CKM : Dnevnik jednog navijača

[UrbanBaby]

Pre skoro dve godine CKM je objavio tekst o navijaču londonskog Chelsea, Jasonu Marrineru, pripadniku ozloglašene huliganske grupe Headhunters.

Vatreni navijač upoznao je svog novog komšiju, izvesnog Donala MacIntyrea, ne znajući da je novinar koji će mu zarad karijere upropastiti život i poslati ga u zatvor na nekoliko godina. MacIntyre je mesecima snimao Marrinera skrivenom kamerom, a potom napravio dokumentarni film o "vođi ozloglašenih huligana" koji je 2000. prikazan na BBC-u, a godinu dana kasnije i na našoj televiziji. Marriner je potom uhapšen, a sud mu je odredio zatvorsku kaznu od šest godina. Nakon odležanih skoro četiri godine, pušten je na slobodu. Dok je bio u zatvoru, Jason je napisao knjigu koja bi uskoro trebalo da se nađe u prodaji, a nedavno je dao i prve intervjue.

CKM: Zašto su Donal MacIntyre i BBC izabrali baš tebe?
J.M.: Moje ime im je dao momak koji je dugo vremena bio pandurski cinkaroš. Ali, ne mogu da verujem da sam im bio toliko zanimljiv?! Šta sam ja to posebno uradio u životu? Kako stara izreka kaže: "Svako dočeka svojih pet minuta", a ja sam doživeo da me deset miliona ljudi punih sat vremena gleda na državnoj televiziji - u udarnom terminu.

CKM: Koliko si bio aktivan na tribinama u to vreme?
J.M.: Redovno sam išao na utakmice Chelsea, ali punih sedam godina nisam imao nekakve veze sa tučama na stadionima. Povukao sam se iz svega toga, 37 mi je godina i to me više ne "drži". Imam pametnija posla u životu nego da organizujem tuče navijača. Naravno, ne kažem da se nisam tukao, da nisam bio jedan od glavnih među Headhuntersima, ali to je bilo davno. Bilo je to u vreme mog odrastanja, i ne stidim se tog porioda. Voleo bih da upoznam navijača koji je 70-ih i 80-ih godina išao na utakmice a da se nijednom nije potukao.

CKM: Kako si se osećao kada ti je sud odredio šest godina zatvora? Šta si pomislio u tom trenutku?
J.M.: Kada se dogodilo sve to sranje, podigla se velika prašina. Bio sam siguran da ću dobiti deset godina, a kroz glavu mi je proletelo: "Dobro je, nije deset". Međutim, skontao sam da šest jebenih godina treba da odležim sa ubicama, silovateljima, kriminalcima...

CKM: Kako je bilo u zatvoru?
J.M.: Dosadno, monotono, puno kretena... Uspeo sam da se izborim sa svim problemima tako što sam sve okretao na šalu. Kad odeš u zatvor, ceo sistem, okruženje, čuvari... svi su tamo da ti još više zagorčaju boravak u tom ćumezu. Često sam im se smejao u lice. Jednom me je čuvar pitao zašto se smejem... "Brate, radujem se što ću za šest godina izaći odavde, a ti ćeš ostati ovde ceo radni vek!", odgovorio sam mu. Naravno, poludeo je.

CKM:OK, vratimo se navijačkim pričama. Koju ćeš tuču sa protivničkim navijačima pamtiti za do kraja života?
J.M.: Tuču protiv Sheffield Uniteda na Camdenu. Doveli su odličnu ekipu, a i mi smo bilo u zenitu snage. Kada si siguran u sebe i u svoje momke, ne zanima te da li je protivnička ekipa jaka. Znali su da se okupljamo na Camdenu, pa su došli nekoliko sati pre utakmice. Jedina njihova greška bila je to što su ušli u pab. Do zuba smo bili naoružani raketama, motkama, suzavcima... Bilo je krvavo! O tom događaju se previše pisalo i pričalo, bila je to jedna od najbrutalnijih navijačkih tuča. Zbog toga bih pre pomenuo Briž 1995. Chelsea je igrao utakmicu u evropskom kupu - jedan drugar je nabavio kartu nekoliko nedelja pre tekme, a nije bila "zaštićena". Taj crveni kartončić brzo je falsifikovan, pa je nas 400 otputovalo u Belgiju sa tim lažnjacima. Panduri su ukapirali da nas je došlo mnogo više nego što je Chelsea dobio ulaznica, pa su nas hvatali po grupama, vezivali nam ruke plastičnim trakama, odvozili maricama i ubacivali u neko skladište ograđeno viskom žicom. U jednom trenutku, u tom magacinu je bilo oko hiljadu ljudi. Sedeli smo vezanih ruku, bespomoćni, kao ratni zarobljenici. Nekoliko momaka je uspelo da prošvercuje noževe pa smo se posle izvesnog vremena oslobodili vezova. Krenula je pesma, guranje, penjanje na žicu, provaljivanje kapije... Sve je proključalo. Panduri su izvukli pendreke, ali niko nije obraćao pažnju na to. Krenuli smo na njih golim rukama. Bio je to jedan od najžešćih navijačih sukoba sa policijom - pregazili smo ih, bežali su glavom bez obzira. Na kraju smo uspeli da izađemo na ulicu. "Slušajte, ukoliko se držimo zajedno, bićemo im na oku. Bolje je da se razbijemo u manje grupe", obratio sam se momcima. Bilo je nezaboravno, kao u filmu "The Great Escape".

CKM: Koji protivnički navijači su bili najluđi?
J.M.: Poljaci. Ljudi iz istočnoevropskih zemalja su ludi. Oni su petnaestak godina iza nas, ali uvek žele naš skalp pošto smo "uveli" nasilje na fudbalske stadione. Engleska je 1993. igrala u Poznanju. Sećam se, spavao sam u hotelskoj sobi kada je uleteo jedan moj prijatelj: "Dole su, dole su!", povikao je. "Ko bre? Ko je dole?", upitao sam ga, još uvek pospan. "Poljaci. Ima ih nekoliko stotina. Znaju da smo ovde. Čekaju nas", odgovorio je. "Jebote, nemoguće. Pa tek je pola devet ujutro", pomislio sam, ustao iz kreveta i pogledao kroz prozor. Imao sam šta da vidim - oko 150 Poljaka je stajalo ispred hotela. "OK, ustajmo iz kreveta i ajmo dole na jutarnju gimnastiku!" Za nekoliko minuta smo se svi razbudili, sišli dole, pokupili momke koji su bili u baru i na doručku, izašli napolje i razjurili pijane Poljake. Naravno, čitavog dana je bilo nereda.

CKM: Kako je nastalo ime Headhunters, i da li je ekipa još uvek aktivna?
J.M.: Bilo je to početkom 80-ih, kada je bilo moderno da svaka navijačka ekipa ima naziv. Stvarno nemam pojma ko je Chelsea nazvao Headhunters. Da budem iskren, mislim da nijedan navijač Chelsea neće reći: "Ja sam Headhunter", već: "Ja sam Chelsea". Taj naziv se pročuo zahvaljujući medijima. Na drugi deo pitanja ne bih mogao precizno da odgovorim pošto sam skoro četiri godine proveo u zatvoru. Znam da se na prošlogodišnjoj utakmici protiv Leedsa okupila odlična ekipa. I navijači Leedsa su došli u zavidnom broju - bilo je svašta. Svaka navijačka ekipa u Engleskoj je aktivna. Neki manje, neki više, ali to će uvek biti tako.

CKM: Kojih pet protivničkih navijačkih grupa najviše poštuješ?
J.M.: Tottenham i West Ham su tokom 80-ih bili veoma jaki i organizovani, kao i Millwall. Oni će uvek imati dobru reputaciju. Pre nekoliko godina, kada su igrali protiv Birminghama, nacionalna televizija je prikazala snimak čoveka od skoro 60 godina kako se zaleće i nogom udara policijskog konja, a potom i Millwallovog klinca od 14 godina koji baca ciglu na pandure. Za takve stvari stvarno treba biti lud. Millwall je uvek imao takvih likova. Sa severa bih izdvojio Middlesbrough i Wolverhampton. Naravno, ovo je pet ekipa sa kojima je Chelsea imao najviše obračuna, i koje sam video na delu.

CKM:Koliko pratiš modu? Šta voliš da kupiš od odeće, a šta nikada ne bi obukao?
J.M.: Kao klinac voleo sam da imam trendi majicu, jaknu ili patike. Laže onaj ko kaže da ga moda ne zanima, samo što je svako u nekom svom fazonu. Danas najviše kupujem Bossovu, Pradinu i Armanijevu garderobu, ali najdraže su mi stare Levi's farke, koledžice, Fred Perry majice i Harringtonka. Ta moda me podseća na lepa, stara vremena. Tada sam nosio i Lacostine stvari, Lyle and Scott, Fila... Fajerku ili kombat jaknu nikad nisam voleo. Moj dobar prijatelj sa Chelsea Hicky (Steven Hickmott, jedan od najvatrenijih i najluđih vođa Chelsea Headhuntersa) ni danas ne skida tu jaknu. Kada ga vidim u njoj i starim martinama, uhvatim se za glavu. Čovek je definitivno ostao u osamdesetim.

CKM: Kog igrača/trenera nikada nisi voleo?
J.M.:Najomraženiji igrač?! Maradona, naravno. Bio je veliki igrač, to niko ne može da ospori, ali mislim da je veliko govno. Dao nam je gol rukom, i time Argentincima doneo titulu. Sudija to nije video. Naravno, greške se dešavaju... sve je to fudbal. Ali, zar je moguće da nikad nije rekao: "OK, prevario sam ih, ispao sam đubre, igrao sam rukom, ali šta da radim, niko nije video i mi smo pobedili"?! Kada je reč o trenerima, ne volim Jacka Charltona. On je Englez i igrao je za raprenzetaciju u zlatnom timu iz 1966. Bio je idol jedne generacije, voleli su ga i stari i mladi. I onda, odjednom, postane selektor Republike Irske. Užas! Novinari mu postavljaju pitanja, a on odgovara: "Mi ovo, mi ono". Ej, kako bre "mi", valjda "oni". Pa je l' on Englez ili jebeni Irac? Treba ga obesiti zbog toga što je izdao zemlju!

CKM: Ispričaj nam anegdotu sa nekog gostovanja.
J.M.:U Sunderlandu smo igrali Kup lige. Sećam se, utakmica se igrala uveče, čini mi se da je bila sreda. Nas je gore, na jebeni Kup lige, otišlo deset hiljada. Od Londona ima dosta da se klacka do Sunderlanda. Kada igramo tamo, obično se svi okupimo u Gatesheadu u kojem pijemo do pred početak meča. Gateshead je blizu Sunderlanda. Svi smo se dobro napili još u putu. Kada smo stigli u Gateshead, Odds, jedan od momaka iz ekipe, bio je toliko pijan da je izlazeći iz busa ispao i razbio glavu. Podigli smo ga i vratili u autobus. Ubrzo je zaspao. Dva sata smo pili u Gatesheadu, a potom sa ostalim Chelseavim navijačima krenuli metroom ka stadionu Sunderlanda. Bili smo mladi, ludi, željni frke, a Sunderland je bio idealan sparing partner. Te večeri je bilo nereda i na stadionu i u gradu. Chelsea je izgubio 2:0. Po završetku utakmice, vratili smo se u Gateshead, ušli u bus i krenuli ka Londonu. Na polovini puta Odds se probudio: "Jas, je l' sve OK?", upitao me je. "Naravno", odgovorio sam. "Trebalo bi uskoro da stignemo gore, zar ne?" "Jebote, jedva smo izvukli žive glave, krvi je bilo na sve strane, tukli smo se puna četiri sata, izgubili utakmicu, policija je uhapsila 132 navijača, a ti me pitaš da li stižemo?", odgovorio sam mu. Naravno, ništa mu nije bilo jasno.

CKM: Šta misliš o današnjim stadionima, sa stolicama? Da li fudbal i dalje pripada navijačima?
J.M.:Većina stadiona lepo izgleda, ali šta se to dogodilo?! Ceo život idem na utakmice i sada neko treba da mi zabrani da pušim na tribini. Nema više stare atmosfere, rivalstva, mržnje... A bez toga - fudbal je nula. Nema tradicije! Hoću da odem na utakmicu, da sedim na mokroj betonskoj tribini, zezam se sa drugarima, navijam, skačem. Pre nego što sam otišao u zatvor i dobio zabranu ulaska na stadione, na jednoj utakmici mi prilazi redar i moli me da sednem na svoje mesto. "Slušaj, drugar, platio sam 1.200 funi godišnju propusnicu za Chelsea - ako hoću da dubim na glavi, dubiću!", odgovorio sam mu nimalo prijatnim tonom. Na sadionima više nema radničke klase. Zamenili su ih ušminkani majmuni, turisti sa fotoaparatima, manekeni...

CKM: U tvojoj optužnici se navodi da si bio povezan sa rasističkim i desničarskim organizacijama. Da li je to tačno i koliko je rasizam prisutan na stadionima?
J.M.: Nisam rasista. Družim se sa crncima. Ljudi koji me znaju nisu mogli da veruju da su me optužili za rasizam. Muka mi je kada čujem sranja poput poistovećivanja Combat 18 sa Chelseavim navijačima. To je najveća glupost! Znam momke sa Chelsea koji su bili, možda su još uvek, pripadnici Combat 18, ali to su pojedinci. Fudbalski zvaničnici koji seru kako je engleski fudbal zatrovan rasizmom su idioti koji bi trebalo da skoknu do istočne Evrope i vide desno orjentisane skinheade na tribinama, istaknute zastave i obeležja sa rasističkim oznakama... Tek tad bi mogli da pričaju o rasizmu u Engleskoj. Više puta sam bio u istočnoj Evropi kada je Chelsea igrao tamo i uverio sam se u to. Još jedna stvar koja me nervira je himna. Pogledajte ragbi! Ragbisti uvek ponosno pevaju himnu, imam utisak da hoće da nadglasaju ceo stadion. I navijači je uvek pevaju sa ponosom. A šta reći o fudbalerima? Foliranti, ne znaju jebene reči. Oni ne pevaju himnu. To je neverovatno, ponižavajuće. Uvek kažem - budi ponosan na to ko si i odakle si.

CKM: Koliko godina ti je zabranjen ulazak na stadione?
J.M.:Do sada je najduža zabrana bila 10 godina - ja sam dobio 20. Kada su me pustili iz zatvora, smanjili su mi kaznu na osam godina. To znači da svaki put kada Chelsea ili reprenzetacija igraju preko, moram da odnesem pasoš u policiju pet dana pre utakmice. Na dan prvenstvene utakmice Chelsea takođe moram da se prijavim u najbližoj stanici i potpišem neke papire. Po izlasku iz zatvora, kada sam se prvi put pojavio u policijskoj stanici, jedan pandur je bio oduševljen što me vidi: "Je l' to čuveni Jason Marriner? Ti pratiš Chelsea, zar ne?" "Ne pratim nikoga, majmune, imam zabranu!", odgovorio sam mu. Voleo bih da mogu da se žalim društvu za ljudska prava, ali njih boli ona stvar za navijače. Jedino što mi je krivo jeste to što nas svi tretiraju kao stoku. Gore nego pedofile, seksualne manijake, razbojnike...

CKM: Za svaku veliku huligansku ekipu bili su zaduženi određeni policajci.
J.M.: Svi ti panduri su dvostruke ličnosti. Ne tako davno, okupili smo se u jednom pabu i čekali protivničke navijača. Bilo je to uoči Božića. U pab su ušla dva lika, prišla našem stolu i ostavila čestitku sa natpisom "Svim Headhuntersima srećan Božić, želi policijaska stanica Fulham!" To je bio njihov odgovor na naše razglednice ("Voleli bismo da ste sa nama", "Lepo je odmoriti se od vas"...) koje smo im slali iz mesta u inostranstvu gde je igrao Chelsea ili reprenzetacija. Uoči utakmice protiv Leedsa, kada sam izašao iz zatvora, sedeo sam u pabu sa drugarima - iznenada mi je prišao pandura u civilu. Bio je nov. "Pozdrav, Jason, šta ima, znaš li šta se sprema danas?", upitao me je cinično. "To bih ja trebalo tebe da pitam, to je tvoj posao. Ti si u ovoj priči a ne ja", odgovorio sam mu.

CKM:Kada bi sreo Donala MacIntyrea, šta bi mu rekao?
J.M.: Ništa. Samo bih se nasmejao. Ne mora da se pribojava susreta sa mnom. Ljudi mi često kažu: "Kladim se da bi ga ubio kada bi ga video?!", a ja im odgovorim da me MacIntyre uopšte ne zanima. Ne razmišljam o njemu. Koga zabole za njega? Ako je ponosan na ono što je uradio, njemu na čast.

[Casual]

Football Riots


Polovinom decembra 2003. godine u industrijskom gradu Barnsley gostovao je lokalni rival Sheffield Wednesday, nekada veliki klub, koji se vec drugu sezonu takmici u drugoj diviziji (trecoj ligi). Pošto je rivalitet dva tima veliki a udaljenost izmedu gradova svega dvadesetak kilometara, preko šest hiljada Sheffieldovih navijaca okupiralo je Barnsley. Policija je radi predostrožnosti, pojacana sa dvesta specijalaca, ogranicila radno vreme pabova i lokala u centru grada. Ipak neredi su poceli vec dolaskom prvih Sheffieldovih navijaca. Polupano je nekoliko izloga u blizini stadiona a prva tuca izbila je ispred gostujuceg sektora. Policija je ipak uspevala da situaciju drži pod kontrolom pre utakmice, ali se zato pravi ulicni rat dogodio nekih pola sata po završetku lokalnog derbija, kada je grupa od preko 300 Barnsleyevih huligana (od kojih polovina nije ni bila na stadionu) nasrnula na kolonu Sheffieldovih navijaca koji su išli ka stanici. U opštem haosu nije se znalo ko koga udara, a najdeblji kraj izvukao je cetrdesetšestogodišnji policajac koji je na nosilima hitne pomoci izdahnuo od posledica srcanog udara. Ovaj incident podigao je veliku prašinu na ostrvu. Vec narednog jutra policija je sprovela raciju i privela preko tridest lokalnih huligana za koje se sumnja da su ucestvovali u neredima. Istog popodneva sud u Sheffieldu izrekao je kazne zatvora dvanaestorici huligana Sheffield Uniteda zbog tuce sa gradskim rivalom – Wednesdayem, par nedelja ranije, a sve je uticalo i na sud u Hempshireu koji je ubrzao proces i presudio navijacima Lutona i Watforda koji su se tukli na utakmici izmedu dva tima pre više od godinu dana. Njih cetrnaest je takode završilo iza brave.
Pre par nedelja istog vikenda igrana su tri velika ostrvska derbija: Southampton-Portsmouth, Cardiff-Millwall i Ipswich-Nowich. Policija je izdala jedinstven proglas za sva tri meca: '' Ni jedan gostujuci navijac nece moci da ude u grad osim u aranžmanu oficijalnog kluba navijaca '', preko kojeg opet ne možete dobiti ulaznicu niti mesto u autobusu ako vam dosije nije cist. Blokirane su sve autbuske i železnicke stanice kao i drumski ulazi u gradove odigravanja rizicnih meceva. Tako su vrlo uspešno spreceni najavljivani incidenti.
Krajem oktobra u trecem kolu liga kupa sastali su se londonski rivali Tottenham i West Ham. Domaci tim je otišao dalje posle pobede u produžecima, ali su dešavanja na terenu ostala u senci velikih nereda koje su izazvali navijaci, uglavnom West Hama na svom putu od stanice ka stadionu White Heart Lane. Uporište domacih fanova, pab '' thingyeral '' je potpuno demoliran, kao i još nekoliko lokala u nizu, a jedan navijac Tottenhama je u besvesnom stanju prevežen u bolnicu. Policija je uhapsila cak devedesetsedam navijaca West Hama!
Ovi poslednji incidenti samo govore o tome da su fudbalski huligani i dalje izuzetno aktivni na ostrvu, i demantuju sve laike koji uporno ponavljaju kako su neredi u Engleskoj iscezli uvodenjem zakona o ponašanju na fudbalskim utakmicama.

Još tokom petnaestog i šesnaestog veka fudbal, koji tada nije licio na današnji, je zabranjivan u Londonu, Liverpoolu, Manchesetru i Cambridgeu zbog makljaža izmedu ucesnika samih dogadaja i posmatraca. 1843. godine, dve decenije pre osnivanja lige i fudbalskog saveza, preko dvesta vojnika jedva je izašlo na kraj sa zaracenim stranama Prstona i Sunderlanda.
Prvi incidenti u zvanicnim ligaškim takmicenjima vezuju se za mec Aston Villa - Preston kada je domaca publika prekinula utakmicu uletanjem u teren i napadom na gostujuce igrace. 1905 godine u neredima za vreme lokalnog derbija izmedu Prestona i Blackburna policija je uhapsila više desetina navijaca oba tima medu kojima i sedamdesetjednogodišnju pijanu staricu koja ih je gadala kamenjem.
Prva veca tragedija na stadionima u Engleskoj dogodila se 9. marta 1946. godine na stadionu Boltona kada je zbog gužve pao zid jedne tribine i usmrtio tridesettri gledaoca.
Svi mecevi na kojima su prisustvovali navijaci oba tima ( a retki su oni na kojima gostujucih nije bilo) decenijama su bili puni naboja. Millwall na primer, konstantno ima problema sa svojom publikom. Fudbalski savez je još davne 1920. godine prvi put izrekao zabranu jednom klubu da mora da igra bez prisustva publike zbog nereda njegovih navijaca. Millwall je potom bio kažnjavan i 1934, 1947, 1950, 1978... Oni su prvi na ostrvu morali da postave visoku ogradu koja je razdvajala gledaoce od terena, kada su navijaci prekinuli mec protiv Aston Ville, daleke 1967. godine, i bukvalno lincovali sudiju okrivljujuci ga da je svirao nepostojeci penal za goste. Tih godina na stadion se ulazilo bez kontrole, pretresa, i mogao si slobodno da se šetaš tribinama jer nisu postojale ograde koje su razdvajale istok od severa ili jug od zapada. Tako su navijaci bili izmešani a incidenti su se uglavnom dešavali prilikom postizanja golova, kada bi prvi do tebe skocio da proslavi vodstvo svoga tima a ti ga poklopio šakom preko face.
Pojavom prvih organizovanih odlazaka na gostovanja strasti su se maksimalno uzburkale. Engleska je tokom sedamdesetih podrhtavala od tuca navijaca. Bukvalno se nije moglo zamisliti da neka utakmica, bilo kog ranga, prode bez opšte makljaže navijaca. Navijac Barnsleya i moj prijatelj Boyce sa setom prica o starim vremenima: '' Secam se sezone 1975-76, Barnsley je tada igrao u staroj cetvrtoj ligi a ja sam imao dvanaest godina. Stric i njegovo društvo su poceli da me vode na utakmice. Na gostovanju protiv lokalnog rivala Huddersfielda imali smo karte za domacu tribinu, a ja sam u pocetku mislio da ih je stric greškom kupio. Ipak vec nakon desetak minuta sve mi je bilo jasno kada su se stric i trojica njegovih ortaka pobili sa gomilom domacih ludaka. Nisam mogao da verujem. U istom trenutku sam osecao veliki strah i uzbudenje. Strah ce me ubrzo napustiti, a zamenice ga neopisivo ludilo kojim je bila zaražena vecina mojih vršnjaka. Nije bilo utakmice te sezone na kojoj sam bio a da je prošla bez incidenata. Dve godine kasnije poceo sam na utakmice da idem sa drugarima iz kraja. U sezoni 1980-81. u našem gradu vladalo je opšte ludilo. Barnsley je izborio ulazak u drugu ligu. Svaka utakmica pretvarana je u pravi rat izmedu nas i gostujucih navijaca. West Ham, Portsmouth, Blackburn, Leicester, Bolton, Chelsea, Newcastle, Cardiff,... velike huliganske bande gostovale su Barnsleyu, a mi smo se samo trudili da ih u maniru velikih domacina ugostimo kako dolikuje vodecim huliganskim ekipama u to vreme! ''
Sve te tuce su bile manje više bezazlene dok navijaci nisu poceli da koriste i razna pomagala poput motki, kamenja, lanaca i pre svega noževa. Stanley britva je tih godina bila najomiljenija navijacka alatka. Koliko je navijacko ludilo na ostrvu uzelo maha dovoljno govore i podaci da je iz nedelje u nedelju broj povredenih i uhapšenih navijaca bivao sve veci, a pale su i prev žrtve!
1971. godine u neredima tokom gradskog derbija Celtic – Rangers, poginulo je cak šezdesetšest ljudi, a nekoliko stotina ih je povredeno. Ipak toj nesreci nije dat veliki publicitet, jer je bila lokalnih razmera, a vlada nije želela da samo još više pospešuje mržnju izmedu katolika i protestanata. Vec naredne sezone Glasgow Rangers osvaja evropski kup kupova, a njegovi navijaci luduju Barselonom i tako bivaju prvi na ostrvu zbog kojih ce jednom klubu UEFA izreci jednogodišnju zabranu igranja u evropskim tekmicenjima.
Dve godine kasnije i Tottenham je morao da pauzira godinu dana zbog nereda njegovih navijaca u Roterdamu protiv Fejenorda, a 1977. Manchesterov Red Army sravnio je francuski grad Sent Etjen, da bi klub bio kažnjen samo sa jednom utakmicom igranja 300 km van Manchestera.
Svi dogadaji tokom sedamdesetih bili su uvertira u još žešce i krvavije obracune naredne decenije. Kada je West Ham kao drugoligaš osvojio FA kup fudbalski zvanicnici su se uhvatili za glave. Cekicare ja na svim gostovanjima pratio veliki broj navijaca, a ozloglašeni Inter City Firm samo je potvrdio svoju reputaciju i na kontinetu. U utakmici protiv španske Castille domaca policija imala je pune ruke posla citavih pet dana koliko su West Hamovi huligani divljali ulicama Madrida, pa je revanš u Londonu na Upton Parku odigran bez publike.
1982. godine u svom pohodu na titulu evropskog prvaka i navijaci Aston Ville imali su svoj šou program gde god su se pojavili. Manji incidenti protiv Bajerna u roterdamskom finalu kao i tuca sa policijom u istocnom Berlinu ostali su u senci velikih nereda koje su Englezi napravili u Briselu na utakmici polufinala protiv Anderlehta.
1983. godina pamtice se po rušilackom pohodu Engleza ulicama glavnog grada Luxemburga. Engleska je u odlucujucoj utakmici kvalifikacija za evropsko prvenstvo pobedila, ali joj to nije bilo dovoljno da se plasira na završni turnir pošto je i reprenzetacija Dnaske slavila u Atini. Po završetku utakmice besni navijaci sa ostrva rasturili su sve lokale i prodavnice u užem centru grada, a jedna grupa je cak upala i u staracki dom gde su svoj bes zbog eliminacije iskalili na bespomocnim starcima.
Zbog cestih poseta Engleza Brisel kao da je postao ukleti grad. Vec naredne sezone i Tottenhamovi huligani zadavali su mnogo problema belgijskoj policiji, a svega sedam dana kasnije u finalu kupa šampiona Rim je pretvoren u bojno polje. Navijaci Rome i Liverpoola ganjali su jedni druge sve dok policija nije i poslednjeg Engleza poslala kuci... a potom se dogodio Heysel!

Finale kupa šampiona u maju mesecu 1985. ostace upamceno kao najkrvavije fudbalsko finale, pošto je u okršajima navijaca Liverpoola i Juventusa na samom stadionu, pred TV kamerama, živote izgubilo tridesetdevet navijaca ( ni jedan Englez). Fan Liverpoola Jeff koji je tada imao devetnaest godina poveo je svog starijeg brata od tetke na finale u Brisel: '' Brat mi je bio šizofrenicar i tetka nije htela da ga pusti samog. Platila je put obojici i zamolila me da se ne odvajam od njega. Putovali smo autobusom, a preko kanala ferijem. Sišao sam u bar po pice i dok sam cekao u redu ispred mene su dvojica navijca vodili razgovor. Jedan je cak navijao za Tottenham, ali je pricao kako nece propustiti ni jednu priliku da ode u Brisel i osveti se belgijancima zbog toga što je godinu dana ranije jedan barmen, uoci utakmice Anderleht – Tottenham, iz pištolja ubio navijaca londonskih petlova bez ikakvog povoda. Vec tada mi je bilo jasno da ce u Brisleu biti ludo, ali niko nije mogao very *friendly* personiti šta ce se kasnije dogoditi. Po dolasku u grad culi smo price da je jedna grupa Engleza opljackala nekoliko robnih kuca i zlatara. Italijana je bilo neuporedivo više na ulicama, ali vecih tuca sa njima nije bilo. Ušli smo na stadion dosta ranije. Prostor izmedu nas i navijaca Juventusa, koji je trebao da ostane prazan, bio je pun. U njemu je bilo izmešano i naših i njihovih, ali su vecinu cinili Italijani, kao uostalom i na celom stadionu (od 70.000 više od dve trecine su bili navijaci crno belih). Dvojica Engleza izvedeni su razbijenih glava iz tog sektora u kojem su sitnije carke konstantno trajale. Onda su sa naše tribine poleteli projektili ka Žabarima, i tako je sve pocelo. Ovi su uzvratili, da bi se Englezi potom zaleteli na ogradu koja je pod pritiskom mase pukla. Italijani prestravljeni naletom engleskih huligana, pocinju da beže. Neki su se branili motkama od zastavi. Jedni spas pokušavaju da nadu na terenu, ali u toj jurnjavi i pritiskanju popušta betonska ograda, pa je one u nižim redovima pregazio ljudski stampedo. Bilo je grozno sve to gledati. Ljudi su ležali zgnjeceni ispod ograde. Neki su cak spas pronašli u skaknju preko tribine van stadiona. Policija je sve nemo posmatrala. Potom su poceli neredi na celom stadionu. Besni navijaci Juventusa sa drugih tribina tukli su se sa policijom. Povredenih je bilo na stotine. Ja i brat smo sve vreme posmatrali šta se dešava i sve nam je izgledalo nekako daleko od nas, kao da smo gledali TV prenos. Takve jurnjave i zaletanja jednih navijaca na druge, kao što su na Heyselu Englezi krenuli na Italijane, bile su uobicajena pojava na ostrvskim stadionima. Ne opravdavam nikoga, ali je definitivno da su propust organizatora i policije, koji su dozvolili da se izmešaju suparnicki navijaci, veliki kao i da je iznenadujuci strah i panika brojnijih navijaca Juventusa ucinili svoje. Nisam mogao da verujem da su nakon svega što se desilo zvanicnici UEFA dozvolili da se utakmica odigra. Juventus je pobedio 1-0 golom iz penala, nakon prekršaja koji je napravljen bar pet metara izvan šesnaesterca. ''
Samo par nedelja pre tragedije na Heyselu na stadionu Bradford Citya došlo je do velikog požara. Od bacenog opuška zapalila se stara drvena tribina. Nastardalo je pedesetšest domacih navijaca. U istoj sezoni na utakmici Luton – Millwall, koju je nacionalna TV direktno prenosila, gostujuci navijaci su izlomili na stotine stolica i uleteli u teren. Sukobili su se sa policijom i izašli kao pobednici, isteravši sa stadiona sva uniformisana lica. Velika tuca izbila je i izmedu navijaca Birminghama i Leedsa u kojoj je jedno lice izgubilo život. Sva ova dešavanja uticala su da reaguje britanska vlada. Uvedene su rigorozne mere za navijace a UEFA je, zbog tragedije na Heyselu, engleskim klubovima izrekla petogodišnju zabranu igaranja u evropskim kupovima. Gazda Chelsea je cak uveo i elektricnu ogradu kako bi zaustavio huligane u slucaju da krenu u teren, ali je ona ipak vrlo brzo morala da bude skinuta zbog bojazni da bi i neko nevin mogao da nastrada. Narednih nekoliko godina policija je hapsila navijace ne pitajuci koliko je ko bio kriv! Rasformirane su mnoge huliganske ekipe, poput Chelsea Headhuntersa, West Hamovog ICFa, Leedsovog Sevice Crewa, Manchester Cityevih Guvnorsa..., a vode su završile iza rešetaka. Sve te mere uticale su da se na utakmicama bitno smanji broj gledalaca. Stadioni su postali bezbedni, a navijacke aktivnosti su se prenele na ulice. 1986. godine manja grupa navijaca West Hama sukobila se sa Manchester Unitedovim navijacima na feribotu koji je iz Engleske išao za Holandiju gde su oba tima igrala prijateljske utakmice. Sukob je bio toliko žestok da je kapetan broda bio primoran da se vrati u polaznu luku. Kada su policajci ušli na brod prosto nisu mogli da veruju da niko nije nastradao, pošto je krvi bilo na sve starne, a povredeni navijaci su ležali na svakom koraku.
Maja meseca 1988. godine Chelsea je na svom stadionu igrao odlucujucu utakmicu za prvoligaški status sa Middlesbroughom. Gosti su pobedili sa 2–1 poslavši tako londonski tim u drugu ligu. Poslednji sudijski zvižduk bio je znak za navijace Chelsea da preko terena krenu ka gostujucoj tribini. Usledilo je polusatno gadanje dve grupe navijaca svim i svacim. Dvadesetdva lica su povredena (medu kojima i dva policajca), a preko sto ih je uhapšeno. Iste godine na Wembleyu u prijateljskoj utakmici su se sastale reprenzetacije Engleske i Škotske. Neredi u kojima je povredeno preko devedeset navijaca trajali su citav dan a broj uhapšenih bio je dvostruko veci. Najveca tragedija dogodila se po povratku škotskih navijaca kada je jedan pijani navijac ispao iz voza i poginuo. U septembru mesecu tukli su se navijaci Stockporta i Burnleya a kada je došla policija, zaracene strane su se udržile protiv nje. Od ukupno dvadesetšest povredenih samo trojica su bili navijaci.
15. aprila 1989. godine, dogodila se najveca tragedija na engleskim stadionima. Utakmica polufinala FA kupa Liverpool - Nottingham Forest prekinuta je kada je na tribini sa navijacima Liverpoola došlo do pravog masakra. Veliki broj navijaca došao je bez karata stvorivši gužvu na ulazu. Policija je pokušavala da uspostavi red ispred stadiona ali su navijaci navaljivali da udu kako ne bi propustili pocetak utakmice. Masa je pocela da se stiska ka ulaznim kapijama, i u tom trenutku policija pravi najvecu grešku. Otvaraju se široka izlazna vrata kroz koja su navijaci nagrnuli i u stampedu zgazili pred sobom stotine drugih potisnuvši donje redove ka ogradi. Devedesetpet navijaca Liverpoola nastardalo je tog dana na stadionu Hillsborough u Sheffieldu.
Ponovo je reagovala vlada uklanjanjem visokih ograda koje su delile publiku od terena, ali i uvodenjem zakona u kojem je tacno navedeno kakva kazna ocekuje navijaca koji kroci na teren. U borbu protiv huligana zajedno su krenuli i klubovi. Ulaznice su iz sezone u sezonu bivale sve skuplje. Pretplatnu kartu danas ne može da kupi niko ko ima dosije u policiji, a za odlazak na gostovanja prvenstvo pri kupovini ulaznica opet imaju provereni clanovi klubova i vlasnici pretplatnih karata. Zbog svih tih mera, veliki broj navijaca kojima je skupo da potroše po pedeset funti za ulaznicu i par pinti piva, okrenuli su se malim lokalnim timovima. Prilikom posete Engleskoj pricao sam o ovome sa Andrewom iz Durhama, navijacem Newcastlea: '' Ja naravno navijam za Newcastle, ali jako teško uspevam da nabavim kartu za St. James Park. Imao sam porodicnih problema kada sam otkazao svoju pretplatnu kartu pre sedam godina. Danas i da hocu da je ponovo uzmem ne bi došao na red, a i nemam toliko para. Nije mi preostalo ništa drugo nego da pocnem da redovno pratim lokalni amaterski tim Tow Law F.C. U ekipi nas ima cetrdesetak, redovni smo na svim utakmicama. Vecina nas smo navijaci Newcastlea. Njih nekoliko je dobilo doživotne zabrane odlaska na St. James Park zbog huliganstva. Na utakmicama nižih liga (od konferencije naniže) lakše dolazi do kontakta sa protivnickim navijacima. Nema policije, nema kamera, nema numerisanih karata i ostalih sranja kao na utakmicama Premijer lige. Pre dve sezone igrali smo protiv Bedlington Terriersa sa kojima je došlo preko sto navijaca. Jedan deo njihove ekipe navija Middlesbrough, naše smrtne neprijatelje. Tuca koja je izbila na parkingu ispred stadiona podsetila nas je sve na stara dobra vremena! '' završio je svoju pricu Simon pokazavši mi vizit kartu na kojoj pored onog uobicajenog '' cestitamo dobili ste batina od Tow Law huligana '' u potpisu stoji '' Tow Law Misfits – podgrupa Newcastleovih Gremilina. ''

Ipak i pored svih mera prdostrožnosti i rigoroznog zakona strasti su se pocetkom devedestih samo malo primirile. 1993. godine u kvalifikacijama za odlazak na svetsko prvenstvo u Ameriku Engleska je poražena u Holandiji, a navijaci sa ostrva su tri dana pravili nerede u raznim gradovima. Blizu hiljadu ih je uhapšeno a preko cetiristotine deportovano. Do tuce izmedu huligana i policije došlo je cak i u aerodromskoj zgradi. Naredne godine Millwall je igrao baraž protiv Derby Countya za ulazak u najviši rang. Mnogi navijaci i danas veruju da je Derby morao da dobije tu utakmicu jer fudbalska javnost jednostavno ne želi Millwall i njegove navijace u premijer ligi. Poraz Millwalla propracen je neredima na i oko stadiona uz veliki broj povredenih i uhapšenih. U narednoj sezoni Millwall je gostovao na Stamford Bridgeu u FA kupu i uspeo da iz daljeg takmicenja izbaci favorizovani Chelsea. Konjica je morala da interveniše na samom stadionu i potisne domace huligane ka svojoj tribini nakon njihovog pokušaja da se domognu Millwallovih navijaca.
Prijateljska utakmici izmedu Irske i Engleske odigrana 1995. godine u Dublinu prekinuta je u dvadesetsedmom minutu nakon vodstva domace reprenzetacije pošto su engleski navijaci poceli da lome stolice i bacaju ih na Irce koji su se nalazili na sektoru ispod njih. Jedan stariji navijac je preminuo od posledica srcanog udara, a preko pedeset ih je povredeno kao i desetak policajaca. Incidenti su poceli još u ranim jutarnjim satima dolaskom u Dublin prve grupe engleskih huligana, nastavljeni su na stadionu vec pri izlasku ekipa na teren kada su Englezi zviždanjem propratili intoniranje irske himne. Policija je uz krajnje napore nekoliko sati nakon utakmice konacno mogla da odahne kada je i poslednji Englez napustio Irsku. U polufinalu kupa iste sezone koje je igrano u Birminghamu došlo je do velike tuce izmedu navijaca Manchester Uniteda i Crystal Palacea, na parkingu nedaleko od Villa Parka. Tuklo se preko trista ljudi, bilo je mnogo krvi, a kada je policija stigla pobegao je samo onaj ko je mogao da stoji na nogama. Tridesetpetogodišnji navijac Palacea Paul Nixon pao je pod tockove jednog automobila i poginuo.
Neredi na Trafalglaru posle poraza od Nemacke u polufinalu evropskog prvenstva 1996, pa sa Italijanskim navijacima i policijom u Rimu, tuce sa arapskim življem u Marseju na svetskom prvenstvu dve godine kasnije, pa sa Nemcima u belgijskom gradu Šarloa i policijom u Briselu 2000, pogibija dvojice navijaca Leedsa u Istambulu, pravi ulicni rat u Kopenhagenu pre finala kupa kupova izmedu navijaca Galatasaraja i Arsenala, tuca sa policijom na stadionu u Bratislavi i mnogi drugi incidenti svima su i dalje u secanju. Momci obuceni po poslednjoj modi u skupocenoj odeci sa Burberry ili Aquascutum kacketima i dalje haraju ostrvskim stadionima svesni kazni koje ih cekaju u slucaju da budu uhapšeni. Tuce se zakazuju mobilnim telefonima na mestima udaljenim od ociju javnosti i policije. Stare ekipe se ponovo okupljaju što dokazuje i reaktiviranje stare garde West Hamovog Inter City Firma. Na BK televiziji u direktnom prenosu prošle sezone imali smo priliku da vidimo rat na tribinama izmedu lokalnih rivala na utakmici Aston Villa – Birmingham, a prašina koja se podigla posle nereda na utakmicama Cardiff – Leeds, Engleska – Turska, Ajax - Celtic kao i u baražu za ulazak u premijer ligu Millwall – Birmingham , odnosno kavlifikacijama za odlazak na prvenstvo u Japan u Minhenu izmedu Nemaca i Engleza još uvek se nije stišala. Stoga ne cudi što se fudbalska javnost Engleske kao i UEFA vec hvataju za glavu nakon izvlacenja kvalifikacionih grupa za odlazak na svetsko prvenstvo u Nemacku 2006. Naime Engleze ocekuju po dva meca sa: Severnom Irskom (može li neko da zamisli koliko ce Engleza promarširati Belfastom? ), Velsom ( Cardiffov Soul Crew ne može da doceka dolazak engleskih huligana u njihov grad), Poljskom ( ciji su navijaci možda i najludi na kontinentu i kod kojih se u gostima vec godinama niko nije lepo proveo, a i sami Englezi još uvek pamte poslednji odlazak u Poljsku pre par godina), a ni gostovanja u Becu odnosno Azerbejdžanu nece biti ni malo naivna.

[Maj 25]

Ima CKM dobre chlanke o navijachima. U ovom broju ima odlichan tekst o West Ham-u i Inter City Crew-u.
Poslastica za sve koji vole hool literaturu...

[маникомио]

Ima CKM dobre chlanke o navijachima. U ovom broju ima odlichan tekst o West Ham-u i Inter City Crew-u.
Poslastica za sve koji vole hool literaturu...

Inter City Firm(ICF)

[Maj 25]

Pardon, ne znam shta mi bi da napishem "crew"

[warsaw]

Koji protivnički navijači su bili najluđi?
J.M.: Poljaci. Ljudi iz istočnoevropskih zemalja su ludi. Oni su petnaestak godina iza nas, ali uvek žele naš skalp pošto smo "uveli" nasilje na fudbalske stadione. Engleska je 1993. igrala u Poznanju. Sećam se, spavao sam u hotelskoj sobi kada je uleteo jedan moj prijatelj: "Dole su, dole su!", povikao je. "Ko bre? Ko je dole?", upitao sam ga, još uvek pospan. "Poljaci. Ima ih nekoliko stotina. Znaju da smo ovde. Čekaju nas", odgovorio je. "Jebote, nemoguće. Pa tek je pola devet ujutro", pomislio sam, ustao iz kreveta i pogledao kroz prozor. Imao sam šta da vidim - oko 150 Poljaka je stajalo ispred hotela. "OK, ustajmo iz kreveta i ajmo dole na jutarnju gimnastiku!" Za nekoliko minuta smo se svi razbudili, sišli dole, pokupili momke koji su bili u baru i na doručku, izašli napolje i razjurili pijane Poljake. Naravno, čitavog dana je bilo nereda.

Inace utakmica je bila u Hozovu{na Sleziji},ne u Poznanju, toga dana su stvarno bili ultra'neredi kako Poljaci vs Englezi tako i Poljaci vs Poljaci,1.je i izgubio zivot navijac Pogonja iz Scecina od Cracovie Krakow uz "tradicijonalno"bodenje...

[warsaw]

Sto se tice c18 i HH i dan danas su activni,"neki"cak i posecuju "neke"istocnoevropske gradove tako da su dobro obavesteni o navijackim desavanjima na "istoku"i pod jakim utiscima tamosnjih desavanja...

[North_RS]

Ima CKM dobre chlanke o navijachima. U ovom broju ima odlichan tekst o West Ham-u i Inter City Crew-u.
Poslastica za sve koji vole hool literaturu...

Clanci o navijacima su izlazi u prvim brojevima, secam se da je bilo odlicni navijacki prica. Derbi Seltic-Rendzers je po meni bila odlicna prica o odnosima katolika i protestanata, zatim prica o skotskoj navijackoj sceni je u nekoliko brojeva izlazila( u nastavcima), prica o navijacima Aberdeena, Motherwella, Hearts, Hibernian.

[Mikelandjelo]

Zanimljiva je priča o makljaži između West Ham-ovih ICF i Manchesterovih navijača koja je trajala satima... :boks :jebanje :batine

[Casual]

R A N G E R S – C E L T I C


Rangers F.C.
osnovan 1873. godine
stadion: Ibrox Stadium kapaciteta 50.444 sedecih mesta
klupska boja: kraljevsko plava
najuspešniji klub na svetu po broju osvojenih titula državnog prvaka – 50 puta prvaci Škotske!
evropski trofej: 1972. osvajaci evropskog kupa pobednika kupova.
rekordna poseta: 118.567 gledalaca u derbiju protiv Celtica 02. januara 1939. godine

Celtic F.C.
osnovan 1888. godine
stadion: Celtic Park kapaciteta 60.355 sedecih mesta
klupska boja: zeleno-bela
titule: 39 puta prvak Škotske (racunajuci i ovu sezonu)
evrospki trofej: 1967. prvaci Evrope (Celtic je prvi britanski klub koji je osvojio kup evropskih šampiona)
rekordna poseta: 92.000 gledalaca protiv Rangersa 01.januara 1938. godine

Malo je gradova na svetu koji se mogu pohvaliti fudbalskim vecitim derbijem. Kad kažemo veciti derbi tu pre svega mislimo na tradicionalne susrete dva trofejna tima iz istog grada. Kod nas je to mec izmedu Partizana i Zvezde. Kada se igra veciti derbi, tog dana zaboravljaju se sva prijateljstva, neprijatni ste prema roditeljima, devojci, ženi, a pobeda protiv najomraženijeg rivala vecini navijaca bitnija je cak i od osvajanja titule. Cesto se i neuspešna sezona spašava baš pobedom protiv gradskog rivala. Tog dana vam se u stomaku nešto stisne, ruke vam se znoje, i nervozniji ste nego obicno. Nije vam do jela, ma nije vam nidocega! Najgore je kad utakmica pocinje kasnije ( pet, šest popodne), a vi se zbog nervoze probudite, ako ste uopšte mogli da spavate, ranije. Pa onda vrtite film u glavi jel' derbi vec odigran ili ste to samo sanjali? I šta onda raditi ceo dan do pocetka? Naravno ništa! Grizete nokte, i gledate svakih pet minuta na sat. Ta utakmica bez obzira na njenu važnost je uvek najvažnija. Ne trebaju vam ni titule, ni kupovi, ni ucešca u evropskim takmicenjima, samo da pobedite vecitog rivala. Ipak beogradski veciti derbi ima i tu car da gotovo uvek direktno odlucuje o šampionu! U Španiji se recimo veca tenzija diže kada se sastaju Real i Barsa, nego u okršajima gradskih rivala Madrida (Real- Atletiko) i Barselone (Barsa-Espanjol). U Engleskoj, derbi mecevi u Londonu (Arsenal-Tottenham, Millwall-West Ham...), Manchesteru (United-City), Liverpoolu (Liverpool-Everton) ili Birminghamu (Villa-Birmingham) uvek predstavljaju meceve koji se jednostavno moraju dobiti, ali je ipak susret izmedu Manchester Uniteda i Liverpoola (u poslednjih par sezona Manchestera i Arsenala) tradicionalno okršaj dva najbolja i najtrofejnija kluba koji je cesto direktno odlucivao o prvaku.
Italija može da se pohvali sa nekoliko izuzetno zanimljivih gradskih derbija. Tu pre svih mislimo na susrete izmedu Rome i Lazia kao i Intera i Milana. Osim ova dva duela, veciti derbiji se igraju i u Torinu odnosno Ðenovi, ali su utakmice u kojima se na primer Juventus srece sa Interom, Milanom ili Romom ipak mnogo zanimljiviji (iz fudbalskog, ne navijackog ugla) i rezultatski bitniji od meceva protiv gradskog rivala Torina koji je trenutno drugoligaš.
Južno od nas, u Atini mobilišu se sve raspoložive policijske i vojne snage kako bi mec izmedu Olimpijakosa i Panatenaikosa protekao bez incidenata (što je gotovo nemoguce), a slicna situacija je i u Istanbulu prilikom susreta Fenerbahcea, Galatasaraja i Bešiktaša.

Jedan duel vecitih gradskih rivala ipak odskace od drugih. U njemu je tenzija mnogo veca nego bilo gde drugo i on gotovo uvek direktno odlucuje prvaka ili osvajaca kupa. Taj mec nije samo okršaj dva tima i dve armije navijaca, vec je rec o rivalitetu sa mnogo dubljom pozadinom, okršaju dve religije. Naravno rec je o mecevima dva najuspešnija škotska tima Celtica i Rangersa.
Šta reci o škotskom fudbalu? Prosecan ili cak i ispod evropskog proseka! Fudbal je jedna od nekoliko životnih stvari koje se u Škotskoj odvijaju nezavisno od Engleza. Dok se Englezi smatraju osnivacima modernog fudbala, Škoti su ti koji su mnogo doprineli njegovom usavršavanju, pogotovu u njegovoj ranoj fazi. Škotska fudbalska asocijacija osnovana je daleke 1873. godine, a vec naredne odigrano je i prvo kup takmicenje. Tek nekoliko timova iz tog vremena postoje i danas, dok su se mnogi ugasili nakon svega par godina (poput Third Larnaka i Vale Of Levena). Profesionalna liga pocela je da se igra na severu Velike Britanije 1893. a prvu titulu, ispred nosa gradskom rivalu Rangersu, osvojio je Celtic. Od tada pa do danas, veliki dvojac iz Glasgowa osvojio je preko 85 posto titula. Ostali škotski klubovi gotovo da nemaju šta da traže u zajednickoj ligi sa Celticom i Rangersom, pa je u nekoliko navrata predlagano njihovo premeštanje u premijer ligu Engleske. Oba kluba su uveliko prerasla takmicenje u svojoj ligi, i daleko su odmakla od ostalih kako po broju navijaca tako i po organizaciji, finansijama i igarackom kadru. Trebalo bi da se desi pravo cudo pa da se neki treci tim ozbiljno umeša u borbu za titulu, ili da bar razdvoji vecite rivale na vrhu tabele. Tokom celog prošlog veka samo petnaest puta prvak Škotske nije bio jedan od dva glasgowska tima, a poslednji put nekom drugom klubu je pošlo za rukom da osvoji titulu 1985. godine kada je prvak bio Aberdeen na celu sa Alexom Fergusonom. Ipak za sada je sve ostalo samo na predlozima i željama malih timova i velikih sponzora , tako da od selidbe vecitih rivala u Englesku gotovo sigurno nece biti ništa.
Kada je osnovan Rangers nije ispoljavao interesovanje za religiju, i nije se naglašavalo da su oni protestanski klub. Tek petnaest godina kasnije, osnivanjem Celtica, Glasgow se podelio na protestante i katolike, odosno na Rangers i Celtic. Doseljenici iz Irske, katolici koji su tada u gradu cinili manjinu okupili su se oko svoje irske trobojke, osnovali svoj fudbalski klub i dali mu svoje zeleno-bele boje. Veza izmedu kluba, navijaca i katolicke crkve od samog pocetka bila je vrlo jaka.
Od tada je stvoreno nepisano pravilo u protestantskom Rangersu da ni jedan katolik ne može da obuce plavi dres, niti da bude zaposlen na bilo kojoj funkciji u klubu. Ubrzo su derbi mecevi u Glasgowu postali poznati pod nazivom ''The Old Firm'', što bi u bukvalnom prevodu znacilo staro a jako. To su utakmice koje se od nastanka oba tima igraju svake sezone, u poslednje vreme zbog sistema takmicenja minimum cetiri puta, u igri je velika lova a stadioni su uvek unapred rasprodati.
Mnogo pre pojave prvih huligana na ostrvskim stadionima ''The Old Firm'' mecevi obilovali su neredima. Odlazak na utakmicu za navijace oba tima, poreden je sa odlaskom u verski rat. Ceo grad je u to vreme bio podeljen. Istocni kraj je bio naselejn katolicima, navijacima Celtica, dok su ostatak Glasgowa cinili protestanti. 1921. za vreme jednog derbija srušila se drvena tribina. Dvadesetšestoro ljudi je nastaradalo, a preko sto ih je bilo povredeno. Pedeset godina kasnije dogodila se i najveca tragedija na stadionima u Škotskoj. Po završetku utakmice Celtic-Rangers, pod pritiskom mase srušile su se stepenice. Šezdesetšest navijaca izgubilo je život, a skoro stopedeset ih je zadobilo povrede. Tokom derbija 1975. godine dvojica navijaca su poginula, a još devetorica ih je izbodena noževima. Jednom fanu lekari su jedva uspeli da zakrpe ruku koja je na par mesta bila isecena sekirom. Još tridesetpet navijaca oba tima tog dana je zadržano na bolnickom lecenju. Nakon serije incidenata sve je kulminiralo na derbiju u finalu kupa 1980. kada je utakmica zbog opšte tuce na tribinama jedva privedena kraju. I pored velikog pritiska fudbalskog saveza Rangers i dalje nije pomišljao da u svoje redove dovede katolickog igraca, dok je Celtic, u kojem je oduvek bilo protestanata,(u Celticu je igrao protestant Bertie Peathingy, za kojeg se pricalo da je cak bio ekstremni clan poretka protestantskih oranžista), odbio da sa stadiona ukloni zastavu Irske.
II deo :

1989. trener Rangersa, legendarni Graeme Souness dao je šokantnu izjavu na pres konferenciji da ga iskljucivo zanimaju uspeh tima i kvalitet fudbalera a ne njihova verska pripadnost. Istog dana promovisao je novo pojacanje, katolika Maurice Johnstona, bivšeg heroja sa Celtic Parka. Koliko ga je javnost podržala i prozvala mirotvorcem, toliko su se na njega obrušili najtvrdokorniji Rangersovi navijaci, koji se nikako nisu mirili sa cinjenicom da ce omraženi Mo Johnston, koji se cak pred njima prekrstio (protestanti se nikada ne krste) dok je napuštao teren kada mu je u jednom derbiju 1986. sudija pokazao crveni karton, nositi plavi dres. Mnogi navijaci na Ibroxu jednostavno nisu brojali Moove golove, dok su najekstremniji cak ucutkivali one koji su se radovali njegovim pogocima. Par godina kasnije engleski reprenzetativac Mark Hateley takode nije naišao na dobrodošlicu Rangersovih fanova, pošto ni sami nisu bili sigurni da li je katolik ili protestant. Hateley je ustvari bio oženjen katolkinjom što je navijacima bilo nepojmljivo. Slicnu sudbinu doživeo je i Trevor Francis za kojeg se pricalo da je decu upisao u katolicku školu, a zvižducima sa tribina pozdravljan je i protestant Mark Falco pošto je imao obicaj da se krsti.
Danas je situacija u samom gradu mnogo izmenjena. Veliki broj katolika su advokati, sudije, lekari, što je pre pedesteak godina bilo nezamislivo. Katolici i prtotestanti žive jedan pored drugog i mržnja više nije toliko izražena, mada se svi dobri komšijski odnosi zaboravljaju na dan utakmice. Igraci oba kluba kao i svo osoblje upoznato je sa pravilima ponašanja dok traje mec. Tako je recimo direktor Rangersa bio primoran da podnese ostavku nakon što su ga kamere snimile dok je proslavljajuci osvojen kup pevao sa navijacima anti-katolicku pesmu. Polovinom devedestih u plavom dresu igrao je i uvek incidentni Englez Paul Gascoigne koji je jednom prilikom simulirao sviranje frule (tradicionalan instrument oranžista) pred navijacima Celtica. Usledile su kazne popularnom fudbaleru, ali on kao i u mnogim slucajevima pre toga, nije mnogo mario, pa je slican gest ponovio i nekoliko godina kasnije kao igrac Middlesbrougha. U prijateljskoj utakmici njegov tadašnji tim sastao se sa njegovim bivšim. Ceo stadion mu je skandirao, a navijaci Rangersa su ga pozdravili ovacijama. Pesmom ''Gazza, Gazza lets play the flute'' zamolili su ga da im još jednom odsvira frulu što je ovaj naravno i ucinio.
''The Old Firm'' derbi podelio je Škote širom sveta, od Amerike do Južne Afrike, ali je situacija najkomplikovanija ipak u Alsteru ili Severnoj Irskoj. Nositi dres bilo kog kluba na ulicama Belfasta smatra se provokacijom i više je nego opasno, a cak se dešavalo i da policija zaustavi i legitimiše one koji su bili odeveni u klupske boje. Kako je žiteljima glavnog grada Severne Irske vec preko glave verske netrpeljivosti, i jedni i drugi su se dozvali pameti, pa radije ne nose plave odnosno zeleno bele dresove. Mnogi od njih zajedno rade i izbegavaju svaku pricu o tome ko je ko, o cemu dovoljno govori i poznata fraza: ''šta god da si rekao, nisam te cuo''.
Tokom sed**naestog veka protestanti su se iz Cromwellove Engleske doselili u irsku oblast Ulster, danas poznatu pod nazivom Severna Irska, i sebi prisvojili najplodnije zemljište, nametnuvši pri tom starosedeocima svoje zakone i pravila ponašanja. Tek tada su Irci poceli da se organizuju, jer nikako nisu želeli da se njihovom zemljom upravlja iz Londona.
Krajem devetnaestog i tokom prve polovine dvadesetog veka i Belfast je imao svoju imitaciju ''The Old Firm'' derbija. 1891. godine osnovan je Belfast Celtic, po uzoru na klub iz Glasgowa. Mecevi protiv protestantskih ekipa bili su ništa manje žestoki nego u Škotskoj, a 1940. utakmica sa Linfieldom bila je prekinuta zbog pucnjave. Devet godina kasnije nakon opšte tuce navijaca i igraca oba tima, bilo je dosta povredenih na obe strane a najgore je prošao jedan fubaler Linfielda kojem je slomljena noga. Ubrzo nakon tih incidenata Belfast Celtic je prestao da postoji, a katolici su poceli da prate mali klub iz komšiluka Cliftonvilleu.
Ipak oba kluba iz Belfasta su previše mala, tako da su svi navijaci okrenuti vecitim rivalima iz Glasgowa. Upravo navijaci Celtica i Rangersa iz Severne Irske smatraju se najvernijim u Britaniji. Više od osamdeset procenata ih ide na svaku utakmicu svojih klubova. Katolici iz Belfasta koji odlaze na utakmice Celtica su uglavnom Sinn Feinovo glasacko telo, a pedeset posto ih nema stalan posao. Posebno zanimljivi su odlasci na derbi meceve kada navijaci dva tima obavezno putuju odvojenim brodovima. ''Celtic je Irski klub koji igra u stranoj ligi, što je cudno.'' rekao je jednom prilikom Paul Hamill, Celticovac iz Belfasta i dodao: ''U Severnoj Irskoj opredeljuješ se od rodenja za jednu ili drugu starnu. Nema neutralnih. Još od malena rec Celtic mi se uvukla u uši podjednako kao i rec mama ili tata.'' Pošto su navijaci Celtica uglavnom Irci, oni prate Irsku reprenzetaciju. Za reprenzetaciju Škotske mnogo ne mare ni Rangersovi fanovi. Cak postoji prica da su neki slavili kada je njihov idol Paul Gascoigne postigao gol za Englesku protiv Škotske na evropskom prvenstvu.
U poslednjoj deceniji keltska kultura postala je popularna u celoj Evropi. Tradicionalna irska muzika i ples omiljeni su u mnogim zemljama. Najvecu zaslugu što je to i kod nas tako treba pripisati beogradskom bendu Orthodox Celts, koji je za svojih desetak godina postojanja stekao pravu armiju fanova. Prosto je neverovatno koliko se samo mladih ljudi ''navuklo'' na taj irski fazon. Koncerti srpskih Kelta proticu u sjajnoj atmosferi, a publika kao po direktivi obavezno dolazi obucena u Celticov dres, ili neki drugi zeleni odevni predmet. Ipak sumnjamo da je medu fanovima Orthodox Celtsa mnogo onih koji zaista prate škotski fudbal i rezultate Celtica. Sa druge starne i Rangers ima svoje simpatizere u Srbiji, a najbolji primer je registrovan klub navijaca Glasgow Rangersa ''Serbian Loyal RSC'' (www.serbianloyalrsc.com) sa sedištem u Novom Sadu ciji je osnivac Marko, koji je imao tu srecu da 7.marta prisustvuje ''The Old Firm'' derbiju.

III deo :

''Nekoliko puta sam pokušavao da dodem do karte za utakmicu Rangers-Celtic, ali bezuspešno. Nikada pre nisam bio u Škotskoj, pošto je samo putovanje daleko i skupo, pa sam cekao da odem prvom prilikom kada uspem da nabavim kartu za derbi sa Celticom. Rangerse sam gledao nekoliko puta u evropskim kupovima. Poslednji put je to bilo u novembru prošle godine u mecu lige šampiona na gostovanju u Štutgartu. Imam mnoge prijatelje medu Rangersovim navijacima širom ostrva, ali i oni teškom mukom uspevaju da dodu do karata za derbi. Posebno je teško dobiti ulaznicu za gosotvanje na Celtic Parku, pošto prvenstvo pri kupovini imaju vlasnici pretplatnih karata kojih je skoro cetrdeset hiljada, pa potom clanovi kluba, pa tek onda ostali navijaci.''
* Kako ti je pošlo za rukom da se dokopaš dragocenog papirica ovaj put?
''Obratio sam se zvanicnim dopisom fudbalskom klubu Rangers. Pre toga sam izvadio vizu, pošto sam svakako rešio da idem. Bojao sam se da, u slucaju da dobijem kartu, necu imati vremena za vadenje vize, pa sam se osigurao na vreme. Kada mi je mejlom stigla potvrda iz kluba da je moj zahtev prihvacen, nisam mogao da verujem. Bio sam presretan. Cetvorodnevni boravak u Britaniji isplanirao sam u istom momentu. Beograd-London-Liverpool-Glasgow i obrnuto. Malo toga sam uspeo da vidim, ali sam gledao ''The Old Firm'' derbi i stigao da posetim stadion Rangersa.''
* Kakav je osecaj prisustvovati utakmici Celtic-Rangers?
''Bez obzira što smo izgubili utakmicu, celo putovanje i dogadaj pamticu za ceo život. To se jednostavno ne može opisati recima i fotografijama. Ni kamera nije dovoljno. To stvarno treba doživeti.
*Može li se atmosfera sa stadiona porediti sa našim vecitim derbijem?
''Mislim da takav rivalitet ne postoji nigde u svetu. Stadion je bio krcat. Vecinu su naravno cinili domacini, navijaci Celtica. Bilo ih je više od pedeset hiljada. Rangers je dobio svega sedam hiljada karata za ''Southwest Stand'' i ''Lisbon Lions'' tribinu, iako je imao pravo na dvadeset posto od kapaciteta stadiona, koliko se obicno daje gostujucim navijacima u kup utakmicama. Ipak moram da napomenem da su Rangersovi navijaci ocitali Keltima lekciju iz navijanja. I pored poraza na završetku utakmice stadionom se orilo: ''I am Rangers til I die!'' Na ostrvu uglavnom bolju atmosferu prave gostujuci navijaci.
*Da li se Rangers i Celtic stvarno toliko mrze kao što price kažu?
''Mržnja izmedu navijaca dva kluba je veca nego što sam uopšte imao predstavu. Iako je stadion Celtica izlepljen uputstvima i pravilima ponašanja, u kojima se izricito zabranjuje pevanje i skandiranje uvredljivih parola i onih koji imaju versku sadržinu, devedest posto pesama navijaca Rangersa bile su baš takve, mada ni Kelti tu ne zaostaju puno.''
*Da li je bilo incidenata, i kako policija reaguje na sve te pesme i prozivke?
''Do tuce na stadionu gotovo da ne može da dode zbog velikog prisustva redara i policije. Ceo dan, na svakom cošku u gradu prisutne su policijske patrole. Policija je organizovana do savršenstva. Helikopteri kruže non stop, tako da do tuce može eventualno da dode negde daleko od stadiona. Navijaci Rangersa tacno znaju kojim putem mogu da se krecu kada se utakmica igra na stadionu Celtica, i obrnuto. Protivnicke navijace smo prvi put videli na stadionu. Iznenadio sam se ipak da policija nije reagovala ni na jednu provokativnu pesmu, a jedini put su intervenisali kada su jednom navijacu oduzeli zastavu UVF-a (Ulster Volonteer Force – blaži protestantski odgovor na irsku teroristicku organizaciju IRA). Rangersov sektor bio je ukrašen svim mogucim ''zabranjenim'' zastavama. Svi nose ''britanke'' ili zastave Ulstera, odnosno Severne Irske, dok je suprotna strana ukrašena iskljucivo irskim trobojkama. Navijaci Celtica, koji su bili do nas u jednom momentu okrenuli su se ka nama i odgovorili na sve provokacije tako što su se u tišini prekrstili. To je bio signal za Unioniste da odlepe i pocnu da lome stolice. Policija ni tada nije reagovala. Njima je bitno da ne dode do fizickog obracuna i u tome su vrlo uspešni.''
*Da li je u poslednje vreme bilo nereda na utakmicama glasgowskih rivala?
Poslednji ozbiljniji incident na samom stadionu dogodio se pre pet godina kad je Rangers baš u derbiju proslavljao titulu. Utakmica je obilovala neredima. Sudija Hugh Douglas pogoden je tvrdim predmetom u glavu, a tokom svih devedeset minuta policija je hapsila izgrednike. Mnogo ucestaliji ali i brutalniji incidenti dešavaju se nevezano za dan kada se igra derbi. U maju 1995. godine maloletni navijac Celtica vracao se sa utakmice svoga tima protiv Partick Thistlea. Napadnut je dok je prolazio kroz Bridgeton, kraj nedaleko od Celticovog stadiona, ali poznat kao jako uporište navijaca Rangersa. Mladic je preminuo od uboda nožem, a policija je uhapsila ubicu, istaknutog aktivistu protestanskog UVF-a. U martu 1999. godine još jedan navijac Celtica izgubio je život, pošto su mu navijaci Rangersa prerezali grkljan. Momak nije uspeo da nabavi kartu za finale kupa Celtic-Rangers, pa je odlucio da utakmicu odgleda u pabu. Kada je krenuo kuci dvojica Unionista su ga napali i isekli nožem. Umro je na putu za bolnicu pevajuci republikansku himnu ''Fields Of Athenry''. Poslednje ubistvo desilo se pre šest meseci kada se jedan navijac Rangersa vracao kuci preko East Enda, gde je napadnut i izboden nožem na smrt.
*Iz tvoje price zakljucujemo da u Galsgowu postoje kvartovi kroz koje je vrlo opasno prolaziti ako si odeven u klupske boje?
''Park Head je veliki kraj u kojem se nalazi Celticov stadion, ali na svega pet minuta hoda od njega je Duke Street, u kojoj su smešteni lokali i pabovi. Izmedu ostalih tu su Calvay club, Bristol pub i Louden tavern (zvanicno jedan od najboljih klubova u Britaniji) pored kojih ne smeš ni da prodeš ako imaš nešto zeleno na sebi. Celticovi navijaci izbegavaju Duke Street kako znaju i umeju. Nešto slicno je u Belfastu Falls Road, koji se ne preporucuje za šetnju ako si protestant. U Glasgowu postoji i cela ulica sa Celticovim pabovima, ali je ona u samom centru grada, mnogo je prometnija i nije toliko opasna kao Duke Street, koja se nalazi u mracnom i ozloglašenom kvartu.
*Ko ima više navijaca Celtic ili Rangers?
''To je teško odrediti. Celticov stadion je veci za deset hiljada, samim tim oni imaju i deset hiljada pretplatnika više. Ni situacija u Glasgowu više nije kao krajem devetnaestog veka kada su katolici bili u manjini. Tada su se oni naselili u istocni kraj grada, koji je ruku na srce pun neradnika i toliko je prljav i oronuo da izgleda kao grad za sebe. Glasgow je nekada imao preko milion stanovnika, a danas ih je oko sedamsto hiljada. Protestanata je nešto više. Zamislite recimo da u Zagrebu živi cetristo hiljada Hrvata i trista hiljada Srba. U Glasgowu su deca podeljena od momenta kada krecu u školu, jer su katolici još pre osamdeset godina izdejstvovali da se školuju ikljucivo u katolickim školama. Mislim da Celtic ima više navijaca u Evropi jer njih simpatišu svi katolici. U poslednjih nekoliko godina imaju brojnu podršku i u Skandinaviji zbog Švedanina Larsona koji im je najbolji igrac. Ipak pred utakmicu lige šampiona u Minhenu protiv Bayerna Celtic je trebovao deset hiljada karata, od cega je vratio skoro pola. Slicno se nikada ne bi desilo Rangersu, za cija se evropska gostovanja uvek može prodati bar duplo više karata nego što im sleduje. Rangers takode ima klubove navijaca po celom svetu, ali su najorganizovaniji i najbrojniji oni iz Nemacke i Holandije. Znam da i u Srbiji Celtic ima navijace, ali nisam siguran koliko njih baš zanima fudbal. Mislim da su to vecinom samo fanovi Orthodox Celtsa, koji iz fazona nose Celticove šalove i bedževe teroristicke organizacije IRA. Verovatno nemaju pojam o cemu je rec. Nisam baš siguran koliko ih je bilo na utakmici koju je Celtic igrao letos u Budimpešti. Takode bih dodao da se na Celtic lože i hrvatski navijaci, posebno Bad Blue Boys.''
Utakmicu koju je naš sagovornik gledao dobio je Celtic 1-0 golom Larssona i tako se plasirao u polufinale škotskog kupa.
Navijaci Celtica su dakle uglavnom katolici ili ''Tims'' kako ih podrugljivo zovu. Rangers su ''Prods'' -protestanti, Unionisti, lojalisti... Što je interesantno ni jedni ni drugi navijaci nisu huligani i retko izazivaju incidente osim u medusobnim duelima, ali se oni zasnivaju iskljucivo na verskoj osnovi. ''Celtic nema Casulas (huligansku) ekipu. Svi su obuceni u prugaste zeleno bele dresove i trenerke i retko izazivaju nerede. Rangers je vec druga prica, ali i oni dosta zaostaju za huliganima Aberdeena, Motherwella ili Heartsa. Ipak Rangers imaju Casualse, odevene po uzoru na južne komšije. Zovu se Inter City Firm (poput West Hamovih, mada su jedni pokušali da skracenicu ICF proguraju kao Ibrox Casual Firm). Dosta njih nose ''Hackett'' odecu i to prvenstevno kolekciju sa St. George krstom (engleska zastava) na grudima.'' dodaje naš sagovornik.

Celticovi navijaci svake godine polovinom marta slave St. Patricka, dok Rangersovi proslavljaju 12. jul 1690, dan kada je William, Prince of Orange (holandskog porekla) u bici na reci Bojn potukao kralja James Stuarta i njegovu tiransku vlast. Tada je uspostavljena monarhija i parlamentarna vlada. Svakog 12. jula u cast ''slavne revolucije'' organizuju se festivali i tradicionalni marševi oranžista (The Orange Order je irsko protestantsko društvo osnovano 1795.) po gradovima Velike Britanije kao i u mnogim mestima u Evropi.

''Pesme navijaca Celtica su uglavnom irski tradicionali i tek po neka peva o uspesima kluba (osvajanju evropske titule 1967.) ili igracima. Skandira se Celtic, Celtic, pozdravlja se Henrick Larsson, a cesto ceo stadion zapeva i prisvojenu Liverpoolovu himnu ''You'll Never Walk Alone'' ili klupsku ''Heil, Heil The Celts Are Here!''. Kada Kelti skandiraju ''f**k the Queen!'', sa suprotne strane stiže odgovor '' f**k the Pope!'' Rangersove pesme su uglavnom ''sectarian'' ( da ne kažemo sektaške kako bi bilo u bukvalnom prevodu, vec pre religiozne ali ''bolesne'' sadržine i pune mržnje s' osvrtom na prošlost), i osim u par navrata kada se skandira klubu sve ostalo se svodi na prozivanje katolika.''Your moms are stealers, your dads are dealers!'' (vaše majke su lopovi, a vaši ocevi dileri) pevalo je svih sedam hiljada navijaca Rangersa aludirajuci pri tom na prljave poslove kojima su Irci tradicionalno vicni. U nekoliko navrata grmelo je i ''Hello, Hello We Are Billy Boys!'' (Billy Fullerton je bio lokalni mangup, sitni krimos, protestant i naravno navijac Rangersa, cija je banda ''Razor Gang'' žarila i palila Glasgowom tokom dvadesetih godina prošlog veka, mada se na pojedinim mestima srece i verzija po kojoj je Billy asocijacija na nadimak princa Williama). Pesme ''The Sash'' (platnena lenta koju oranžisti nose tokom marševa preko ramena) i ''Derry's Walls'' se pevaju u celosti sa nekoliko strofa. Iz ove druge je cuveni slogan ''No Surrender'' (...and the cry was no surrender; surrender or yell die, die, die; with heart and hand and sword and shield; we'll guard old Derry's walls...). Jedni klicu IRA-i dok ih drugi pljuju i pevaju o UDF-u...sve u svemu preterano i teško razumljivo.'' završava svoju pricu Marko.