CKM : Dnevnik jednog navijača

[Gaga]

Ima CKM dobre chlanke o navijachima. U ovom broju ima odlichan tekst o West Ham-u i Inter City Crew-u.
Poslastica za sve koji vole hool literaturu...

Sto se tice tog teksta nisam nista impresioniran moguce da je to zato sto sam procitao ISPOD CEKICA ... mislim odlican je za vecinu koja predhodno nije citala ili za nekog iz obicnog zivlja ko navijace zamislja kao bandu pokvarenih djanera

[Maj 25]

U novembarskom CKM-u, 5 strana je posveceno opisivanju najjachih grupa iz ex-YU: Delije, Grobari, BBB, Torcida, Horde zla, Manijaci, Red Army, Robijashi, Fukare, Leshinari, Armada, Kohorta, Red Firm i United Force.

[Mikelandjelo]

Odlično su opisane grupe, i po tome se vidi koliko nam nedostaje više jakih navijačkih grupa. Ne kažem da su Kohorta i Fukare neka sila, ali je bar bilo zanimljivije. Danas pravih navijačkih obračuna i nema...

[Majka Mara]

U novembarskom CKM-u, 5 strana je posveceno opisivanju najjachih grupa iz ex-YU: Delije, Grobari, BBB, Torcida, Horde zla, Manijaci, Red Army, Robijashi, Fukare, Leshinari, Armada, Kohorta, Red Firm i United Force.

"Neko će možda reći ua jugonostalgičari, ali voleli bi da vidimo samo jednog navijača koji je proživeo SFRJ fudbalsku ligu, a da mu suze ne krenu na oči. Bila su to vremena kada je jugoslovenski fudbal bio cenjen u svetu. Jaču ligu od te naše imali su Englezi, Italijani, Španci i Nemci i to je to. Kakvi crni Francuzi, Holanđani, Turci, Grci... Panatinaikos je na Marakani primao tri komada, Galatasaraj koji više, a da ne govorimo o Rozenborgu, Celticu, Queens Park Rangersu... U svakom kolu od devet utakmica na bar pet stadiona je bilo preko petnaest hiljada navijača. Skupljale su se sličice fudbalera i timova, i najnormalnije je bilo da se napamet zna sastav Čelika, Rijeke, Slobode... Živelo se od vikenda do vikenda, žurilo se kući na sportske preglede ili ponedeljkom u sedam na "Indirekt", kupovali su se Tempo, SN Revija, kasnije i Sprint. Sedamdesete godine su donele prve masovne odlaske navijača na gostovanja. Tada su u modi bile zastave na drvenim motkama koje su zabranjene tek desetak godina kasnije kada su te motke više služile u premlaćivanju protivničkih navijača nego stvarnoj nameni. U Splitu je uvek bilo užareno, pogotovo u vreme dok je Hajduk igrao na starom stadionu kraj plinare. Poznati po svom vrelom temperamentu, 'ajdukovci su često palili pirotehniku (koja im je uvek bila na dohvat ruke) i stvarali paklenu atmosferu. U Vinkovcima su na protivničke navijače žene bacale saksije sa terasa, a veoma nezgodno je bilo ići i u Rijeku, Zenicu, Prištinu... Sećamo se i invazije navijača sarajevskog Želje na teren stadiona JNA nakon pobede nad crno belima 1972. godine kada su osvojili i jedinu titulu prvaka, kao i veliko slavlje Partizanovaca na terenu u Ljubljani četiri godine kasnije. Potom dolaze osamdesete godine i pravi navijački bum. Sve više mladih ljudi je putovalo širom zemlje i pratilo svoje klubove. Srpski navijači, a tu pre svih mislimo na Zvezdine i Partizanove najviše su se radovali odlascima u Zagreb. To je uvek bilo atraktivno gostovanje koje je važilo za veoma nezgodno, ali sa kojeg se u Beograd uglavnom vraćalo sa oreolom pobednika. Navijači Partizana, koji su se već uveliko zvali Grobari, napravili su lom na železničkoj stanici u Šidu 1984. godine kada su se sukobili sa policijom. Dogodila se potom tragedija na Hejselu, koja je mnogo uticala na dalja dešavanja na navijačkoj sceni ne samo kod nas. Englezi su bili uzor svima. Englezi, pa potom Italijani. Grobari uveliko skandiraju You'll Never Walk Alone, a na svim stadionima vrhunac navijanja nastaje uz pesmu "Here We Go", s' tim što je ona kod nas postala "evri go". Nastaju prve organizovane navijačke grupe, uglavnom stranih naziva i pojavljuju se prve zastave i transparenti: Ultras, Commando, Red Devils, Bad Blue Boys, Front, Armada i mnoge druge. Splitska Torcida je pod tim imenom postojala već punih dvadeset godina (čak se pominje i 1950. kao godina osnivanja), ali se i kod njih pravo, organizovano navijanje počelo dešavati tek tokom osamdesetih.

Redakcija tinejdžerskog časopisa Ćao, krajem osamdesetih pokreće navijački list Ćao Tifo, koji se prodavao u preko trideset hiljada komada.

Grobari, navijači Partizana, ime su dobili od svojih komšija, navijača večitog rivala Crvene Zvezde, koji su ih zbog crne boje na dresu tim imenom prozvali početkom sedamdesetih. Ovi su naravno to ime prihvatili, i od tada ponosno pevaju "mi smo Grobari najjači smo, najjači!" Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina bili su bez premca na ovim prostorima. Dugo vremena su se okupljali na terazijskoj česmi. Jednom prilikom pred utakmicu protiv Hajduka u Splitu, grupa Grobara je iz Beograda ponela registarske tablice i šrafcigere. Veče pre utakmice zamenili su nekoliko tablica, da bi sutradan navijači Hajduka izlupali ta kola, a neka prevrnuli u more... Pamti se i premlaćivanje Hajdukovaca početkom osamdesetih, koji su se jednom prilikom drznuli da u Beograd dođu autobusom na kojem je pisalo Naš Dragi Hajduk (početna slova dovoljno govore), potom divljanje u Vinkovcima i gerilski rat u maksimirskom parku 1983, zatim izazivanje požara i opšteg haosa na utakmici protiv Rome 1988, pa spektakularno navijanje na finalu kupa protiv Veleža 1989. kao i lomljenje reklama i tuča sa policijom na stadionu u Zagrebu godinu dana pre one čuvene neodigrane utakmice između Zvezde i Dinama. Grobari su na utakmici protiv Intera 1990. godine prvi upalili baklje u krug oko terena, na sve četiri tribine, a gostovanje u Milanu bilo je jedno od brojnijih i boljih.

Delije zvanično nastaju na Božić 1989. godine kada su se ujedinile grupe sa severa Marakane predvođene Ultrasima, Red Devilsima i Zulu Warriorsima. Uvek su bili najbrojnija navijačka grupa u ovom delu Evrope. Bez problema su izlazili na kraj sa gotovo svim navijačima sa kojima su se sretali na gostovanjima. Krajem osamdesetih su bili u najvećoj ekspanziji, koja je kulminirala uspehom kluba u kupu evropskih šampiona 1991. Rado se sećaju prebijanja drezdenskih neonacista, kao i gostovanja u Kelnu, Glazgovu, Milanu, Cirihu... U Bariju ih je bilo više desetina hiljada. Osječanima su tih godina pokupili sve važnije transparente, Dinamovcima 1987. veliku šetalicu koju su naredne godine kao trofej raširili na večitom derbiju... Veče pred utakmicu protiv Milana u Beogradu 1988, milicija je provalila u stan jednog od vođa navijača i zaplenila veliku količinu pirotehnike... Ipak jednog gostovanja se uvek rado sećaju, u Viljnusu krajem osamdesetih. Sedmodnevno putovanje do SSSR-a i nazad prevalili su autobusima. Kada su stigli do odredišta u gradu ništa nije radilo, a pošto se u vreme sloma komunizma u SSSR-u slabo šta moglo naći na rafovima u prodavnicama, izgladnele Delije bile su prinuđene da jedu samu vegetu. Jedan lokalni gospodin nudio im je ženu i ćerku na korišćenje u zamenu za flašu rakije. Na proputovanju kroz Poljsku stigli su da se potuku sa lokalnim mangupima u Krakovu, da bi za kraj, pred povratak u Jugoslaviju u centru Budimpešte zaustavili saobraćaj.

Zagrebački Bad Blue Boys zvanično nastaju 1986. godine. Par momaka su pod svežim utiscima hit filma Bad Boys, nazivu samo dodali Blue i tako je nastala najžešća navijačka grupa navijača Dinama. Transparent BBB prvi put se pojavljuje na utakmici protiv Sarajeva. Redovno se odlazi na gostovanja gde je retko kada sve prošlo bez sukoba da li sa protivničkim navijačima ili milicijom (Novi Sad i Banja Luka). Jedno od najboljih izdanja Bad Blue Boys su imali u Bergamu kada su igrali u kupu Uefa protiv Atalante. Iako nisu naleteli na prvu ekipu protivničkih navijača BBB su se potrudili na njihova poseta Italiji ne prođe nezapaženo. Pred kraj osamdesetih aktivno su učestvovali u propagiranju HDZ-a koji im je čak napravio i veliku šetalicu "BBB za HDZ". Pre nastanka Bad Blue Boysa Dinamo je imao publiku a ne navijače.
"Ko ne voli Dinamo sa Save, taj će kući razbijene glave!"

Torcida je bila najbolja vanbeogradska navijačka grupa u SFRJ. Prve narandžaste dimne bombe i baklje još kao deca, videli smo u izveštajima sa utakmica iz Splita. Zbog bačenog suzavca na utakmici kupa Uefa protiv francuskog Olimpika polovinom osmadesetih Hajduk je dobio zabranu učešća u istom takmičenju. Protiv Partizana, u septembru 1990. pri vođstvu crno belih od 2-0 uleteli su na teren i prekinuli meč. Razjurili su igrače, skinuli jugoslovensku trobojku sa jarbola, zapalili je, a potom je ponovo podigli. To je bio definitivni kraj Jugoslavije. Torcidina pesma "ako ne postaneš novi prvak ti..." bila je jedna od najlepših navijačkih pesama u to vreme.
"ko ne voli 'ajduka iz Splita dabogda mu ćaća poma'nita!"

Susreti klubova velike četvorke uvek su bili pravi spektakli, bez obzira da li se igralo u Beogradu, Splitu ili Zagrebu. U drugoj polovini osamdesetih dueli srpskih i hrvatskih klubova dobili su još više na žestini zbog političke tenzije. Dok su Grobari pevali: "Partizan to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se s' njim!", Delije su odgovarale sa "Delije, 'ajmo svi u glas, Slobodan Milošević navija za nas!" U to vreme u Hrvatskoj se uveliko klicalo i pevalo Stipetu Šuvaru, Franji Tuđmanu, HDZ-u... Neredi koji su se dogodili na Maksimiru maja 1990, a u kojima su glavni akteri bili Delije i Bad Blue Boysi, i danas se navode kao jedan od najbitnijih događaja koji su prouzrokovali raspad zemlje. Utakmice Zvezde i Partizana protiv Hajduka i Dinama bile su prepune pesama u kojima je malo šta imalo veze sa klupskom pripadnošću. Hrvati su skoro sve srpske klubove častili skandiranjem "cigani, cigani", dok su im ovi odgovarali psovkama u sličnom fazonu. Kada se u Beogradu otvorio McDonalds, na prvom sledećem gostovanju u Hrvatskoj ponosno se skandiralo: "mi imamo Mekdonalds, Mekdonalds, gde je vama?", a neretko je prozivana i popularna pevačica Tajči.
"Večeras je naše veče, večeras se Sloba / Šuvar / Tuđman peče..." (u zavisnosti ko je peva)
"Zora rudi dan se beli jebaćemo Zagreb celi ili jebo Zvezdu Zagreb celi..." (u zavisnosti ko je peva)
"Mrzim Hajduk i Torcidu, mrzim tebe Marjane, sam sa sekirom u ruci poklaću sve Splićane!"
"Marijana, slatka mala Marijana, tebe ću jebati ja, i Dinama!"

Sarajevo je uz Beograd (neračunajući u par navrata Zagreb i Novi Sad) bio jedini grad koji je u staroj ligi imao gradski derbi. Za nastanak Hordi Zla vezana je jedna anegdota. Naime, navijači Sarajeva do tada poznati po imenu Pitari, na stadionu Koševo bili su smešteni na istočnoj tribini, sve dok na utakmici protiv Zvezde 1987. godine nisu ubacili poskoka u teren. Utakmica je prekinuta, a milicija ih je zbog bezbednosti svih aktera premestila na severnu tribinu, koja je mnogo udaljenija od terena nego istočna. Ubrzo zatim, na derbiju protiv Želje prvi put se pojavljuje zastava Horde Zla. U naredne dve, tri godine Horde Zla su bili pravi hit na navijačkoj sceni. U septembru 1990. u Beogradu su se potukli sa Grobarima, i tom priliko izboli dvojicu navijača Partizana. U sjajnom izdanju su se pretstavili kako u Zagrebu tako i u Novom Sadu, gde su se sukobili sa policijom kada su iziritirani skandiranjem domaćih navijača ("odavde do Irana biće groblje muslimana"), izašli sa tribine i pokušali da se domognu Red Firma. U dobrim odnosima bili sa navijačima banjalučkog Borca. Ženska frakcija se zvala Kraljice Zla! Kao i svi BiH navijači kleli se u Jugu do samog raspada i imali transparent "po nacionalsti Jugosloven".
"Od Vardara pa do Triglava, nema jačih od nas Pitara..."
"Horde Zla, Horde Zla, na motorima, obrezanih kurčeva prave ludila!"

Manijaci, navijači Želje osnovani su u zimu 1987, ali su se prvi put zvanično pojavili u januaru sledeće godine. Ponose se razjurivanjem Hordi Zla ispred robne kuće Sarajka pred derbi 1990, potom paljenjem voza na putu za Beograd koji mesec kasnije, kao i tučom sa Delijama naredne godine ispred Holidej Ina iz koje su izašli kao pobednici. Krajem 1989. godine kao ogranak Manijaka osnovana je grupa Joint Union, koju su činili mahom Željovci odrasli na punku i hard coreu. Istakli se na svetskom prvenstvu u Italiji. Tokom rata poginuo im je vođa Džilda.
Pre nego što je nastala grupa Manijaci, navijači Želje su u velikom broju (preko deset hiljada) došli u Beograd na finale kupa protiv Veleža. Jedan od njihovih navernijih navijača bio je izvesni Stole iz Bora poznat po zastavi Željo/Jugo – voli te Stole iz Bora (u zavisnosti da li je igrao Željo ili reprenzetacija)
"Danas ćemo život dati, Željo mora zaigrati!"
"Sve što želim u ovom trenutku, igraj Željo, igraj i pobedi, za nama će ostati neredi... Veselo nam nekad s' tobom beše, dok je Osim predvodio plave, tad smo bili na vrhuncu slave..."
"Navijam za Želju i koristim drogu, drogiram se neprestano dok ne padnem s' nogu!"

Ovo su samo neke od pesama koje su se mogle čuti na mečevima između Želje i Sarajeva: "U tunelu u sred mraka jebo Pitar Manijaka!", "Slušaj Željo, evo ti ga evo, pa sa njega gledaj Sarajevo!", " Sastali se Pitari na brijegu, pronašli su kurac u snijegu, pa ga pušu, da mu vrate dušu!"

Od ostalih navijačkih grupa u BiH, najbrojniji su bili mostarski Red Army, fanovi Veleža, koji je tokom osamdesetih bio veoma uspešan klub. 1986. godine preko 5 hiljada ih je otišlo u Split, a par meseci kasnije duplo više na finale kupa Maršala Tita u Beograd protiv Dinama. Nakon te utakmice su se prozvali Red Army. Do tada su bili poznati po imenu Crveni Šejtani. Nisu krili svoju privrženost Titu i partiji, a najveće incidente su napravili u Tuzli krajem osamdesetih, kada su u poslednjem kolu izgubili titulu. Policija je pustila pse, koji su izujedali nekoliko Veležovih navijača.
"Hercegovka, Hercegovka, najbolja je loza, s'njom se greje, armija tifoza!"
Zeničani su uvek važili za negostoljubive domaćine, a atmosfera na, možda i najboljem stadionu u zemlji u to vreme,Bilinom polju (izgrađen po uzoru na stadione u Engleskoj) uvek je bila paklena. Krajem osamdesetih Čelik je imao par grupa navijača, od kojih se jedna zvala Čelzi, da bi se svi ujedinili pod imenom Robijaši. Osim fudbalskog, pratili su i lokalni košarkaški odnosno rukometni klub.
Jedna od najbrojnijih grupa navijača koji su krajem osamdesetih gostovali u Novom Sadu (neračunajući navijače velike četvorke) bili su fanovi tuzlanske Slobode. Došlo ih je preko hiljadu i zauzeli su celu istočnu tribinu. Kada su se na terenu pojavili igrači Vojvodine, svi su skočili na noge i počeli da skandiraju: "evo naše žrtve!!!" Prozvali su sebe Fukare, vođa im je bio čupavi, krezubavi Suljo, a često su pevali pesmu: "mi smo Fukare iz grada soli, kurac nas boli!"
Navijači Borca iz Banja Luke, osnovali su grupu Lešinari ili Vultures krajem 1987. godine, a zastava im se prvi put pojavila na utakmici protiv Voše sa čijim su navijačima i danas u dobrim odnosima. Na finalu kupa u Beogradu protiv Zvezde bilo ih je skoro dve hiljade, dok su u velikom broju otišli i na utakmicu u Osijeku.

U Hrvatskoj je srpskim navijačima možda i najnezgodnije bilo u Vinkovcima, s' tim što je tamo opasnost pretila od lokalnih baraba i pijanaca, pošto Dinamo nije imao organizovanu grupu navijača.
Riječka Armada je već druga priča. Još tokom sedamdesetih godina, atmosfera na Kantridi je bila prava južnjačka, a navijači, među kojima je bio veliki broj italijanskog življa, su često uzvikivali "forza Fiume" (što na italijanskom znači napred Rijeka). Osam hiljada Riječana je putovalo u Beograd na finale kupa protiv Trepče, ali su isto tako znali da na utakmicu protiv Partizana desetak godina kasnije dođu samo njih trojica. Kako su ušli na stadion, okačili su zastavu, navijali pet minuta, legli na tribinu i zaspali. Kada ih je milicija probudila po završetku utakmice, videvši na semaforu da je njihov tim pobedio, počeli su da skaču i slave pobedu. Pred finale kupa protiv Hajduka 1987. osnovali su grupu Armada, a naredne godine u susretu sa istim protivnikom, u velikim neredima koji su izbili na Kantridi, raketom su pogodili u glavu fotoreportera, koji je čudom preživeo. Svi poklonici fudbala sećaju se sjajnih partija Rijeke u Evro kupovima polovinom osamdesetih, sjajne atmosfere na prepunom stadionu i nesretnog poraza od Reala. Pojavom HDZ-a pevali su: "Riječani, ajmo svi u glas, Franjo Tuđman, navija za nas!"
"bjež' te ljudi, dok još ima nade, evo idu članovi Armade!"
Poslednja zanimljiva navijačka grupa iz Hrvatske u staroj ligi bila je osiječka Kohorta. Dok je Osijek igrao u drugoj ligi, navijači su se zvali Šokci, da bi potom 1986. godine grupa navijača Hajduka iz Osijeka napravila zastavu Torcida Osijek, koju su nosili na sve utakmice svog lokalnog tima kada ne bi otišli na Hajduk. Dve godine kasnije osnovana je Kohorta. Najbrojnija gostovanja praćena redovnim sukobima Kohorta je imala u Novom Sadu.
"ko ne voli Osijeka sa Drave, taj će kući razbijene glave!"
U godini kada je Vojvodina osvojila drugu titulu, osnovana je grupa Red Firm. U Novom Sadu je vladala opšta euforija zbog sjajnih rezultata kluba, a grupa viđenijih Slaninara odlučila je da ujedini sve manje navijačke grupe (Tulips, Barabe, Red Crew, Novo Naselje...) pod jednu zastavu. U martu 1989, na utakmici protiv Dinama osnovan je Red Firm, a naziv i simboli grupe (ukršteni čekići), uzeti su po uzoru na huligane West Hama Inter City Firm. Najbolju atmosferu Red Frim je tradicionalno pravio u utakmicama protiv klubova velike četvorke. Na prozivanje beogradskih navijača: "mi imamo Mekdonalds...", odgovarali su sa: "mi imamo Đovani...!" Zbog imena Slaninari, koji je opšti naziv za sve navijače i sam klub Vojvodina, poznata je pesma: "jedem luka i slanine, navijač sam Vojvodine!" Imali su još par simpatičnih pesama poput: "ide, nastupa, ne boji se seksa, Vojvodina, jebe bez kompleksa!" i pesma posvećena, nekadašnjem legendarnom igraču, aktuelnom treneru Voše Zoranu Džimiju Mariću: "igraj Džimi na colove, jebi konje i volove. Ti si majstor među majstorima, blago timu koji tebe ima!"
Krajem 1988. u Kruševcu je osnovana navijačka grupa fudbalskog kluba Napredak, Jakuza, a godinu dana kasnije organizovali su se i fanovi niškog Radničkog. Popularne Meraklije, prvi put su se pojavile pod tim imenom na utakmici protiv Borca, iako je i ranije u Nišu bilo navijačkih aktivnosti poput paljenja zastava i uletanja u teren nakon debakla od Partizana 1984. godine, kao i kamenovanja sa Grobarima 1988. U Subotici su oformljeni navijači Spartaka Blue Marines, a u Zrenjaninu Indijanci, i to kao grupa navijača Zvezde, ali baš u vreme kada su se na severu Marakane sve grupe ujedinile u Delije, tako da je ta zastava počela da se viđa na svim utakmicama Proletera (prvi put protiv Kikinde 1989.). Indijanci su bili itekako aktivni i na rukometu, a na grobarsku pesmu: "Suzana, ja volim Partizana", oni su pevali:"Olivera, ja volim Proletera!"
U Zemunu je krajem osamdesetih više manjih grupa (Testas Caldas, Rangers...) osnovalo Taurunum, koji se zvanično prvi put pojavljuju 1990.
Možda i najinteresantnija među grupama manjih klubova u to vreme bili su United Force, navijači beogradskog Rada koji su nastali 1987. godine. Jezgro ekipe činili su momci sa Ceraka. Iako malobrojni u početku, Radovci su išli na sva gostovanja širom SFRJ, neskrivajući klupsku pripadnost. U Mostaru ih je bilo jednom dvojica, drugi put devetorica, u Tuzli šestorica, Osijeku 25. U Zagrebu je njih deset uspelo da izađe na kraj sa pet puta brojnijim BBB, koji su ih napali kod hotela Plava Laguna. Navijačima Želje i Spartaka zaplenili su vodeće transparente, a Slaninarima zastavu Red Crew. 1990. su ušli Meraklijama na tribinu, skinuli im zastavu, okačili svoju, i upalili baklje. U grupi United Force, svojom duhovitošću isticala se ekipa okupljena oko zastave Matoš (od naziva voza Beograd-Zagreb, Antun Gustav Matoš, a po uzoru na West Hamov Inter City Firm). Njih desetak, inspirisani Monti Pajtonovcima, imali su svog idola, Ivicu Gvozdena, koji je uglavnom grejao klupu tima sa Banjice. Nekoliko pesama bilo je upućeno samo njemu: "dole klupe i okovi, ne vežu se sokolovi, a Gvozden je sivi soko, žustra noga, britko oko!" ili "munja, tigar, laser, grom, udri Gvozdene, snagom svom!" Ni himna grupe Matoš ni malo ne zaostaje po svojoj nebulozi i duhovitosti:
"Jes, jes to je, Matoši u troje, Matoš brigada, ponos Beograda, jedemo pistaće i žute su nam gaće, to je ludaja, ludaja do jaja!"

Makedonci su imali samo jedan ozbiljniji tim, Vardar i navijače Komite, nastale uoči utakmice kupa šampiona protiv Porta 1987. U Sloveniji su se godinu dana kasnije pojavili Green Dragons, navijači Olimpije. Velikom većinom su to bili navijači klubova velike četvroke iz Ljubljane. Zmajčekima je u mečevima protiv spskih timova često u pomoć dolazila riječka Armada. U Crnoj Gori su se navijači titogradske Budućnosti prozvali Varvarima. Na gostovanju protiv Crvene Zvezde 1989. godine sprijateljili su se sa Delijama, ali je to prijateljstvo bilo kratkog veka. Jedino kosovski prvologaš Priština, nikada nije imao organizovanu navijačku grupu. Prepuni gradski stadion uglavnom se beleo od šiptarskih kapica."

[Majka Mara]

Football fashion - UK 2005.

Nakon što je u prošlom broju CKM šetao ulicama Londona, pred sam Božić naša fudbalsko-navijačka ekipa takođe je posetila prestonicu Engleske kako bi proverili šta se novo dešava na i oko fudbalskih terena. Najveća pažnja Engleza usmerena je bila na žreb za Svetsko prvenstvo u fudbalu koje će se, za par meseci, održati u Nemačkoj. Nakon izvlačenja relativno lake grupe, u kojoj će četi Svena Gorana Eriksona najveći konkurent za osvajanje prvog mesta biti baš njegovi Šveđani, navijače je uhvatila panika kako doći do ulaznica. Nemci prete do sad neviđenim merama zaštite svih ulaznica, koje navodno niko neće moći da falsifikuje, kao i relativno malim kontigentom koje sleduju svakom fudbalskom savezu. U Engleskoj se procenjuje da će početkom juna biti izvršena najveća migracija ostrvljana ikad, pošto je kofere za put u Nemačku već spakovalo preko sto hiljada navijača Gordog Albiona. Naravno možda će ih tek trećina imati ulaznice, ali je za Engleze veoma bitno da budu tamo, na licu mesta, bez obzira na to da li će utakmice posmatrati uživo sa tribina ili u pabovima preko TV. Poput navijača spremaju se i policajci, koji su odlučni da svakog potencijalnog "troublemaker"-a zadrže kod kuće i onemoguće da otputuje u Nemačku. Do Nove godine, spisak onih kojima neće biti dozvoljen odlazak na prvenstvo, prelazio je tri hiljade, a pretpostavlja se da će se do početka juna, broj i udvostručiti.
Da je policija stvarno nemilosrdna prema navijačima uverili smo se već prvog dana našeg boravka u Londonu, na utakmici između šampiona engleske Chelsea i najprijatnijeg iznenađenja sezone, debitanta u premijer ligi Wigan Athletica. Zahvaljujući poznanstvu sa navijačima Wigana uspeli smo da obezbedimo ulaznice za gostujući sektor, pošto je karte za domaće tribine na Stamford Bridge-u gotovo nemoguće naći u slobodnoj prodaji. Atmosfera na Chelsea je pozorišna i ni ne podseća na fudbalsku. Navijači sede, pošto je to zakonom propisano, a sa svojih mesta se dižu samo u slučaju postizanja gola ili neke dobre šanse. Na svako duže zadržavanje u stojećem položaju redari će vas opkoliti i "zamoliti" da sednete. Navijanja nema, pošto svako sedi na mestu koje mu je označeno na ulaznici tako da, iako se na stadionu nalazi skoro četrdeset hiljada navijača Chelsea, ne postoji ni jedna organizovana grupa koja je raspoložena da peva. Roman Abramovič je "plavcima" doneo titulu ali i najskuplje cene ulaznica u ligi. Tako, najjevtinija karta za utakmicu Chelsea-Wigan košta "bagatelnih" 48 funti (skoro 80 evra), što je više nego duplo skuplje od ulaznica za Svetsko prvenstvo. Najviše zbog toga, Chelsea bolju podršku ima na gostovanjima nego kod kuće, pošto pozeri i šminkeri koji imaju preskupe sezonske karte za Stamford Bridge ne putuju na gostovanja, pa se tu otvara prostor za one prave navijače, da i oni gledaju svoj omiljeni tim. Wigan je na toj utakmici bodrila grupa od skoro tri hiljade fanova, koji su sve vreme pevali i u potpunosti potvrdili činjenicu da već duže vreme na engleskim stadionima bolje navijaju navijači gostujućih timova. Da je policija stvarno pooštrila mere u borbi protiv huligana, govori i činjenica da je jednom Wiganovom navijaču zaplenjena zastava na kojoj je pisalo "Bolton Are Scum" (Bolton je Wiganov najljući protivnik), pošto je ocenjena kao izuzetno pogrdnom. Inače reč Scum znači đubre ili šljam i koristi se u svakodnevnoj štampi i govoru i nije ni blizu pogrdna kao mnogi slogani i parole koji se viđaju na našim stadionima. U novinama je objavljen i kraći intervju sa jednim navijačem nižerazrednog kluba Oldham Athletic kojem je policija takođe zaplenila zastavu pod izgovorom da podstiče nacionalizam. Na zastavi je pisalo: "Born In England, Live In England, Die In England" (rođen u Engleskoj, živim u Engleskoj, umreću u Engleskoj). Policija bez većeg razloga zaustavlja, legitimiše i ispituje navijače koji na sebi imaju karirane Aquascutum i Burberry šalove i kačkete, a ta praksa kako smo saznali traje već godinu dana. Primetno je bilo da je na tribinama sve manje takvih odevnih predmeta. Naravno, to ne znači da se Aquascutum i Burberry ne nose, već se samo izbegavaju karirane stvari. Još jedan razlog zašto je to tako je i taj što se na ulicama Londona pojavio veliki broj falš Burberry kačeta i šalova koji koštaju po pet funti i nose ih svi, pogotovo srednjoškolci, koji su od Burberry-a napravili marku za izbegavanje. U početku je sve to izgledalo kao zezanje, da bi danas preraslo u čitav jedan pokret nazvan "Chavs". U najgrubljem prevodu "Chavs" su naši kičeraj-dizelaši ili šabani, mada ni to nije tačan prevod. "Chav" je po nekoj teoriji skraćenica od "Council Housed And Violent" pa neka svako prevodi kako misli da je najtačnije. Ako kojim slučajem zalutate u neko školsko dvorište u istočnom ili južnom Londonu naletećete na veliki broj "poganih" klinaca koji su obučeni u krem-kariranu kombinaciju od glave do pete sa jevtinim zlatom na prstima i oko vrata.
Ponedeljak uveče je bio rezervisan za odlazak na White Heart Lane, stadion Tottenhama, gde je gostovao Portsmouth. Pomoću srpskih veza u tom klubu (Mandarić, Stefanović, Vukić) obezbedili smo karte, ponovo, za gostujući sektor. Ispostavilo se da je situacija u mnogome slična onoj sa Chelsea. Domaći navijači su tek u par navrata odgovorili na prozivke navijača Portsmouth-a, i bučno su proslavili postignute golove. Za to vreme, fanovi popularog "Pompey"-a navijali su sve vreme, i u pravom smislu te reči "dali domaći" iz navijanja pristalicama Tottenhama, iako moram priznati da me je malo začudilo to što su sve vreme odjekivali bubnjevi, što je retkost na engleskim stadionima. Redari su u nekoliko navrata ulazili među gostujuće navijače i opominjali pušače da ugase cigarete, pošto je na svim premijerligaškim stadionima pušenje strogo zabranjeno, a u dva navrata je intervenisala policija koja je na najbrutalniji način izvela dvojicu mladih fanova Portsmouth-a, pošto su iz daljine, gestikulacijom rukama, pretili smrću domaćim navijačima.
Dan nakon utakmice proveden je u obilasku prodavnica u kojima se oblače "casual" navijači. Pravac centar grada, Oxford Street, i najveća robna kuća "Selfridges". Tu se možete komplet obući, baš kao i u "House Of Frasier" koja se nalazi u istoj ulici, par stotina metara dalje. Slična robna kuća je i "Harrods", ali je ona nešto udaljenija. Kada se popnete na muški sprat "Selfridges"-a, glava vas zaboli, kako od ponude tako i od cena. Jedno za drugim ređaju se odeljenja Stone Island i CP Company, Hackett, Ralf Lauren, Armani Jeans, Evisu, Napapijri, Prada, Hugo Boss, Burberry i druge. Stone Island i CP Company (ista firma, slično kao npr. Benetton i Sisley) su ubedljivo najskuplji. Košulje i tanke majice dugih rukava ne možete naći ispod sto funti. Na tom odeljenju osim kapa ne postoji ni jedan odevni predmet kojem je vrednost označena sa samo dve cifre. Stone Island se na stadionima i dalje nosi, možda više nego ikad, ali je primetno da je sve više onih navijača koji pre kupuju CP Company baš zbog toga što je na njima znak neupadljiv za razliku od Stone Islandovog velikog znaka na rukavu. Inače nije mali broj pabova oko stadiona u kojima nije dozvoljen ulazak osobama u Stone Island odeći, pošto ste se navodno nošenjem te marke deklarisali kao potencijalni izazivač neprilika. Tako ste primorani, da ako vam je stalo da uđete u pab na kojem je istaknuto "No Stone Island inside" ostavite jaknu - duks u kolima, ili da skinete znak sa rukava (koji je prikačen dugmićima). Nije mali broj pabova koji osim Stone Islanda zabranjuju i nošenje kačketa kao i ostalih "casual" marki. Kada iz Oxford Street-a naletite na poprečnu Regent Street ulazite redom u Hackett, Lacoste, Aquascutum, Burberry. Prve dve su po cenama najpristupačnije, i nude širok asortiman kako jakni, košulja, džempera i dukseva, tako i polo majica odnosno "accessorize" stvarčica, kapa, kačketa, šalova, rukavica. Dok je Lacoste tradicionalno teniserska marka, tako Hackett ima čitavu kolekciju po uzoru na ragbi dresove. Prugasti duksevi pastelnih boja, sa visokom belom polo kragnom i brojem na leđima koštaju između 60 i 80 funti, dok su kačketi svega 20-tak. Lacoste je jevtiniji nego kod nas. Onaj ko je u prilici da ode u London neposredno nakon Božića, kada su najveća sniženja, moći će u Lacoste da kupi dve majice za cenu jedne kod nas. Aquascutum i Burberry su za izbegavanje kada nije sniženje u toku. Aquascutum kačketi po punoj ceni koštaju "svega" 52.99 funti, što je opet "svega" oko 7000 dinara. Sitnica! Aktuelni su jednobojni modeli sa kariranim obodom šilta. Lakše vam je zato otići malo dalje do Hanover Street-a gde se nalazi prodavnica "House Of Hanover", u kojoj se nalaze prošlogodišnji Aquascutum modeli. Tu možete pazariti šalove po ceni od 30-tak funti (prava cena im je više od duplo veće), kao i prolećne jakne za stopedesetak funti što je opet skoro duplo jevtinije od pune cene. Sličnih prodavnica ima još. Jedna od takvih je "Woodhouse" u James Street-u, ili robna kuća "TK Max" kojih ima na nekoliko lokacija u Londonu (Brent Cross, Croydon, Wood Green). Tu se po "normalnim" cenama mogu kupiti duksevi, košulje, jakne Stone Island i CP Company, kao i Aquascutum, Polo, Ralf Lauren, Paul And Shark, iako su i to uglavnom modeli iz prethodne kolekcije. U samom centru je i Carnaby Street, koja je nekada bila centar dešavanja mod i punk kulture. Danas je Carnaby "fensi" ulica, prepuna turista. Negde na polovini nalazi se Henri Lloyd prodavnica, koja je koliko toliko pristupačna svima (bar Englezima). Polo majice su 40-tak funti, duksevi i džemperi 70-tak, a zimske jakne od 150 do 300 funti. Kačketi su prilično jevtini i koštaju između 12 i 25 funti. Tu je i Stone Island prodavnica (Beak Street), ali tamo ulazite samo kao u muzej sa rukama iza leđa, bez pomišljanja da gledate cene. U Carnaby Street-u se nalaze i uvek popularne prodavnice Ben Sherman odnosno Merc. Iako se na stadionima slabije nose, Ben Sherman i Merc će uvek biti "in". Najveći potrošači su stariji likovi, i simpatizeri mod i skinhead kulture. U Mercu možete kupiti i Fred Perry, čija se specijalizovana prodavnica nalazi nešto dalje, u Covent Garden-u. U New Bon Street-u su smeštene prodavnice Ralf Lauren, Gant i Pringle. Gant je po cenama sličan našem dok je Ralf Lauren za nijansu skuplji u pojedinim artiklima. Pringle, decenijama poznat po svojim džemperima na romboide, danas je sve više ponovo prisutan na stadionima. Još početkom osamdesetih kada su se pojavile prve "casual" grupe navijača na ostrvu, Pringle je uz Fred Perry i evropske marke Ellese, Sergio Tacchini, Fila, Kappa, Lacoste i slične, bio izuzetno popularan, baš kao i Burberry i Aquascutum koji su nekada bili pristupačniji. Jedna od etiketa koja je popularna svuda u Evropi, pa i kod nas, Lonsdale, kupuje se u sportskoj robnoj kući "Lillywhites" na Piccadilly-u. Cene su više nego smešne i za naše pojmove, tako da se dobar duks može kupiti za deset a jakna za manje od dvadeset funti. Lonsdale je u Engleskoj u rangu drugih sportskih-fudbalskih marki poput Umbro i ne spada u "casual" odeću iako je dosta navijača koji je nose pogotovo od kada je Lonsdale počeo da pravi i fudbalske dresove (Birmingham, Blackburn, Millwall) Kada je obuća u pitanju, podjenako se na stadionima među "casual" navijačima nose i cipele i patike, a Lacoste, Henri Lloyd i stari Adidas modeli su i dalje aktuelni.

Kada je CKM, pre nešto više od dve godine, u svom četvrtom broju, pisao o "casual" modi na engleskim stadionima, kod nas je bilo malo navijača koji su to pratili a još manje onih koji su se tako oblačili. Što iz nemogućnosti da se dođe do tih marki, što zbog paprenih cena, srpski navijači i dalje uglavnom furaju evropski stil navijačkog oblačenja. To u prvom redu podrazumeva nezaobilazne fajerke, trenerke i sportske patike. Od marki koje se nose na stadionima u Italiji, Nemačkoj, Holandiji kod nas su popularne Hooligan Streetwear, Pitbull, Mentalita Ultras, Lonsdale, Umbro a sve češće i "parke" (duže zimske jakne sa kapuljačom) koje su modovi nosili još pre tridesetak godina. Fred Perry je u Srbiji oduvek imao potrošače, prvenstveno među pankerima i skinhedima, a od nedavno masovno i na stadionima. Očekuje se da se i kod nas uskoro pojavi slična srpska marka koja će po svom kvalitetu moći da parira Pitbullu, Hooliganu ili Mentalita Ultras. Ipak, primetno je da je u poslednjih godinu dana sve više navijača i na našim stadionima sa Burberry kačketima. Ima originala, ali preovladavaju veoma verne kopije koje stižu iz Turske. Tako je kod nas najveći broj onih navijača koji su izmešali sve živo. Na glavi falš Burberry, od gore fajerka ili jevtina "parka" iz Terranove, ispod koje viri navijački šal, dole trenerka, a na nogama najnovije "svemirske" Nike patike. Lacoste i Gant su dostupni samo onima sa dupljim džepom, pa navijači kojima je stalo do originala češće "štekuju" pare za nešto što će doći od preko, poput Aquascutum-a, Henri Lloyd-a ili Paul And Shark-a. Stone Island stiže sa italijanskih rasprodaja, ali i tada je teško kupiti tanku prolećnu jaknu za manje od 150 evra, odnosno džemper ispod 120. Naravno ima i onih navijača koji su precrtani "casuals"-i sa engleskih tribina, ali se oni mogu izbrojati prste.

[UrbanBaby]

...Fudbal koji se igra u Bundesligi nije atraktivan ali su zato nemački fudbaleri poznati po upornosti i borbi za svaku loptu do samog kraja. U Nemačkoj je fudbal definitivno sport broj jedan, a Bundesliga je već godinama unazad najgledanija na svetu. Procentualno su nemački stadioni, uz engleske, najpuniji s tim što su na ostrvu manjeg kapaciteta tako da su Nemci već dugo na prvom mestu po broju navijača na fudbalskim utakmicama. Još jedan od razloga zbog kojeg Nemci hrle na utakmice su i jevtine ulaznice. Tako recimo karta za mesto iza gola na stadionu Bayerna košta isto koliko i najjevtinija za utakmicu bilo kog engleskog trećeligaša.
Dok su postojale dve Nemačke, uvek je opasnije bilo u istočnoj, gde je posebno tokom osamdesetih godina prošlog veka na tribinama bilo mnogo skinheda desničara. Kada se kod nas pomenu nemački navijači uvek nam se pred očima jave debeli, brkati likovi sa repovima, okićeni od glave do pete u klupske boje i u teksas gornjaku bez rukava prepunom bedževa i prišivača. Da nisu baš svi takvi i da u Nemačkoj nije ni malo bezazleno biti ultra navijač uverili smo se iz priče jednog navijača Hannovera koji je poznat po nadimku Jimmy The Tulip.

CKM: Bliži se Svetsko prvenstvo. Kako teku pripreme? Poznato je da će samo iz Engleske u Nemačku doći preko sto hiljada navijača, a da ne govorimo o Holanđanima, Poljacima...

Jimmy The Tulip: Svima je proradio nacionalni ponos. Jednostavno, ne možemo dozvoliti da se nekakvi Englezi, Poljaci, Rusi, Hrvati, Holanđani šire i kurče po nemačkim gradovima. Svi smo naoštreni za prvi susret sa Poljacima. Biće zanimljivo. Policija će teško moći da kontroliše šta se dešava po gradovima u kojima se ne igraju utakmice, a realno je očekivati da više akcije bude onim danima kada nema tekmi nego na sam dan utakmice.

CKM: Da li misliš da je policija dovoljno spremna da se nosi sa tolikim brojem potencijalnih izazivača nereda?

Jimmy The Tulip: Niko precizno ne zna šta panduri spremaju, ali smo upoznati da su im ruke pune "crnih lista" sa imenima huligana. Uoči Božića je uhapšen veliki broj navijača različitih klubova bez ozbiljnijeg povoda. Kada se pre dve godine održavalo Evropsko prvenstvo u Portugalu, panduri su pozvali veliki broj "obeleženih" navijača i oduzeli im pasoše. Na taj način su ih sprečili da otputuju na prvenstvo. Osim toga, imali su obavezu da se jave u najbližu policijsku stanicu na dan utakmice. Nemačka policija već nekoliko godina tesno sarađuje sa svojim kolegama iz drugih zemalja, a uoči prvenstva se očekuje dolazak velikog broja policijaca iz inostranstva. Primetno je i da je u poslednje vreme na mečevima Bundeslige sve više pandura u civilu na tribinama. Nedavno je uveden i nov zakon o ponašanju na utakmicama po kojem svako ko napravi i najmanji incident, ili je samo sumnjiv policiji, može biti zadržan u pritvoru i do četiri nedelje. Jedva čekam da počne prvenstvo da vidim kako će to sve da funkcioniše.

CKM: Koliko pravi navijači prate reprenzetaciju i koje bi incidente izdvojio kao najpoznatije kada su u pitanju mečevi nacionalnog tima?

Jimmy The Tulip: Uvek je uz reprenzetaciju išla i dobra ekipa, posebno na atraktivije utakmice. Najžešća tuča koju pamtim odigrala se u Roterdamu 1989. godine protiv Holanđana, kao i godinu dana kasnije na Svetskom prvenstvu u Italiji kada je pre utakmice protiv Jugoslavije došlo do masovne tuče između nemačkih navijača i karabinjera, na centralnom trgu u Milanu. Haos je bio i u Poljskoj polovinom devedesetih. Na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998, ponovo pred meč protiv Jugoslavije, grupa nemačkih navijača se sukobila sa policijom kada je jedan policajac udaren štanglom u glavu. Dugo vremena je ležao u komi, a cela grupa huligana je uhapšena. Interesantno je da je prvooptuženi, navijač Hannovera, moj dobar prijatelj s kojim sam jedno vreme bio cimer u iznajmljenom stanu. U Hannoveru je nakon tog incidenta policija izvršila pravu raciju i pohapsila veliki broj huligana. To je bio početak kraja jedne od najjačih fudbalskih bandi u zemlji.

CKM: Koliko nemački mediji prenose realnu sliku o dešavanju u svetu navijača?

Jimmy The Tulip: Ne pamtim da sam ikada pročitao u novinama ili čuo na TV realan izveštaj u vezi nekog incidenta. Bez obzira da li se desilo veliko sranje ili beznačajan incident u medijima se od svega pravi Treći svetski rat!

CKM: Kakva je situacija na nemačkim stadionima danas i da li možeš da je uporediš sa dešavanjima od pre deset, dvadeset godina?

Jimmy The Tulip: Sve se mnogo izmenilo. Velika većina huligana ima zabrane odlaska na utakmice, tako da ja na stadionima uglavnom bezbedno. Panduri manje više sve znaju i nisu više glupi kao pre, iako to teško priznajem. Ne pamtim kada se za vreme neke utakmice Bundeslige dogodila tuča na tribinama. Bude jurnjave oko stadiona, tenzije kada se pojave gostujući navijači, kamenovanja, ali je to sve smešno u poređenju sa dešavanjima s početka devedesetih godina. Danas se tuče huliganskih bandi planiraju i ugovaraju nedeljama unapred. Odredi se mesto dešavanja, negde daleko od stadiona i centra grada, po mogućnosti u nekom predgrađu ili parku, čak i danima kada se ne igra fudbalska utakmica. Većina huligana koja učestvuje u tim ugovorenim tučnjavama više ni ne ide na utakmice, zbog izrečenih zabrana od strane policije.

CKM: Ko ima najjaču ekipu?

Jimmy The Tulip: To je teško reći, pošto se na primer često deševa da okršaj dogovore ekipe klubova koji se takmiče u različitim rangovima. Lepzig danas igra u nekoj "beton" ligi, ali će njihovi huligani uvek biti jači od Bayernovih iako Bayern ima neuporedivo više navijača. Ekipu za respekt ima i Dresden. Da nije tih dogovorenih tuča oni se verovatno nikada ne bi ni sreli sa bandama klubova iz Bundeslige.
CKM: Ko vodi glavnu reč u tim dogovorenim tučama, kako to sve izgleda i koliko uopšte ima sve to veze sa fudbalom?
Jimmy The Tulip: Među pet najjačih ekipa, ili da kažem onih koji su, u poslednje vreme, odneli najviše pobeda u dogovorenim makljažama spadaju: Dynamo Berlin (oni već godinama uopšte ne idu na utakmice), Hamburg, Manheim, Stuttgart i Dresden. Tuče se dogovaraju mobilnim telefonima, obično učestvuje podjednak broj ljudi na obe strane i poštuje se dogovor o nenošenju nikakvog oružja.
Sve liči na okršaje pravih uličnih bandi a ne fudbalskih navijača. Da budem iskren malo je to sve zastranilo. Nema više onog starog navijačkog šmeka kada kreneš na tekmu sa drugarima, putuješ, piješ, pevaš, pobiješ se... Do pre par godina u Nemačkoj je bio jak ultra pokret, pa je često dolazilo do svađe, a neretko i tuče, između navijača istog tima, između onih koji su bili u huliganskom fazonu i onih koje to nije zanimalo. Huligani su danas svet za sebe.

CKM: Kakva je situacija sa navijačima Hannovera?

Jimmy The Tulip: Početkom osamdesetih osnovana je prva organizovana grupa navijača Hannovera - Rote Woelfe (crveni vukovi), koja je bila potpomognuta brojnim lokalnim skinhedima, čija se banda zvala Freundskreis (krug prijatelja). Krajem osamdesetih dosta likova je počelo da fura "casual" fazon i to je bilo zlatno doba nemačke ultra scene. Stotine ljudi je putovalo na svaku utakmicu svog tima prvenstveno sa željom da se potuče sa domaćim navijačima. Tada smo sklopili prijateljstvo sa navijačima Hamburga koje traje i dan danas. Dešavalo se da često putujemo zajedno na važnije utakmice, pogotovo kada smo bili u različitim ligama.

CKM: Koju ćeš sezonu pamtiti kao najuspešniju za klub i navijače Hannovera?

Jimmy The Tulip: Najsjajnija je svakako 1992. godina kada smo kao drugoligaši osvojili kup, pobedom nad favorizovanom Borussiom. Par sezona kasnije Hannover se nakon duže vremena vratio u Bundesligu. Tih nekoliko godina u gradu je vladala opšta euforija i sve do 1998. bili smo jedna od jačih navijačkih grupa u Nemačkoj.

CKM: Koju bi tuču izdvojio kao najžešću?

Jimmy The Tulip: Pošto smo prijatelji sa navijačima Hamburga, nas pedeset je otišlo sa njima na utakmicu u Frankfurt. Putovali smo avionom, uspeli da izbegnemo policijsku kontrolu na aerodromu, a potom naleteli da domaće navijače u centru grada. Punih pet minuta je trajala tuča. Tih pet minuta izgleda kao večnost kada ste u ulozi učesnika. Žestoko je bilo i protiv Werdera u Hannoveru. Mislim da nikada ni jedna velika ekipa nije dobila takve batine od nas kao tada Werderovi navijači.

CKM: Da li je bilo situacija kada si bio primoran da bežiš ili si dobio batina?

Jimmy The Tulip: Dva puta sam gadno najebao u Leipzigu. Tamo je uvek bilo zeznuto. I danas ima dosta desničara u istočnoj Nemačkoj, ali oni nisu više toliko aktivni na utakmicama kao pre. Prvi put je nas pet uspelo da se odvoji od ostatka ekipe i policijske pratnje. Napali smo grupu od desetak domaćih navijača i razjurili ih. Mislili smo da je tu sve završeno, ali se nakon nekoliko minuta pojavila njihova prva ekipa. Bilo ih je pet puta više od nas. Nismo uspeli da pobegnemo. Odvalili su nas. To su bile najžešće batine koje sam ikada dobio. Par godina nakon toga, ponovo je Leipzig bio koban. U Nemačkoj se tokom zimske pauze održavaju turniri u malom fudbalu. Napravili smo rusvaj u sali, a kada je uletela policija i počela da hapsi, ja sam uspeo da šmugnem sa nekoliko durgara. Bilo nas je sedam-osam. Pošto je sala u kojoj se turnir održavao nalazila van centra grada, morali smo da hvatamo lokalni voz da bi smo došli do centralne železničke stanice. Bilo je mirno i ništa nije slutilo da može da bude sranja. Ali, na sledećoj stanici dok se voz zaustavljao videli smo kroz prozor ekipu od četrdesetak navijača Leipziga. Pojurili smo ka vratima s namerom da ih zaustavimo i ne dozvolimo im da uđu unutra. Isukali smo kaiševe i čim su se vrata otvorila počeli smo da ih udaramo. Dobro smo se držali neko vreme, ali je njih bilo previše, a voz je i dalje stajao na stanici. Prošlo mi je kroz glavu da nećemo izdržati ako ne krene istog momenta. Na sekund mi je popustila koncentracija. Mala nepažnja i neko me je povukao. Pao sam dole. Šutirali su me nogama, udarali rukama, a potom me je neko gurnuo pod voz, baš u trenutku kada se začuo zvižduk i kada je trebao da krene. Pomislio sam, gotovo je! Na moju sreću, mašinovođa je primetio da je neko ispod voza pa je ostao u stanici, a u međuvremenu se pojavila i policija. Tako sam samo zahvaljujući Bogu, iako izubijan, ostao živ.

CKM: Čije navijače najviše mrzite?

Jimmy The Tulip: Nakon onakvih batina najviše mrzim Leipzig naravno. Tradicionalno je veliki rivalitet između Hannovera i Eintrachta iz Braunschweiga, pošto je razdaljina između gradova ispod pedeset kilometara. Oni su sada u ligi ispod nas i već tri godine se nismo sretali, ali smo u poslednjih par okršaja izlazili kao pobednici.

CKM: Kakva je danas situacija među navijačima Hannovera?

Jimmy The Tulip: Većina glavnih likova i vođa koji su bili aktivni pre deset i više godina danas su porodični ljudi. Nakon racije na navijače koju su panduri izvršili nakon Svetskog prvenstva u Francuskoj dosta momaka se povuklo. Kada si klinac bez obaveza, ne interesuje te baš mnogo hoće li te uhapsiti i držati u pritvoru dan ili dva, ali kada dođeš u godine kada moraš da brineš kako da prehraniš porodicu ko je lud da rizikuje da izgubi posao zbog nekakvog sranja na fudbalu. To ovi mlađi navijači Hannovera danas nerazumeju, tako da postoji netrpeljivost između generacija.

CKM: Koliko navijači u Nemačkoj poklanjaju pažnju modi i da li si upoznat sa navijačkim dešavanjima u Srbiji?

Jimmy The Tulip: Niko ne voli "Kuttens", kako zovemo nakićene navijače, a generalno najpopularnije marke na tribinama su Lonsdale i Hooligan. Prava ekipa je u "casuals" fazonu i nose se sve te marke koje srećete i na stadionima u Engleskoj (Stone Island, Burberry, Paul And Shark, Lacoste...) Bio sam vše puta u Srbiji i o srpskim navijačima imam visoko mišljenje. Mislim da su trenutno navijači iz istočnih zemalja najluđi u Evropi. Tu pre svih spadaju Rusi, Poljaci, Bugari i Srbi. Naravno, Englezi, Italijani i Grci će uvek imati jaku navijačku kulturu.

[UrbanBaby]

FOREVER BLOWING BUBBLES

Nakon slavlja Chelsea (osvojili titulu i liga kup), Liverpoola (postali prvaci Evrope peti put) i Arsenala (osvojili FA kup), prvog dana juna i istočni London je imao razloga za slavlje... West Ham se nakon dve godine vratio u premijer ligu. Proslava je trajala više od nedelju dana. Sve je počelo ulaskom "čekićara" u baraž, koji je obezbeđen bukvalno u poslednjem kolu, potom se slavio plasman u finale nakon pobede nad Ipswichem, da bi sve kulminiralo pobedom West Hama nad Preston minimalnim rezultatom, u velikom finalu koje je odigrano pred skoro osamdeset hiljada navijača u glavnom gradu Velsa. Iz istočnog Londona put Kardifa krenuo je veliki konvoj autobusa i automobila. Da su svi išli u koloni, bez problema bi spojili London sa Velsom. West Ham je tog dana bodrilo preko četrdeset hiljada fanova, što je još interesantnije njihov stadion ima kapacitet od desetak hiljada mesta manje. Dan kasnije igračima je priređen spektakularan doček i proslava na ulicama oko stadiona u istočnom Londonu.
"Imao sam utisak kao da su svi koji su ikada navijali za West Ham došli na finalnu utakmicu u Kardif", počinje priču jedan od očevidaca, četrdesetosmogodišnji fan "čekićara" Steve, koji je bio u društvu sina Trevora i njegovih prijatelja. Inače Trevor je momak na polovini treće decenije života kojeg je na West Ham navukao ćale, naravno: "West Ham mi je sve u životu. Ne propuštam ni jednu utakmicu već deset godina. Prošao sam svašta, od padanja na godinu u školi, do batina, hapšenja... Nije mi žao, naprotiv... ambijent iz Kardifa pamtiću dok sam živ. Otac je imao tu sreću da je živeo u vreme najvećih uspeha kluba tokom šezdesetih, a potom i početkom osmadesetih. Valjda će se i meni desiti nešto slično u životu."
West Ham je osnovan daleke 1895. godine pod imenom Thames Ironworks. Osnovali su ga radnici istoimene fabrike koja se nalazila na dokovima Temze. Otud i ne čudi što su u grbu ukršteni čekići. Pet godina kasnije klub se transformiše i menja naziv u West Ham United. Potom je usledila i selidba sa dokova u srce East Enda, tako da klub ubrzo postaje zaštitni znak čitavog kraja. West Ham se udružio sa lokalnim amaterskim timom Boleyn Castle FC, a od 1904. godine svoje utakmice igra na novoizgrađenom stadionu Boleyn Ground. Boleyn Ground je otvoren u septembru 1904. utakmicom protiv Millwalla, koji se preselio sa dokova u južni London. Prisustvovalo je 12 hiljada gledalaca, i već na toj utakmici moglo se naslutiti da će svaki naredni okršaj "čekićara" i "lavova" biti pravi rat, pošto je utakmica u više navrata bila prekidana zbog uletanja navijača oba tima u teren. Tokom narednih petnaestak godina West Ham se postepeno penjao iz ranga u rang, da bi 1923. konačno prvi put ušao u prvu ligu.

CKM: Od kada ideš na utakmice i po čemu ćeš pamtiti prve godine provedene na stadionu?

Steve: "Otac i stric su me prvi put odveli na West Ham 1964, u sezoni kada je klub osvojio prvi trofej. Bio sam klinac. Imao sam samo osam godina. Sećam se da sam često zbog gužve sedeo ocu na ramenima za vratom. To je bilo vreme kada su stadioni bili puni i kada su se ljudi radovali svakom odlasku na utakmicu. West Ham je osvojio kup kao i kup kupova. Engleska je postala prvak sveta, i u celoj zemlji je vladala opšta fudbalska histerija. Igrači su poređeni sa bogom. Niko u Engleskoj nije bio sretniji od navijača West Hama. Naša tri igrača su odigrala najznačajniju ulogu u osvajanju tog jedinog velikog pehara. U finalu je pobeđena Nemačka sa 4-2. Centarfor West Hama Hurst je postigao het trik, strelac je bio i još jedan naš igrač Peters, dok je pehar uručen našem kapitenu Bobby Mooreu. Mi, navijači West Hama smo tu nacionlnu pobedu 1966. godine prisvojili kao trijumf West Hama. Bio sam na stadionu i 1970. kada je prodato preko 40 hiljada karata protiv Tottenhama. Bilo je više ljudi nego što je stadion mogao da primi. Chicken Run je izgledao kao kutija sardine. Utakmica je u nekoliko navrata bila prekidana, pošto su ljudi padali u nesvest od gužve. Takođe to je bilo i vreme prvih masovnih odlazaka na gostovanja sa klubom kao i prvih ozbiljnijih nereda na stadionima."

CKM: Da li si već tada bio svedok masovnih tuča navijača?

Steve: " U maju 1967. godine na našem stadionu gostovao je Manchester United. Trebala im je pobeda za titulu. Na stadion sam krenuo sa ocem, stricem i njihovim društvom. Oni su uvek išli na tribinu Chicken Run. Tamo su vodili i nas klince, ali su ovaj put odlučili da nas pošalju iza gola na domaću tribinu, pošto je Chicken Run bio odmah uz gostujuće navijače, a sve je nagoveštavalo da će biti velikih nereda. Ćale je mislio da smo ja i dva drugara bezbedniji ako budemo na velikoj severnoj tribini. Kako smo se približavali stadionu sve više sam sticao utisak da je West Ham u toj utakmici bio gost a ne domaćin. Navijači Manchestera su okupirali istočni London, i ponašali su se prilično bahato. Ocu nije bilo sve jedno, pa je odlučio da mene i dva moja drugara otprati nazad na autobus. Nama se išlo na utakmicu, tako da smo sišli na prvoj stanici i vratili se sami nazad do stadiona. Imao sam bordo plavi šal oko vrata. Na putu ka stadionu bili smo izloženi pravoj torturi od strane navijača Manchestera. Ostao sam bez šala. Blo ih je previše, a nas trojica smo imali tek po deset-dvanaest godina. Sećam se da su mnogi navijači Manchestera imali West Hamove šalove, koje su kao i nama oteli drugim fanovima West Hama. Uspeli smo da se probijemo do severne tribine. Pomislio sam tada, spaseni smo, ali kada smo ušli unutra prizor je bio zastrašujući. Navijači Manchestera su okupirali celu tribinu. Pomerili smo se u kraj i popeli na zid iznad tribine sa kojeg smo imali sjajan pogled, a opet smo koliko toliko bili bezbedni. Narednih dva sata prizor je bio zastrašujući. Oko dve hiljade ljudi konstantno se tuklo ispod nas. Neredi su se odvijali i na Chicken Runu, gde su bili otac i stric. Oni su se sukobili sa navijačima Uniteda koji su preplavili i južnu tribinu. Mislim da nikada posle toga nijednih navijača nije bilo na našem stadionu kao njih tada. Sve četiri tribine su učestvovale u neredima. Na sve strane su letele flaše, kamenice, zapaljene zgužvane novine. Video sam na desetine razbijenih glava, stotine ljudi u modricama, veliki broj uhapšenih. Kada sam stigao kući, oca još dugo nije bilo. Pojavio se tek nakon tri sata. Obe ruke su mu bile krvave, zglobovi pesnica rastureni, usna rasečena. Ponašao sam se kao da nisam bio na utakmici. Pitao sam ga kako je bilo. Odgovorio mi je: "sjajno sine, bilo je veličanstveno. Pokazali smo severnjačkim govnima da nema zezanja u East Endu." I kakav onda može da bude sin pored takvog oca?"

CKM: Koliko je to sve uticalo na tebe da kreneš putem kojim si krenuo?

Steve: " Ja za sebe ne mogu reći da sam bio vođa huligana. Ja sam oduvek bio samo West Hamovac do srži. Za klub sam uvek u stanju da poginem. Išao sam na sve utakmice redovno od 1968, a na sva gostovanja godinu, dve kasnije. Gde god su se pojavili gostujući navijači bilo je nereda. To je jednostavno bio način života i odrastanja generacije tinejdžera tog vremena. Nasilja je bilo svuda, kako na stadionima, tako i na koncertima, u disko klubovima, školskim dvorištima... Jednostavno, nisi mogao izbeći da se ne potučeš. Ja nikada nisam bio od onih koji su izazivali, prvi se zaletali i napadali protivnike, ali u većini situacija nije bilo izbora. Retko kada sam uspeo da izbegnem incidente. Jedna masnica ti još ne prođe, a već zaradiš novu!"

CKM: Da li si bio aktivan i u vreme nastanka huliganske ekipe West Hamovih navijača poznatije pod nazivom Inter City Firm, koja je dugo godina važila za jednu od najorganizovanijih na ostrvu?
Steve: "To je bilo početkom osamdesetih. Rano sam se oženio, a tada mi se rodio i sin Trevor. Išao sam redovno na utakmice, i poznavao većinu momaka koji su osnovali Inter City Firm (ICF), ali su oni bili ekipa za sebe. Moje vreme je bio period od 1967. do 1980, kada smo osvojili kup protiv Arsenala. Na gostovanjima sam delio njihovu sudbinu. U Sunderlandu i Leedsu su me uhapsili. Sa par likova sam i danas dobar prijatelj. Oni mene smatraju za svog, ali da budem iskren nikada nisam bio u toj priči. Većina ih je mlađa od mene. Kada je pre par godina ICF organizovao reunion i odlazak na gostovanje na Old Trafford, dobio sam poziv od sina Trevora koji je danas više u svemu tome od mene. Nakon gotovo dve decenije ponovo sam sreo mnoge likove koji su davno prestali da idu na utakmice."

CKM: Poznat je rivalitet West Hama sa Millwallom. Ko su vam još neprijatelji?

Steve: Millwall pod jedan. Sa njima smo se često sretali posebno u moje vreme. To su bili okršaji na život i smrt. Isto je bilo i u vreme mog oca i dede. Mržnja sa Millwallom datira još od vremena kada smo i mi i oni bili dokerski klubovi. Ja sam imao tu nesreću da se nakon ženidbe preselim sa porodicom u Bromley, kraj u južnom Londonu koji je pun navijača Millwalla. Moram vam priznati da sam prvih par godina skrivao klupsku pripadnost. U par navrata su mi razbili prozore na kući. Ženi nije bilo sve jedno da se parkom prošeta sa bebom u kolicima. Danas u Bromlyeu ima dosta nas koji navijamo za West Ham. Mrzim i Manchester United, zbog toga što su mi uzeli šal 1967. West Ham je uvek bio mali klub u poređenju sa njima, ali su zato navijači West Hama često uspevali da odnesu pobedu. Manchester mrze svi osim njegovih navijača, i to je normalno. Mrzim i jebeni Tottenham, kao i Chelsea. Oni su nam uz Millwall glavni rivali u Londonu. Chelsea je bio izuzetno jak tokom sedamdesetih, možda i najjači u zemlji."

CKM: Ko ti je najbolji fudbaler koji je nosio dres West Hama?

Steve: "Kao klinac sam obožavao Bobby Moorea. Potom mi je idol bio Alan Devonshire. U poslednje vreme Italijan Di Canio je bio najbolji. Ipak jedan igrač će mi uvek biti ispred svih. To je Trevor Brooking. Njega sam pratio od početka karijere do kraja. Znao sam šta doručkuje, sa kim se viđa, gde izlazi. Bio sam opsednut njime. Mislim da nikada nisam video kompletnijeg fudbalera West Hama. On je imao sve, od stava i ponašanja na terenu do driblinga, šuta, udarca glavom. Po njemu sam i sinu dao ime. West Ham je uvek imao dobru školu fudbala. Pogledajte samo danas premijer ligu. Joe Cole i Frank Lampard su udarne igle Chelsea, Michael Carrick je nezamenjiv u Tottenhamu, a Jermaine Defoe prvi strelac tima, Rio Ferdinand je najbolji odbrambeni igrač u zemlji. Svi oni su ponikli u West Hamovoj školi fubala. Da je klub malo bolje organizovan i finansijski jači ti igrači bi danas igrali za West Ham. Mada ne bojim se za budućnost kluba. Riov brat Antoan, kao i mladi Nobble su već sada veliki igrači."

CKM: Da li je tvoja porodica ikada morala da trpi zbog West Hama, i šta na sve kaže tvoja supruga?

Steve: " Mnogo puta me nije bilo kući na bitnim porodičnim proslavama, ali to je tako. Žena se odavno pomirila sa tim. Zajedno smo skoro trideset godina. Jednom mi je prebacila što me tri dana nije bilo kući kada sam sa društvom slavio povratak u prvu ligu 1977. Te godine još nismo bili venčani, ali smo živeli zajedno. Drugom prilikom se umalo nismo razveli kada je ona bez mog znanja rezervisala aranžman za letovanje u avgustu 1985. Bila nam je godišnjica braka, izveo sam je na večeru a ona mi je pokazala vaučere za put u Španiju. Taj dan je obavljeno izvlačenje parova za novu sezonu. Zbog jebenog puta u Španiju ja sam trebao da propustim prva tri kola nove sezone. Nije bilo šanse. To je bio poslednji put da je uradila nešto slično. Danas joj raspored prvenstva visi prikačen na frižider. Nema razloga da idemo na letovanje u avgustu, ako već tokom juna i jula nema fudbala."

CKM: Da li pratiš reprenzetaciju?

Steve: "Naravno. Veliki sam patriota. Često sam išao i izvan zemlje da bih gledao Englesku. Za svakog pravog fudbalskog fana to je obaveza. Bio sam na svetskim prvenstvima u Španiji, Italiji, Francuskoj, na evropskim u Švedskoj i Belgiji. Gledao sam Englesku po Evropi pedesetak puta. To je sjajan osećaj. Na tim gostovanjima osećaš se kao ambasador svoje zemlje. Imao sam sreće da sam dosta puta išao i sa West Hamom po Evropi tokom sedamdesetih i osamdesetih, a bio sam i u Mecu kada smo igrali Inter toto kup pre par godina.

CKM: Nakon godina zatišja, reklo bi se da su huligani sve aktivniji u poslednje vreme. Kakva je situacija na West Hamu?

Steve: "Većina mojih prijatelja poput mene ima sinove. Oni čine tu mladu West Hamovu gardu. Trevor nije klinac da bih mu ja sad objašnjavao šta treba da radi a šta ne. On voli West Ham kao i ja. Svako ko stvarno voli tim za koji navija, spreman je i da snosi posledice. Mi možemo sada raspravljati o fudbalu i ti možeš navijati i za Millwall ako treba. Možemo se i posvađati, ali nemoj da bi mi rekao da je West Ham sranje. Razbio bih ti nos bez razmišljanja. I danas je među mlađim navijačima mnogo sličnih meni, samo ja mislim da više ništa nije isto kao pre. Priča mi Trevor da su se nedavno dogovorili sa navijačima Leicestera da se nađu negde daleko od stadiona. Bilo ih je 20 na 20, pobili su se, a potom je svako otišao na svoju stranu. Nije to to. Mislim da više nema šanse da se dogodi da se cela tribina maklja, da Green Streetom teče krv u potocima niti da grupa od 800 navijača West Hama juriša na duplo brojnije navijače Arsenala. Ne mogu opisati kako je nekada bilo uzbudljivo ići na fudbal. Uživao sam na West Hamu iz nedelje u nedelju. To mi je bilo sve u životu. Voleću West Ham istim intezitetom do smrti, iako je danas potpuno drugačija priča."
Trevor: "West Ham ima odličnu ekipu. Stari ICF se vratio na scenu, tako da mislim da bi teško neko mogao da izađe na kraj sa nama. Velik je pritisak na navijače danas. Snimaju nas kamere non stop. Zbog psovke ili prekog pogleda mogu da te izbace napolje pa čak i uhapse. Velika se buka podigla oko susreta sa Millwallom prošle sezone, ali je policije bilo toliko da jednostavno nisi mogao da trepneš. Došlo je do manje čarke sa pandurima. Dok smo se mi iz prvih redova gurali sa njima, pokušavajući da probijemo kordon klinci su ih iz pozadine gađali flašama. Bilo je zanimljivo. Manja frka je bila i protiv Chelsea u liga kupu, ali ništa spektakularno."

CKM: Koliko je fudbal danas drugačiji od onog od pre 20-30 godina?

Steve: "Ogromne su pare u fudbalu, tako da je on pre svega veliki biznis. Naravno, još uvek ima dosta zaluđenika kojima je klub svetinja i ispred svih tih moćnika koji manipulišu i drže konce u svojim rukama. Atmosfera ne može da se poredi sa periodom kada su tribine bile bez stolica, i kada si jedva čekao narednu utakmicu da ideš da navijaš dok ne podereš grlo. Sećam se da Trevor Brooking nije hteo da krene sa centra u Southamptonu dok svi navijači West Hama ne uđu na tribine. Danas je malo igrača kojima je stalo do nas. Ovaj masovni odlazak navijača West Hama u Kardif na finale baraža, malo me podsetio na stara vremena. Stvarno je bilo spektakularno. Dva dana smo pevali, pili na ulicama i u pabovima. Na stadionu je atmosfera bila sjajna. Ne pamtim kada je poslednji put 40 hiljada ljudi pevalo himnu "I am forever blowing bubbles". I sada se naježim dok mi se u glavi motaju sveže slike utakmice protiv Prestona. I na kraju pobeda i povratak u premijer ligu. Slavlje na stadionu, ulicama, pa sutradan repriza u istočnom Londonu. Zbog takvih stvari vredi živeti!"

West Ham United je možda i najpopularniji engleski klub u Srbiji, pogotovo među ljubiteljima pank muzike. Za to su najzaslužniji stari pank bendovi poput Cockney Rejects, Cock Sparrer i The Business. Sva tri benda su u svojoj bogatoj muzičkoj karijeri ponosno isticali privrženost bordo plavim bojama. Cockney Rejects je uoči finala kupa protiv Arsenala 1980. izdao singl na kojoj se nalazila klupska himna "Forever Blowing Bubbles". Nakon pobede u tom finalu bend je održao koncert u The Garage klubu, koji se i danas nalazi u srcu svernog Londona u kojem svi navijaju za Arsenal. Sa Cockeny Rejects na koncert je stigla i grupa od oko 200 navijača West Hama mahom pripadnika ICF. Neredi su bili neizbežni. Cock Sparrer je u spotu za pesmu "We Love You" koristio snimke sa utakmica voljenog tima, a na omotima albuma "Running Riot" kao i ploči sa raritetnim pesmama nalaze se fotografije članova benda uslikane na stadionu West Hama, kao i scene nasilja sa Upton Parka. Mickey Fitz, pevač benda The Business takođe je veliki fan "čekićara". grb mu je istetoviran na ramenu, a često je nastupao u klupskom dresu. Osim toga bend je snimio pesmu posvećenu legendi kluba Bobby Mooreu.
Od muzičara koji navijaju za West Ham a nemaju veze sa pankom pomenućemo još Steve Harrisa, člana hevi metal benda Iron Maiden, potom pop pevača Davida Essexa, kao i Billya Braga.

Huliganska ekipa West Hama nastala početkom osamdesetih godina prošlog veka zvala se Inter City Firm. U to vreme policija je za odlaske navijača na gostovanja organizovala specijalne vozove kako bi ih držali pod kontrolom. West Hamovi huligani su zato odlučili da na putovanja idu u sopstvenoj režiji Inter City vozovima kako bi izbegli policijsku pratnju. Odatle i naziv Inter City Firm. Nešto kasnije je osnovana i ekipa Under Fives, koju su činili uglavnom mlađi momci. Po uzoru na Inter City Firm navijači novosadske Vojvodine su 1989. godine osnovali svoju grupu nazvavši je Red Firm, a za obeležje grupe su uzeli West Hamove čekiće.

West Ham United je osvojio tri FA kupa: 1964, 1975. i 1980. kada su kao drugoligaši u finalu pobedili favorizovani Arsenal. Titulu nikada nisu osvajali, a najbolji plasman ostvaren je 1986. godine kada su sa četiri boda zaostatka za prvoplasiranim Liverpoolom zauzeli treće mesto. U evropskim takmičenjima "čekićari" su osvojili kup pobednika kupova 1965. godine.

Rekordna poseta na stadionu West Hama zabeležena je u oktobru 1970. godine u susretu protiv Tottenhama. Utakmici je prodato 42.322 ulaznica. 1936. godine na drugoligaškoj utakmici između West Hama i Charltona prisustvovalo je 43.582 gledalaca, ali je tokom Drugog svetskog rata jedan deo dokumentacije West Hama izgoreo tako da je taj podatak nezvaničan. Rekorder po broju nastupa u bordo plavom dresu je Billy Bonds, koji je boje kluba iz istočnog Londona branio na 663 utakmice, punih dvadeset sezona (1967-1988). Najbolji sterlac u istoriji kluba je Vic Watson koji je u periodu 1920-1935. postigao 298 golova. Najskuplje plaćeni igrač je Tomaž Repka čiji je transfer iz Fiorentine u West Ham 2001. godine iznosio 5.5 miliona funti, dok je najskuplje prodat Rio Ferdinand. Za njega je Leeds platio čak 18 miliona funti.

[UrbanBaby]

A J A X A M S T E R D A M

Када се помене холандски фудбал, прва асоцијација многим људима је наранџаста боја у коју су од главе до пете обучени навијачи репрензетације Холандије. Почетком осамдесетих када су у моди биле комбат јакне фанови популарних '' лала '' обртали су их на унутрашњу страну и таквим изражавањем припадности пружали подршку својим љубимцима на терену. 1988. године у финалу европског првенства у којем су савладани Руси цео стадион је био одевен у наранџасте мајице. На светском првенству у Америци шест година касније специјално за холандске навијаче продавци сувенира израђивали су индијанске перјанице у њиховим бојама, у Француској 1998. продавале су се наранџасте Ајфелове куле, да би 2000-те на европском првенству које је Холандија организовала заједно са Белгијом сви холандски градови били украшени наранџастим сувенирима: балонима, тракама, заставицама. Кондуктери на станицама и особље у банкама и поштама били су обучени у дресове, а наранџаста је била чак и вода у фонтани у Ротердаму. На утакмицама холандске репрензетације нема нереда а многе екипе би радо пожелеле да имају такву подршку са трибина.
Ипак није све тако наранџасто у земљи Холандији! За оне мало боље упућене у дешавања на навијачкој сцени у Европи Холанђани свакако спадају у њен сам врх. Дерби мечеви између Ајакса и Фејнорда врло често остају у сенци дивљања хулигана на и око стадиона. Ден Хаг, Утрехт, ПСВ па и неки мањи тимови такође имају навијачке екипе за респект. Ко је ту јачи, бољи и луђи, да ли Ајаксови или Фејнордови увек ће бити полемике, али пошто је Ајакс први холандски клуб којег су његови навијачи почели организовано да прате на свим гостовањима, како у земљи тако и по Европи, и за које су били везани први инциденти, можда им зато треба дати малу предност. Поред тога, фудбалски клуб Ајакс је најтрофејнији холандски тим са чак шездесет освојених трофеја од којих свакако највећу вредност имају четири пехара европског првака, две светске круне и чак двадесетосам титула првака Холандије. Клуб је основан још далеке 1893. године, али је постојао врло кратко пошто су на терену на којем је играо никле стамбене куће. Седам година касније, или прецизније 18. марта 1900. иста група људи поново је основала клуб, али овај пут са много више успеха. Већина холандских фудбалских клубова насталих у то време названи су по грчким Боговима и митовима (Sparta, Hercules, Heracles, Xerxes) па тако и Ајаx (грчки Бог који се борио против Тројанаца). Наш саговорник из Амстердама већ двадесет година не пропушта Ајаксове утакмице и један је од момака из прве екипе. Без пуно увода он је почео своју причу:

Ајаксови навијачи су први почели да одлазе организовано на сва инострана гостовања почетком седамдесетих година, што је до тада било непојмљиво. У пар наврата пре тога током шездесетих ишло је и по десет хиљада на поједине европске утакмице, али су људи попут мог оца одлазили на та гостовања у сопственој режији са друштвом и девојкама. 1973. године први пут су се појавиле организоване навијачке екипе. Острво је близу и вести о дешавању на енглеским стадионима муњевитом брзином стигле су и до нас. Већ наредне сезоне приликом гостовања Leedsa у Амстердаму дошло је и до првих масовних нереда и туча који су подигли велику прашину у јавности.

Кад и како је основана навијачка група F – Side и откуд такав назив?

Један старији Ајаксов фан често је одлазио у Енглеску на утакмице. Једном приликом по повратку из Лондона појавио се на нашем стадиону и друштву око себе предложио да оснују навијачку групу и назову је простим именом F – Side пошто су се окупљали на сектору Ф. Фазон је покупио од навијача West Hama који су недалеко од њиховог стадиона спрејом исписали графит '' PQR Side Rules OK ''
Након свега две недеље у Амстердаму је гостовао Manchester United, а F – Side је први пут званично био на сцени. Сви причају да се нису баш прославили јер њих стотинак, колико је група тада бројала нису могли да се мере са неколико хиљада енглеских хулигана. То се све дешавало 1976. године.

Откуда онда помињање назива Ред Амy?

Назив Црвена Армија је такође мазнут од Енглеза и он обележава све навијаче Ајакса. Често се и новинари служе именом Red Army F – Side (скраћено РАФ), а једно време је то био и потпуни назив наше екипе. Током осамдесетих РАФ графит је био најчешће исписиван по градовима широм Холандије.
F – Side је једно време уз своје име имао скраћеницу СС ( супер слоперс – холандски израз за разбијаче). Наравно, већини '' нормалних '' људи када би видели исписано F – Side SS прва асоцијација би била на фашистичку SS дивизију.

Приликом посете Амстердаму неки твоји пријатељи су помињали и мени стран назив Мокум. Можеш ли објаснити о чему је ту реч?

Мокум је надимак за Амстердам, што на хебрејском значи град. То име је вековима присутно а једна фракција F – Sidea је давно направила заставу Мокум Hooligans. Јавност и друге навијачке екипе једно време су мислиле да су постојале три различите групе Ајаксових навијача, али смо ми увек били само F – Side. Једном приликом након нереда на утамици против Гронингема један холандски новинар је у свом извештају написао како није ни чудо да су навијачи Ајакса изазвали инциденте пошто су се осим F – Sidea појавили и Mokum Hooligans као и Red Army, тако да полиција није могла да изађе на крај са три групе изгредника! Прилично глуп резон зар не?

На појединим заставама и другим клупским сувенирима јасно се види Давидова звезда а кажеш и да је Мокум хебрејска реч. Какве везе Ајакс има са Јеврејима?

Пре другог светског рата Ајаксов стадион налазио се у крају иза јеврејске четврти. Када су супарнички навијачи ишли из правца центра или централне станице ка њему морали су да прођу кроз тај јеврејски кварт, па су многи од њих уместо против Ајакса говорили '' играмо против Јевреја ''. Ајакс никада није имао везе са Јеврејима који су током и након рата готово испарили из Амстердама. Ипак фраза '' играмо против Јевреја '' је остала. Крајем седамдесетих година противнички навијачи су нам, да би нас увредили често погрдно скандирали ругајући се нашем наводном пореклу, што је међу Ајаксовим фановима само изазвало контра реакцију па су у инат свима сами себе почели да називају The Jews! То је ипак отишло толико далеко да су поједини млађи навијачи, који вероватно нису познавали историју клуба почели да скандирају Jews, Jews и да носе на текме израелске заставе и друга обележја са Давидовом звездом. Сећам се утакмице пре десетак година када су неки чак предложили да направимо кореографију – јеврејску звезду од картона, преко целе трибине. Тада је старијима пукао филм тако да је убрзо сва та Jews-еуфорија прилично спласнула.

Пошто је Амстердам град у којем живе многе расе и нације какво је стање на трибинама и има ли расне нетрпељивости?

Има црнаца који долазе на утакмице Ајакса, али су они у мањини, док Турака и Мароканаца којих је Амстердам пун, готово да и нема на стадиону. Расиста има и међу навијачима, као и свуда у мултиетничким окружењима, али јако мало. На утакмицама које Ајакс игра као домаћин већ дуго година долази и група од тридесетак старијих скинхеада десничара, али они не иду на гостовања нити учествују у било каквим нередима. Почетком осамдесетих скоро цео F – Side су чинили скинси, од који је већина била у ска фазону. Мора се ипак назначити да у F – Sideu никада није било битно ко си, шта си и које си пути, већ да имаш срце. За неколико црнаца из екипе бих и руку дао, а многи супарнички навијачи би радо волели да имају такве фајтере у својим редовима.

Можеш ли упоредити атмосферу на амстердамској Арени где Ајакс игра своје утакмици са оном каква је била на старом стадиону?

Као и свуда у свету, увођењем столица и изградњом модерних стадиона нестала је сјајна атмосфера која је на фудбалским утакмицама владала током седамдесетих и осамдесетих година. Наш стари стадион De Meer који се налазио у источном крају Амстердама био је прилично мали и дотрајао. Капацитет му је био тек нешто преко двадесет хиљада. Навијање је на свим утакмицама било спектакуларно а стадион је сезонама био крцат. Све веће утакмице Ајакс је играо на олимпијском стадиону који је могао да прими дупло више публике. Стадион De Meer је затворен 1996. године када је званично отворен Амстердам Арена, велелпна грађевина са 51.500 седећих места. Тих дана градом је кружила прича да је једно грађевиско предузеће из Ротердама добило посао рушења De Meera. Пошто нисмо желели да се било који навијач Фејнорда наслађује рушењем Ајаксове тврђаве одлучили смо да сами запалимо стари стадион, што је и учињено.

Од када датира тај ривалитет са навијачима Фејнорда?

Још током педесетих година постојао је ривалитет између житеља Амстердама и Ротердама. Тада су невезано за утакмице избијале туче на игранкама између младих из два града. Ипак први озбиљнији инциденти дошли су с' појавом фудбалских хулигана почетком седамдесетих. Мржња данас иде толико далеко да ја на пример не купујем производе направљене у Ротердаму. И молим те Ротердам и Фејнорд, кад већ морамо да их помињемо, се пишу малим словом! Моја супруга је неки дан у продавници купила кекс који је из '' њихове '' фабрике. Није ме мрзело да седнем на бицикл и одвозам се два кварта даље. Када је продавачица чула разлог због којег хоћу да га заменим, само се насмејала и без приговора ми услишила молбу. Моја цела фамилија, познаници, пријатељи... сви навијају за Ајакс. Покојна баба је гледала све тв преносе до последњег дана живота. Сећам се када сам са мајком отишао да јој честитам осамдесетпети рођендан, пар месеци након тога је умрла. Седели смо и гледали неки квиз на тв. Једна старија госпођа у жирију изузетно је подсећала ликом на моју бабу што је мајка гласно прокоментарисала. Када је баба то чула дограбила је штап и замахнула њиме запретивши својој ћерци: '' Више никада да ме ниси упоредила са том кравом! Знаш ли ти да она навија за фејнорд?!

Да ли је било прелазака играча из једног у други тим?

Да. Њих двадесетак је играло за оба тима. Већином су то били другоразредни играчи који нису ишли директно из Ајакса у фејнорд (малим словом на молбу саговрника), већ су између играли за још неколико тимова. Ипак два велика имена остаће црним словима убележена међу тврдокорним навијачима због отказа верности. Легендарни Johan Krojf је изазвао шок у фудбалским круговима прешавши из Ајакса у редове омраженог ривала, а током осамдесетих година Wim Jansen је отишао у супротом правцу.

Коју би тучу са навијачима фејнорда издвојио?

Најпознатија је свакако она из марта 1997. године када је један од наших виђенијих ликова Carlo Picornie умро од задобијених повреда. фејнорд је гостовао у Алкмару а ми у Валвајку. Ти путеви се укрштају па је раније договорено да се нађемо на средини, на аутопуту поред града Бевервик. Договор је био педесет на педесет без икаквог оружја, само на руке. Ми смо стигли први и чекали. Убрзо се пред нама појавила група од скоро три стотине фејнордових хулигана наоружаних до зуба. У првом моменту нисмо могли да верујемо, да би смо убрзо, како су нам се приближавали, постали свесни њихове подлости. F – Side се залетео на њих голорук и извесно време успевао да се одржи у крајње неравноправној борби. Када је постало изузетно густо кренули смо у повлачење. Сви осим Carla, који је оставши сам, нестао у гомили фејнордових копилади. Када је стигла полиција његово тело лежало је непомично у локви крви. Касније је установљено да је подлегао повредама од ударца чекића по глави. Од тога дана, према навијачима фејнорда нема респекта ни милости. Они ће цео живот бити искомплексирани тиме што када год направе нереде новинари или тв коментатори то прокоментаришу у стилу: '' фејнордов F – Side је изазвао инциденте... '' (да би вам објаснили то би било као кад би новинар РТС-а рекао да су инциденте направили Звездини Гробари) поредећи их при том са најјачом групом у хулиганском свету.
Највећа победу смо извојевали 1995. када је група од око 150 Ајаксових навијача разјурила цео плато испред фејнордове трибине оставивши за собом десетине повређених. Крајем осамдесетих фејнордови фанови су на једну утакмицу дошли у Амстердам доста раније. Растурили су један паб што се убрзо прочуло. Када смо се ми појавили уследила је јурњава, а њихова прва екипа се разбежала. Петорица најспоријих побацани су у оближњи канал, што им је било горе него да су добили батине пошто је било хладно новембарско поподне.

Постоје ли онда навијачи Ајакса из ротердама и обрнуто?

Наравно да постоје. Уствари вероватно постоје, иако ја на пример не познајем никога ко живи у Амстердаму а навија за фејнорд. Вероватно их има, али то чувају за себе и не путују на утакмице организовано.

Каква је ситуација са другим навијачима у Холандији?

Једну од најдужих традиција имају навијачи Ден Хага, који су током седамдесетих били наш велики ривал. Такође треба споменути и навијаче Утрехта. Током прошле сезоне имали су обичај да нападају Ајаксове навијаче који су путовали возом у Амстердам на утакмице лиге шампиона. У пар наврата, док је воз стајао у станици, поскидали су неким нашим фановима шалове. Једном су чак пребили неких пар клинаца који су им се супротставили. Све је то трајало док екипа од тридесетак момака из Амстердама није решила да се провоза до Утрехта. Можете ли замислити њихове фаце када су уместо обичних навијача налетели на прву екипу?! ПСВ је клуб из велике тројке чији су навијачи најмање вредни помена. Они би све дали када би смо их ми мрзели, а ми се намерно на свим текмама против њих трудимо да их ни једном не прозовемо. Понашамо се као да не постоје. Са навијачима НАЦ-а и Твентеа имамо коректне односе, мада ни туче нису ретка појава. Највећи пријатељи од страних екипа су нам навијачи белгијског Андерлехта. Са Енглезима везе су углавном индивидуалне.

Колико јавност придаје пажње нередима на стадионима у Холандији?

Све је кулминирало након Carlove погибије. Сада се и од најмањег инцидента диже бука. Оно што објаве новине и тв за већину хулигана су небитне ствари, пошто се праве, опасне туче заказују и дешавају далеко од очију јавности. Једна од збиљнијих туча која је напунила новинске стубце одиграла се у белгијском Лијежу. Ајакс је играо пријатељску утакмицу против Стандарда, а локална тв се баш затекла испред паба када нас је напала група од око шездесетак домаћих хулигана. Били су наоружани лопатама, грабуљама, секирама и све је личило на средњевековни рат. Нереди су настављени и на самим трибинама током утакмице. Још један занимљив догађај одиграо се у мају 1995. године. Холандски тв шоу '' Љубав и туга '' позвао је три најјаче навијачке групе (Ајакс, Утрехт и фејнорд) да гостују у заједничкој контакт емисији. Ајаксови момци нису прихватили позив, јер једноставно сматрамо да немамо шта да причамо заједно са фејнордовим и Утрехтовим навијачима, поготово не људима који нас сматрају шљамом. Наш најављени недолазак одмах је оцрњен како на тв тако и у навијачким круговима. фејнордови навијачи су чак причали како смо се уплашили могућности да се сретнемо са њима. На дан снимања емисије, екипа се ипак појавила, али ни мало пријатељски расположена. Замислите само испрепадане водитеље,публику и госте-навијаче када смо у сред снимања емисије упали у студио и све их разјурили.

Како су организовани обезбеђење и полиција на амстердамској Арени (стадион Ајакса)?

Арена плаћа обезбеђење које чине момци од којих вам се на први поглед диже коса на глави. Сви су огромни, набилдовани, намрштени, истетовирани. Званичан податак је да су само у току прошле сезоне на девет утакмица имали повређених у својим редовима у сукобима са навијачима Ајакса. Полиција се понаша нељудски и често су они ти који први испровоцирају неки инцидент. Мада морам признати да и навијачима не треба пуно да одлепе. Има пандура који су ок, али је опет њихова грешка што су чак превише толерантни. Када би они били у стању да инциденте спрече у старту никада не би била непходна интервенција специјалаца, који су прави дивљаци... а тада и нормалан навијач полуди и радо креће у акцију.

Како на вас гледају клуб и играчи?

Данас је однос са управом клуба и бордом сасвим коректан. Све до пре неких десетак година ми смо за њих били само гомила олоша којег се требало отарасити. Неки чланови управе су нас толико мрзели да су чак намерно инсистирали код других клубова да нам не дозволе улазак на стадионе и слично. Нас је све то само још више учврстило. Од пре који месец на дужност је ступио нови председник. Затражио је одмах састанак са нама. Толико нас симпатише да нам тренутна ситуација делује помало невероватно. Играчи нас наравно поздраве сваки пут, без обзира на резултат, мада мислим да је то више из навике и зато што морају. Далеко је то од односа какав постоји између навијача и играча у Енглеској.

Да ли F – Side прати репрензетацију?

Хулигани не прате репрензетацију! Не само Ајаксови већ и других клубова. Не могу ни да замислим на истој трибини хулигане неколико тимова како стоје један поред другог и навијају за Холандију. Сви ми волимо кад наша репрензетација победи али нам је клупски успех изнад свега. У неколико наврата екипе су се окупљале у градовима где је Холандија играла, али само у случају доласка атрактивног противника. Ту не мислим на Бразил или Италију, већ атрактивног за хулигане. Када су у Амстердам 2000. године дошли Немци око тристапедесет Ајаксових момака лутало је улицама града у потрази за противником, који је најављивао долазак, али ништа. Осим групе бркатих немачких фанова који су се мотали у '' црвеној зони '' озбиљније противничке екипе није било. Пре две године Холандија је играла пријатељску утакмицу са Енглеском. Полиција је окупирала цео град, а уместо котакта са Енглезима, F – Side је цело послеподне јурио за навијачима Ден Хага и Утрехта. Једини пут су се навијачке екипе ујединиле 1988. године на европском првенству баш против Немаца и Енглеза. Тада и више никада заједно су на истој страни били навијачи Ајакса, фејнорда и Утрехта.

Ко су онда навијачи који навијају за национални тим и због чега су дресови репрензетације наранџасти?

Људи који иду на утакмице Холандије су обичан свет којег углавном не занима клубски фудбал. За њих је исти догађај одлазак на утакмицу или у луна парк односно позориште. Њима је то само вид забаве, док су им резултат и успех тима у другом плану. Пола њих нема везе са фудбалом. Не смем ни да замислим како би одреаговали навијачи Ајакса када би се на трибини појавила нека будала обучена у наранџасто са кломпом уместо капе на глави. Наранџаста боја је традиционална боја краљевске куће.

Ова прича иако је више навијачка него фудбалска била би непотпуна да се не спомене фудбалски клуб Ајакс из Новог Сада. Пре неколико година фудбалски стручњак и ентузијаста Светозар Чича уз помоћ покојног Велибора Васовића (некада капитена Ајакса, Звезде и Партизана) био је гост амстердамског Ајакса када је добио дозволу да њиховим именом назове своју школу фудбала. Грб је мало модификован а црвено бела боја задржана. Клуб се неколико сезона веома успешно такмичи у свим млађим конкуренцијама, а од ове на игралишту код сајма новосадски Ајакс је дебитовао и са сениорским тимом.

У склопу припрема за европско првенство 2000. године Холанђани су увели и закон о понашању фудбалских навијача. Већина чланова је преписана из сличног закона који функционише на острву већ дуги низ година. Колико је ригорозан први су на својој кожи осетили баш навијачи Ајакса. Пре две године дошло је до мањих инцидената са полицијом на једном госотвању. Неколико навијача је бацило пар каменица у њиховом правцу, да би ови потом енергично реаговали и све их угурали назад у аутобус. Свима су узети подаци а убрзо су им стигле и пријаве. Свих четрдесет и нешто навијача кажњени су са по годину дана забране одласка на утакмице, иако је у инциденту учествовало свега њих десетак. Због сличног, баналног инцидента и наш саговорник је био удаљен са трибина, али на две године. Прво му је забрану уласка на Амстердам Арену изрекао клуб, а тек након пет месеци и фудбалски савез тако да је Имре морао да одсуствује са трибина скоро пуне две и по године.

Официјелни клуб навијача Ајакса зове се једноставно Supportersclub Ајаx и има редовних 75000 чланова са чланском картом и уредно плаћеном годишњом чланарином. Организују се одласци на сва гостовања. Сваки навијач сам плаћа место у аутобусу и улазницу за утакмицу наравно, и није правило да мораш бити члан клуба навијача да би путовао са њима. Ипак већина F-Side момака избегава те аутобусе пошто спискови путника често иду на проверу у полицију који такође обавезно претресају сваки аутобус и обично га прате до самог стадиона.

Тинејџери, али и они старији, из целе Европе одлазе (или сањају да оду) у Амстердам где се препуштају чарима ноћног живота. Све врсте лаких и оних других опијата као и жена на изво'лте, врхунско пиво и ноћни клубови само су неки од разлога због којих се Амстердам обавезно посећује. Сваки бар са налепницом марихуане на прозору нуди богат асортиман средстава за '' рађење ''. Уличних дилера има на сваком кораку, док је и полиција ту за сваки случај како би се све одвијало по закону! Хеинекен пиво, које је однедавно под свој патронат узало и Амстел, је уз џин Јеневер још један од заштитних знакова Амстердама. Уместо улице црвених фењера постоји читав кварт. Цуре свих боја, облина, тежина, од 16 до 66 година старости просто вас увлаче у своје мале радионице где се то стручно и на брзака одрађује. Наравно живот у Амстердаму се не своди само на секс, дрогу, ноћне клубове и фудбалске хулигане већ и на прегршт прелепих грађевина, мостића, канала (које симболизује и црвено црна застава са три бела икса), тргова, ресторана...

[николаБГ]

Они ће цео живот бити искомплексирани тиме што када год направе нереде новинари или тв коментатори то прокоментаришу у стилу: '' фејнордов F – Side је изазвао инциденте... '' (да би вам објаснили то би било као кад би новинар РТС-а рекао да су инциденте направили Звездини Гробари) поредећи их при том са најјачом групом у хулиганском свету.

Ал је поређење??? Испадоше овде гробари, најјача група у хулиганском свету :rofl :rofl :rofl

[UrbanBaby]

КОЛУМБИЈСКА ВЕЗА


И ако је степен безбедности људи подигнут на највиши ниво а туризам је у процвату, Колумбија је и даље земља у којој се пуних четрдесет година води борба за превласт између три стране – владајућих снага, левичарске гериле и десно оријентисаних парамилитарних формација. Када се зна да је Колумбија највећи светски произвођач кокаина, јасно је о каквој је земљи реч. Уколико жели те да отпутујете тамо у туристичку посету, свако ко је мало боље упознат са ситуацијом, упозориће вас да се чувате киднаповања и да људи свакодневно гину. Долина Какуа, са Калијем, главним градом и трећим највећим у држави, који се простире у срцу територије, под контролом је левичарске гериле. Картел Norte de Valley ту води главну реч а њен лидер Diego Montoya, високо је котиран на ФБИ-јевој топ-тен листи најтраженијих људи.

Попут осталих јужноамеричких држава, и у Колумбији је фудбал спорт број један. У Калију су најљући ривали Deportivo Cali и America de Cali, чији ривалитет датира још од 1931. године када су два су тима одиграла прву утакмицу једна против другог.

ТУЂА АМЕРИКА

Фудбалски клуб Cali основан је 1908. године. Млади грађани Калија који су имали прилику да студирају у Европи, научили су правила фудбала и , по узору на европске тимове, по повратку у земљу оформили су свој клуб. У томе су им помогли професори који су из Шпаније и Француске долазили да предају у колумбијским школама и на универзитетима. Од 1927. године клуб се зове Deportivo Cali, а клупска боја од оснивања је зелено-бела. Двадесет година касније прикључени су професионалној лиги где су одиграли прву утакмицу против Јуниора из Баранкиле. Од оснивања Deportivo игра на олимпијском стадиону чији је капацитет 58.000 места, али ће ускоро постати први колумбијски тим који који је стигао до финала Kopa Libertadores (јужноамеричка лига шампиона) 1978. године, када их је поразио аргентински клуб Boca Juniors. Кали је играо у финалу и 1999, али му се на путу до трофеја испречио бразилски Palmeiras. Осам пута били су државни прваци.
Фудбалски клуб America de Cali основан је 1927. године и спада у ред најтрофејнијих јужноамеричких тимова. Дресови су црвено-беле боје, а надимак логичан – Црвени ђаволи. У фудбалским круговима познати су и по имену Црвена ракета због свог традиционално убитачног напада. America је први професионални клуб у Колумбији (њен пример следили су велики клубови из Боготе, Милионарис и Санта Фе) и оснивач је великог турнира 1948. године, који ће убрзо прерасти у лигашко такмичење. Те године одигран је први прволигашки дерби у Калију, који је Deportivo решио у своју корист резултатом 4:3. America је у својој историји 11 пута била првак.

КРВАВИ РИВАЛИТЕТ

У прилог томе колики је ривалитет између два клуба, довољно говори податак да је након првог дербија America, због понашања својих играча и навијача, била избачена из свих такмичења на годину дана. America је те године заузела прво место у другој лиги, па је желела да се опроба са неком прволигашком екипом да би се уверила у сопствену снагу. Пријалтељска утакмица против Deportivа била је све само не то. Играчи су се пеглали по терену. Судија је неколико пута прекидао меч, а при резултату 1:1, поништен је гол Америци. То је био знак за свеопшти хаос. У велики метеж укључили су се и навијачи два тима. Године 1982. десетине људи изгажено је у нередима после утакмице, па је тај дерби касније назван “Колумбијски Хејсел”. Утакмица је завршена нерешено 3:3. Пијани навијачи Депортива, са горњег спрата стадиона, уринирали су на противничке фанове смештене на нивоу испод њих. Уследио је невиђени стампедо. Двадесетчетири особе изгубиле су живот, а 163 задобиле лакше или теже повреде. Био је то један од последњих великих инцидената у земљи у којој је током осамдесетих година прошлог векау навијачким нередима страдало више од осамдесет особа.. Тих година America је имала бољи тим, а њени навијачи тај период називају златним добом клуба. На другој страни Deportivо, за који је тада наступао национални херој Карлос Валдерама, није освојио ни један трофеј. У јуну 1995. године у свом луксузном апартману у предграђу Калија ухапшен је Жилберто Родригес Орехуела. Познат под надимком Шахиста, Родриго је био лидер градског нарко-картела, а свој прљави новац трошио је на раскошан живот и фудбал. Мафија Калија, на челу са Шахистом, у једном моменту контролисала је 80 одсто извоза у Сједињене Државе инкасирајући при том дневно невероватних 20 милиона долара. Током истраге откривено је да је Родригес тајно финансирао фудбалски клуб Americu, чији је грб истетовирао на десном рамену. Није га толико занимао градски дерби колико мечеви против Atletico Nacionala који је у то време био под контролом ривалске банде, картела из Меделина. Фудбалски клуб America стављен је на црну листу и осумњичен за корупцију, што је знатно утицало на срозавање клупског имиџа. Финансијска полиција пуних годину дана чешљала је све папире и проверавала пословање клуба, али није пронађено ништа што је било ван граница дозвољеног. Иако America није осуђена због коришћења мафијашког новца, љага са имена клуба дуго се неће спрати. “Већ пет година не можемо да пронађемо правог спонзора и ниједан познати играч неће да пређе у наше редове”, изјавио је почетком 21. века директор клуба Алваро Алмеида. На крају прошле сезоне America,је заузела тек тринаесто место на табели.
Прошле године један присталица Deportiva, иначе припадник фанатичне групе Frente Radical Verdiblanco (FRC), убијен је из ватреног оружја у окршајима навијача два тима. Пре почетка утакмице испред стадиона је заподенута масовна туча и неко из редова Црвених ђавола потегао је пиштољ и убио двадесетдвогодишњег Gealeana Riveru. После тог трагичног догађаја вође навијача ривалских екипа склопиле су примирје. “Навијаћемо за наше тимове још фанатичније, али ништа није вредније од младог живота”, изјавили су у глас.

ТЕРИТОРИЈАЛНИ ИНТЕГРИТЕТ

Северна трибина олимпијског стадиона припада навијачима Deportiva. Свако ко покуша да уђе на ту трибину, а није припадник навијачке групе FRC, улази на сопствену одговорност. Свих десетак хиљада навијача са севера, рекло би се међусобно се познају. Тачно се зна где је која екипа стационирана и ко су њени чланови. Уколико би се појавио уљез, неко би га сигурно провалио већ на улазу који контролишу припадници групе. Наиме, свако непознато лице мора да покаже своју чланску карту или да докаже да припада некој од седам подгрупа. FRC се убрајају у најорганизованију ултрас групу у држави, а узор су им Италијани и Енглези. Како кажу, оно Radical у називу најбоље их дефинише. Сваког месеца штампа се навијачки фанзин “Ultra Verdiblanco”, а уочи сваке утакмице вође деле навијачима флајере са тачно одређеним акцијама и исписаним песмама које ће се певати тог дана на стадиону. “Страст је најважнија”, истичу момци из FRC групе. “Сваког викенда смо на трибинама, а осталих дана у току недеље припремамо се за наредни меч. Некада победимо, некада изгубимо, а навијање за Deportivo увек је на првом месту”.
Као и у сваком великом дербију у другим деловима света, и у Калију је реч о припадницима различитих друштвених слојева. За Deportivo навијају припадници средње класе, али и велики број бизнисмена, док је America клуб радничке класе. Често су у навијачким инцидентима учествовали и таксисти и њихове муштерије. Наиме, није редак случај да навијач једног клуба заустави такси возило чији возач припада другом табору. У најбољем случају таксиста би на време приметио ко му је следећа муштерија и само би додао гас. Али дешавало се и да возач буде опљачкан или муштерија одвезена ван града и без гаћа остављена у недођији.
Дербију просечно присуствује четрдесетак хиљада навијача два тима, а Baron Rojo Sur, најватреније присталице Americe смештене су на јужној трибини. Они не придају толико пажње кореографији и, за њих, другим небитним навијачким детаљима. Најважније им је да буду бројни и у дербију гласнији од противничких навијача. “Кореографије, заставе и други реквизити, саставни су део навијачког колорита. Многе групе изгледају лепше од нас, али их ми без проблема надгласамо, а то нам је најважније”, кажу навијачи Americe.