Отаџбински рат

[дрвосеча]

Ја знам да се ово не сме заборавити. Али бојим се да други људи полако заборављају овакве ствари. Најгоре је ћутати о злочину. То је као да си саучесник.

Док председник Србије, жели да се судски поравна са Хрватском, на име рата 1991-95.?!?!!?  :o

>

[дрвосеча]

Фабрика смрти Бехар

Пише: Ања Вујевић, Магазин Печат, бр. 117.
03. јун 2010.

Документи и докази које су објавили медији у РС и они којима располаже МУП РС недвосмислено потврђују да су муслиманске снаге у рату у БиХ користиле оружје забрањено Женевском конвенцијом!

Више него гротескно било је гледати завршницу 21. сесије Игманске инцијативе у којој су се четворица лидера заклињала у то како ће читав регион заједно повести у Европу, како ће све несугласице експресно решавати дијалогом.

БиХ, која је светлосним годинама далеко од уређене, правне државе, у Европу води Силајџићева дипломатска мрежа којом диригују он и његов министар Свен Алкајал, а коју чине „у рату проверени кадрови“. Тако се у Београду обрео Бориша Арнаут, који је током рата делио држављанства муџахединима како би, у име БиХ, могли да на најсвирепије могуће начине убијају Србе. Његов син Дамир, новоименовани амбасадор у Аустралији, још увек чува и столицу Силајџићевог саветника. У то име, о трошку Силајџићевог кабинета, у последња два месеца не избива из Лондона, где Британцима чита дипломатске лекције јер су по потерници Србије ухапсили Ејупа Ганића. Високо на листи Силајџићевох кадрова котира и лажни Јеврејин Саша Топерић, пијаниста којег је Алкалај на незаконити начин именовао за саветника у Мисији БиХ при УН. За разлику од оца, доктора хемијских наука Берислав Топерића који је Србе у рату „гађао“ бојним отровима, млађи Топерић је у америчком Конгресу излобирао две резолуције о БиХ писане руком Силајџића. Према документима Берислав Топерић био је мозак фабрике смрти „Бехар“ у којој су се производили пројектили пуњени бојним отровима а којима су гађани српски положаји.

ОТРОВ НА РАТИШТУ
Коришћење бојних отрова у рату против Војске РС почело је 1. септембра 1992. када је по наређењу Алије Изетбеговића и команданта бошњачке војске Сефера Халиловића (данас посланика у парламенту БиХ) формирана фабрика „Бехар“ која се налазила у згради Медицинског факултета у Сарајеву. Из МУП РС потврђено је да воде истрагу о овом случају и да имају сазнања да је слична мини-фабрика фирмирана и средином 1993. у згради Грађевинског факултета „Бехар 2“. Према објављеним доказима, у фабрици „Бехар“ произведено је више од 200 ракетних пројектила пуњених опасним хемикалијама којима су гађани српски положаји на Трескавици, Златишту, Жучу, али и у насељима Отес, Добриња и Грбавица. Осим Изетбеговића и Халиловића за постојање „Бехара“ знали и министри полиције и наменске производње Јусуф Пушина и Русмир Махмутћехајић, који су са Изетбеговићем потписали решења о постављању руководилаца фабрике за производњу бојних отрова. Први пројектили пуњени хемијским отровом, уз потпис Халиловића, испоручени су у септембру 1992. браћи Колџо, командантима бошњачких снага на Грбавици. Као и у случају Топерић и Халиловић, и Неџад Колџо је за своје ратне заслуге награђен позицијом начелника општине Ново Сарајево, коју данас врши као кадар СДА. Према објављеној документацији, Колџо је наредио употребу отровних пројектила у нападу на угоститељски објекат „11 плавих“, који се налази у близини стадиона ФК „Жељезничар“, када је убијено 10 припадника ВРС. Из Тужилаштва БиХ тврде да „немају информације о постојању фабрике ‘Бехар’ и употреби бојних отрова на сарајевском ратишту“. Документи и докази које су објавили медији у РС и они којима располаже МУП РС, а који потврђују да су муслиманске снаге у рату користиле оружје забрањено Женевском конвенцијом и допунским протоколима, нема места сумњи, чак и када се нађу пред Тужилаштвом БиХ за ову квази-тужилачку институцију неће бити довољно релевантни за подизање оптужнице. Јер, ни тоне доказног материјала прикупљене у извештају МУП-а против муслиманског генерала Атифа Дудаковића и предате Тужилаштву БиХ још 2006. до данас нису довољан доказ за подизање оптужнице?!

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ СНИМАК ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!

ДОКУМЕНТАРАЦ: Српкиње жртве рата

Српкиње жртве хрватских монструма. Ни један злочин над Српском женом није осуђен... Данас је Српкињи забрањено да буде жртва, њену бол нико не жели да чује. То се не уклапа у медијску слику...

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ СНИМАК ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ: ДОСИЈЕ СРЕБРЕНИЦА



Филм о страдању српског народа у Подрињу, на подручију Сребренице, Скелана и Братунца. Зашто се о Сребреници говори из само једног угла и зашто све жртве немају исти третман?
О овоме говоре приживели Сребреничани, Братунчани и  Подрињци. Зашто злочинци и данас ходају слободно?!?
Најстрашнија сведочења о убиствима деце, жена и стараца, која до сада нису угледала светлост дана, мјењају црно белу слику о збивањима  у овом крају.

Филм је изашао у продукцији Савеза Логораша Републике Српске, и БН телевизије.

------------------------------------------------------------------------------------

Пошто обмане и прећуткивање у вези Сребренице, у Србији а и простору бивше Југославије не јењавају... још један снимак, још једна прича о разбијању мита о Сребреници, коју овде постављам.

[дрвосеча]

Скупштине Хрватске и БиХ неће да осуде злочине над Србима

Пишу: Н. Корлат - Н. Бреберина, Блиц
20.04.2010.

Парламенти Хрватске и Босне и Херцеговине немају намеру да у скорије време усвоје резолуције којом се осуђују злочини почињени над Србима, као што је то недавно учинила Скупштина Србије усвајајући декларацију о Сребреници. У Загребу инсистирају да то претходно учини Београд и осуди убиства „15.000 Хрвата“, док у Сарајеву кажу да би гласали за такву резолуцију, али само у складу са правоснажним пресудама Хашког трибунала и Суда БиХ.


И после 15 година од окончања крвавих сукоба на територији бивше Југославије, Србија очигледно још није добила адекватног партнера који би водио ка помирењу Срба, Бошњака и Хрвата. Недавни потези хрватског председника Иве Јосиповића, иначе члана опозиционог СПД, који се заложио за повлачење међусобних тужби и изразио жаљење због политике његове државе у рату у БиХ, немају подршку Владе Хрватске, коју предводи ХДЗ и премијерка Јадранка Косор.

Да је тако потврђује за „Блиц“ и Андрија Хебранг, шеф посланичког клуба ХДЗ у хрватском Сабору, који каже да се претходно за злочине над Хрватима у име Србије мора извинити председник Борис Тадић. Хебранг тврди да правог извињења са српске стране није ни било.

- Тадић је својевремено рекао да му је жао ако су неки представници српског народа починили злочине над Хрватима. „Жао ми је“ није исто што и „извињавам се“.
Такође, није добра формулација ни „ако је неко починио злочин“, јер њих је сигурно било - објашњава Хебранг.

Он даље наводи да је током „агресије Србије на Хрватску“ побијено око 15.000 Хрвата, од којих су 8.000 цивили, док је по његовим информацијама у акцији „Олуја“ убијено свега 140 Срба.
- Тадић или неко од званичника Србије прво мора да се извини за злочине над Хрватима, а онда можемо и ми над оним што је учињено српском народу - поручује Андрија Хебранг.

Он додаје да нема информацију колико је Срба побијено током рата у Хрватској и тврди да о протеривању неколико стотина хиљада људи током „Олује“ нема ни говора.
Мада су поздравили усвајање резолуције о Сребреници у Скупштини Србије, бошњачки лидери ни не наговештавају да ће у скорије време предузети конкретне кораке ка осуди злочина почињеним над српским народом у БиХ.

Ипак, званично за „Блиц“ кажу да би гласали „за осуду било ког злочина почињеног над било којим народом у протеклом рату, који је утврђен као злочин правоснажном пресудом Међународног суда правде, Хашког трибунала или Суда БиХ“. То је за „Блиц“ изјавио Дамир Арнаут, саветник за правна питања Хариса Силајџића, председника Председништва Босне и Херцеговине и лидера Странке за БиХ.

Сулејман Тихић, председавајући Дома народа парламента БиХ и председник СДА каже да у овом тренутку није реално осудити злочине почињене над Србима, с обзиром на то да у Представничком дому никада није решено питање декларације о Сребреници, као неки предуслов за сваку другу декларацију.


Пресуде Хашког трибунала и Суда БиХ

Хашки трибунал:
- 27 Срба осуђено на 598 година затвора и једну доживотну
- Хрватски држављани осуђени на укупно 157 година затвора
- Бошњаци осуђени на 48 година затвора

Суд БиХ:
- 44 Србина осуђено на 826,5 година затвора
- 11 Хрвата осуђено на 153 године затвора
- 4 Бошњака осуђено на 55 година затвора

[дрвосеча]

Који све апсурди овде...
Прво, што се политичари фрљају са тим извињавањима, ко да се ради о конфетама... а не о људским животима.

И овде само "наши" паметни Тадија, Шунтавко, и остала ђубретарија нашег политичког крема жели некакве декларације, и сл. Док нашем комшилуку то не пада напамет!
Шта више... у БиХ се спремају вехабије (исламски екстемисти) за нове оружане скуобе... док у Хрватској, каче пароле "Србе на врбе" и малтретирају психофизички туристе из Србије, као и Србе повратнике...

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ СНИМАК ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!

"Тамо далеко - Олујни инферно"

Документарни филм о бомбардовању избјегличких колона из РСК у Сводни и на Бравском пољу. У двије бомбардоване колоне страдало је и четворо дјеце од 5 до 12 година. У филму говоре породице настрадалих и преживјели.



"Ово је омаж за оне који су имали несрећу да преживе своју смрт и који нигдје не налазе ни утјехе ни наде. Јер су сахранили себе са мртвом дјецом, са отетом земљом, са празном душом. Тако не може ни да се живи, ни да се умире, ни да се вјерује."

Аутор документарног филма: Раде Мутић

----------------------------------------------------------------------------

ОЛУЈНО НЕВРИЈЕМЕ - документарни филм

Отићи или остати, овдје није било дилеме. Постојао је само један пут – отићи. Оваква је била судбина Срба са Баније, Кордуна, Лике и Северне Далмације. Ово је прича о прошлости, али и данашњем времену – гдје су и шта раде?

Аутор: Недјељко Лајшић

[дрвосеча]

Ево једног занимљивог тумачења са супротне стране. Не бих се баш о свему сложио са проф. Николом Висковићем. Али чуди ме да он и поред својих оваквих изјава, остаје у животу, дирајући осиње гнездо.

------------------------------------------------------------------------------


СВЈЕДОЧАНСТВА

ЗЛОЧИНАЧКИ ПОТХВАТ ПОЧЕО ЈЕ ЈОШ 1991.


НИКОЛА ВИСКОВИЋ, ПРОФЕСОР НА СПЛИТСКОМ ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ, ТВРДИ ДА ЋЕ И ДОПУЊЕНЕ ХАШКЕ ОПТУЖНИЦЕ БИТИ НЕДОВОЉНО ПРОШИРЕНЕ

— Како коментирате готово унисону осуду на коју је у Хрватској наишла хашка оцјена о злочиначком потхвату хрватске власти?
— На то питање не бих дао пребрзи одговор. Одговор на то питање тражи претходно разматрање неких претпоставки које се у нас редовито заобилазе. А то заобилажење израз је неспремности цјелокупне хрватске јавности да се озбиљно позабави и призна постојање злочина почињених деведесетих година у Хрватској,
прије и послије „Олује”. Та неспремност постоји прије свега код
политичких странака, и то готово свих, владајућих и опозицијских, па онда у државном апарату, од средишњег, до локалног, затим у Цркви и у знаности, а до четири - пет година унатраг и у новинству, уз неколико изузетака. При томе је управо у овом задњем сегменту јавности, у новинству, дошло посљедних година до значајних
промјена, кад се знатнији дио новинара доста касно пробудио у том погледу.

— Које су то претпоставке које би требало разбистрити?
— То су чињенице које увелико игнорирају сви сегменти јавног
мијења које сам споменуо, а дјеломично и међународни фактори, па и
Хашки трибунал, због чега се треба помало критички односити и према
начину како је ствар с ратним злочинима представљена у том трибуналу. То су чињенице оваквог типа: од самог почетка деведесетих долази до тешког масакра у Госпићу, о којему се дуго шутјело иако се од почетка знало што се тамо догодило; па се онда уз славонску фронту догађају бројна убојства, у и око Осијека, о којима се и данас шути; па је онда усред Загреба, на Велесајму, отворен центар за интернирање киндапираних Срба, о чему и до данас сви шуте, а Ненад Пуховски је нешто од тога успио скупити у свом документарцу; па је онда и у вези с тим центром дошло до неодређеног броја мучења и убојства на Пакрачкој Пољани, што је
опет и до данас готово табу тема. Па су и исто вријеме у Сплиту летјели у зрак динамиташењем готово сви локали српских грађана, а уз то је радило војно мучилиште Лора уз потпуно знање и толеранцију власти. Па су у Сиску у исто вријеме пловили ријеком или налажени по граду на десеци убијених грађана погрешних крвних зрнаца.
Истовремено се у свим градовима Хрватске, с изузетком Истре и дјеломично Ријеке, догађале насилно пљачкање и заузимање тисућа станова, с истјеривањем станара, као и отпуштање с посла људи по националној основи. На нашем лијепом Јадрану и на отоцима опљачкано је на стотине викендица и кућа по истој основи. А
онда, на крају крајева, долази и „Олуја”, у којој је ратни потхват био још и најмање проблематичан са стајалишта ратних злочина и људских права, али се послије пораза српских снага неколико мјесеци пљачкало и палило на десетке тисућа кућа широм такозване Крајине. И тако даље.

Што се из тих чињеница даде закључити?
— То су значајне и од свих споменутих сегмената хрватске јавности стално игнориране чињенице. У ствари о којој сада говоримо из тих
чињеница би се морало закључити да је хашка инкриминација начелно исправна, то јест да је деведесетих година стварно било злочиначког потхвата против српског становништва у Хрватској,
али уједно би се морало закључити да ту инкриминацију треба донекле преформулирати или друкчије тумачити, уколико је она, чини се, неумјесно концентрирана само на вријеме „Олује”.
Из наведених чињеница, које би требало, далеко, потпуније разложити, произлази да је елемената злочиначког потхвата, који се популарно назива и етничко чишћење, било већ од почетка деведесетих година и да је та константа хрватске политичке сцене с
„Олујом” само кулминирала у неке упадљивије видове, нарочито за међународну јавност.

- Ако су споменуте чињенице изрази злочиначког потхвата, како се
он изводио?
— Поступак извођења вишегодишње злочиначке политике хрватских
екстремних националиста састоји се из припреме, извођења, неспријечавања и некажњавања споменутих криминалних ђела. У свакој од ове четири фазе суђеловале су политичке странке, прије свега ХДЗ и крајња десница, а успоредно с тиме многи елементи државног апарата, и то прије свега владе, полиције и војске.
А око једног и другог су онда неспутно дјеловале „спонтане злочиначке
групе и појединци. Странке су припремале злочин трајном агитацијом
и говором мржње. Елементи државе су суђеловали и у извођењу
злочина, нарочито на рубним дијеловима ратишта, што је познато и по томе што су их чиниле и особе у државној униформи.
Надаље, и политичке странке и држава, а овђе се не може амнестирати ни такозвана опозиција у Сабору,годинама нису ништа озбиљно подузимали да у политичком смислу и у заповједном организацијском ланцу спријече оно што се могло спријечити од
споменутих злочина, а то значи да су на те злочине пристајали. И, коначно, и политичке странке и држава годинама нису ништа озбиљно подузимали да би се починитељи тих злочина, они у државном апарату и они изван њега, криввично казнили. Ето, укратко, то је био
механизам вишегодишњег злочиначког потхвата или етничког чишћења у Хрватској.

— Набројане чињенице највећим су дијелом познате јавности,
али су се покушале оправдати разним аргументима. Примјерице, цинично се тврди да је дио тих злочина био потребан ради обране Хрватске?
— То је аргумент „љуте траве на љуту рану „.Морално и политички неприхватљив аргумент, јер се обрана Хрватске могла и морала извести политички, а по потреби и војно, на начине да ништа од споменутих злочина није било нужно. Међутим, са стајалишта
одређеног политичког схваћања у Хрватској ти су злочини били и те како функционални, а то значи „потребни”. Ријеч је о оном политичком схваћању Хрватске по којем су Срби један
повијесно битно реметилачки фактор с којим треба коначно рашчистити, а то прије свега значи расељавањем дијела српског становништва из Хрватске. Све споменуте врсте злочина имале су основну функцију застрашивања српског живља и његова потицања на исељавање, што се коначно и догодило с „Олујом”. И да није
било све те припреме прије „Олује”, коју је владајућа политика извела, вјеројатно се масовно исељавање не би догодило након ”Олује”. И ту је грешка Хага, јер је по садашњој хашкој оптужници тешко објаснити зашто су Срби тако брзо иселили. Није њих само „Олуја” престрашила, него и оно што се догађало прије ње као основа једног застрашујећег искуства за оно што су људи могли очекивати. Хашка инкриминација начелно је исправна, то јест деведесетих је година стварно било злочиначког потхвата против српског становништва у Хрватској, али уједно би се морало закључити да ту инкриминацију треба донекле
преформулирати или друкчије тумачити, уколико је она, чини се, неумјесно концентрирана само на вријеме „Олује”.
Елемената злочиначког потхвата, који се популарно назива и етничко
чишћење, било је већ од почетка деведесетих година и та је константа
хрватске политичке сцене с „Олујом” само кулминирала у неке упадљивије видове, нарочито за међународну јавност.

— Говори се да су и злочини били спорадични и од неконтролираних појединаца, те да у опћој неорганизираности на почетку хрватске државе власт томе није могла стати на крај.
— То је прозирна бајка за дјецу, јер из свега што знамо, а само
мањи дио сам овђе набројио, етнички злочини су били константа широм
Хрватске, осим Истре, пуних пет-шест година, дакле, нимало спородично, а све то никако није могло починити само мањи број појединаца. То су у једној јединственој политици могле починити само тисуће људи, а они су властима били и те како добро познати, дјеломично из ње саме или од ње и употребљавани, а у сваком случају могли су бити препознати и спријечити да је за то било воље.

[дрвосеча]

наставак...



— Да, али тврди се да је и покренут већи број судских поступака
против починитеља злочина?
— Било би јако добро да нам надлежни државни органи коначно
поднесу попис тих покренутих правосудних поступака, па да видимо на
што су се они односили, колико је одговорних осуђено и с каквим казнама. Не двојим ни тренутка да је већина процесуираних особа ослобођена или добила смијешно ниске казне — сјетимо
се само пропуштања кажњавања познатих убојица обитељи Зец, или
ослобађања човјека који је стријељао 13 разоружаних заробљеника.

— С друге стране, у хрватској јавности се тврди и да је српска страна
радила сличне или још горе злочине.
— То је битно неморални аргумент који се у реторици назива „ту
qуоqуе” — ти такођер — а који страну која га износи још више морално оптерећује, а не ослобађа. Да се разумијемо, све речено о етничком чишћењу односи се и на српску страну која је починила истоврсне злочине над Хрватима, кулминирајући с Вуковаром, а
још више у Босни и Херцеговини, гдје је врхунац био у Сребреници. Стога је тај аргумент једнако неваљан кад се на њега позива и српски национализам.

— Зашто о свим овим питањима шуте знаност, Црква и политичка
опозиција?
— Зато што нитко од њих не ради посао који би требао радити. Један
од доказа тога, нећу се уморити да то понављам, јест што наша бајна политичка знаност није још тематизирала ни саму природу српско-хрватских и бошњачких ратова на овом подручју, будући се стравично плаши погледати у очи истини елемената националистичког
грађанског рата. Та се знаност, што из кукавичлука, што из неспособности, данас бави само гатањем и коментирањем
дневних понашања квазиполитичара и њихових избора. Црква, пак,
већ одавно и овдје, али и у свијету не обавља своју самозадану евангелијску мисију, па Исус зацијелосваког часа умире од муке гледајући што ради „његова” Црква, како је то лијепо изложио Јосе Сарамаго. А опозиција типа наше социјалдемокрације либерала
нема везе с опозицијом која је истинска алтернатива властима, јер и у овом подручју наше политичке збиље она барем шутњом дијели сву кривњу националистичке деснице. Заправо, све значајније хрватске странке, као и оне у Србији и БиХ, још тресе снажна националистичка грозница.

— Ваша квалификација злочиначког потхвата донекле се разликује
од хашке?
— То сам и наговијестио на почетку разговора, јер чини се да је
хашка квалификација злочиначког потхвата "де факто" ограничена на посљедну фазу рата и етничког чишћења у Хрватској, а да увелико заобилази етничке злочине који су тој фази предходили и који су, у ствари, увелико узроковали исељавање око 150 тисућа Срба
из Хрватске. И сам израз ”уздржани” за злочиначки потхват из оптужнице Карле дел Понте указује на становито непримјерно сужавање схваћања политике етничког чишћења у Хрватској,
јер ако су заиста постојали елементи организацијског „удруживања”,
такав механизам није био довољан за извршење вишегодишњег злочиначког потхвата у којему су значајни и елементи политички „организиране спонтаности”. Тај недостатак хаашке квалификације могао би постати проблем хашке правде.

— Зашто је онда Хаг ишао на ту стратегију, из неупућености или
неког другог разлога?
— Никако из неупућености.  Све што сам овђе рекао и што једно
десетљеће знамо, али о томе скоро сви курвински шутимо, добро је познато функционарима Хашког суда. Но, вјеројатно су се они одлучили, у оквирима економије властитог дјеловања, узети првенствено у обраду посљедњу фазу злочиначког потхвата етничког
чишћења у Хрватској и што је сада у току са заиста претјераним наглашавањем улоге Анте Готовине, а потом ће правосуђу Републике Хрватске делегирати и неколико десетака тежих случајева из времена прије „Олује” којим ће се наредних година оно морати бавити, а који би, по мом суду, требали бити једнако ултимативни увјет за приступ Европској унији као и предаја Анте Готовине.
Послије пораза српских снага неколико мјесеци палило се и пљачкало
на десетке тисућа кућа широм такозване Крајине.

— Надате ли се да би хрватско правосуђе то могло успјешно остварити?
— Не,тај задатак опћенито неће обавити. Мислим да би га требало
обавити, али он неће бити обављен. И међународна заједница ће се задовољити с минималним расвјетљавањем и кажњавањем неколико најтежих етничких злочина почињених на подручју бивше Југославије, а што ће, дакако, биједне политичке антиелите у Хрватској, Србији и БиХ задовољити. А и то што се буде од нас тражило бит ће тешко извести у ситуацији трајне политичке хистеризације јавног мјења, неспособности политичара за иоле чвршћи морални и правни поредак, па коначно и због стања овдашњег правосудног сустава који је у Хрватској вољом ХДЗ правовремено кадровски подешен на игнорирање и несанкционирање државне политике етничког чишћења.

- Коначно, ако је хрватска власт судјеловала у етничком злочиначком потхвату, је ли ХДЗ имао елемената злочиначке организације?
— Средиште злочиначког потхвата сигурно је било тврдо језгро „радикала” у ХДЗ-у, али и оно, и не само због смрти Шушка, неће никада одговорити ни пред нашим ни пред међународним судом. Међутим, ту би свакако требало додати да злочиначка активност тог језгра, са свим његовим безбројним ситним извршитељима, не завршава с етничким чишћењем, него се шири и према укупном
хрватском друштву у виду свеопће пљачке друштвене имовине и пљачке толиких тисућа наших умировљеника. То је тек потхват који могу починити искључиво неморални и неполитички људи!


„Ферал Трибуне” — Сплит
27.07.2005.
стр 10-12.

[дрвосеча]

Једна персона која је умногоме обележила рат на простору бивше југославије, својим "уметничким" квалитетом... и то дообро наплатила својим слушаоцима.
-------------------------------------------------------------------------

Зло на чекању у селу Чавоглаве

Пише: Ратко Дмитровић, Магазин Печат
13.08.2010.


Службена Хрватска ограђује се од усташтва, али још увек ћути и нема одговор на питање како је у исто време могуће величати антифашизам и, до нивоа националне иконе, певача који све чини да рехабилитује усташки покрет.

Бар два пута годишње у данашњој Хрватској букне расправа о фашизму и антифашизму, партизанима и усташама, левој и десној Хрватској. Повода има много, а они основни групишу се у пролеће, највише у априлским данима у којима је давне 1941. године проглашена усташка Независна држава Хрватска (НДХ) и лети, кад се у Хрватској обележавају разни датуми повезани са партизанским устанцима.

Пратили сте, претпостављам, шта се догађало у јуну и јулу у вези са Даном устанка; једним који се деценијама водио као службени датум (устанак у Србу, 27.07.) а који је укинут, и другим (22. 6.) који је постао службени одлуком Фрање Туђмана. Ради се о дану формирања Првог партизанског одреда, у шуми Брезовица, код Сиска.

ГОВОР МРЖЊЕ
Бензин на жеравицу ових датума и тема доливен је почетком августа, четвртог и петог, кад Хрвати славе „Олују“ као велику победу њихове војске, а Срби као злочиначку операцију чији је циљ био да се побије, и из Хрватске, протера што више Срба Крајишника. Док су Срби у Бањалуци и Београду оплакивали своје мртве, службена Хрватска славила је у Книну. Она неслужбена – наводно минорна, а реално врло снажна и бројна – теферичила је у селу Чавоглаве.

То је насеље на рубу Петровог поља, у Далматинској Загори, код Дрниша, где извире река Чикола, за које су до 1991. године знали само прецизни картографи и локално становништво а онда се – најпре на локалним, а убрзо и на загребачким медијима, укључујући државну Хрватску телевизију – појавио спот у којем сувоњави, крезуби момак, у маскирној униформи, са аутоматском пушком „томпсон“ на рамену, пева песму „Бојна Чавоглаве“. Све почиње узвиком „За дом, спремни“.

Текст је био домобрански, домољубиви, састављен са циљем да охрабри Хрвате у одбрани од „српске агресије“ . Претило се ту и локалним Србима, из суседних села Мирловићи и Баљци, а богами је најављиван и поход на Србију, у случају да се ови из Баљака и Мирловића тамо сакрију. Речју, говор мржње.

На изненађење многих та музичка склепотина постала је најпознатија и најпопуларнија хрватска песма у данима сукоба Хрвата и крајишких Срба. Песму су, наравно са другим текстом, користили и браниоци Сарајева у време опсаде града. У тој верзији звала се „Хеј јунаци“.

У међувремену оно крезубо момче прошло је пут од сеоског згубидана – чији једнолични и дозлабога досадни живот протиче између напорног рада у винограду и испијања пива испред локалне кафане – до највеће звезде хрватске естраде. Дакле, у заблуди сте ако сте мислили да су то Северина или, Оливер Драгојевић. Не! Звезда над звездама у Хрватској, човек који увек може да окупи 50.000 људи на свом концерту, зове се Марко Перковић. Надимак му је Томпсон, по аутомату са којим се сликао у споту за „Бојну Чавоглаве“.


ВОЈЕВАЊЕ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНАЦА
Томпсон одавно не живи у Чавоглавама. Прошле године је за нешто мање од милион евра купио стан у Загребу, поседује и друге стамбене јединице, у родном селу је реновирао кућу у којој је одрастао, а на узвишеној осами, на рубу Чавоглава, подигао је импресивну камену цркву, архитектонски осмишљену у духу раних хришћанских богомоља. Женио се два пута, има петоро деце. Прва супруга била му је Данијела Мартиновић, певачица, која је сада у вези са сплитским певачем Петром Грашом. Тај брак је црквено раскинут, што је редак случај, али се никада нису сазнали прави разлози. Може их се тражити у каснијој Данијелиној изјави како је брак за њу исто што и рад у предузећу али и чињеници да се дотична воли сликати без одеће. Такво понашање, познато је, није у складу са строгим католичким правилима живота на која се позива Томпсон. Али, да се ми вратимо у Чавоглаве.

Тамо се рекох и ове године славило у част „Олује“ а иконографија је била-усташка. Продавани су сувенири са сликом Анте Павелића и картом НДХ, кроз Чавоглаве су шетале особе, углавном млађе, са црним мајицама и усташком капом на глави, узвикивало се „За дом спремни“…У шаторима се славило војевање усташких злочинаца Јуре Францетића и Рафаела Бобана, а почасна места имали су неки још увек живи херцеговачки Хрвати који су за Другог светског рата носили усташке униформе. Прави фашистички дернек.

Екипа Хрватске телевизије, која је то снимала, избегла је линч само захваљујући случају. Сат и нешто јурили су их и вређали по Чавоглавама, спомињући им најближу родбину, све понављајући да иду у Срб „тамо код оних четника“, док је полиција (испостава Шибеник) све то мирно посматрала седећи око столова са јагњетином и хладним пивом. Тек после телефонске интервенције из Загреба неколико полицајаца лењо се придигло и спровело нападнуте новинаре до излаза из села.

Према општим проценама и овог августа у Чавоглавама окупило се преко 60.000 људи. Међу њима је било много познатих личности; неколико пензионисаних генерала Хрватске војске предвођених Давором Домазетом, буљук естрадних лица, политичара, пословних људи… Посебну пажњу Томпсон је посветио Милану Бандићу, градоначелнику Загреба, којег је угостио у својој кући. Бандић је до сада два пута организовао Томпсону концерт у центру Загреба, сносећи све трошкове.
Због чега је све ово важно? Могу ли се Чавоглаве и тамошња окупљања гледати као важан и за дубљу анализу значајан феномен или је то само обично сеоско весеље, масовно додуше? Локална забава чији домети не прелазе сеоске сокаке.