу. Једно стварно одлично гостовање на нишком Чаиру. Од трофеја ове године нема ништа то је одавно јасно, и не треба да пунимо трибине да би давали подршку за освајање трофеја јер од тога нема ништа. Подршка је потребна да би овај српски гигант остао у животу. Нико други осим Делија тај терет не може да изнесе. Звучи много глупа и изјанђала фраза али не смемо да одустанемо. Не због играча него због ФК Црвена Звезда.