Отаџбински рат

[дрвосеча]

Добро.. али видим да се ова тема само чита, за релативно кратко време, видело ју је по мојој процени више од 600 људи. Знам рећићете, да има погледа 1600, али узмимо у обзир да неко погледа више пута тему.
Можда људи и очекују заправо још материјала, па да се огласе.. јер сам ја у почетку контао да је глупо да се људи убацују ако тема није готова. Али нема везе. Доста смо материјала изнели, да би се људи могли огласити везано за рат у Крајини, и БиХ.

И да.. морам признати следеће. Ова тема ће сигурно доживети велики број страница, јер сама тематика рата, који је трајао скоро 9 година, не може бити стрпана у пар порука или пар тема... Једноставно оставља иза себе хиљаде страница.

Али наравно сви они који читају ову тему, волео бих да изнесу своје виђење и мишљење о написаном на овој теми.

[дрвосеча]

Анализираћу прво филм Истина, јер ми је он најсвежији, а и доста информација носи са собом.
Тада када је приказан 2005. године, у премијери ја нисам имао прилике да га погледам, али сам то касније направио. Већину ствари сам знао, али увек може да се сазна још. Исто тако, сам и раније написао на овој теми како сам овде најдебљи, али верујте да има увек информација које нисам знао. То се односни на злочине и етничко чишћење Срба у околини Сарајева, као и логорима за Србе у Сарајеву.

Трагично код овог филма Истина је то, што овакве снимке нећете да видите на Б92, јер њих овакви снимци не занимају?! Интересује их само оно што ће дискредитовати Србију као државу, и Србе као народ. Трагично је и то што од премијере тог филма Хашки трибунал по питању многих овде злочинаца којима се види лице није подигао оптужницу!?
Чему тај суд правде служи, ако се у њему не суди злочинцима?! Како је могуће да рецимо Насер Орић, комадант муслиманских војних формација очисти 50 српских села у околини Сребренице, побије пар хиљада (како горко звучи када нечији живот, нечију драгу особу сврставате у бројку) Срба у околини Сребренице, и по признању истог тог злочина у међународном суду правде у Хагу, добије САМО 2 године затвора!?!?
Још нешто што показује његову храброст и јунаштво јесте евакуација из енклаве Сребренице пре ослобађања града, када је дошла ВРС.. Ако је заиста ратник, и патриота свога народа, онда остаје са њима до краја!

Овде се виде јасно снимци како муџахедини убијају Србе, и Хрвате. А мени трагична ствар јесте што код Хрвата у Хрватској иде прича, која одлично пије воде, како су Срби криви за све, како су им муслимани (намерно не пишем бошњаци, јер они нису нација, поготово не та мутант нација бошњачка) са њима пријатељи ако не и браћа. Како су заједно били терорисани од Срба, и све оне сличне глупости, које ложе хрватску масу.. а иначе јесу паљевине, попут шибица!
Својевремено знам да је енглеска премијерка Маргарет Тачер, челична лејди, након свог мандата(1979-1990), била екстремно антисрпски орјентисана с почетка 1990-их када су јој показивали снимке тв загреба, како Срби варвари и бастарди, инаравно згражавала се.. а Хрвати и муслимани угрожени, и саосећање за њих?! Пар недеља касније замољена је да прокоментарише снимке које су јој дали, да види како муслимани убијају и кољу Хрвате.. одједном муслимани не ваљају, а Хрвати опет цвећке!?

Обичне људе на западу овако нешто уопште не занима! Прво, јер ринтају од јутра до прекосутра.. редовно плаћају порез, и шта их занима што се тамо неки балканци потукоше... Друго, ваљда њихова Влада најбоље зна шта треба да ради. Ту лежи главни проблем. Шта више.. у оно доба почетком 1990-их, није постојао интернет, па су информације, и слике стизале само од новинара. А новинари за паре ће све да учине.. све! Па тако и од злочинаца Хрвата направити цвећке и жртве, а од Туђмана, Месића, Шекса, Шпегеља, Мерчепа, Главаша, миротворце и кандидате Нобелове награде за мир!??! Који апсурди.

Да не би неко помислио, са овим овде изношењем текстова и снимака, како смо ми сви љубитељи "милог" нам председника (Србије и СРЈ), само ћу да кажем да је и он део ове болументе, односно да је пајташ са њима. Смишљено је радио на томе да југославија нестане (ово не пишем јер сам симпатизер исте, већ зато што се дотични јавно залагао за такве идеје), и да Срби изгубе рат!?! Његова ратна политика се пак кретала по свима познатом рецепту: крени-стани. Где смо ми погубили много војника, и изазивало је велико деморалисање саме војске. Изгубили смо и добре позиције на ратиштима, што је додатно деморалисало војнике.
Још трагичније је то што је он водио преговоре са Хрватима, и муслиманима у име Срба који живе преко Дрине?! Чему је служио председник РС и РСК, ако ће председник Србије да преговара, и потписује споразуме уместо њих.
Јавна је тајна да је он рекао Туђману, у Карађорђеву марта 1991. за Србе у Крајини, да ради са њима шта хоће, и да их може набити на колац?! Потпуно невероватно, јер су Срби у Крајини још са његовим појављивањем 1989-90 на сцени у њему гледали великог вођу. Нису га додуше бирали.. али сећам се реченице мога кума на Никољдан 1990. када је испраћао свога таста.. "доћићу прекосутра код тебе да се договоримо како је Он најбољи човек на свету". Био сам релативно мали, нисам тада контао много ствари.. али то ми се урезало у сећање.
Ако председник Србије није могао помоћи Србима у Крајини, онда им није требао ни одмагати! Уместо да је гурао Ћаћу од Крајине, испред себе, он га је још подбадао, и гурао се да он преговара уместо Ћаће?! Занимљиво да Туђман никада није желео да прими озбиљно Ћаћу, и да поразговарају о заједничкој будућности Срба и Хрвата, у самосталној Хрватској... Јавно се и он залагао против рата, оптуживао Србе за то да желе рат.. а на Јелачића тргу, 1992. изјављује да су Хрвати били ти који желе рат!??! Па ко је ту луд!?!

Не знам колико се ови старији сећају... али има једна цака око распада СФРЈ. Председништво СФРЈ су чинили представници свих 6 република плус 2 покрајине. 1989. представник СР Хрватске био је Стипе Шувар.. на сва звона сећам се да су рекли на ТВ да је нешто муљавио, и да је смењен 1990, па је Туђман послао бољег  Стипу - Месића!?! Још тада 1990. Месић се истакао просусташким говорима. Чувена реченица из хрватског сабора окт. 1991. како је обавио задатак, и данас ми звони у ушима. По чијем налогу све то обављено.. пас им мајку  >

У целој причи око распада СФРЈ, трагичну судбину доживљава ЈНА, као један од симбола и гарант опстанка бивше југославије. Дочекује се 1991. година са старцима (Вељком Кадијевићем, и Благојем Аџићем), и гомилом неспособњаковића у самом Генералштабу.
Што се мене тиче, кривци за губитак овога рата су управо они, неспособни војни и политички врх. Ниси смо имали вође, нити праве циљеве! Није се знало ни ко пије ни ико плаћа. Већина војника је извршавала своје задатке часно и поштено.

Словенија пак, лепо и брзо је извукла дупе из наших го*ана, иако би и тамо имао Хашки трибунал посла... 150 трагично настрадалих војника ЈНА, који су били на одслужењу војног рока! Алооо, не комадноси, и плаћени војници, већ обични "гуштери".
Хрватска је упорно желела рат, јер је знала да ће ратом добити етнички чисту државу са минималним процентом Срба. А и свој его нахранити коначно неком победом, јер све до тада ратове које су водили, били су поражени! С тиме да су им ту победу јудео-масони угурали у руке, пре него што су они били сами у стању да то спроведу.
Лупају, и лажу везано за Дуборвник, Пакрац, Глину, Карловац, Бенковац и Вуковар, а нико од западних медија, и политичара их не проверава!? Шта год да напишу, све им се верује.. иако је чак и сам Синиша Михајловић објаснио шта се десило са његовом родном кућом у Борову. Западне медије то НЕ ЗАНИМА!

[дрвосеча]

КЊИГА МРТВИХ СРБА ХЕРЦЕГОВИНЕ 1992-95.

 
Српске жртве Отаџбинског рата општина Билећа, Гацко, Груде, Јабланица, Лиштица, Коњиц, Љубиње, Љубушки, Мостар, Невесиње, Неум, Посушје, Столац, Требиње, Чапљина, Читлук, 1992-1995.

У овој књизи мртвих – пострадалих, исказана су имена српских жртава последњег рата 1992-1995.год.

Многи гробови нису никада обиљежени и опојани, многи покојници нису ни достојанствено сахрањени, неки су без трага нестали у амбисима херцеговачког крша. Још све кости нису извађене из провалија и откопане испод насипа и сметљишта, неке је заувијек однијела Неретва, као и у Другом светском рату.

Може бити да је нечије име погрешно уписано и да подаци ницу потпуни, али је скоро сигурно да ће, послије утврђивања пуне истине о страдању херцеговачких Срба, ова црна књига имати више, а не мање страница... Нека ова заједничка читуља буде и позив свима, који истини могу допринијети, да се одазову и помогну да коначно обликујемо ову колективну смртовницу. На тај начин одужићемо бар мали дуг онима који су насилно избрисани из књига живих.

Мртви Срби су најубејдљивији свједоци истине. Њихове мошти је могуће сакрити, али трагове није могуће уништити. Задовољење правде не може потиснути успомене, ни избрисати сузе, али може ублажити бол и помоћи да се овакви злочини над суграђанима у будућности никада не понове, да нам се никада не догоде стратишта и масовни логори у Брадини, Челебичима, Коњицу, Јабланици, Мостару, Дретељу, Чапљини...

Сви поименично наведени у овој књизи смртишта, страдали од исте руке као и њихови преци и нека на истим гробљима и заједно са прецима снивају свој вјечни сан у царству  у коме већ вијековима почивају мртви Срба који су пали да бисмо ми слободно живјели на својој земљи и у својој држави.

И питајмо се,  поново, као 1918. или  1945. год. а и сада, послије овог Отаџбинског рата,  када ће рука правде стићи њихове душмане?

Господе, прими душе ових новомученика у рајско насеље и помози земаљској правди да побиједи зло и злочинце, да упути грешнике да се покају.

Страхиња Живак


ПРЕУЗМИТЕ КЊИГУ! пдф формат

Редактор Миливоје Иванишевић

Консултанти Страхиња Живак и Добривоје Бојовић..

Унос података: Милош Филиповић, Сања Бјелоглав, Јелена Дрчелић, Мирјана Ђукановић, Ружица Вишекруна, Татијана Ранковић, Александра Поповић, Вељко Војиновић, Тамара Ђого Ковачевић, Борис Вујовић, Нада јанковић, Милена Јокић, Јелица Петричевић, Биљана Бакоч, Слађана Мајсторовић, Д.М., С.С., Н.М., Б.Б., А.Н., М.С.

Ликовно-графичка опрема НАДЕ ДИЗАЈН

Прикупљање података помогло Министарство културе Републике Србије.

Издавачи:
Центар за истраживање злочина над српским народом, Београд и
Удружење логораша РС, Регионално удружење Требиње

За издавче Миливоје Иванишевић и Вукашин Ковач.
Београд-Требиње, 2008.

[дрвосеча]

Страхиња Живак, мученик Отаџбинског рата 1990-их, човек који је у муслиманском логору преживео страховиту тортуру, и родитељ коме су два сина убијена као цивили.. издао је неколико својих књига:

1. Јаук - између понора и неба,
2. Логор Челебићи 1992-1994,
3. Опомене и Опоруке,
4. Сведок,
5. Све на чистину,
6. За памћења 1. део,
7. За памћења 2. део,
8. Живим да свједочим.

[Kapetan Kuka]

Не знам зашто се дигла толика полемика и зашто толико смета шта дрвосеча пише, копира или поставља на овој теми, и ти сви његови уписи. Па и да их само копира, и то је много велики,  итекакав посао. И мене такође много интересује све то. Иако сам са већином тога већ упознат, прочитао сам доста новога у његовим уписима што нисам знао.  Дечко све то ради као што је већ рекао  из најбоље намере, и за бољи квалитет сајта и форума. Лепо каже Чича коме смета и кога не интересује и неће да чита немора то уопште да ради, и нико га за то не бије по ушима и не приморава. Као што ни ја не читам одређене подфоруме тако и нек свако прескочи овај ако га не интересује и крај приче. Ова тема траје и на њој се пише скоро три месеца и много си раније могао написати да те тема смара а не да чекаш администрацију да се огласи па онда и ти да опалиш по дрвосечи како смара са темом а могао си и на пп све да му саопштиш шта ти смета и да не буде јавно јер је мало незгодно и глупо и испада напушавачки. Знаш ружно је мало то, сви смо овде зарад једног циља, сви смо овде другари и иста ствар нас везује и нема потребе за тим надувавањима и скретањима пажње. Све то може на пп лепо да се објасни. Узгред дечко има довољно година, и не пише или поставља све то да би се са било ким такмичио у уписима и осталим зајебанцијама . Ал ајд сад нема везе било па прошло и идемо даље са темом.

Дрвосеча да се надовежем на један део једног од твојих претходних уписа где си поменуо неспособност (српског) војног врха ако се српским уопште може и назвати. Јер лише Ратка Младића и официра Војске Републике Српске, остали не верујем да су могли носити епитет СРПСКОГ официра. Нећу сад да блатим било кога јер тог чина нисам достојан, али тај војни врх (У СРБИЈИ)  је све радио и узимао са дозом резерве по систему :НЕЋЕМО МИ ТО ДА РАДИМО,НЕЋЕМО ДА БУДЕМО КАО ОНИ, НЕГО САМО ПОЛАКО ЗАВРШИЋЕ СЕ ТО БРЗО. Као да нису знали да наспрам себе и српског народа још једном имају помахниталу ватиканску хорду и да на крају све испаде по српској грбачи и српском народу !!! То је само било по мени веома ЧУДНО незнање и наивност војног врха у Србији. Сам почетак геноцидисања српског, православног народа почиње у Словенији и гле чуда мировни мисионар долази баш из католичко-ватиканске Италије. Мислим страшно!!! И поред свих тих чињеница војни врх остаје нем и са дозом резерве и веровањем у латинску ум и њихову добру вољу. Није ово у Словенији био први први покушај истребљења свега што је српско и православно, почело је то још 1054. и расколом у цркви па монструозније настављено 1914. и 1941. године, али српски народ поново је поверовао латинском изопаченом мозгу.
Мене лично охрабљује(ако се могу тако изразити) и чини изузетно поносним чињеница да српски народ није онај геноцидни као што су западњачки и ови овдашњи петоколонашки медији букали, и дан данас бучу на сва звона. Јер цео тадашњи војни и политички врх Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине знао је мање више шта га очекује након завршетка рата,  а опет остали су неокрвављених руку, или окрвављених у оноликом облику бранећи свој сопствени српски народ !!! Јер није могао да га брани шампитама, него је морао користити оружије. А могли су (и бар да јесу) урадити много више, и да су бар створили и четврту српску државу па да знају за шта ће им се судити. Душа би им бар била мирна, а овако ни тамо ни вамо, и још  мученички српски народ пострадао катастрофално.
Још нешто у вези медијског рата што си исто поменуо. Медијски рат и медијску борбу смо изгубили много пре почетка ратних сукоба. Јер једноставно толико су били спремни да српски народ преставе као злочиначки. Један ми је друг поклонио књигу о човеку из Републике Српске који је на све могуће начине водио наш, српски медијски рат, али обзиром каквог смо душманина имали за противника тај медијски рат је прошао непримећен. Никакву шансу нисмо имали и није било поговора да у томе можемо успети.
Рецимо узми само пример Радована Караџића, ништа друго. Иако сада којекаве приче о њему круже везано за шверц, сарадњу и пљачку он је за мене био и остаје један велики борац за српски народ. Био је академски грађанин, доктор психијатар, самим тим довољно и премного паметан и промућуран човек, и добро је знао шта након рата може да очекује. И поред свега тога, он мржњом није био задојен. Био је са генералштабом на Палама и брдима изнад Сарајева и нећу да понављам причу за малоумне да је Сарајево држао под опсадом. Јер опсада је тотално други појам, и да је била опсада у питању Сарајево би и дан данас била тепсија од града. Али је у себи имао српску људскост и није урадио ни 1% шта је могао да направи од Сарајева, иако је знао шта се са српским народом ради по сарајевским логорима, иако је знао да ће му се после рата судити за сва "недела" која је починио. Могао је да направи све и свашта, да га пореде са Хитлером као што га западњаци већ и пореде, али је ипак остао човек чије ће име златним словима бити уписано у историји српског народа. Знао је да је медијски рат изгубљен пре него што је почео али опет је испао човек, онакав какав само Србин и нико други више може да испадне. Али џаба нама све то сада. Били смо, остали и остајемо злочиначки народ у западњачим закрвављеним очима !!!

[дрвосеча]

Добро.. сада мало живе дискусије.

Из свега што си овде написао Кука, ја ћу се само на пар ствари осврнути.

Прво ово око српског војног и политичког врха...
Велика већина људи који су живели и западном делу СФРЈ су били чврсто убеђени да неће доћи до рата.. а чак и ако дође, да ће их ЈНА узети у заштиту, од паравојних формација хрватске, а после и армије БиХ, односно једнонационалне и агресивне полиције под контролом Загреба, односно Сарајева.
ЈНА јесте да је имала силу (тенкове, људство, авионе, лако наоружање, оклопна возила, бродове...), али те 1991. године, велики број словеначких, хрватских и муслиманских кадрова.. што је доводило до великих проблема. Проблем је тај, што они заправо нису били југословенски настројени, нити васпитавани (сем пар појединаца). Силом прилика су доспели у ЈНА, односно официрски кадар... али верујем да и пре 1991. они су своје национално-патриотске жеље, размишљања, и ратни пут својих предака прећутали. Шта више, када се појавио Фрањо Туђман са својом беседом о самосталној Хрватској, уз Милана Кучана (председника Словеније), све је добило другачију димензију, димензију, где они почињу да верују у та демонисања, и да коначно "служе својима", а не туђима. Хрватска је самосталност чекала 1000 година!? Мартин Шпегељ је био један у низу официра ЈНА (чак и генерал-мајор ЈНА?!) који су формално обављали, а заправо срце им је било у Загребу, само уши у Београду.. кртица у редовима ЈНА.. не само он, већ и Миле Дедаковић Јастреб, Антун Тус, итд... То је оно што је јавно. Али по мени и Вељко Кадијевић, последњи министар одбране СФРЈ, тј. главнокомандујући ЈНА.
С обзиром да је он после свега овог балканског лонца отишао преко океана, у САД, и тамо био неки консултант америчке војске (ваљда за рат у Ираку).. а да је Хрватска подигла преко Хага оптужницу за "агресију на ХРВ", и да он није чак ни позван на информативни разговор, а камоли ухапшен... мени већ јасно указује на сумњу да је он био један од ШПИЈУНА ЦИА у нашим редовима.. радећи све тако да ЈНА крепава као каква матора кобила, југославија се уруши, а Србе ставе на маргину у Словенији, Црној Гори, и Македонији, а протерају из Хрватске и БиХ?! Што самом по себи ствара и ослабљивање Србије на Космету, где се дешава финале.
Хоћу рећи да је тих шпијуна, и сарадника ЦИА било пуно 1990-2000., и да је то модел деловања имеријалиста САД свуда по свету.. ми смо им били рутинска ствар. Нажалост има их и данас у Србији. А и у другим земљама у региону.
Е видите.. да су на тим руководећим местима војног и политичког врха СФРЈ, били неки други људи, лојални свом народу, онда би другачија слика свега овог данас била.
Подвућу само кратку паралелу.. Успех Српске војске у Првом и Другом Балканском рату, лежи управо у томе што смо ми поред патриотских снага у нашем врху, имали и неке ратне циљеве. У Првом св. рату, смо имали добар део.. али дешава се да се циљеви у последњем моменту мењају, на нашу штету!?! У Другом св. рату, такође колапс..
У овом сада Отаџбинском рату, једноставно никакав циљ наш полтички врх и војни, није имао.  > :o


Кажем људи су веровали у моћ ЈНА, али дешава се да ту прво пуца по њиховим главама.. јер се хрватски екстремизам први обрушио на Србе у урбаним срединама, а после свуда. Сви се сећамо исполитизованог максимирског дербија 13.05.1990. (где су и Делије увучене, само зато да они добију поене, и прилику да откоче лавину), који није ни одигран.. дешавају се нереди на стадиону, и самом Загребу.. а цех плаћају српски полицајци у СУП Загреб (као једини кривци), јер се нова власт ХДЗ и Туђман сурово обрачунавају са њима... свима отказ! Занимљиво је само како су Хрвати у Загребу и другим већим градовима гледали на полицију и војску све до 1990. године, са нетрпељивошћу... док су Срби у војницима и полицајцима огледали себе, и дивили им се, велико поштовање.. Ко год да је ишао од Срба у официрски кадар ЈНА, имао је статус иконе.
Туђманова власт ХДЗ, доводе нове људе, Хрвате, оне који ће им помоћи да спроведу свој сценарио, а то је рат, и протеривање Срба из Хрватске. Врло брзо мења се Устав СР Хрватске!? Српски народ је 25.12.1990. избачен из Устава, у којем је био од 1945. у свим ранијим Уставима?! Тиме је ХДЗ-овска власт Фрање Туђмана, добила политички адреналин, и прилику да се сама обрачуна са Србима, без међународног уплитања, јер су Срби у Хрватској простали националана мањина?! Како је могуће да неко постане мањина, у рођеној држави, па била то и СРХ.. ако их има толико довољно да је сваки четврти или пети грађанин Србин.. велики проблем око националног пребројавања у бившој Југославији јесте нова нација "југославени", чиме јесте да су били побројани и они из мешаних бракова.. али за њих је постојала одредница "неопредељени".. Пуно Срба у Хрватској и БиХ су се изјашњавали овако... желећи да верују да је то гарант опстанка Југославије, а да они буду предводници тог таласа.
ХДЗ је у својим рукама имао комплетну власт на крају 1990. године: Владу, Полицију, Судство, локалну власт у већини општина.. тамо где нису то имали.. а то су биле општине настањене Србима, решили су да изазову рат! Нису додуше имали војску, али окт. 1990. почиње илегалан увоз оружија преко Мађарске, а после Аустрије, и Јадрана, у Хрватску.. које је у име ХДЗ Владе водио Мартин Шпегељ, што се јасно може видети на оним снимцима, које је КОС ЈНА тајно снимио, а после и објавио 24.01.1991. на свеопште запрепашћење већине грађана СФРЈ.. свуда осим у Хрватској.. Хрвати су одмах кренули са причом, како је то све намештено и лажирано!? Једноставно нису желели да верују у те истините приче, када им је толико жељена независност пред носом. Све су били спремни за ту независност да учине, па чак и да жмуре на направде, лажи и муљања.
28.05.1991. на максимирском стадиону врши се смотра нове хрватске војске ЗНГ (збор народне гарде), и јасна порука, да је Туђман спреман за рат.. јер се пар недеља касније дешавају и први јачи сукоби ЗНГ против ТО српских општина и ЈНА. Иако, су Касарне ЈНА у Хрватској, још биле пуне регрута који су били на одслужењу војног рока.. то није довело до тога да ће Срби бити заштићени.. већ је само донело проблеме.. Касарне су биле изложене константним провокацијама од хрватске стране, које су чврсто веровале да је ЈНА сама по себи агресор, и да истог момента треба да испари из Хрватске, све то што има, да им остави, као поклон. Трагично у целој ствари јесте издајнично понашање тадашњег Генералштаба ЈНА, који сноси пуну одговорност за страдање тих младих војника. Пример ове моје приче јесте генерал Владо Трифуновић, комадант вараждинског корпуса.. који је очекивао помоћ из Београда, приликом евакуације војника и технике из Вараждина (септ. 1991) односно Пете војне области. Генералштаб ЈНА се правио луд, и препустили су га самом себи.. односно Хрватима, рекавши да чека... Како, генерал Трифуновић није био лудак, нити кукавица, решио је да сачува, војнике, и град Вараждин од рата (220 војника и 60 официра), и успео је у томе, а када је дошао у Београд, са свим спашеним војницима.. Да би га војни суд 1994. осудио на 11 година (!?) затвора у Забели, а издржао је 3 године, па је помилован од Зорана Лилића (тадашњег председника СРЈ).
Остали генерали, који су слушали генералштаб ЈНА из Београда, су лоше прошли, јер чекајући време није радило за њих, већ за Хрвате.. а Хрвати су сваким даном јачали, а ми слабили. По те војнике нико није хтео да иде у Хрватску.. једноставно, остављени су на милост и немилост усташким хордама, који су једва чекали да се освете за изгубљену државу, и рат, 1941-45.
Некшто се пак војника и технике повукло на територију настањену Србима, будућу РС Крајину.. па су Хрвати одмах истог момента, у свет лансирали приче о томе како Милошевић жели, и прави велику Србију?!

[дрвосеча]

У Отаџбинском рату 1990-их Срби и Србија су имали против себе, не само "бившу браћу" већ и целу западну машинерију, па и војску НАТО, која је учествовала у бомбардовању аеродрома Удбина, у Крајини на Аранђеловдан 1994., затим августа 1995. током злочиначке акције Олуја... па гранатирање Републике Српске јесени 1995. које је трајало све до потписивање Дејтонског споразума 21.11.1995. и на крају директно мешање на Космету 1999. године.
Тиме смо ми и војнички били у старту слабији, јер се зна да су амерички генерали дошли јула 1995. у Хрватску, око помоћи ХВ у изради плана Олује на Крајину. Хрватска је тада имала око 200.000 војника под оружијем.. а Српска војска Крајина нешто преко 30.000 војника. Ово само наводим како паритет. С тиме, да за време злочиначких акција Бљесак и Олуја 1995, крајишки Срби нису имали помоћ ВРС као и Војске СРЈ?! Ово је наравно прича за посебан део, где ћу се осврнути на онај део о Радовану Караџићу.

Пропагандно-психолошки рат, као што Капетан Кука овде рече, није почео 1991. већ много раније.. Прво што су нас Србе сатанизовали деценијама као комунисте, иако су нам САД и Британија то увалили, и подржали Јосипа Броза.. а носилац југославенске идеје, нажалост, били су само Срби, док припадници остсалих народа у далеко мањем броју. Онда, рецимо, док су трајали немири на Космету 1980-их година, а и раније, јер на Космету од 1945. никада није било мирно.. стално неке провокације и подиривања од арбанаса.. западни медији су филтрали својим људима вести које долазе из наше земље... представљали су албанце као жртве, а Србе као надобудне варваре?! Што заправо намеће целој ствари апсурд, из простог разлога, ако погледате само начин решавања етно и државних конфликата САД и Британије током 1980-их година, онда ћете видети само силу, и рат, никако дипломатију и преговоре... Сомалија, Сан Салвадор, Панама, Фокланде, Кувајт.. су само неки од примера.
У тим причама долази и 1990. година када се у СФРЈ мења друштвено-политичко уређење, па долазе нове странке на власт. Не само то.. већ пазите, дешава се то да вести које долазе из бивше Југославије, буду 99% од ТВ Загреба?!?!?! Како онда да очекујемо фер понашање ОУН и ЕЗ у то време према нама.. када ТВ Загреб је само филовао вести о угрожености Хрвата у Југославији, касарнама ЈНА које су пуне војника, претњама из Београда да ће Срби направити велику Србију, и сл!?
Срби су знали истину.. али се бојим, да је та истина остала међу нама.. да смо је мрмљали у браду. Слабо су наше дипломате и политички врх мрднули прстом око дипломатског рата.. и ако погледате апсурд Будумир Лончар, Хрват, бива 1987-1991 на месту министра спољних послова СФРЈ?! Он је само помагао Туђману да оствари контакте са западним председницима, и премијерима. Наши, прстом нико да мрдне?! Алоо.. где ми то живимо, и ко нас води?! Већина тих државних службеника били су ушушкани у лагоду положаја, и нико није видео шта му се дешава испред носа.. да му руше државу, и да ће његов народ да наје*бе врло брзо... нису се чак ни повезали, ови који су имали мозга, и петље да виде шта се ради.. завукли се мишеви у рупе, и чекали да бура прође!?!
На хиљаде лажних извештаја са Балкана је послато у свет... Још ако томе додате неке непримерне и лудачке изјаве појединаца у нашим редовима, онда сасвим јасно је "да смо ми у утакмицу ушли са 200 голова у мрежи, а против себе имамо 50 играча, и то судија је њихов, и навија за њих"?!?!
Те извештаје са ратишта на западу, нико није проверавао, сем пар појединаца, који су били једноставно замагљени. Били су неприметни у целој причи. Знам да је неки немачки новинар 1993. године провалио да се ради о медијској подвали, када су новинари немачке ТВ донели слике из Босне.. где су ладно ушли у неку трафо станицу, ограђену бодљикавом жицом, а онда позвали избеглице из оближњег кампа, и тако их сликали преко бодљикаве жице!? Наравно, Срби су представљени као бастарди, и кољачи гори од Хитлерових нациста... а глас из Србије нико није могао да чује, јер су трајале санкције буквално на све! Па нисмо ни амбасадоре имали ни у једној земљи?! Нико то није могао да демантује... да у Босни, Срби направише логоре за муслимане и Хрвате.

Већ при првим ратним трубама у Босни 1992. долазе из већине исламских земаља муџахедини, јер су прогласили Џихад - свети рат муслимана.. Не знам тачно колико их је било.. али ценим негде око 15.000, с тиме да их је доста након завршетка рата 1996. године остало у БиХ, противећи се да напусте нову исламску државу у Европи. Сарајево им даје нове БиХ пасоше, па су они проналажени у Ираку и Авганистану, када су погинули у сукобу са војском САД.
Муџахедини, нису били занемарљива војна снага током рата у БиХ, прво због саме бројности, а друго по суровости коју су испољавали током рата. Е сада, овде смо качили на којима се јасно види како Алија Изетбеговић врши обилазак и постројавање муџахединских формација. Но, никада није дошло до тога да Изетбеговић буде саслушан или приведен Хашком трибуналу, јер су исти ти муџахедини снимали себе како ратују супротно Женевској конвецнији, и обичајима рата.. "Доброту" муџахедина су исетили и Хрвати у Херцеговини и централној БиХ 1993-94, када нетрпељивост ескалира. А видели сте, како су хрватске избеглице из Бугојна прешле на територију Републике Српске, и како су биле дочекане.. шта су ти људи изјављивали, како су очекивали да Хрватска и Туђман не ратују више против Срба, већ да крену против муслимана.. али то је доказ само о филовању политике, и како су и сами Хрвати у Босни били издани, и жртвовани од стране Загреба. С друге стране Хрвати у Херцеговини, као што је већ у материјалу напред изнетом, показали су се као најкрвавији, и највећи злочинци на током рата 1990-их.. стравичне злочине су починилил у својим логорима.. остало им у аманет још из Другог св. рата, јер су и тада херцеговачке усташе биле најгори злочинци какве свет није видео и запамтио.. а и сам Анте Павелић је рођен у тим крајевима.

Оно што мислим да се редовно дешавало током свих ратних дешавања 1990-99, јесте једна чињеница, у којој заправо лежи кључ нашег губитка рата, људи, и територија... јесте та чињеница, када се пале камере, који су то моменти када се праве сензационалне вести.. Хрвати и муслимани када врше неке провокације, или злочине камере су угашене.. али се тада лансира прича.. како се рецимо злочини дешавају.. Долазе новинари, да виде и сниме то... и онда Срби враћају дугове, по оном старом рецепту - крвној освети „око за око, зуб за зуб“, и тада камере бележе како Срби врше злочине и друге лоше ствари!? Примера је на хиљаде, а ја ћу вам навести неке..
Максимир 13. мај 1990. када БББ бацају каменице на Делије, које су затворене у свом делу трибине, а њима бојсима ограда пукла већ после 3 секунде. Делије су незаштићене, и ломе рекламе ради заштите, а ТВ снима то, и прича како Делије намерно руше стадион!? Дешава се хаос, јер нико није дошао тамо да буде претучен, а ТВ Загреб, за век векова, има снимљен материјал којима прекраја историју!
Вуковар пролећа, и лета 1991. када Мерчеп и његови криминалци праве страховити терор у граду, где се чак минирају српске куће, и локали, пребијају и убијау неки Срби.. а нигде ТВ снимака!? Један од тадашњих хрв. главешина Марин Видић Били, обавештава политички врх у Загребу о томе, али нико не реагује. Долази јесен, и ратна дешавања.. све хрватске и западне ТВ станице имају некога у Вуковару, и тада снимају шта се снимити може.. прво Шљиванчанина, онда паравојне формације које носе четничку заставу "слобода или смрт".. пропраћено четничим песмама. Дешавање, када се у болници препознају "свежи рањеници", затим одводе на Овчару тамо страда 200 људи, од којих мали број цивила, можда 10ак.. довољно да Хрвати направе мит о холокаусту, и тиме Србе представе као нацисте, и агресоре.
Сребреница исто као пример. 1992-93 траје етничко чишћење у режији војника Насера Орића, комаданта бригаде Армије БиХ...50 села очишћено, 3300 Срба у том периоду је убијено, већина масакрирана, па чак и жена и деца, нису поштеђена!? Прича се о злочинима на подручију Сребренице, да би  јула  1995, Војска  Р. Српске ослободила град, и дешава се да неко снима јединицу Шкорпионе, како убијају неколицину ненаоружаних војника. Тиме се баца велика љага, не само на ВРС, и генерала Младића, као главнокомадујућег ВРС, већ на цео српски род уопште!?!?! Наиме, Срби су одједном криви за све! Подваљено је да свих 2100 муслимана колико је страдало на подручију Сребренице 1992-1995, страдало баш тог јула 1995, и не само то.. већ бројка се надувава толико да је 3.7 пута већа, иде се до 8000 муслиманских жртава у Сребреници јула 1995.!? Иако су неки генреали УНпрофора говорили да нема речи о толиком броју, и да нису толике жртве видели, јер их је немогуће сакрити... нико неће и не жели да их чује?! Од Сребренице се прави мит.

[HITMAN 47]

Ма коме смета? Шта мож да смета? Наша историја?
Мени лично не смета па и да се копира, читам колико стигнем, враћам се на неке детаље и догађаје .... знам где је шта кад ми треба неки детаљ и слично. Можда треба мало више дискусије, али кад има спорних ствари укључи се пар људи, разјасни мање-више и то је то. Шта да ја нпр тупим кад о теми не знам довољно, или има људи који су и преживели неке ствари, а и боље познају тему.


А ти дечко  bQxi, шта глумиш овде ... сви сте бре клинци исти , глумите неку нервозу  ... дал си прочитао 3 стране ове теме, или те смара што ти се зацрвени дугме пивнице, и ти таман помислиш вицеви, спрдња, зајебанција нека у сваштари ... кад оно има да се чита страна и по... ужас смарање ...

Или олади, или продужи даље од форума ... немам намеру да читам твоје изливе детињарије и овде и на другим темама.

[дрвосеча]

Има једна тема коју морам да окачим, а то је руски добровољачки одреди на Балкану 1991-2001.


Руси на Балкану 1991-2001

Први руски добровољци у српским оружаним снагама појавили су се 1991. године, на самом почетку борбених дејстава у Хрватској. То су били Руси који су се случајно затекли у зони борбених дејстава (радници, “транге-франге” трговци). Тешко је судити о њиховој бројности, али Срби мало-мало па се присете овог или оног Руса који је пре рата нешто продавао на локалној пијаци, а после његовог почетка постао добровољац. Током рата у Српској Крајини највероватније није било организованих група добровољаца; појавили су се касније, после примирја са Хрватима у јесен 1991. године.


Црвеним тачкама означене су локације руских добровољачких одреда.

Током 1992. и 1993. године у Републици Српској Крајини (РСК) било је неколико група добровољаца - или самоорганизованих, или организованих на иницијативу и уз учешће Срба. Међу њима је било добровољаца с Урала преко козачке линије, и неколицина из Казахстана и Москве. Укупна бројност тих група износила је 20-30 људи*. Налазили су се у саставу Арканових јединица и Војске Републике Српске Крајине (ВРСК). Хрвати су управо међу њима и заробили једног руског добровољца.

После почетка рата у Босни и Херцеговини априла 1992. године исто су руски радници и “транге-франге” трговци постали први добровољци у Војсци Републике Српске (ВРС). Неколико група добровољаца се у лето 1992. године пребацило из РСК у Босну. Тада су се сви добровољци по правилу прикључивали организацији “Бели орлови” Драгослава Бокана. Претпоставља се да је у времену од априла до септембра 1992. године у Босни боравило око 10-15 добровољаца.

У лето 1992. године када је постало очито да рат у Босни постаје дуготрајан, а међународна изолација је јако утицала на морални дух народа, Срби су заузели нови став по питању руских добровољаца.
Издвојена су знатна средства за организацију доласка у РС знатног броја добровољаца из Русије. Изгледа да се рачунало на следеће - мањи одреди (5-10 људи) распоређени су на најважнијим секторима фронта у Источној Босни и Херцеговини, тј. непосредно уз границу са Србијом. Ти су одреди имали један циљ - да дижу и одржавају морални дух Срба. Претпоставља се да су у ту операцију били укључени Срби у расејању с њиховим финансијским средствима, могуће чак и југословенске специјалне службе да руководе операцијом.

Први организатор с руске стране постао је познати Јарослав Јастребов. Он је са својим помоћницима углавном преко козака тражио добровољце, организовао их и у мањим групама (2-3 човека) слао у Југославију. У Београду их је дочекивао курир с надимком Брада и пребацивао у РС. Тако су формирани 1. и 2. Руски Добровољачки Одред (РДО). Први је бројао 10-15 људи, био базиран у Требињу и постојао од септембра до децембра 1992. г. Други РДО се одржао скоро годину дана и прошао пут од Вишеграда преко Прибоја до Праче, учествујући у многим биткама. Бројао је око 15-20 људи. У разно време кроз њега је по заједничком прорачуну прошло до 50 људи. Први командир одреда био је чувени Ас кога је Јастребов још у Москви поставио. Касније је одредом командовао мајор-Авганистанац који је био један од најбољих командира током читавог рата. На чело 2. РДО маја 1993. године долази Михаил Трофимов - официр који је за учешће у авганистанском рату добио 2 ордена Црвене Звезде. Погинуо је у покушају да ухвати живог непријатељског војника у противничкој позадини. Одред је основан 5. новембра 1992. године и престао да постоји новембра 1993. године, застава одреда предата је музеју Београдског подворја Руске Православне Цркве где се налази заједно са заставама Беле Добровољачке Армије. За годину дана свог постојања одред је изгубио 3 човека**. У одреду је осим руских добровољаца било и Бугара.

У Скеланима је новембра-децембра 1992. г. настао мањи одред Александрова од 5-7 људи. Касније се одред из Источне Босне пребацио у регион Сарајева. Тамо се одред распао после погибије командира - то се десило маја 1993. године.

У јесен 1992. и зиму 1992-1993. г. у РС су дејствовала два мања одреда у Милићима у Босни, и у рејону Коњица у Херцеговини, укупне бројности 10-15 људи.

Козачка епопеја у РС започела је 2. јануара 1993. године. Тог дана је у источнохерцеговачки град Вишеград пристигла велика јединица козака (до 50 људи). Став Срба у погледу руских добровољаца почео је да се мења после више него успешних дејстава руских одреда, поготово Другог РДО. Срби су највероватније закључили да је целисходније да Русе, уместо за сокољење српских ратника, користе за решавање сложених борбених задатака, тим пре што су припремане крупне операције против непријатељских групација у Горажду и Сребреници. Руководећи се тим разлозима, Срби су знатно повећали финансирање општих мера за пристизање добровољаца, надајући се да у првој половини 1993. године повећају укупну бројност руских одреда до 150 људи дислоцираних у Требињу, Вишеграду и Скеланима. Основне снаге је требало да се налазе у Вишеграду (100-120 људи). Та је група, сачињена углавном од козака, заједно са јуришним четама 3 бригаде ВРС (Вишеградском, Горажданском и Рогатичком) извршила снажан упад дуж реке Дрине у центар непријатељске енклаве Горажда.

Организацију доласка козака преузела су на себе двојица добровољаца из Казахстана. Они су тесно сарађивали с руководством српских добровољачких одреда “Бели орлови”. У првом козачком полуескадрону било је козака с Дона, из Саратова и Москве, а осим козака било је представника појединих родољубивих организација Русије. Тај одред је у Вишеграду ратовао 2 месеца, њиме су заредом командовала 3 војна атамана. Други међу њима, Генадије Котов, козачки пуковник из Волгодонска, погинуо је фебруара 1993. године. Атаман Генадије Котов несумњиво спада међу најдостојније команданте Руског Добровољачког Покрета.

Крајем фебруара 1993. године у Вишеград почињу да пристижу нови добровољци, а претежну већину међу њима више не чине козаци. У другој декади марта 1993. године од остатака Другог РДО, 1. козачког полуескадрона и новоприспелих добровољаца формиран је 2. обједињени РДО у чијем саставу је било око 35 људи. Одредом су командовали разни командири, већином козаци. Одред је постојао до маја 1993. године и учествовао у одбијању два већа напада на утврђени рејон планине Заглавак код Вишеграда.

До лета 1993. године, осим Другог РДО који је и сам већ био у стању распада због одсуства командира, није остао ниједан организован одред. Доста добровољаца се, по један или двојица, налазило у саставу српских одреда. Понекад су се ти добровољци удруживали у мање одреде као што је такозвана “Озренска бригада” (око 5 људи). До октобра 1993. године се после коначног распада Другог РДО знатан број добровољаца окупио у сарајевском рејону Јеврејско гробље. Управо је тамо новембра 1993. године основан 3. РДО и његов командир је постао Александар Шкрабов. Тај одред је учествовао у великом броју операција, понекад врло успешних - пробоју према Олову децембра 1993. г., заузимању фабрике оружја “Победа” у Горажду итд. Кроз тај одред је прошло врло много људи - између 60 и 80 њих. Уочи 1994. године, убрзо после погибије свог командира А. Шкрабова, и 3 РДО је престао да постоји.

У лето 1994. године се од 3 РДО отцепила мања група добровољаца и у сарајевској општини Добриња од њих је настао мањи одред који је постојао све до краја рата завршеног новембра 1995. године. Кроз њега је прошло 10-15 људи.

У јесен 1995. године почеле су опсежне борбе у средишњој Босни. То је била последња офанзива ВРС која је имала за циљ да распарча противничке снаге и победоносно заврши рат. У ту сврху су на Нишићкој висоравни усредсређене велике снаге од којих је најважнију улогу играла јуришна извиђачка јединица централне подређености “Бели Вукови” под командом Срђана Кнежевића. У ту јединицу су ушли скоро сви добровољци из 3 РДО и одреда у Добрињи. Одред “Бели Вукови” постао је најпознатија јединица с краја рата у којој су се окупили руски добровољци.


Јединица је била базирана у Олимпијском центру “Јахорина” 20 км од Сарајева. Успешно је учествовала у многим познатим операцијама 1994-1995. године. У њеном саставу је ратовало око 50-80 руских добровољаца и десетак Бугара, Грка, Румуна итд.

Од друге половине 1993. г. у Вишеград се вратила неколицина козака који су касније чинили основ мањег руског одреда бројности око 5 људи.

Група добровољаца (7-10 људи) се у јесен 1995. године одвојила од одреда “Бели Вукови” и пребацила у Власеницу где је ушла у одред “Вукови са Дрине” у коме је остала до краја рата. У истом граду Власеници је у то време постојао мањи одред (до 10 људи) грчких добровољаца “Грчка гарда”. Неколицина Грка била је и у одреду “Бели Вукови” и код српских четника у Сарајеву на Јеврејском гробљу.

После почетка борбених дејстава НАТО на СРЈ добровољци из Русије су у великом таласу похрлили на Косово. На Косову је 1999. године било око 200 добровољаца. Притом треба истаћи да је у тој групи био значајан постотак из Украјине, малтене половина. Добровољци су се налазили на најразличитијим местима Косова, у групама по 5-15 људи. Познато је да су се одреди налазили у Рашки недалеко од Дечана, као и на граници с Албанијом. Зна се да су у рату на Косову погинула двојица руских добровољаца.

Мања група руских добровољаца (око 7 људи) појавила се у Македонији августа 2001. године где је успешно учествовала у борбама против албанских сепаратиста.

Закључак:
Дакле, у Отаџбинским ратовима Срба од 1990. до 2001. године учествовало је отприлике од 529 до 614 добровољаца из Русије, Бугарске, Грчке, Румуније и других земаља. Притом је њих око 40 погинуло.

Руководство Отаџбинског Савеза Добровољаца обраћа се свим добровољцима с молбом да се одазову и заједно прецизирају податке наведене у чланку.

Примедбе.
* - састав добровољачких одреда није био сталан због специфичности положаја добровољаца на фронту. Добровољци нису били везани уговорима који би одређивали трајање службе, те су зато у сваком тренутку могли да прелазе из једног одреда у други, из руских у српске и обрнуто, зависно од потребе или личног нахођења. Такође су могли да у било ком тренутку отпутују кући и у било ком тренутку се врате.
** - у војној пракси се стандардним губицима сматра 10% погинулих од укупног броја људи у јединици. Према другој статистици, од 20.000 испаљених метака само један погађа. Томе треба додати  не користеспецифику борбених дејстава у планинама која не спадају у позиционе  се у пуној мери артиљерија, тенкови и друга тешка техника. Полазећи од тога, губици руских добровољачких одреда не прелазе оквире уобичајене борбене праксе.


Ово је из мог рачунара, али сам то давно снимио, пре 7-8 година, са не знам ког сајта више.. нешто, о руско-српском пријатељству.

[дрвосеча]

исповест једног руског добровољца

ЉУБАВ ПРЕМА РУСИЈИ СРБИМА ЈЕ У КРВИ


Пише: Фјодор КОТРЕЉОВ

У Србији су, током рата с почетка 1990-их, за браћу Словене ратовале стотине руских добровољаца. О томе зашто су то чинили и како је то било, с једним од њих, Александром КРАВЧЕНКОM, разговара ђакон Фјодор КОТРЕЉОВ.

- Александре, на сакоу имате траку за одликовање. Каква је то награда?

- То је трака медаље «За храброст» коју ми је уручило руководство Републике Српске, где сам као добровољац ратовао од 1992. до 1995. године.

- Како сте се обрели у српској војсци?

- Идеје општесловенског јединства су ми одувек биле блиске. И све што се дешавало у Србији почетком 1990-их дубоко ме је забрињавало. А управо сам уочи почетка босанских догађаја одслужио војни рок 1990-1992. Иначе сам родом из Казахстана, из Караганде, и после војске сам тамо активно учествовао у организовању козачког покрета. Преко козачких канала сам и сазнао да постоји таква могућност одласка као добровољца у Босну, и малтене одмах сам, скоро и не размишљајући, донео одлуку да одем.

- А како је био организован одлазак у Србију?

- У почетку Срби нису хтели да узимају добровољце, али у извесном тренутку, када је прстен блокаде око Босне почео да јача, затребала им је не толико војна колико морална подршка. А Руси су им од самог почетка нудили добровољце, било је много заинтересованих: управо тада се завршио рат у Придњестровљу. И донели су одлуку да позову руске добровољце. Издвојили су средства за организовање доласка добровољаца и њихов смештај. Та су средства била чисто приватна, не државна. У почетку је одлучено да се образују омањи одреди у разним градовима на истоку Босне, који би подигли морал Србима, показујући им да нису сами. Касније, када су се те прве групе јако добро показале у борбеним дејствима, Срби су донели одлуку да образују веће одреде.

- Када сте стигли у Босну, је ли тамо већ било Руса?

- Да, руски добровољци су се тамо појавили још 1991. године. Били су то људи које је рат тамо затекао. Неко се тамо бавио трговином, неко радио, а онда су неки од њих ступили у војску. Било је и некаквих спонтаних добровољаца, али негде почев од краја лета 1992. године све је постало организованије. Први одред се појавио у Требињу, у Херцеговини, а наш је био други у Вишеграду, већ у јесен 1992. Одред је формиран 30.11.1992. године, а када сам ја стигао, то је било 17-19.11.1992. тамо је већ било десетак људи. Деловали смо у саставу Вишеградске бригаде ВРС.

- Како сте стигли тамо?

- Путовали смо на следећи начин: давали су нам пасоше, то је онда било једноставно, преко туристичких фирми, куповали карту до Београда, а у Београду су нас већ чекали. Тамо су нас смештали у хотеле, па онда превозили у Босну. Лично ја возио сам се «Фолксваген-Голфом». Касније, када су стизали већи одреди добровољаца, по њих су долазили аутобуси. Сећам се великог одреда од педесет козака. Стигли су возом, а онда туристичким аутобусом. Наводно су били ансамбл народних песама и игара.

- Како су вас припремали за борбена дејства?

- Већина нас је била у совјетској армији и могли смо обављати дужности борца мотопешадијских и пешадијских јединица. Тако да припрема није била велика -- буквално један дан -- просто да се нешто освежи у сећању, а иначе никакве посебне припреме није било. Истина, међу нама је било људи који уопште нису служили војску, али ништа зато, некако су се навикли.

- Ваш одред је био смештен у Вишеграду, а где је то у односу на Сарајево?

- На истоку. То је практично граница Босне са Србијом. Сат-два вожње аутобусом, по руским мерилима – на дохват руке.



- Када је за вас почео рат?

- Па, стварни рат -- био је то први задатак, прво патролирање ничијом земљом, и то се, мислим, десило већ сутрадан по доласку. Линија фронта је била сасвим близу града. Линија - то је прејако речено, јер су тамо планине, шуме... није било непрекидне линије фронта. Било је неких утврђених тачака, а између њих велики простор практично ничије земље. И ето, том ничијом земљом је требало редовно ићи у обилазак. И противник је чинио исто то, па је понекад било сукоба. Прву праву борбу са погинулима и рањенима имали смо већ 3. децембра 1992.

- Како је то било? Испричајте, молим вас...

- Била је планирана велика офанзива српске војске на нашем одсеку фронта. А током претходног лета муслимани су извојевали неколико победа и сасвим се приближили Вишеграду. Све у свему, требало их је избацити из неколико кључних тачака са којих су ватром тукли град, и са којих су стварали велику опасност за српску војску. Наш задатак је био да кренемо рано ујутру и кроз планине, преко ничије земље, уђемо непосредно малтене у позадину противнику и заподенемо с њим борбу. Тиме је требало да скренемо пажњу непријатеља на нас, док би за то време Срби са друге стране извели основни удар који би одлучио исход читаве те операције. Дакле, кренули смо рано ујутру, још ноћу, код електричне централе прешли Дрину и стигли у планине. Али, одмах су почели да нас прате неуспеси, било је јако мрачно. По планинама је немогуће кретати се због густог растиња. Терен смо лоше познавали, и тешко нам је било да се крећемо. Морали смо да се вратимо до електричне централе и сачекамо свитање. У свитање вероватно негде око пола седам поново смо кренули, попели се на гребен и изашли непосредно на противника. Противник је највероватније знао за наше кретање и зато су први положаји били напуштени. Пустили су нас да приђемо, а онда нас напали. Али, посели смо добар положај тако да смо два сата водили борбу са њима, а да притом нисмо имали неке посебне губитке. Држали смо доминантну узвишицу и могли смо да слободно одемо. Али, опет, пошто смо лоше познавали ситуацију, терен, сметала нам је језичка баријера, уз то су и командири били неискусни све у свему, нисмо узели у обзир читав низ околности. Тако смо доспели у полуокружење. Противник је постепено откривао наше позиције и по нама је с леђа почео да делује снајпер. Услед свега тога, када је борба већ била прихваћена и ми већ извршили 80% свог борбеног задатка и почели да се повлачимо у том тренутку су почели да нас прецизно гађају. Одмах је смртно рањен један наш друг Андреј, јако добар младић, издахнуо је за буквално 15-20 минута погођен метком у леђа. А другом борцу је експлозивни метак однео 12см бутних костију. Ти губици су сместа јако дезорганизовали одред. Многи међу нама су по први пут доспели у такву ситуацију, и старешина је изгубио могућност управљања. Све у свему, део одреда се без одобрења повукао. Психолошки нам је било врло тешко. Преостали део одреда, тачније командир, још један борац и ја, ми смо остали, пошто је требало износити рањеника. Погинулог смо морали да оставимо тамо где је и био... И тако, док смо ми пружали помоћ рањенику, чули смо да нам се неко с леђа приближава. Одмах је било јасно да је то непријатељ, муслимани. Нисмо могли да одемо, пошто је рањенику било јако лоше, и стално је говорио «сачекајте, сачекајте». Спуштање је представљало велико мучење за њега. Ипак смо се с висине од тридесет метара скотрљали доле. Скотрљали смо се и сместа сви скаменили. Зачули смо глас један од њих се попео и почео да пуца у место где смо се сакрили, али нас није видео. Чули смо њихове разговоре, како нас псују. Било је јако тешко. Природно да нисмо ни помислили да пружимо било какав отпор, јер би то било опасно по живот. Онда смо зачули и лајање паса. Да су нас пси открили, једноставно би нас засули гранатама. Али, срећом по нас, тог тренутка је започела српска офанзива. И још: истог тренутка су доле, у граду, зазвонили у цркви. За нас је то, свакако, био знак спасења. После тога смо се јако дуго извлачили, то јест водила се борба и није се знало каква је ситуација... где су наши, где су њихови. Било нам је јако тешко да износимо рањеника, а сем тога смо носили и много оружја. Све у свему, било је то врло озбиљно искушење. Али, касније је један од оних који су нас напустили, стигавши код Срба, рекао да су тамо Руси и да им треба помоћ. Почели су да нас траже, кренули нам у сусрет, премда је то било врло опасно, зато што је ситуација била сложена. И ето, срећом по нас, већи одред од десет Срба наишао је на нас. Ето, таква је била моја прва борба која ме је врло снажно потресла. Најстрашније је видети погибију својих другова, с којима сам пре буквално неколико минута разговарао. Томе не могу научити никакви психолошки тренинзи, човек се за то не може припремити.